Књижевне новине
“
Минхенски запис не овај с друге арена)
комбинација романа н биографије, радња се догађа на острву Мајорки пре и за време Другог светског рата и обухвата, у сатиричној интроснекцији, пишчев живот, путовање „авантуре, и живот неких његових савременика, познатих и значајних личности...
ратури нема модернистичких експеримената“, рекао је потом Кестнер. „Проблем стила је у позадини, Писци пишу онако како осећају. Више их привлаче савремена актуелна питања живота. Наравно, има изузетака и ту. Код појединаца се приме ћују утицаји Франца Хафке, Т. С. Елиота и Езре Паунда. Затим, један од млађих писаца, Петер Хакс, нарочито посвећује пажњу структури израза, стила, и његову драму „Колумбо“ примило је минхенско Камерно позориште за извођење, Ја лично нисам ни за копирање традиција ни за претеране експерименте; ја сам за сталну обнову тематике, мени је важна јасна мисао, једноставност...“ Кестнер је у продужетку говорио о превођењу, о томе како је последње његово дело (роман „Храбри разред професора Јустуса“) преведено недавно код нас, у Словенији, и о превођењу с „малих језика“, о чему „је расправљала и конференција Пен«луба. То је и велика незгода за продор наших писаца у иностранство. Ја, например, никако не могу да верујем да је Пер Лагеркрист, један од последњих добитника Нобелове · награде, бољи и јачи писац од Мирослава Крлеже. Ствар је, наиме, У томе што се шведски језик У западном свету не убраја у „мале језике“, што је жири за избор кандидата претежно састављен од шведских чланова, што је. итд.
О свом садашњем и будућем раду Кестнер је причао без устезања, "без тајни, отворено, Свој роман о храбром разреду професора Јустуса припремио је за филм у коме ће се и он појавити као — глумац! Намерава да напише неколико позориштних комада, то му је давнашња жеља.
Тако се овај разговор завршио, Припремљен у влажном, сивом јутру, довршио се за време сунчаног поподнева које је потсећало на пролеће — на ведрину, благост, сопокојну безбрижност, Ерих Кестнер је тог поподнева отишао низ једну бескрајно дугу улицу, за својим послом. Оставио је за собом неколи- ___ка- тријатељских речи, своју љут . базну предуоретљивост и срдачност. А онда је, после свега, почела ноћ 5 да пада на град, упалила су се безбројна неонска светла трговина, барова и ресторана, пројурила су кола Војне полиције (овде још траје дискретна окупација), и за мене ништа више није било чудно, необично и јако у том граду, осим тихе радости што се час једног новог састанка већ приближује...
Милош Ј. БАНДИЋ
,
бдију, нека оду и нека не виде толику самоћу, сад кад је у мом кревету једна половина празна: пустите ме да плачем на обали мора. Гномски карактер има рефрен, кодим се ружа, пролазна али горда,
обраћа другом цвијећу:
„Учи се, цвијеће, од мене . оном што бива сваког трена; јучер сам била чудо, .
а. данас нисам ни своја сјена
Или:
• Поточићу, гдје ће наћи мир чезнућа жоја смрћу горе, ти да постанеш Гвадалкивић, Твадалкивир да буде море2
ћемо на крају квартину,
Цитират ) квар , љубоморној дјевојчици:
посвећену
„Грмови ружмарина, о мала Изабела,
данас су чвијет модрина, а сутра мед од пчела.
“ _ Из фрагмента (1620): 1.
Чешљем од бјелокости и прекрасним прстима
Белиса је на сунцу чешљала | своје власи;
али се чешаљ није блистао у њима
ко што се сунце у коси почело да гаст,
У колико ја затим није сву салкутљило, зрцало само, сужено па ивици, слаткој је звијезди, једној " другој, тело
| прекрасне зраке У тозлаћеној | КИ “ ТАМА
„„Не, у савременој немачкој лите- '
илити
Исидора
АПОЛОГЕТА СТАРИХ И
(екул ић
ПРОТАГАНИСТА НОВИХ
· ВРЕДНОСТИ
СИДОРА Секулић претставља на известан начин изузетну појаву у нашем књижевном животу. Она има изванредно развијен поетски сензибилитет за. ствари, али, као свака · контемплативна и филозофска природа, без обзира на поетску основу са које увек гради визије својих светова, не задржава се на импресионистиком, обиљу утисака за које је, као поетски дух, без филозофског образовања и _ концепције искључиво _ предистинирана. Мора да је код ове жене одувек изванредно била развијена умна активност јар нема ствари које се.лотакло њено перо, која је прошла кроз њен дух, коју не би натапала и _филозофска концепција. Она спаја у себи моћ поетског акомодирања и сензибилне пријемчивости, са високом филозофском | контемплативношћу. Рекло би се да су ту увек дате све претпоставке за једну метафизичку опсервацију која се брижљиво гради ерудицијом,“ нагомилавањем чињеница, појмова и претстава, али коју истовремено натапа свежа струја поетске даровитости, Мора да се оваква природа осећа уздигнута до неког нарочитог еготизма и е гоцентричности, што вероватно постоји у сваком генију који је у стању да у себи оваплоти неизмерну многострукост ствари. И мора да је у основи свега овога нека метафизичка концепција, нека филозофија индентитета, сазнана можда од неког Грка, препитагорејца, научена И продубљена. код Спинозе или Шелинга, позајмљена од Гетеа. Јер друкчије није у стању крхки људски ум да објасни чињеницу која управо задивљује: ништа што претставља поетску вредност није страно овој природи, свеједно о чему да се ради. Било да су у питању стихови Омара Кајама, претставника персиске ренесансе, оног сладострасног и сензуалног мислиоца који се усудио да у свету ислама сазда своју религију ренесансне и животне радости; било да су у питању древни поетски митоси грчке, Есхил или Хомер, Хесиод или Сафо; талијанска ренесанса или скроз или“ наскроз“ савремени стихови Елиота или Одна, Милтон или Његош, Џојс или Фокнер, Шекспир или Хемингвеј, сви временски простори се губе пред снагом интересовања и моћи уживљавања.
Па шта је онда та филозофија овог мислиоца и песникар Чини нам се да се Скерлић у једној ствари није преварио када је пре више од четрдесет година осетио снажно космопољитско струјање у стварању Исидоре Секулић, Он се преварио у
Из сонета (1608):
НАД ГРОБОМ ВОЈВОТКИЊЕ ОД ЛЕРМА
Богиња јуче, данас земље мало, осртвеник јуче, сад хумаж, о смртнмци! Перје из орла краљевског отпало, перје је само; тешко пезналици.
Остатак, који гробница сад крије, ако га балсам с истока не штити, смртним би знацим почео да зњије;
што мрамор таји, разум ће одкрити.
сфеникс с Арабијом у Лерми до јуче,
данас се с црвом у праху колљута,
нека се мудри сад од тога уче.
Ако оцеан брод ч немам гута, морнара с коша. која звијезда опи2
Смртник од земље нек се земљом стоти.
Гонгорина мисао и осјећање смрти оживјела је три стољећа касније модерну меланконију Бодлера.
А сад, мјесто малих, нека говоре о великима највећи:
„У дон Луис де Гонгори вам нудим
без премца ријетког духа ЖИВИ, цвијет.
Богатству му се дјела сретам члјди,
не само ја, већ сав шмирокмо к. свијет ...
по 5010 ус, та 6080 е1 апсћо типдо..“
(бегуапјез, Сајатеа)
АНТЕ ЦЕТИНЕО
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК 26 АВГУСТ 10
|
оцени у вредности, он је подбацио у укусу, он је накарадно протумачио космополитску оријентацију без које су културе незамишљиве и без које нема реалне егзистенције у историји. Али, оно што је он до барбарства осећао као патриотизам, ускратио је овој природи, не схватајући да се прави патриотизам никад не искључује космополитеким доживљајем. Овде, бар овде, Скерлић није био Жоресовац. Либерално буржоаске тенденције којих није могао да се ослободи, окретале су његов патриотизам на локалне воде једне конкретне. политичке идеје, И зато се морао преварити,
Јер овај писац, ова жена мислилац, на чудотворни начин сједињује у себи не само космополитско са националним, него и древно са модерним, сензибилно са умним, поетску имагинацију са _ филозофском контемплацијом, Ова придорода је пуна, овај дух је засићен попут древног и увек младог Гетеа, чијег је Вертера Исидора Секулић умела да преводи боље него ико пре и после ње. У чему је онда тајна Можда У пантеистичком монизму и способно» сти да се човек изједначи у духу са свим стварима, да постане ствари смисао ствари истовремено» Код овог ума нема рационалне сувоће. Исто као пи код Гетеа. Поређење се само од себе намеће, нека чудна. логика, или. метафизика, назовите како хоћете: али сви велики умови на неки начин. су феминизирани: Спиноза је до своје смрти био најнаивније и најневиније створење на земљи; Гете је био феминизиран: сетите се само да се његова најгенијалнија творевина _ завршава апотеозом „Вечно — женском“. Још није уче-
на педантериска филологија _протумачила какав је смисао Гетеове „Матер — глориоза“, Можда неће
| Зоран Глушчевић |
никад ни сазнати, али је код овог генија најупадљивији фино и женски резани лик његовог профила. Шилер није био _феминизиран, али Шилер“није био песник" иако је много певао и писао. Он је остао страсни бунтар, који је више покретао и узбуђивао нестрашћу речи, него њиховим значењем. Али не бих мо-
гао навести ниједан његов стих који би ме данас покренуо. А од Гетеа бих могао! Чудног
Можда, али чини ми се: Шилер није био пантеиста, Шилер није много волео Спинозу, а можда само пантеисти имају смисао да у себи женски продухове ствари. Али ако је мислилац и жена, ако је жена песник и опет песник, онда се пред нама расцветава дивна хармонија својстава, која заиста задивљује свет. Бар овај свет у околини, који је у непосредном сагледању.
Да ли то значи да се на ствари утиче само ако су у нашој околини> Само на оно што је на домаку руке2 Треба бити највулгарнији рационалиста па допустити овакве претпоставке. Али једна женска контемплативна природа, која у себи осећа струје и преображаје космоса, не може никад, да западне у – овакве вулгаритете, Јер, ствари нису међу
ЧИТАЈТЕ НА ШЕСТОЈ СТРАНИ ЧЛАНАК
УМИТ АЦТЕКА О по-
СТАНКУ ЧОВЕКА“. — НА СЛИЦИ: ГЛАВА (употреба вајарске технике и гравираних детаља на површини)
собом изоловане. А нису ни тако лабаво повезане да би постојао само механички принцип равног континуитета узрока и последице. Ствари се прожимају. То је писац научио од Гетеа, Гете од Грка. А Грци су почели ову нашу западну европску културу и цивилизацију сличним опсервацијама о Космосу. И постоји закон равнотеже. Шта је тог Златна средина или класична грчка хармонијар И једно и друго, али истовремено ни једно ни друго. Јер овај принцип активитета, и закона равнотеже у ћутању, у тишини, Како би рекао писац, исправља све ствари У свету и доводи до равноправности. Постоји дакле нека космичка правда, неки закон свеукупног уравнотежавања. Можда ће савремена атомска физика на прецизан математички начин умети да изрази ове принципе — космичке уравнотежености ствари, али за песника и жену ми“ слиоца бројеви не значе много, него интуиција, доживљај, поетска визија. Како да претставимо његов смисао тог закона2 Ако хоћете етички, онда ниједна неправда не може остати а да се у времену и простору на неки начин не изглади. Свеједно да ли ће казна сустићи починиоце, његово _ потомство, његов народ, културу којој припада, Историски ход је неминован, и све се неправде у историској перспективи уравнотежавају н кажњавају.
Да љи се ствари враћају; Ту недавно, или давно, на страницама једног београдског часописа, Исидора. Секулић развијала је идеју о затвореном кругу догађаја. Ништа ново, увек иста праоснова ствари, развитак, прогрес — само експлицитација оног што је већ постојало.
Круг се дакле затвара, и човеку не остаје ништа друго него да допусти да се над ње склопи. Да ли ће бити на периферији или у центру круга, — то зависи само од њега, али увек и свакада биће само'у кругу. Никад изван њега, Можда чудно за површног _ посматрача, али ова филозофија не одваја од живота, она
А. МАТИС: МРФВА ПРИРОДА
3 атура, доказ да се може или треба да изводи књижевна
»
упућује на живот, она развија ви“ талност, осећање стваралачке све» моћи, било чиме да се човек бави.
Јер, овакав мислилац не мора увек да буде само писац. И можда Георг Лукач има права кад тврди да је Гете био све друго пре него писац. Јер писац то је, по овој формули, најоскуднији резиме једне ствара лачке активности. Можда ту има и тачности: не заборавите, Гетеов Фауст почиње филозофијом и ме“ тафизиком, а завршава врло кон кретном и практичном активношћу у овоземаљском амбијенту из чијег круга не можемо да изађемо. Али нам остаје да се боримо. Бити писац, можда је само знак да смо слособни још за нешто друго, али да нас природа објективне скучености упућује на поље имагинације где нико не може да нас обузда, што значи да и највећи геније није слободан од условности свога времена и: условности“ места на коме живи... Али кад се један геније окрене себи, онда настају чудесне творевине које превазилазе сва времена и све просторе. Овај се генија окренуо самом себи, али не да би раскинуо везе са светом, него да би до максимума развио своје стваралачке потенције. Само кроз стварање човек обезбеђује своју вечност. Такву су бесмртност пожелели себи још ренесансни песници кад су престали да верују у хришћанске догме. Догме су прошле, као што све догме пролазе, али талијанска ренесанса је остала.
А песник би још м додао; ћутање и онпромаштво. Јер Исидора Секулић има своју лозинку, свој волшебни трно: Рад, Ћутање и Сиромаштво. Чудна суоченост ствари: сиромаштво, можда зато да би оскудност спољних услова до максимума развила радну активност, Скините све преграде на које би наишао човек и ви ћете умртвити човека. Значи: без отпора нема рада, јер рад је противудар, али у тишини, Треба ћутати, има нешто поузданије од језика н речи. То су дела. Пустимо да дела говоре уместо нас, и никада нећемо. бити демантовани, Јер човек мора. да буде доследан, тврд Као кременкамен и симбол постојања и оскудности, Имагинација је све, само је треба имати. А ова је жена има. Толико, да би и другом могла да позајми,. И то се види на страницама њених дела. Било да се ради о прози, есеју или путопису. Узмите само писма из Норвешке, оно што Скеђлић није разумео и што је. неправично, игнорантски одбацио. Ретко да би се поново Код нас могла написати таква књига. Толико духа, имагинације И ерудиције, космополитске ширине и способности за стапање са стварним. Чини ми се да је једини проблем песника да се никада не отуђи од света, Бити у себи, али не туђ свету. Бити свој, бити у своме, али
! не туђ за страно и космополитско. ' Једном речју, бити свет у
себи и
кроз свет.
Песник је остварио ову своју формулу. Увек способна да схвати књичевну традицију, никад туђа према човтским новитетима, апологета стаих вредности и протагониста нових. Чеидора. Секулић је симбол и олитење за мирну коегзистенцију литемирним _ путем
револуција.
5