Књижевне новине

-Таад год се поведе. теоретска

|

| Пе

. о нашем као“ да

О А. Т

', у ТОЈИМО- ПРЕД старим и новим Пеђиним паноима, и говоримо о сликарству, о животу, о нашем и туђем, је туђ, и своме туђем, и он каже како један живот садржи толико других, п сећа

„се речи које кажу да се сваком жисвоту дугује више. других. И

тако човек сретне једног човека, а случајно га је срео, и сретне га опет и више то није исти човек, и после, опет га негде сретне и опет није то више ни први, ни. други, ни пети ч0век, већ човек кога је случајно срео и кога изнова, другог, не више оног, воли или мрзи, и не воли и не мрзи, већ му је равнодушан, и то је тужно, како равнодушан!

Случајно, тако је живот хтео, све се то дешава, И Матић каже, говорећи на случај: „Само том божанству (не разумите ме криво) човек има да благодари ла су разоткривеме, да су разбијене хипокризије, Хипотезе, навике у којима се он видео да тако као он, само овом божанству има да благодари што је нађена она тачка ослонца одакле је могао бити покренут његов прави живот.“ Кажем то Пеђи, ту пред његовим платнима, тим стенама кућа сивих и плаветних, које ће једном да се сруче, сурвају, тамо негде где стоје, а које ће увек овде на платну остати вечито обасјане оним _ сунцем које је једном уметник над њима упалио, којим их је једном уметник обасјао, да вечно остану тако обасјане, како их је он једнога јутра обасјао, И он тако говори, као да довршава Матићеву мисао: „Случај жоји су многи избацили пред врата себе, ја га видим у сржи свог живота, тај магнет у гвозденој прашини свих дешавања (мојих2)."

Случај. Био је рат. Први светски рат. Мала учитељска породица Милосављевићевих кренула је на југ испред најезде. Осмогодишњи дечачић нашао се близу Стобиа у сеоцету Марени. Видео је бујице рата, бујице река тога краја које су носиле помамне воде и блато и лишће, и стоку, видео шуму, старе ископи-

· не, фосиле и минерале. Цртао је оцу

који је издавао дечји лист после рата и правило хербариуме, Боје су ра-

дискусија 0

Р_ Е ТТ и

ђа Милосављевић

диле, мењале се, пропадале су ин развијале се на цветовима и лишћу и страницама хартије. Тамо где је била једна пресована биљка, остала је слика.

И ту је као дечачић упознао и малу девојку. Случај. Да беше у неком другом селу, на неком другом месту, никад је не би срео. Њихово играње је расло и падало кроз простор и време Као звезде небеске кроз вечну таму. И њихова игра расу се по тим пољима на којима је било мочвари и бивола у њима заглибљеним до гуше, расу се дечја игра ко зрикавци по трави, т покупи се негде у његовом сећању и оста невидљива. Девојчица ишчезе. И питао се где је нестала она. И једног дана чу њен глас, и окрете се, и ње не беше. Пред њим је стојало једно биће од главе до пете умотано у тканине. Нигде крајичак тела, ни руке, ни усне. Он скочи и поцепа јој огртач и фереџу и то беше срамота у том крају, да мушко открије девојку, јер она више не беше дете, девојче из његових игара. Друга је она постала, и он виде да је и он други постао.

И опет случајни сусрет са професором цртања у Скопљу Христифором ПЦрниловићем, скупљачем фолклорног материјала, и човек и дете заједно су сањали, Прошли су годипе и рат, пи године и мали цртач и скупљач биља и минерала, постаје чиновник министарства спољних послова. Настају путовања. Мадрид, Лондон, Париз. МИ гледа друга мора, која у плими и осеци у бесу преплављују километре. Опака, велика мора и друкчија него Јадран. И види друге људе и толико другог што је исто као овде.

Напушта _Франкову Шпанију, " стиже у Лондон, и живи међу 12 милиона људи један човек, на педесет квадратних километара само неколико метара, и ту слика под стакленим кровом преко кога се расипа гвожђе контраавионских топова. Јаук онрене је готово непрекидан. и он слика под тим стаклом. Једнога дана изашао је неким _ послом, и Фау 1 разнео је атеље. Жена због које је журио да се врати, његова жена, задоцнила је. Нису погинули,

КЊИМСВНОСТИ

(Наставак с прве стране) Шилер је, тај сувогарни рационалист од кога можда ниједан стих није остао, нападао филологе да су „искидали Хомеров венац“, али као песник није сматрао да је лишен права да се бави исто-

ријом философије

и философијом стварања!

Гете је саркастично

исмевао филологе што су нас „ослободили“ сваког пијетета према

Хомеру, али је песнички самоуверено и патетично

три тома своје „Учење о боји!“

формулисао у

Исто, управо обрнуто са философима: Хегел, који је растао у крилу немачке романтике, никако није могао да опрости поетски таленат својим друговима. И он им се осветио, онако „философски

и са тешким калибром германске ерудитивне темељитости: он их је све посахрањивао укинувши им ма какву перслективу и усавршивши формулу о чаробној тријади до уништилачке самонегације. Зар је онда он, философ и несуђени песник, крив што се историја људског духа завршава философијом > .

Али, као по неком закону о космичкој равнотежи, осветник, закаспели Мохиканац 20 века. Песник и мислилац. не би само песници философирали о поезији 2 а

И онда је изабрао два тешка философска калибра да на њих је поетске духовитости, Јер и духовитост

сручи оловне набоје своје . . може да буде тешка кад је философски конципована. Само. да су

још и примери срећно изабрани, = да није основа свега философско самољубље песника, ништа не би остало од злосрећне философске претензије да песницама капу кроје. 7 Јер песников напад на Платона превиђа чињеницу да је један други философ, далеко рацноналнији и систематичнији дух, Ар!стотел, створиб низ необоривих фундамената у естетици и теорији израза, Платон је био већи песник од схематичног и схоластичког Аристотела, и Аристотела а не Платона трипрлила је средњевековна хришћанска логика. Јер црква допушта само безопасну фантазију, а Платонова фантазија је била убиствена: из његове не“ обузлане и нестварне поетске маште, која се изврсно служила драматуршком дијалектиком ради веће убедљивости, родила се не само философија идеалне нетачности него и поетско самоуништење. Рациднално и научно не морају, дакле, увек да. сметају поезији. Шта би уосталом било од немачке романтике без Шелинга и Шопенхауера Данас поготову поезија иде у корак са науком. Ако савремени песник хоће да буде у аутентичном контакту са временом, он мора и да присваја револуционарну свест атомске физике, која је саздана У лабораторијама и на електронској траци стрпљиве и досадне научничке педантерије, . Естетика је била и остаће и ствар науке односно философије, и мада уметност није идентична ни са једном умном активношћу духа, постериорни рационализам не литерарној творевини, То не значи, како су мислили претставници старије рационалистичке и хегеловске школе, да је уметничко стварање „а приори“ рационални акт у реализацији идеје. Рационалистички · пријемни сензибилитет савременог човека толико је

дошао је Зашто

- данас развијен, да је неминовно рационално придавање идеје једном

уметничком делу -без обзира на његову стварну рационалну срж. Зар онда такво конципирање уметничких садржаја, чију интенционалности могу и да поричу сами ствараоци (као Гете своме

ФАУСТУ), није у суштини креативни ј

акт пред којим би требало да устукну СВИ „разлози“ за стваралачку непродуктивност рационализма 2

Али песничком самољубљу нигде краја...

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ж ЧЕТВРТАК 2 СЕПТЕМБАР

може се ускратити ниједној

ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ

Али многих слика више није било. Из рушевина су извађена два. његова позната паноа: „Пећка патријаршија“ и „Нотр дам".

И ту у туђини он је постао толиКо пута други, И у том огромном граду живео је као код куће, Сећао се свога школовања у Крагујевцу, и своје професорке која је волела да он црта, Љубице Филиповић, и Стобиа, и шума из детињства и „Пећке патријаршије" и очевог листа за децу и пролазио је кроз Лондон као преко мора, кроз разне пригушене светлости излога, фарова, кроз таме замрачења угроженога града, и сналазио се да дође до свога крова, крова под звездама, до стакла свога крова где ће у ноћима опасности кад се све светиљке, утрну, остати само звезде над притајеним дахом милионског града, великог колико и нека држава,

Брзих, утанчаних покрета који носе муњевиту драж веверице, Пеђа пролази кроз тај свет сналазећи се, постаје пријатељ Кокошке; својим изненадним осмехом, изненадним Ииако честим, задобија људе, срдачан, непосредан, приступачан, _ осваја Лондонце и отвара се изложба Југословенске уметности са којом он путује и по осталим градовима Енглеске, Галерија ејсесјег (Лестер) поред осталих дела поново види Ивана Мештровића и Тому Росандића. Изненађујуће је како ствари фолклора преплављују витрине. Енглези и Енглеекиње су се одазвале позиву, и показало се колико ствари из наших _ крајева, колико уметничких предмета, ћилима, ношње, _ скриња постоји тамо: између. њих. на

Пеђа све ово прича, лако, насмеја-

но, његови мали брчићи су стално У покрету. МИ чудно, то лице оштрих црта и четвртастих облика је де“ тињски пријатно и нежно п привлачно. Ни за тренутак не губи своје снаге, Зар није он као дипломатски чиновник после свих послова и непраспаваних ноћи устајао ујутру У пет да слика, Али, ипак, дешавало му се понекад да се премори. И тако, једном је спавао на претстави Дилена, а једном у Фоли Бержеру прел четрдесет нагих лепотипа.

Наводим овог песника да ми говори о свом раду. Његова живахност је непрекинута. Какав год хоћете заокрет и он је присутан: „Чини ми се да је мој поступак нагонски, Моји утисци и расположења заснивају се на учестаном доживљају. Видео сам више пута исте објекте или исте људе дубоко измењене. (Градове мирне, неокрњене, у пуном животу, затим срушене и опустеле са ожиљцима и угарцима, потом обновљене чудесном снагом и лепотом: или људе п жене који су променили изглед, убеђења, навике). Читава _ природа заснива се на дубокој несталности и равнодушности за све што настаје. Највеће и најчешће визије заснивају се на парадоксима. Људи се не сусрећу, или немају среће да се упознају, то је за мене копмар. Случај, много чешћа појава од смдбине, која се вероватно заснива иона изузетној _ снази, Желео бих да кроз слике изнесем ову чудну игру парадокса, немогућег, 'апсурдног, чежњивог И неоствареног. _ Трагедије се најчешће одигравају у најлепшем амбијенту, на сунцу, у швећу, са птичијим пвркутом, можда, а идиле често на згаришту или уопште у непријатељском амбијенту. Ствари покрећу недокучиве силе.“

Тек што је за тренутак поћутао, песник ДУбровника, наших наркова, париских кровова, „Пећке _ патријаршије“, наставио је: „Најслађе је узбуђење пред незнањем које се граничи са дивљењем п ганутошћу, Несвесна п нагонска креативност која ствара 0 громна дела. Зато су

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ _ Времена неће бити више

Посвећено М. Б.

Времена неће бити ни злато да сине,

ну, за грешника чији зуби од саког спомена трну; ни лале да у склопљене очи анђеле свуку са висине; ни за убице што тресвлаче се у ноћ црну;

за новорођенче што дубље с каменом о врату тоне у вир где пролећне се килце давно ућутале, где на узбуну за пожар џч смрт никако не звоне; за децу дављенике, ни за звезде, за лале:

дечја су крила спржена од светлости ситне, петпарачке, м од љубави што измећу се у псовке ч јед,

и“ од зелених година што треврћу се наопачке

ко стари жатут на који још капље Сунчев мед.

Ни времена да походимо земље, обиђемо ч град нови; на за љубавно расуте, што разлећу се к'о свила, заносе ц болести. Ни налим смновц

вилце не брује ко дечја румена крила.

Спаваш ли што око тебе време ућутано бди

ч бистре сенке биља губи сред трава2

Ти ставај, сањај, кад крај нас већ ц језеро стпи; ти ставај, сањај, кад се крај нас већ мути јава.

Куд су ишмчезла времена мутна %'о визири старинских јунака. те на ливади оста јагње као на небу облак птица чиста“ Ти спавај, сањај. Не мари што мш ноћ је огњена и јака: ти ставај сном што зрак га купа тоследњи који се блиста.

И склопи оча у сан, у дробне тајне бисере, та врачај дисањем: времена неће бити ни венца да се уплете што се узбере,

нм птица да све се небо њима окити.

Шта се то некад збило а шта сада збива7

Зар ни времена да крену и захује заставе војски“ Ни да се на родном ваљлу љуља, а ц сниваг

Ни душе да се зарумене, да разбукте својскиг

Времена неће бити ни у тпахто да се крене,

ни да се застрепи од једне једине одбијене душе;

времена неће бити ни да се издане, да се зене, ни из пролећног неба појања птица да се обруше.

Ни патње што куну, ни за тешка, тешка бремена,

да са плећа се збаце... Сањај к'о звоно тамо амо, стим. Стиу као дете, безбрижно што цвиле кућна слемена;

ст као тишима што у житу сањивом зри,

Свет у круг шета, од сна до твога лика;

он шета к'о сан ти што се тихо љуља:

са сном се заједно успавај: не мари што тамни слика земље с ројем који јој леђима мркж бауџља.

Стпавај дивотом, ставај временом што га неће бити више; ставај смом од сна свога бића, сти својом дивотом; ставај пи сањај расплакане пролећне кише,

биљке и звезде, децу м птице што бластају твојим животом.

· Времена. еће. бити; ни у реци мреже, и, лова; ни птица пито у твој селе се сан; ни дома с ког у моћ буљи пи звезде плаши сова, на звона, ни звона: дан-дан, дан-дан!

Времена неће бити, неће бити више, да, стили м сањали тамо амо; ни лала: тихо се склони, лагано избрише арена товорка лудог карневала.

(1939)

ми веома драге све уметности у за- лини заједничко добро и свуда иста четку и невиности. Највећа достиг- ствар, Али то олште богатство санућа заснивају се на дубоким И чињено је богатстава појединих настрасним заблудама." пија и појединаца, У свету се све

Говорили смо о модерној архитек- цени према томе колико је _ једна тури. Пеђа је говорио о. Београду. Појава специфична, лична, Наше на-

ПЕЉЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ:

Треба много срушити. Не жалити све оно што спречава видике а нарочито видик на реке, И дићи град од камена и зеленила и бршљана, Дивио се творевинама Егамк Гоуд У/г15|-а. Показао ми је нова платна. Кад видим једно зрело дело, мислимо да је завршено. Као да Пеђа није имао више право да се развија. Али изненађује нас како он стално расте ни тражи, остајући увек свој; и наш: „За нас је значајно да створимо наше сликарство, упркос данашњег космополитизма. Уметност је у це-

ЦРТЕЖ

слеђе не треба примити без икаквог рада, треба створити ново богатство по слову ове традиције. И бити и живети у свом времену без страха шта ће рећи потомство, јер нас лоломство неће поздравити због наше старости и оклевања, већ само колико смо одлучни за ново".

Пеђа не износи своје мисли саме на платнима и разговору, он пише, и то зрело, налахнуто, поетски, На» рочиту драж имају његови написи о бојама.

Најзад, овај уметник _ престао је да буде и чиновник, Последња његова служба била је у Савету за науку н културу. Сада може да се преда сав уметности, што је одувек тако желео. А дела, која је створио, и која ствара улазе у нашу историју.

Весело, кад смо већ били на Улици, говорио ми је о својим импресијама које је имао кад се први пут после рата вратио у земљу. И сад је једном ногом у Паризу, а једном у Београду. Тамо има атеље, у Мулен Ружу, испод Преверовог атељеа. М сад може исто Тако да прави ноређења. И та поређења су увек таква, да не потцењујући туђе остаје страсно везан за свој родни крај. Кад се искрцао, после Лондона, после Ливерпула, Напуља, Бариа у Сплит, зазвонила му је сплит= ска песмица у ушима; „Шта је пуста Лондра..." у

Велика је и озбиљна лепота ОВОГ краја, ове паше стране, ове наше груде. Пеђа има право: „Треба створити ново богатство по слову наше традиције." |

ЉУБИША ЈОЦИЋ

5

. 7.