Књижевне новине

Са палубе

и РАНО ЈУТРО смо се попели на лађу, у два часа поподне лађа је пролазила поред Медулинског залива, и сад док с једне стране се чу-

лим како су Бриони велико острвље, а с друге расте лукобран пулског пристаништа, по мору је већ пала црвена светлост, сунце је ниско јер новембарски дал је кратак. Тако од Ријеке до Пуле проведосмо скоро читав дан на води. Трудио сам се да време проведем на палуби, мада је ветар дувао с копна хладан и због њега сам морао стајати окренут не копну него Цресу а касније голој пучини,

На домаку Медулинског залива копнени ветар је попустио, заменио га је западни ветар с мора на чијим се таласима лађа, мала Каква је била, љуљала осетно, на моје задовољство. Прешао сам тад на десну страну са које се види обала Истре. Од малобројних путника само су две девојке изашле из салона и наслоњене на ограду изговарале би с времена на време имена насеља која су промицала пред нашим очима и од којих сам углавном успевао да видим само црквени торањ.

Нешто што се дуж целог нашег Приморја не може видети, запазио сам овде: обалу не наткриљује камени зид планина, но поља и ниска брда додирују се с морем и небо се спушта на њих ниско као и с друге стране „на пучину, те је цело кубе хоризонта у власти плаветнила, Чини ми се да у том обимном небу иу богатој вегетацији која прекрива о“ балу налазим могућности другачијег доживљавања морског пејзажа него досада,

Тамнозелени Бриони, застрти делом танком _ измаглицом, Нуде се кратко време моме оку и онда се постепено удаљују, лађа плови У копно као у неки пејзаж Јакопа Басана; брод је обишао истурену тачку лукобрана и сада клизи право ка пулском кеју.

Првина ми је да долазим у Пулу им признајем једна ме је помисао чинила нестрпљивим, једна ме је радозналост грејала: видећу Колосеум. Смислио сам, чи оставим ствари у хотелу, поћи ћу уморан и необријан да тражим њега, да та гледам и дотакнем, Веровао сам да се налази негде далеко ван града где чами забачен иза брда, обрастао маховином и засут кутијама од конзерви. Кад сам изашао на прамац, доживео сам _ изненађење, _ првим погледом на пулску варош угледао сам и огроман кружни зид Колосеума, ту иза пристаништа међу начичканим кућама, на брду између брда, а железница се димила у његовом подножју. Толико сам жељно чекао да га видим, да сам док ми је он растао усусрет помислио: и он чека мене. Но на њему се није видело изненађење. Ћутао је показујући своја прса грдосије. Схватно _ сам, при првом сусрету треба да говорим ја, он не жели да нешто каже, само да покаже. р

Од пожутелог камена са своја три спрата аркада, три огромна ланца иза којих чучи заокружена празнина, без крова, без људи, без сврхе почива он на земљи као да је тежина камена још једино _ средство његовог постојања. Гледам ту ствар која није ни кућа, ни животиња, ни брдо, ни биљка, ни облак, ни вода; то нешто што припада једном потпуно одвојеном реду ствари, за мене новом мада слућено као што се не-. беска тела слуте, али ово сад више није слутња него близина, приспе“ вање на планету, долазак у наручје једне нове категорије стварности,

Ипак сигуран сам, није тај облик камена оно Што доживљавам као шпрење граница реалног, не, његова својствена димензија времена, Његов изузетан циклус рађања и пропадања који не личи на циклус ниједне од ствари које га окружују, његова сопствена, несводљива 0с0вина трајања јесте оно што чини његову суштину. .

И као све ствари затворене, зблјене у себе, згуснуте у својој хер“ метичности, и Колосеум по парадоксу спажно делује, зрачи на своју 0колину. Снагом своје дубоке утоњу“. лости у бивање он напиње, напреже и сређује лабилне, растресите предмете око себе. Тако он нехотице У тој околини кућа, мора, брда и бродова, земље и стеце дејствује Као средиште. И због кружног облика и "због доминантног положаја, осећа се: овде је он сигурна мера ствари.

У ноћи Од хотела до вароши мора се про“ ћи поред његовог громадног лица

КЊИ

те сам до ноћи не само успео да уђем и да га разгледам изнутра, него сам већ неколико пута прошао ми-

мо њега мотрећи му профиле из разних праваца. А увече кад сам сишао да предам кључ портиру, У хладном хотелу становало је само неколико официра, упутих се излазу нехотице као да сам некога оставио напољу да ме чека. Изашао сам у мрак под удар звезда, гологлав, видео сам своју сенку и по празној, асфалтној улици шкиљиле су мале оазе светлости, Закорачао сам да га пресретнем. Имао сам потребу да му пре но што заспим приђем још Једном и да поновим ако могу своје првобитно усхићење са лађе, које ми се није јавило ниједанпут откако сам се искрцао. Као да смо некад раније заметнули љубав а данас очи у очи неспретно смо се устезали да кажемо оно што желимо. Јер кад сам ушао по дану унутра, учинило ми се да сам наглув и да ми значајне речи које он збори у свом кругу, промичу, Тумачио сам то својим замором од утисака на овом. ужурбаном путу, затим нисам био припремљен никаквом лектиром КОја би без сумње била потребна. Ипак хитајући сад веровао сам у ноћ и њен мрачни магнетизам који подиже таласања и отвара срце.

Ноћас нема – претставе, Колосеум је закључан, и могу да га гледам само споља, Остаје ми да се пењем уз степенице поред њега кроз чемпресе и ловорово жбуње и да се спустим степеницама са друге стра“ не, да обиђем цео његов обим ако је то начин да меру њега унесем У себе, као што увећан ено горе трепери кружни Колосеум звезда.

Пењем се. Бојим се пресретања У непознатом граду, бојим се помало и Римљана и ових зидова импрегнираних свирепошћу и злочином, ако

је веровати историји. Али нигде се не појављује ни жива душа, прозори на кућицама су у мраку. у

Кад сам поново сишао доле, кружна шетња завршена, застао сам и осетио како је ноћ топла, обилазећи Колосеум чинило ми се да пролазим кроз неки хладан ходник; зидине. Био сам начисто, Колосеум не волим. Ходајући око њега нисам мислио ништа одређено, не сећам се шта ми је пролазило кроз главу, но на крају био сам свестан само његових мана. Облик је његов једноличан, тело гломазно и неспретно као у мина, и пљоснато као да се тај мин скљокао те је толико неприкладан и глуп да му не остаје друго него да буде суров. Већ сама његова огромност у ружноћи, једна је суровост. У шеми његовог костура нема никакве асиметрије која би говорила за спонтаност или за рад маште, према њему, колико живота, има у облицима разједених стена на обали. Не само да је сваки траг живота изумро у затворености његовог круга, нето је и такав круг лонављање неког другог модела, старијег и опет суровог, као да је на ову обалу избачен из мора скелет неке огромне шкољке чији облик говори да је за живота била прождрљива. Имам утисак да овом низу прозора недостају решетке, Сад ми је јасно да сам утисак тамнице имао и данас после подне кад смо улазили унутра, но нисам тада још хтео да га искажем у себи. Мештанин _ нам је показао чудну појаву, последицу градитељског _ мајсторства _ старих Римљана: свака реч прозборена унутра враћа се са свих страна уху оног ко је говорио. Зид мако сав прозрачан због својих прозора, једва да пусти кроз себе неки глас напоље. Међусобни угао појединих сегмена-

та зида такав је да је акустика скоро апсолутна. Сад се на ту помисао јежим, изгледа Ми да из његовог облика ништа живо не може да се спасе, па чак ни глас, кад би било запомагања. А у његовом облику у коме се кружно дакле бескрајно понавља један кратак, једносложан мотив, има нешто од параноичне опсесије која од понављања једне идеје гради цео систем. Па и његова акустика која чује саму себе буди у мени непријатно уверење да лудило почиње претераним слушањем сопственог гласа, Смисао Колосеума је у тупости и робијашењу, његова страхота у огромности и трајности.

Звезде, иако их поменух, немају везе с њим. Ако се камен његов посматра издвојено друга је ствар, У сред мрака гледам како из њега избија танка аура – фосфоресцентне светлости, за разлику од земље, дрвета, од мене, он се одазива на своја космичка сродства непролазним нако пригушеним сјајем _ материје. Али узет у целини, овако међу питомим кућицама, Колосеум је дебело чудовиште чије се тело расплинуло по брду као бело тесто, а из бројаница његових мрачних очију он пакосно мотри у свима правцима те квари сневање грађанима на лежајима. Нема сумње да његов параноични и сурови мозак вековима смишља погубне планове, чије смо жртве већ дуго времена а да тога нисмо ни свесни.

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

Субизам или пут од стварног ~ до апсолутног облика

КОРО у исто време, — пр-

вих година двадесетог ве-

ка, — када је појам про-

стора постао актуелан У

политици, постао је актуелан и у сликарству. Ако је у политици дошао као последица неизживљених снага извесних политичких доктрина, у сликарству је дошао као последица снага сасвим изживљених и доктрина сасвим исцрпених. Болест су открили они који су дошли да је излече; открили су је импресионпсти, трудећи се да пронађу излаз из једноличности, скучених _ видика и усахнулих вредности илузионистичког сликарства, Она лепа и спасоносна светлост која се прелила. преко лејзажа Монеа и Сислеја, Писароа и Пол Сињака, осветлила је проблеме _ савременог _ сликарства много јаче него што се очекивало и открила тешкоће које су биле много озбиљније него што се веровало. У средиште пажње, страсније него икада, дошло је питање форме, природа њене објективне вредности, њен однос према изворима светло

сти; њена естетска вредност, и, Коначно, њена улога у одређивању е-

јелом

ле ЛУју У:

лемената ко

ЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 2 СЕПТЕМБАР 199

ХУАН ГРИС: ПИКАСОВ ПОРТРЕ (1910)

метничке квалитете. Ова жеља за улажењем у суштину ствари, за истраживањем до крајњих граница допуштеног, прекинула је лепу традицију неспоразума између уметника и његовог дела и довела до неспоразума између уметника и његове околине. 5;

Истражујући праву природу ликовних средстава, линију која затвара један облик или пластичну површину

која под својим тобож завршним изтледом крије стално обнављану силину

| Меодраг Коларић

израза, импресионисти су и нехотице морали додирнути у нерв проблема, У питање реалне вредности облика. Пошавши од те, — ма како. парадоксално звучало, — чврсте тачке, од те картезијанеке сумње у чула, они су кренули ка изворима сензибилности, тражећи крајњи разлог за оправданост једног пластичног доживљавања. Прва је сумња пала на нашу способност гледања: испоставило се да су људи врло склони навикама које од искреног доживљавања воде у равнодушност обичаја. На основу савремених истраживања на пољу оптике и спектралне анализе требало је извршити ревизију свега онога што је лежало у основи илузио-

нистичког сликарства: перспективе, тектонске поделе масе у простору, помоћу "планова. ·Ми-

комполовања

пелеаће а шљења су била подељена. Жорж Сера је покушао да нађе излаз у рашчлањавању форме помоћу рашчлањавања колорита, а припадници школе Понт Авен и Готен покушали су редукцијом боја да редуцирају и форму. Супротним путем ишао је Сезан; полазећи од начела Енгра и псеудо-класициста, он је предложио да се сликарство врати здравим изворима природе и да почне оданде одакле и природа, од првобитних форми: од облице, куба и лопте.

Цео се проблем коначно свео на питање конструкције. Боја и облик, или првенство једног од њих. срормална конструкција била је стара као свет, али кад је после колористичких истраживања фовиста била постављена са једном изузетном озбиљношћу, било је јасно да питање није до краја исцрпљено и да пред сликарством стоји још једно решење. Стара естетика је била већ темељито рашчистила са природом облика и његове пластичне функције, остало је још само да се загледа у оно што је битно при постављању

питања форме, — у простор. Испоставило се сдмах да фу сретства класичне композиције; поде-

ла масе, перспектива, деоба на планове, више карактер простора него форме. Стари мајстори на то нису 0обратили пажњу, Сезан је био и сувилце једностран. Страх од празнине појавио се у сликарству, пошто је већ давно престао да влада у природи.

Сложеност односа између материје и простора први су у сликарству открили, — и применили, — Пикасо и Брак. Године 1908 Пикасо завршава своју „Породицу арлекина“ а Брак шаље на јесењи салон пејзаж „Естак“ који ће дати име једном новом уметничком правцу: кубизам. И један и други су пошли од Сезана, и на њиховим платнима била је сасвим видљива она геометрија за коју је Волтер рекао да се крије у основи сваке уметности. Али ту није била новост у примени старих начела. Поставити материју у простор и простором олредити природу облика, то се у сликарству већ одавно радило. Али поставити тако материју да сам облик одреди природу простора, то је било у најмању руху револуционарно. Излаз из ограничених могућности класичног сликарства био је нађен. Настала је борба за освајање простора, борба пуна неочекиваних обрта, ванредних открића, сасвим нових естетских сензација. Ако је простор условљен димензијама, врло добро: даћемо предметима дубину и остале формалне квалитете, али никако да то иде од површине платна у дубину слике, већ напротив: треба изградити простор између површине платна и онога који гледа. Слика више не сме бити илузионистичка игра уметникове маште, већ активан естетски чинилац који нам прилази, који нам се намеће, који се дубоко урезује у свест наших осећања, и који постаје саставни део нашег душевног живота.

Веран Сезановим начелима, Брак је пошао од природе, упрошћавајући 0облике и тражећи у њиховом поретку извесна правила, извесне законе који ће, по његовим речима, да регулишу сензибилност, Пикасо је полазио мање од мгтерије а више од својих осећања, избегавајући један законити поредак у материји, и тежећи више ка поезији слободније компонованих форми. "Ова прва настојања Пикасоа и Брака, која су се још увек кретала у оквирима реалног гледања на свет, сачињавала су такозвану „аналитичку“ фазу кубизма.

У тренутку када је за стару форму бло задобијен нови простор, могло се очекивати да ће и сама форма претрпети измене, За годину или две од појаве нове естетике, дошла је такозвана „херметичка“ фаза кубизма. Ако је она прва фаза била важна за обрачун са старим сликарством, ова друга је била важна за будућност новога сликарства, Оно што су орфисти и апстрактни сликари учинили са бојом, — одвојили је од садржине и компоновали слобод-

'но њоме, као што музичар слободно

компонује тоновима, — то су Пикасо и Брак учинили са формом: бацили је слободно у простор и компо-

ЖОРЖ. БРАК: ПОЛУАКТ (1907)

новали њоме 'не више у оквирима реализма, већ по извесном формалном слуху. Површина платна је сада испресецана са много планова, дубина слике је сведена на неколико тежишта у којима је сконцентрисан силовит пластичан израз. Ту се први пут примењује симултана перспектива: тежња да се један предмет прикаже у исто време са више страна, у пуној својој пластичности. Тематика је остала само у нејасним траговима. Ускоро је у ову врсту слика уведена и материја која је до тада била страна сликарству: обојена хартија, дрво, стакло, тканина.

Што „херметички“ кубизам није најзад отишао у апстракцију, заслуга је великог шпанског сликара Хуан Гриса, Он је пре свега, да би до краја изразио свој поетски занос пред материјом у простору, свео колорит предмета на најмању меру. Он је пошао супротним путем од Сезана; — Не од природе ка облику, већ од облика ка природи, стварајући нову заједницу већ познатих предмета, и трудећи се да сликарским средствима пређе пут од при-с родне до апсолутне форме.

Било је исувише мало колорита У кубизму кад је Хуан Грис успео да оствари своје ванредио поетичне геометриске фуге. Постојала је опасност да материја изгуби своју пиктуралну вредност и да се потлуно изгуби у простору. Равнотежа кампозиције, отла је бити враћена само ако се оја врати предмету. То су први осетили Робер Делоне и Фернан Леже. Делоне је био врло сензибилан кодориста и као такав је брзо отишао у „орфизам“. Леже је био такође колориста, али се пре тога бавио архитектуром. Он је пришао кубизму не преко Пикгсоа или Брака, већ прекб Сезана, и користио је тај заобилазни пут да проучи форму скоро до њене геометриске апстракције. Он би вероватно и отишао у апстракцију, да није.био наклоњен боји и да се није посветио занимљивом подухвату да у оквиру чистих форми изгради простор путем колорита, На његовим раним сликама као да се за тренутак вратило сјајно доба венецијанског сликарства, са златом окера, руменилом гаранса и тамним плаветнилом кобалта, Он ствара такозвани „„нео-објективизам“ коме није циљ да се врати природи, већ да ствара упоредо са природом, Из овога исувише личног објективизма, Леже је доцније прешао у чисту декоративност.

Затим је дошла група, звана „златан пресек“, Маркуси, Лот, Ле Фоконије, Менцингер, Глез, Вилон, Роже де ла Френе, који су покушали да кубизам дефинитивно врате колориту. Андре Лот је сматрао да се у том ци+ љу треба пре свега вратити природи и друштвеној тематици. Албер Глез, оритиналан уметник и танан колориста, закључио је, — са много више права него Лот, — да се колористич+ ки кубизам може уврстити у сликарство само преко великих зидних површина, Жак Вилон је отишао за са• вет чак до импресиониста, сматрајући да је за природу кубистичке конструкције било кобно изостављање светлости. Он је пластичну вредност материје у простору покушао да оствари не игром планова и симултаношћу пер-= спективе, већ једним скоро барокпим расположењем за игру светлотамних површина. На крају је Роже де ла Фррене скоро све позитивне тековине кубизма усмерио у правцу реалистич= ког постављања композиције, трудећи се да површину слике испробија топлим и хладним тоновима, да постави форму у један одговарајући простор и да је издвоји квалитетима који су блиски класичном сликарству: плановима, масом, бојом.

— Не! — рекла су два, сликара, борбена поклоника кубизма, од којих је један био познат као теоретичар а други као архитекта: Амеде_ Озанфан и Едмон Жанере, звани Ле Корбизне., За њих је кубизам био тражење чисте форме. „У кубизму“,

изјавио је Озанфан, „слика не дугује ништа природи, она се служи облицима и бојом не да имигира, већ да ствара пластичне вредности". Што кубизам није сасвим успео у томе, кривица је с једне стране што | је пошао путем колористичких _решавања а с друге стране што је ису= више пажње посветио простору, Нема дубине, нема поделе на планове, нема _ симултаности, постоји само. (Наставак на шестој страни)