Књижевне новине
АНДРЕ МАЛРО
ВАЈ РОМАН има вишеструко значење, Његова тајна није једна и не даје се одједном, Малро политичар, Малро
ј метафизичарг Овде су постављена питања, одмах, на почетку саме књиге. Роман се отвара убиством, чудесном сликом, фокнеријаноки густом и сплетеном. То је једна мрежа у којој се не виде јасно границе, објективни свет и унутрашња стварност онога који доживљава. Не види се ко умире; не зна ко убија. Писац, он је у свему томе, Како је написао ту прву страну, која је мајсторство своје врсте, која уводи У читав један начин схватања не само израза (израз није апстракција, апсолутна вредност по себи) него и живота и уметничког посла и задатка У њему, — како је њу поставио и реализовао, тако је он, Андре Малро, по ставио и постављао себе кроз читаву књигу. Он није романсијер објективације, и он ту објективацију не жели и поред тога што је то рукопис једног револуционара, човека који је у Камбоџу дошао ради археолошких испитивања а вратио се као револуицонар обогаћен искуством смрти, Објективни вид ствари овде не проистиче ив стриктно- реалистичког метода, који је понекад насиље. Малро није ни песник, у дословном значењу те речи. Он не поседује дистанцу, раздаљину између себе и ствари, између себе и људи о којима пише. Како је могао то» Нису ли и други изгубили себе у истом покушају»
Андре Малро је жива противуречност и ја мислим да све што је уопште објашњиво у овом случају само тиме може да се расветли. Он је онај који воли. Он је онај који мрзи, Малро је фаталиста који покушава смрћу да се веже за живот. Он је осамљеник упућен својој унутрашњости, гонетању по неиспитаним просторима духа. Тражи своје трансцедентно, надстварно ја, бави се политиком истовремено, економиста је, познавалац финансиских махинација капитала у ери о којој пише и у којој живи. Филозоф, уметник пунокрвни, нео-хуманиста и егоцентрик,
лро је жива противуречност овога света, револуцији, која увек интензивно даје, у најпунијим облицима, свет омрти и свет живљења, где је хармонија најчишћа, најгушћа, омамљујућа скоро, и где је дезинтеграција људског најпоразнија, лепота је максимална и ругоба тотална. Али никада нису подвојене једна ол друге, иако се противурече и привидно искључују. Друштвено, спора нема. Малро је (из епохе романа „Ба сопашоп ћштаје“) на страни угњетаваног света, онога који је понижаван и гладан. Он је комуниста. Он је екстреман. Али филозофски, уметнички, у свом доживљају света, он је јединствени доживљај живота. Као што је смрт надопуна и омогућавање живота, као што је љубав реципрочна вредност мржње, искључивости, терора, тако је н живот, 38 Малроа, једна огромна, неразлучива целина у покрету, у вечитом изражавању себе, у процесу,
У том живом песку живота, у тој опсесији још недостигнуте тајне омисла, више, највише тајне, ни једна ствар не постоји Као апсолутна афирмација нечега, или као његова аутономна, одвојена негација. Живот, то нису неповезани слојеви. А личности у таквом животу, у својој бити, не могу а да не буду његов израз и живи покушај утицања на оно што је суштаство, што је есенција људске способности за живљење. Које су ствари на које можемо да утичемо, Које можемо да мењамог Да ли постоји нешто фатално вечито, некаква виша идеја у бићима и ства. рима»
4
Малро револуционар, који се духовно овде припремао за авијатичара револуционарне војске у Шпанији, не напушта Мадроа писца. Он је умео и знао, кроз своју 'опредељеност, захваљујући њој а понекад и противу ње, да се стварима пусти,
као вртлогу, као матици живота. У дармару смисла и таме, варљивог сјаја јучерашње лепоте и нових опредељења, психолог али такође и социолог (ако је баш и то понегде и понекад неизбежно) Андре Малро живи своју личност и живи судбину човека на земљи. Он иживљава његову кондицију. Окушава његове спо собности. Личности овог _ романа јесу личности Малроовог бића. Оне се друштвено противурече и оне се негирају. Али виђене и доживљене кроз биће Андре Малроа оне се, после свега и упркос свему, у диму и блату ове револуције, стапају у _савршену целину, сједињавају се. Нису друго него тесто, него материјал и материја једног и истог живота. Једне и исте судбине о којој је песник најпозванији да мисли, да одлучује, да се буни, Због тога Малро никада не пада у грешку: да покушава да се објективизира, да се мимикризира личностима. Једино саображавање које је имао да учини пишући ову књигу било је да се саобрази својој суштини, личном нокуству, да прими своје противуречје. Он зна, нако револуционар, дакле један од оних који су до гуше у доследности једанпут трихваћеном уверењу које није само њихова ствар, зна да је највише право човеково: да се противуречи, Пишчево право такође. Све личности, сви поларитети, свака могућа мимикрија сваком делу себе самог! Текст је један и завршни звук доћи ће неминовно, онакав какав мора да буде. — Фатализамр У извесном смислу Романсијер; Малроовог типа зна: на њему је поново да живи. На њему је да иживљава. Не треба нам глума, не инсценација, не драма. Свака спољна интервенпија, која не би била у складу са тим дармаром, тим смислом (ипак) људске кондиције, људског разрешавања, људске, човечанске тежње, ка идеалној унутрашњој и спољној равнотежи, ка повезивању немогућег, ка успостављању једног живог и таласастог реда, али реда ипак, свака таква интервенција уништава склад. Негира га. Оспорава право на њега. И управо зато Малро уме, Малро има способност: да интервенише – политички, да се ангажује, да је љут, да се свађа. Уме да буде пристрасан али уметник, оно што ретко „умеју писци његовог кова. Уме да напише
——
ГЛАСОВИ ПРОШЛОСТИ
Савремени човек обраћа велику и многоструку пажњу старим митозима. Они крију у себи неиецрпно врело људског богатства, духа, лепоте, уметности. У прошлом бро: ју донели смо, уз текст староац тешког мита 0 постанку човека, у кратак напис „Значење митологије“, одломак из књиге „Орфеј – митови света“, од Радгајс Сопштп-а. Овај одломак донекле упућује на разлог данашњег интересовања за митолотију старих народа. Овога пута објављујемо „Полинежански мит о задобијању бесмртности“,
ЕДНОГА ДАНА Ма-уи, који се вратио својој кући, рече оцу: „Ко може сад да ме победи> Ја сам донео људима ватру, постигао сам да сунце иде спорије преко неба, подигао сам острва са дна океана. Шта је то на свету што може да ме победи2“ Његов отац показа тамо где су се сустицали небо и земља. Муње су тамо севале. „Оне су од зуба богиње духова Хина-нун-тепо“, рече отац. „Она је твој велики предак, Она побеђује сва бића, јер она доноси смрт свим бићима, Победиће она, дете моје“. Тада Ма-ун речи, „Хајдемо заједно до ње, неустрашиво; хајде да истргнемо срце из њених груди и тако да уништимо њену снагу која доноси смрт свим бићима!“ „Али његов отац не хтеде да иде тамо где је била Хиназуп-те-по, Ма-уи позва пријатеље, ми мале птице свих нрста сјатиле су се да пођу с њим == црезндаћ, дрозд, дет-
(АНДРЕ МАЛРО: „ЉУДСКА СУДБИНА“, РОМАН,
ИЗДАЊЕ „СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ“, БЕОГРАД, 1954)
истине које се после искуства година, политичког, моралног искуства, отварају варљивим сјајем звезда из сна, својом наивношћу. Али да истовремено — иако фиксиране као заблуда, као детињарија, — делују тежином своје субјективне, пролазне истинитости. Да делују страшћу која их чини, која их омогућава. Грешка и заблуда — људске су. Оне су право уметника, али не само право, Аутентични уметник, писац од расе, онај који траје и сутра импонује својом трајношћу (па да се после питамо откуда и како) уме заблудама, грешкама да се служи. Уме због тога што има свој однос, свој контакт са животом који никада није форма апсолутне истине. Чак и када је тражио немогуће, ту дефинитивну, апсолутну истину које нема, али која ипак привлачи као лука спаса, и као оаза у пустињи убијања овога света, ратова и подлаштва, писац је умео, зато што јесте оно што јесте, да греши. Грешка и истина заједно су. Заблуда и откровење, као смрт и љубав, као вечност и умирање. Један исти спој, иста одређеност овог нашег постојања, ове наше спо-
|Рад. Константиновић"
собности. Опособност је, по Малроу, да се живи, да се опредељује, да се умре. Дословно, прешизно то значи: способност је говорити себе, своје време, откривати се. И није тачно, онда, да од писца јучерашњег, када је писац а не хербаријум мртвог двећа, узимамо само истину, огољену, која је наша истина, могућност нашег споја са њим. Овај роман Андре Малроа то потврђује: храброст је у супротстављању препреци, али че У забораву те препреке. Суштина није само у одговору. Она је и у питању, зу вечитој адружености „онога. који пита и онога који одговара. Шта би од Вилона било да се онако очајнички (за савременог човека скоро смешно, изгубљено и детињасто) није молио за спас своје душе» Људска суштина ликовног израза нашег Оред њег века није само у некој аутономној људскости ликова светаца који више нису светитељи, него управо у пробијању, у чудесном грчу тог људског које се осваја, које се ослобађа од светитељског, – нестварног, небеског. Одузмите ово светитељско, која је сама по себи једна лаж, једна обмана али некада и инспирација, потстицај, макар и као мора што може да потстакне, као сама савест, и ви сте одузели доживљају његову крв, његов непосредни разлог. Одузели сте драму, ишчупали је у коре-
СА МАРКЕШКИХ
КАМЕН „тики“
лић и чворак, Са малим птицама Ма-ум је ишао ка месту где су се додиривати небо и земља. Ишли су
'омрт. Он егзистира кроз
иви песак живота
ту, Величина је у савлађивању пораза. Андре Малро се ангажује. у греши, Али он егзистира кроз своју тражење, савлађивање, у дијалектичком процесу који не престаје. Страст његове личности највећа је гарантија. Овакво писање, због тога, увек је пустоловина духа, и због тога оно не може да се научи. Не може да се препише,
Андре Малро, То је жива интелигенција. Он не преписује историју. (Он је ствара, заједно са светом и кроз тај свет. Његово филозофирање никада није апстрактно: помешано је са крвљу и прашином. Апстрактно мишљење, чиста филозофија, не задовољавају овај дух тако етрашно конкретизован, али га ипак не напуштају. Јединство у доживљају једне исте игре, једне људске судбине, намеће и јединство у методу: Малро је метафизичар који пише о финансиским, политичким и револуционарним проблемима, Малро је пристрасни поданик овога света сјаја и беде, класно опредељен, револуционар који покушава чак и кроз оно што је супротност и непријатељство његовој акцији да докучи метафизичку суштину и бит људске судбине. Он је филозоф на улици са барикадама, на улици лешева. Он је психолог, жива интуиција у тренуцима када се рационално 0предељење императивно намеће. Дух његове прозе ту налази свој сјај, У тој смеши, тој помешаности радозналости, бриге и наде, очајања и слутње. Судбина није затворила последња врата. Она је оставила свој траг и своју поуку.
Универзалан у методу (није случајно међу првима у Европи прихватио Фокнера) Андре Малро уме од заблуде, од наивности, од пристрасности да прави уметност. То није само његово право, то је његова највиша уметничка провокација и бит његове тајне. Стена није само од камена; она је и од песка, она је од блата, Свака теза има своју антитезу, и тек здружене оне су људски доживљај света, људски тоталитет. Оне су трајност која налази себе у пролазности, Због тога Андре Малро Данас, кад је мало оних који умеју од неизбежне грешке, од ефемерног, од пролазног да стварају величину људске пустоловине и подвига, делује као утеха и охрабрење. Роман „Га сопаШоп ћитајпе“, написан 1933 године, дакле пре више од двадесет година, својом сугестивношћу која је очигледна чак и онда када се овај писац ломи у мрежи проблема и питања одавно решених, питања која више нису проблем, својим Уметничким интензитетом враћа наду: уметност не треба да се плаши пролазног, привида истине који ће сутра да се преобрази у тоталитет заблуде. Уметност не живи у волшебним категоријама вечитог. Она није авет. Она је оно што јесмо, звук људске судбине, величина наше слабости И нашег напора.
до сумрака и док су ишли гледали су севање из зуба богиње духова. Њени зуби били су од вулканског леда. Њена уста имала су велики зев као уста рибе. Њена коса лепршала је око ње као што се алге таласају на мору, Њене очи блистале су кроз даљине.
Он ју је видео и био престрављен; чак је и великог Ма-уи уплашила Хина-нун-те-по, Али он се сетио да се зарекао својим пријатељима да ће пронаћи начин како ће подарити вечни живот људима и свим бићима, Он је размишљао и размишљао како би дошао до ње и узео срце из њеног тела,
Она је спавала и Мауи се спремао да уђе у њена страшна разјапљена уста и узме њено срце да би га дао свим бићима на земљи да га једу.
Тада рече он птицама: „О моји мали пријатељи, не смејте се, не лепршајте крилима када ме 'угледате. како излазим из уста ове богиње. Смејте се, лепршајте ако хоћете кад видите да сам изашао са срцем мог великог
ОСТРВА.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ к
БЕРЕТ ВИЉЕМ: КЊИЖЕВНОСТ И ПОЈМОВИ 0 ВРЕДНОСТИ
занимљивом Чланку
откуда то да Америка, техничких
„земља неопраничених мо-
У овом свом Берет се пита
тућности и општег благостања“ није дала ни једно књижевно дело које би се могло поредити са Едипом, ЖХамлетом, Браћом Карамазовима. Разлози за ово не крију се само У положају пио У америчком друштву, недостатку традиције, новини књижевне културе, ни ском културном нивоу читалачке публике, и др. већ их треба ПраШИТИ много дубље, Првенствено У томе му
између читаоца и писца нема заједничких појмова о вредности, кој их везивали, а и у недостатку великих и дубоких осећања из којих ничу велика дела. Прва такозвана изгубљена тенерација америчких писаца, она из двадесетих тодина нашег века, којој припадају Хемингвеј, Фицџералд и Дос Пасос, јурила је за крепким и полетним романима о вредности, али их није нашла, те је због тота и сликала живот као нешто бесмислено, безвредно и бескорисно, са нихилистичким преокупацијама, друга генерација међутим, за коју се не би могло наћи оправдање У душевној депресији изазваној првим светским ратом, није дала ништа боље резултате. И поред тога што се ситуација из четрдесетих година у многоме разликовала од оне из двадесетих. Напротив, три најбоља романа из последњег рата, „Маги и мртви“ од Мајлера, „Галерија“ од Бернса и „вечито проЖлетство“ од Џејмс Џонса, далеко заостају за Дос Пасосовим делом „Три војника“ и Хемингвејевим романом „Сунце се поново рађа“. Посматрајући савремену америчку литературу, једина успелија дела су она у којима писци верно одражавају амерички живот, сли кајући његовог средњет човека, али дубине нема. Америкацни су млада нација, са новим схватањима, њихови појмови о вредности немају традиције, а цивилизација је још у изградњи. Тек са преживљавањем своје трагедије, која се састоји у потпуном раскиду са традицијом им рађању нове цивилизације може се очекивати процват америчке културе. Занимљиво је да Берет у америчкој литератури не види интегралну вредност једног поа, Мелвила и Витмана, Скептицизам је његов претеран и кад говори о перспективама савремене литературе која је дала Мејмса Џонса, Фохжнера, Хемингвеја, Саројана, Милера, Вилијамса и друге.
КЊИГА О АЛЕКУ ГИНЕСУ
У Енглеској је изашла књига о Алеку Гинесу, познатом филмском тлумцу који је дао ледене карактере који не фасцинирају гледаоце својим изтледом већ акцијом разума, људе, како каже писац ове књиге, Кеппећ Типап, који су или песници или убице или свеци, Неуспех Гинесовот Хамлета био је у фаталној неодлучности, с једне стране устезао се да дела стешњен оквиром традиције, с друге стране" плашио се да је потпуно напусти, Зато га је Лоренс Оливије надмашио. Али Гинес игра са изванредном концентрацијом улоге у Кориолану, Алхемичару и Млетачком трговцу, тако да се тледаоци сећају целе драме кроз његову личност, Гинес је користио филм да би превазишао самога себе на позорници, јер је могао да игра девет улога истовремено у једном филму. Његова тлума која се креће у оквирима виртуозног естрадног искуства, баналног жонглераја, безбројних трансформација помоћу маски и мимике, показује да Тинес може да игра сваку улогу и да се тзв. најмање им „најнезахвалније“ улоге снагом талента уздижу до великих креација које се памте. Карактерна мимика Гинесова толико је богата разноврсношћу израза да је прозван „човек са девет лица“, Он са подједнаким успехом игра женске и мушке улоге, хероје и љубавнике, никада не пада у кич и невешт ефекат, далеко од сРернанделових духовитих гримаса и врло близу Чаплиновој ироничној 03биљности. Полинежански мит о задобијању бесмртности
претка Хина-нун-те-по“, Мале птице које су се сјатиле око њега дрхћући рекоше: „О наш добри господару, ми се нећемо смејати нити ћемо лепршати крилима. Али авај, води рачуна о себи, господару!“
Ма-уи је обавно струну свог лука око паса, скиде своје одело. Кожа на његовим ногама и бедрима била је ишарана као у скуше од истетовираних знакова усечених оштрицом длета Уетонга. Он је стајао тамо наг а онда је ушао у чељуст Хинануи-те-по. Прошао је поред страшних зуба оштрих као вулкански гле“ чер., (Он је сишао у њен кош, Он шчепа њено срце, Истргну га мн врати се до њене чељусти, Он виде небо између њих.
Једна птичица Која се често смејала с муком је покушавала да се уздржи када га је угледала како иде по чељусти велике богиње духова. Она стисну кљун да заустави смех. А онда се насмеја — мала Ти-вака-вака, смејала се грохотом. Богиња духова отвори очи, Она се подиже. Дохвати Ма-ун међу своје ужасне зубе и смрска га. Онда настаде тама и кричање свих птица. Тако је умро Ма-уи са Месом бесмртности у рукама. И од његове смрти нико се није усудио да се приближи лежишту Хина-нун-те-по, богиње духова.
ЧЕТВРТАК 2 СЕПТЕМБАР 1954