Књижевне новине
ПОЛЕМИКА
"Да ли је Бела Барток био шовиниста 2
|НЕКА ВРОТА ПИОМАСТАНИОЛАВУВИНАВЕРУ |
Фу
" Поштовани колега, ) А ИНТЕРЕСОВАЊЕМ и радозналошћу узео сам у ру“ с ке најновији број „Књижевних новина“ са вашим чланком о Бели Бартоку. Сасвим је разумљиво моје интересовање јер се код нас, изузимајући радио-програме по дневним _ листовима, прилично ретко среће име овог мађарског гиганта савремене музике. Ваш чланак је заиста – занимљив. Говори нам о начину на који сте доживели студију једне америчке публикације Бартока, преко које се код нас неоправдано ћутке прешло. Бела Барток је провео задње године свога живота, за време добровољиог изгнанства у Америци, изучавајући, са љубављу правог уметника, благо југословенског народног мелоса. Поменута збирка је – плод дугогодишњег преданог рада. То је транскрипција студије једног дела нашег древног музичког блага, лирских народних песама, такозваних „женских попевки",
Не желим да се мериторно упуштам у ваше позитивно оцењивање. Ви одушевљено приказујете Бартокове југословенске транскрипције истичући не само њихове фолклорне, већ и музиколошке и тонске вредности потстичући на изучавање овог дела оне, који се баве тим наукама. Вероватно сте у праву. Заиста је Барток извор са кога вреди црпети.
За све ово ви заслужујете признање, Али у истоме чланку ви се дотичете људског лика Беле Бартока не само неумешно, већ чак и без поштовања. Никако не схватам зашто то чините, Ти делова вашег написа одударају од целине, Ви славите у Бартоку — уметнику, највећег музичког геније нашег времена који је, како ви пишете „био убеђен: да се музика мора заснивати на праслутњама људских и који је писао тезе у које је дубоко веровао: да најлепше песме постају многостраним, међусобним утицајем народа на народ". Пошто на тај начин у главним цртама износите истину, стварност Беле Бартока, ви истовремено. самовољно, без икаквих локументованих доказа издвајате један период“ уметниковог живота који је навадно пун мађаронства, претераног шовинизма. Ту идете тако далеко да га оптужу“ јете за музички фалсификат. На то немате право, Оправдало би вас једино када би сте на конкретним примерима доказали, да је Бела Барток тријанонског _ пернода, нестрпљиви шовиниста, који парадира у народној ношњи и тражи „мађарску“ длаку у сваком јајету, у својим музичЖим записима словенске или румунске музичке мотиве пресвукао у мађЂарско рухо, помоћу пентатонике (која, узгред буди речено, није карактеристична само за мађарски мелос). Али ви то никада нећете моћи да учините. Бела Барток није фалсификовао ни у иредентистичкој – атмосфери после-тријанонских година ни пре, ни после тога.
У вашем чланку сем ничим непот-
«У
једне књиге и њену годину издања. Наслов гласи: _„Уокатизк дег Ештапеп уоп Магатиге5", (Народна музика Румуна из Марамуреша), година издања: 1923. Угледала је светлост дана у Минхену, као ТУ том серије „Заттеђалде г: Уегшје!сћепде Мич улазепзсћа " (Збирка упоредне музикологије). Аутор: Бела Барток,
1923 — не треба посебно подвлачити, је година'у којој су се валови мађарског тријанонског иредентизма уздигли до највеће висине. То је врхунац медених месеци злогласне мале антанте, и још злогласнијег мађарског хорти-фашизма, Застава на пола копља, застава жалости за 0тргнутим _ крајевима је била фиксидеја крвавих демагога који су у то време доживели процват пароле: „Окрњена Мађарска није Мађарска". У шовинистичку атмосферу тог раздобља стављахе ви, поштовани колега, једног Бартока помахниталог од светостефанског мита, манијака који парадира у народној ношњи. Ви нам приказујете Бартока који завија заједно са иредентистичким чопором, певајући јеремијаде о мађарском светостефанском империјализму у хору са предводницима „Ревизионистичке лиге“. Он по вама тражи и налази доказе о туранској културној надмоћности чак и у ди-
лувијалним наслагама народне музике. А сада, како ви усклађујете на-
и карактер поменуте нетријанон- слов, циљ, мачке књиге са онаквим ским Бартоковим портретом > трате ли могућим да Барток, који у Пешти хушка на фалсификовање мелодија њиховим – мађаризирањем, истовремено издаје у Минхену епохалне резултате свог прикупљања румунског народног мелоса>
Не, поштовани колега, то није могуће. Ни Барток 1920-тих година није био шовиниста. Напротив. Он је имао и моралне им физичке храбрости да у сенци мађарских феудално-реакционарних погромаша гласно објави своју уметничку и људску истину,
Да ли желите још један Бартоков наслов из поменутог раздобља» Ево га: „Гле УоКкати:к дег Агађег хоп Вазкга мпд Шитвеђипе“ (2е:зећг Њ Фаг Мизкулазепзећа, 1920) (Народна музика Арабљана из Бискре и околине, — Часопис за музиколотију, 1920).
Ово дело је написано управо 1920. У време распламсале мржње социјалног и политичког „белог терора" у Мађарској, када су харали мелати Хортијевих _ „специјалних – одреда". Када је нож за кастрирање Хејаша Ивана и његове дружине лебдео над
БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ
Коша
Са тамом се приближава. Ја знам: Он.
Сма-.
осумњиченима _ као Дамоклов мач. Ето, ни тада се „шовиниста“ Бар ток не буса у „мађарске груди“. Уместо тога испитује тајне арапске народне музике у околини Бискре, а наведемо још један податак о Бартоку из ранијег периода. 1913 године, за време Тисине феудалне реакције и националног угњетавања, у Букурешту, румунски издавач, на
румунском _ језику издаје његово значајно дело: „Сапјфесе роршјагте ВотапезнФп Соте! Вог"
(Румунске народне песме из Бихорске жупаније).
Мислите ли да је румунски, букурештански издавач пожурио са издавањем на свом језику Бартоковог дела само зато што је аутор и овом приликом подвукао потчињеност рус мунске народне музике из Бихора мађарској
Као други доказ ви наводите разговор који сте још пре рата водили са „знаменитим“ мађарским композитором Е. Дохнањијем о Бартоку. Ваше _ супротстављање _ Дохнањија Бартоку је случајна иронија пера. Ви, поштовани колега, по природи ствари, не можете да знате ко је
»
ВЕЛИКИ БОГ РАТА СА ХАВАЈА
Ругање је за. све
заправо био Дохнањи, кога сте „својевремено упознали у Београду као љубазно насмешеног иностраног тоста-уметника. Када би сте то знали, вероватно не бисте наводили његове примедбе у вези са Бартоком. Шта, више, сматрам да би сте се потрудили да заборавите да ете га ма кад срели. Поменуо Сам малочас случајну иронију пера, јер управо Дохнањи и у свом уметничком ства“ рању и у људском држању одговора лику који сте ви својим комстатацијама покушали да припишете Бартоку.
Управо овај „романтичар“, касни епигон Рихарда Штрауса је био размажени љубиман Хортијевог режима. Он је својом сладуњавом музиком послуживао предентисте; он је компоновао „Мађарско вјерују“, шовинистичку националну молитву. Он је био музички диктатор турамске расистичке препотенције, врховни музички директор Хортијеве _радностанице, директор Високе музичке школе; он је „бог богова“ музичког живота господске Мађарске. Његова духовна сенка је притискивала музички живот тужних двадесет пет година Хортијевог режима као црна мора. И у крајњој линији дух чији је он био претставник и отеловљење прогнао је Бартока у Америку, који није пребегао испред Хитлера (1941 године Хитлеру још није било ни на крај памети да и физички окупира Мађарску), већ је емигрирао испред Дохнањијеве клике. Уосталом, та Дохнањијева клика је жигошући Вајнер Леа, Рајница и још много стварних величина савремене мађарске озбиљне музике, осудила на у“ метничку смрт.
Не, поштовани колега, Бела Барток није био шовиниста ниједног тренутка. Уствари: он је испитивао древне наслаге народне музике дунавског басена, обухватио је евојим генијем огромног интензитета и динамичног богатства ризницу мелоди“ ја подунавских народа. Али то је постигао На тлу уметничке синтезе која је изнад народности, са вером уметника у узајамне утицаје, као основом,
Национална _· пристрасност никада га није умањивала:ни као музичара, ни као истраживача.
Укратко: Бела Барток је био револуционар, а револуционари ретко кад лажу. ,
Толико сам желео да кажем о „шовинизму“ Беле Бартока. То је дуг савременика живом тенији и мртвом човеку, а југословенског мађарског књижевника нашем јавном мњењу ради објективног обавештења.
ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ
воде ц мора.
За сва корита. И сае од шата ц шака.
Јер онц стоје. Грч унутра, па бора. Век им је од самих полазака.
ва
Презмр тај за равна огледала. Репом по бандери, застану два пола.
Без рамена кад се крене све је шала: тротпаст кућа и бели снег од стакала.
Страх је то за довршена тела
(Наставак с прве стране)
Једно време мису тако уживали, долазећи у Копар, многи Хрвати и Словенци којима је тај долазак, за привременог _ успеха Мусолинијеве ере, био прва страница на крижном путу за најмрачније затворе Италије и значио само последњи зрачак живета који би се потом угасио у тршћанским мучилиштима У Коронеу или на пиринчанама св. Сабе.
Видели би из тамничких кола како промичу мрске одоре од нрног ·сукна или би сретали солидарне погледе радника и жена. Потом би били сахрањени у мрачне тамнице некадашњег манастира.
У ноћи, у тишини прекиданој од» мереним корацима стража спушали би у мирном ударању слободног таласа о хриди песме слободе и глас домаћег огњишта; очај робије пре“ кидао је само неки срдити одјек 0светничких пуцњева,
Данас, Копар неће више мрачних тамница за слободне људе. Онога који би у њему трагао за првом станицом свог мукотрпног пута поздравила би радосно и братски 0-
тромна _ словеначка и – италијанска школа, изникла чудом Из његових патњи, на рушевинама окова и решетака, ж
Још од времена када је био хридина усред мора, везана, за осеке, узаном превлаком с копном, потиче уметничка слова Копра; још од оног времена када су Ветор Карпачо и Чима да Конељано украшавали нркве копарске својим причама.
Онда су хуманисти копарски ширили преко градских зидина културу и ерудицију. Замишљате Муција Ђустинополитана под сводовима лође из петнаестог века, задивљеног над записима, неког хеленистичког папируса; чили Пијер Паола Верђерија одмах постављате у · мислима под мањи свод палате Разума са зупчастим гибелинским изрезима. Промичу трговци Чевљарске улице поздрављајући Паола, који, замишљен, не одговара.
Од тог доба скотрљало се до нас четлри или пет векова – сачувавши нам лепи ренесансни Копар, како би његове славне културне традиције оживео дрхтај новог живота — Који га надахњује и како би на његовом тргу из петнаестог и. шеснаестог века одјекнула песма људи који се спремају да заједно са другим Италијанима, Словенцима и Хрватима из околине славе славље нове «кул-
туре, ЕРОС СЕКВИ
због једног вида, почетка ми краја.
Без трбуха Те да би у њега стало
све што јесте ц што је постојало.
И гневе пушта на крхко да закрика.
жоска и коцка, ши дрвен и гвозден,
под кораком да све бедно закотрцка.
Подигне се увис сав од једног млаза
ко стуб нетролаза.
Када је дошао без облика
као што се страх тпојављије,
знао сам да су катале воштанице.
Плакао је претњама изговореним низ браду
за тренутак сасвим жут. Е
„Гдје јест мирскоје тристрастијет Гдје јест привремених мечтаније7 Гдје јест злато, злато ; цч среброг Гдје јест рабов множенство им малва своју уметност „пуризмом“, упутили Веја терст, весја тетегл, веја сен!“ су га на скулптуру. Оно што нису 8 ја о Пр 49 моја тлућа, успели Леже и пуристи, успели су а је моја утроба, да су моје вене и коске вајари Литшиц и Архипенко. Чиста
тревучене једном бледом кожом. Сећао сам се да сам једном видео форма је, као п многа друга открића
хрепљених субјективних – констатација, ви наводите и два разговора. Композитор Јожа Славенски вам је причао да је за време својих студија на Пештанској конзерваторијн био сведок, где је Барток захтевао од једног „познатог скупљача“ мађарских попевки, да унесе у своје мелодије пентатонику и где је није било... Не знам да ли се Славенски, који изгледа себе сматра Бартоковим учеником, и за кога не претпостављам да верује да му је учитељ био фалсификатор, добро сећа. Свакако, не _примам Као доказ, сећање које је природно морало да избледи, које беспомоћно тапка у прошлост од пре тридесет година. Са своје стране сматрам да је много убедљивији против-доказ ако наведем оригинални немачки наслов
Исуче врисак да тосече. Без главе труп. Врати га у каније. Па ме тек онда дохвата око паса. Сасвим леденњ ч жрут.
Преко ограде моста да баци ме, два хвата. Прекб ограде моста што има две стражаре. А доле тече она нага ч без коре.
Њена рибља деца имају довољно места
за све што немају места горе.
За оне без места горе, ишчутам два очњака да забијем их том ветру у хрбат.
И док се пењем уз његове кукове
урламо у један крик, кроз један врат.
Ја знам: От!
И дебла се разбеже.
Подупрем раменом зид. Теменом строт. Бежи! довикне друг. Пре лома.
Жао ми остаћу без дома.
Долудео са три пене од вриска.
Није хладањ од риба. Кључао је од вода.
Ја чекам — велику мала тпетогода —
са три листа најљуђег свога писка.
Кубизам...
(Наставак с пете стране) чист облик који је сам за себе довољан разлог. Ако су сликари „златног пресека" " вратили кубизам Брака и Хуана Гриса постулатима класичног сликарства, Озанфан и Жанере, називајући
Са омчама од руку за све кровове града, нешто слично нетресвучено интелектуалног _ света нашег – доба,
он диже их, таване снежином да токата. ИЕ БАРОН а Е . 5 била добијена у лабораторији, _ али ; то ' чде мл, : ла. ; ; –
Па као да га скидањем својих ката о била је велика хоботница је више ни један сликар не може
Појављивао се као чтец
ч његове су речи од воска
каталљле на моје руке ц на моје очи,
И те су речи чмале укус тамњама... Подигне се до вриска.
Стусти се до зцатата.
— Шта је вољење2 затита чодеж са моста. — Водо, дај му смрт! нареди ветар реци. Диже се талас до вриска у: па стусти до шатата.
— Рибо, реци му шта је волење!
Умирујем два дебла, три вралуца, једног мила. А једна ма је жена, плакала крај ногу.
И молио сам ветар. И молио сам килиј.
Сад Ћи да се помолим рибљељм богу.
О староегипатском сликарству
У Француској је изашла књига 0 староегипатском еликарству са предговором Албера Шандора. Са овим албумом отвара се серија књига о уметности Старота Египта који је недавно опет дошао у центар пажње научника откривајући још неке Тајне своје протлости, Слике на зидовима изванредно су репродуковане. Оне нису само сведочанство једног времена које је имало високо развијену уметност која се данас посматра као потпуна и засеб-
целина, у једном особеном стилу Зои се препознаје на први поглед, а усто су те слике изврстан материјал за проучавање етнологије, културе и религије старих Египћана, Оне претстављају посебну уметничку вредност чистоћом евоје фигуралне композиције,
6 )
дочекује страх свих преплашених зграда. Под ледом две се рибе рибљем богу моле да санте издрже, да се санте не тпреломе. Јер могу струје да окрену с бука
та да их одвуку у грла гладнит штука. Ја сам крик из свих гладних трбуха.
· Мраз сам из кошуља укочених од мраза. Остао сат без слабина. Јер немају ни уто Из мијпљег ока травам је мога млаза. Из шупљег ока, из згрченихт шака.
Постао сам од језе ч оца једног рата,
Па ломим шуме, милионе траштака
за безногог сина % безруког брата,
За безногог сина други сам од два страха. Први“ сам за АОЦР јер у р садржим сва сумњања кад се остаје без даха. Дре == јер ближе смрти вас задржим. (Одломак из поеме „Песма о Сави води“)
Без обала је ова луда дивљина. А
мимоићи, без обзира којим се правцем упутио, као што не може обићи пластична решавања ренесансе или сликање светлости импресиониста.
· На крају“, да кажемо и ми на крају речима познатог теоретичара кубизма, Мориса Ренала „кубизам се отворено инспирисао модерним тековинама науке, тековинама основаним на најсмелијим и у исто време – најневероватнијим _ хипотезама, следећи ону ренесансу – имагинативне снаге која је својина ХХ века".
МИОДРАГ КОЛАРИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 2 СЕПТЕМБАР 1994
-.