Књижевне новине
Летње ИГОе составак с прве
страно | +
обале од Кварнера до Будве, у црквама, на градским трговима, у "манастирима. (Њихова је популарност била тако велика да је ту врсту драме још и на почетку седамнасстог столећа писао. Дон Сабић Младинић, жупник у Брачу. Године 1615, у женском манастиру св. Спаса у Шибенику игравд је приказање „Три Краља". У њему су калуђерице играле у мушким хаљинама, обучене „аЏа сгоафа", и бискуп их је због тога позвао на одговорност. одбрана била чињеница да јето традишћја њихова манастира и да оне олвајкада | приређују такве претставе). Ко:зна до каквих бисмо резултата дошли кад бисмо темељитпје испнтади и проучили елементе тих и таквих традиција, које су несумњиво живе али које, по мом осећању, не би требало да служе само у те еврхе да се укопчавају у ложални систем хотелијерске – валоризације. „Хамлет“ на Ловријенцу или „Антигона“ на Перистилу, па сва наша стара'и сва она савремена наша драмска литература која може ' да дође у обзир за овакав културни програм, треба да буду и могу да буду карике у једном ланцу величанствених позоришвих _егзибиција
и манифестација једне старе и солидне културе, ако не буду само јепна од атракција уклопљених У
остале материјалне туристичке пропаганде, ако једино оправдање и једино мерило у њиховом остваривању буде уметнички ниво и квалитет, само ако булу смотра свега онога најбољега у нашој савременој позоришној _ култури, од Кварнера до Будве н од Саве и Дунава до Јапрана.
У лето 1947 године поновљен је у Сплиту покушај давања летњих приредаба и онда је, на импровизованој летњој позорници, изведено неколико опера и концерата и комедија „Љубовници". То је био само покушај који није више поновљен, све. до овог лета Кад је, на Перистилу, приказана „Аида“, „Фауст", „Антигона“ и Вердијев Реквијем, у Мештровићевоџ _ Каштелету неколико концерата, а на понтону пливалишта „Јадран“ неколико балетских изведаба.
Онда, 1954 године, и ту недавно, у Сплиту, за време представа које су, и опет, имале свој чаробни, неодољиви масовни, „пучки" карактер, кад настаје оно тако потпуно јединство онога што је живот на даскама
и онога што више није живот на дас-'
кама, и није ни: живот а ипак је са животом тако једно како то у „правом“ театру скоро никада није и не може ваљда ни да буде, опет ми се јављала жива, болна, увек свежа и увек стара питања о бити и тајнама тога феномена који зовемо театром, шта је театар а шта театар није, шта је театрално и драматично у театру, које су му границе и, оквири и где их можемо и смемо и морамо да респектујемо, а где их морамо и смемо да рушимо и превазилазимо. Пробе за „Антигону“ су се одржавале, цео јуни и јули, на позорници сплитског театра и тај је рад био организован тако да је свака индикација, свако „решење", од покрета и погледа до најситнијега мизансена, да је све било „испробано" под сталном контролом намене да буде пренесено и преведено У друге димензије, на _ Перистил, на који смо, као глобтротери с бедекером. _ свраћали дању и ноћу, смишљали, планирали, мерили и 0меравали, „тукли“ се и дискутовали, ла нам не умакне ни најмањи детаљ, ниједна могућност, ниједна „идеја“ — па ипак, како је то ипак све друкчије кад се стварно пренесе, преведе, примени на те феноменалне друге димензије, Ту се одједном показало да театралности има тамо где је никад не тражимо па и не слутимо да је тамо има, а да наша стара опробана, стална, „вечна“ решења нису ништа друго до дилетантске крпе које треба једном заувек спалити, Одједном, У тим фаталним другим димензијама, наша режисерска и глумачка фантазија и оно што је она смислила И изфантазирала, све оно што ми 30вемо конпепцијом, режисерским планом, глумачким _ задацима, _ својом визијом карактера и лика и његове функционалности у оквирима целине, све то, и још много штошта друго, све се то одједном – уситни, смрви, расплине, нестане, потоне и испари. а око нас се, као сабласти, из бесконачности и из дубина тих _ других димензија дижу, с претњом, безбројни други, нови, велики, још и неслућени. проблеми театра који, на крају крајева, чини се, и није ништа друго до голи голцати живот, али не онај живот који живимо И животаримо из дана у дан, него онај живот који би требало да живимо, којим неизоставно треба да заживимо, кад тад. или никад, макар само сад док траје та чаролија, та опојност, тај сан, то сневање, то
2
Пучишћу на.
Једина 'им је.
хитнотичко _ транспоновање себе п свега око себе у димензије животних бСимбола. У копфронтацији наших театарских истина с истинама живота у његовим правим, „нетеатарским" димензијама, ништа. не остаје, и то је застрашујући. поразно и, истовремено охрабрујуће откриће. Ту се добром оку открива неугодна истина да је наша театарска фантазија заправо врло сиромашна, да је све оно што ми смшпљамо ин измишљамо, заправо, бедно и _анемично, старо, без боје, бледо, страшљиво,
кукавичке, опрезно, малограђански искалкуљирано _ тапкање на. месту, без перспективе, без ризика. Нема
откривања нових светова, нема нових _ континената, нових америка. Вртим се у кругу. Учимо се театра и „правимо“ театар. А театра, канда, нема у театру. Он је, чини сесу животу. Нико не зна где. Свуда. Треба тражити, Без предаха. Кадгод се театар заглиби у епигонству онда га треба враћати у живот и његове димензије конфронтирати са животним димензијама, ла макар то онда био натурализам или димензионализам, или још нешто друго, засад још безимено. Театар је почео у животу, на улици, на тргу. Треба га, можда, тамо и вратити. Тамо, на улици, на тргу, тамо су они који га требају, који га чекају и траже, који га воле: библиа пауперум за оне којима способност масовног _доживљавања није убијена снобовском досадом, који могу још да се заносе и доживљавају, а доживљавати, ипак, значи живети. Ту, у таквом спектаклу на отвореном, одједном, квалитет постаје Квалитет, а све остало нестаје, одлази на други план, није више квалитет, ни театарски ни животни, као што добар термометар непогрешиво _ казује висинску црту наше температуре. Ја сам мислио да сам нешто смислио, а показало се... Кад је, например, на хладни црни мрамор Сфинге која мртво лежи слеђена у тајни свога неизмерљивог трајања, случајно, за време техничке пробе, пао трак једног рефлектора, ја сам као фасциниран зурио У чудо од театарског „ефекта“ који је искрснуо пред нама: Сфинга је оживела, она је мрачни торсо своје црне главе лако, једва приметљиво нагнула у страну и чудним, тајанственим, злурадим "п мудрим погледом почела да посматра оно што се збива на каменим плочама терасе испред мемљивих двора проклетих Лабдакида... Да ја, можда, у „ономе што сам назвао својом концепцијом, нисам заборавио на ту неминовност да ту треба решити тајну Сфинге пре но што се улази у лавиринт мистерије о Едипу и Фатуму који мрви и дави индивидуу у њеним замршеним споровима с колективом... Да, моја су маштања и мој сано Антигони и тајнама театра тек почели да се разгоревају и моје се мисли непрекидно враћају у Сплит и на Перистил. као да је тамо решење.
ТОМИСЛАВ ТАНХОФЕР
ОНГОРА. се родио у Кор-
дови — (која је прије њега свјетској књижевности би-
ла. дала Лукана и Сенеку)
~ — 1561, гдје је такође и умро, 1627. Духовно је био мртав годину дана прије физичке смрти услијед помрачења ума. Учио је У Саламанки, а у 24-тој години био је заређен за свећеника. Кратко вријеме затим постао је каноник у род"ном граду. Био је на мањим путовањима у Гранади, Ваљадолиду, БУРгосу и Галисији. Боравио је и коју годину у Мадриду. За живота, који му је протицао доста мирно, имао је двије велике страсти: (осим оне за
не губећи никад при
СУС
РВТ СА КЊИЖЕВ
ВИКОМ ЕРИХО
М КЕСТНЕРОМ |
Минхенски запис под, кишом и сунцем
С
Минхен, августа | АШАО САМ се тог тмурног, оловно-мрког _ јутра на минхенској железничкој станици окружен дугим али невидљивим веловима кише и масом путника која је хитала ка излазу и улазу. У тој влази, у тој гужви, у продорном писку локомотива, у промуклом гласу станичног спикера, у целом том ковитлацу ствари, звукова, – покрета, слика и утисака, човек се осећа двоструко сам и некако немоћан и неодлучан. Минхен се пружао преда мном у измаглици кише, и све што сам о њему знао у том тренутку било је: чувено пиво, и — Ерих Кестнер. Пива има свугде, у свакој кафани, у сваком киоску; оно у овом случају није нимало интересантно. Међутим, Ериха Кестнера не можете наћи где било ни како било! Тако је почело трагање...
Улице и тргови брзо су се растворили пред очима, и више нису били загонетка. Још се на њима виде трагови рата. Они су различити У вемачким градовима, У Лизеллоффу и данас стоје рушевине изгорелих кућа, као низ непомичних, сабласних камених костура; у- Келну су читави блокови порушених зграда замењени новом врстом грађевина — ниских, приземних зграда са равним кровом, сличних онима У филмовима с Дивљег запада; овде у Минхену има и једног и другог. ту се још рашчишћава, копају нови, дубоки темељи, поправља старо... А многе фотографије, са немачким
а. / Ооп шз де Агдоле у
женеју поезију и коцку. Можла би ова потоња могла објаснити прву.
Гонгорину поезију нису вољели ни Лопе де Вага ни Кеведо пи Виљегас, иако су обојица у зрелијој доби били упали у култеризам и гонгоризам. Та два термина био је пронашао и створио један шпански хуманиста зато да њима означи сваки поетски рад, који, бјежећи од широких народних слојева, тражи учене читаоце. Међутим, треба истаћи, да између Гонгоре, с једне и службеног гонгоризма и култеризма, с друге стране, нема никакве сличности ни истовјетности. То се коначно утврдило (1927) приликом прославе треће стогодишњице пјесникове смрти. Безбројне документиране студије о Гонгори саздале су тада његов јединствени поетски лик поздрављајући у њему претечу мо дерне лирике. Да се разумијемо: Гонгора није велик пјесник по свом стваралачком заносу, али је зато велик и врло велик као умјетник, достојан удивљења у свим временима. Његово дјело у том смислу представ ља једну тако голему прогресивну еволуцију, да би нас запањило, кад и данас (и код нас...) не бисмо око себе гледали пјеснике, који се, тражећи себе, подвргавају најапсурднијим формулама и тако обмањују себе, читаоце... и оне наивне кри-
"вичаре. Аутономија умјетника поста-
је код њега покретљивост. Он је велики усамљеник, који се формира кроз упорну естетску интроспекцију, томе додир с душом свога народа и остајући готово вазда стопостотни Шптањолац.
Његов _ изражајни апарат, дедали ријечи и слика, час су замршена,
РУШЕВИНЕ МИНХЕНА
смислом за патетику, сачувале су за будућност, као опомену, као поуку, гротескне, сурове призоре људског труда и напора из многих година и деценија претвореног у прах и пепео. Минхен пружа повода и за друга, слична размишљања, али — ја сам тражио Кестнера! Тражио сам га у позоришту, у новинским редакцијама, преко госпође Лизелоте Ендерле из часописа „Минхенер илустрирте“, два пута преко телефона и — у шест поподне седео сам са Ерихом Кестнером у једном малом ресторану недалеко од центра града.
Мислим ла није потребно библиографски говорити о овом писцу. Њега познаје наша, читалачка публика, и стара и млада; за мене лично његови романи за децу су својим садржајем, духом и етиком нешто скоро јединствено у својој врсти, као што су то, у хумористичкој литератури, например, романи Иљфа и Петрова. Какав је у својим књигама, Кестнер је такав и у разговору: насмејан, духовит, ироничан, добро. ћудан, -стрпљив. Заиста, стриљив У оној и онаквој конверзацији на енглеском, нама обојици туђем језику! Кестнер иначе добро познаје савремену немачку књижевност, и његови одговори били су интересантни и аргументовани,
Један од главних закључака који се могао извести из његових излагања био је да се савремена немачка литература тренутно не налази у цветном раздобљу. У Немачкој нема сталног књижевног цен-
час одмршена клупка. Високи торњеви барокне поезије уздижу се као драгоцјени вертикални лабиринти, с вртложним, суновратним огледалима, која прате звуци с адекватним одјецима. Церебрално подражавање ренесансним схемама, у првом реду италијанским, накалемљено на древну шпанску подлогу, вазда рађа воћем двојака окуса. Треба — подвући чињеницу, да су у њему стално присутна опора насљедства, готска и маурска, с много капи немирне андалузиске крви, која чини да се поетска пресавијена мисао и осјећај натопи мрачном сексуалном дестилацијом. То нам објашњава ниске, из утробе ишчупане и раздеране тонове Лоркине китаре и ватрени имагинизам Рафаел Албертија.
Није на нама да утврђујемо и доказујемо Гонгорин утјецај на Малармеа, надреалисте и модерну поезију уопште, јер волимо само онај дио његове поезије, која нам се указује у виду традиције и Хораца. Нама је најближи и најмилији Гонгора Шлањолац, пјесник, чувених канпона: „Рејадте Погаг!“ (Пустите ме да плачем!), Љаз Ногек де готего (Ружмариново цвијеће), бројних романцеса, гнома итд. У њима и сонетима као да је Гонгора истрошио сву своју музику. У „РоМети“ и „Боједадез=“ музика се у свој својој тежини ограничава само на поједине стихове. У наведеним дјелима Гонгорин интелектуални апарат, преводећи сензацију посредним. изразима, изолира је у кристалу ана:
логије, као у стакленци. Ватра, која издалека сличи маленој свјетлиљи, открива се изблиза као огњиште, на коме изгара велико храстово дебло:
тра који би утицао на развој литературе, казао је оп. Томе је пре свега допринела данашња политичка и скономска подела ове земље и конфликт запад—исток. Берлин, без кога се уметнички живот У Немачкој некад није могао замислити, као ни француски без Париза „данас је само — како је то Кестнер полумронично рекао — „диван провинциски град“. То исто односи се и на остале веће немачке градове. Сви ови, додуше, покушавају да буду конструктивни, да нешто створе, да се нечим истакну, али знатнијих резултата у томе нема. И провинцијализам прети да постане обележје немачког уметничког живота...
Колико год ово било истинито, општа слика ипак није тако црна. Кестнер је даље говорио о „Групи 47“, која, са седиштем у Минхену, чини главни и засад најјачи немачки књижевни центар, „У тој групи су окупљени млађи писци“, каже Кестнер, н, смешкајући се, додаје — „али сваки од њих има четрдесет и више година, Израсли су за време рата и почели да пишу после њега, 1945. Успомене на младост, рат, биле су, природно, тематика књижевног стварања те генерације. Било је немогуће према њиховим првим књигама рећи који је од њих прави писан, Књиге су биле занимљиве, али се није могло потврдити хоће ли се из њих касније развити аутентична уметност. Данас се, међутим, за већину то може рећи; нема генија У тој фаланги, али има добрих писаца. За мене је, например, најбољи Хајнрих Бел; позната је и награђена његова књига о рату „Где си био, Аламер“, а затим и мала, чаробна сатира „Не само у божићно време“, од свега четрдесетак страница (коју би, можда, требало превести на наш језик), Међу осталим писцима Кестнер је споменуо Илзу Рајхингер, која пише за Ајха, писца познеарних радио-игара фантастичног садржаја, и Ханса Вернера Рихтера, иначе вођу „Групе 47“, његово дело“ Пали из божје руке“, о избеглицама из Источне Немачке.
Поред непостојања јаког и организованог књижевног, центра, недостатак књижевних часописа и нови= на такође неповољно делује на развој књижевности. Има свега два до три књижевна часописа и пет листова који прате литерарна збивања. То је мало и слабо. Критика стота није систематска „витална и бодра, нема дискусија, нема полемика, Изузетак је у последње време направила књига „Острво са два лица“ од Алберта Виголајза Телена; то је
(Наставак на трећој страни)
(аопдога
„Малброза ет сетљгаз Фезаћада..."% (Лептирица у пепео растворена...)
(2 „Бо1едаде5“)
и та дивовска лептирица разгорена заузима сву слику пажње.
Сад почнимо пјесмом „Пустите ме да плачем“, сликом из шпанског живота, гдје избија сва њежност Гонгорине патетике:
»— Најљепша дјевојка у нашем селу, данас је удовица и сама, а јуче се удала. Видећи да њене очи иду У рат, каже мајци која слуша њену несрећу: пустите ме да плачем на обали мора.“
»— Мати, пошто сте ми већ дали, у овако младој доби тако кратку радост, тако дугу патњу и учинили ме ропкињом онога, који данас одлази носећи кључеве моје воље, пустите ме да плачем на обали мора.“
»— Нека моје очи у плач претворе од сада убудуће драги рад слатког гледања, пошто се другим не могу занимати, јер креће у рат тај, који је био мој мир: пустите ме да плачем на обали мора.“
»“— Не заустављајте мој плач, не оптужујте ме, једна је ствар неправедна. а друга сувишна, ако ме в0лите, не чините ми зла, далеко би горе било умријети шутећи: пусти те ме да плачем на обали мора“.
„— Нека оду ноћи, кад су већ отишле очи, које су моје чиниле да
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 26 АВГУСТ 1954