Књижевне новине
· гибељну. образину
Ст
ГОД, 1. БР, 36 У БЕОГРАД,
УБРОВАЧКЕ ЛЕТЊЕ игре привлаче све већу пажњу без обзира како се игра у тим играма. Већ је пета година како се у Дубровнику скоро сваке вечери у току сезоне драмски текстови, музика и фолклор смењују на распродатим трговима н парковима, пред Кнежевим двором или којом другом ренесансном грађевином, пет година од којих свака наредна н личи на претходну и превазилази је у исто време. то трајање, које, без сумње, крешендира распоном и „учестаношћу играња, тако _ интересантно и врло значајно, јединствено и у свет продрло, остало је до" данас попут неке сабласти, нечег нематеријалног и 'невидљивог, без Пиконове сенке, тј. критичке свести која се појављује као сенка уметничком делу чим ово угледа свет. Па су Летње игре навукле тако на се, за уметност посвечаних академија, испод које може да прнеу јавност само нека ласкаво изгланцана „информација“, образину о којој се никад не дискутује, испод које нема супротности: кретања, па ни живота самог, где је ред и пристојност сама, неки симбол голи и при-
–тодни, сећање пусто што траје ко-
лико и ужареност рефлектора. Тако ке у нашој јавности о Летњим играма појављују само сладуњави трагови репортерских покушаја, који врцају од ускличника им заносних 0писа цврчкових певања за време пауза, а ту и тамо наћи ће се и редак са већим претензијама, у коме усхи
ћени критичар патетично опрашта све грехе Ловру Матачићу — рад жрасног диригирања — и, малтене,
запомаже што се већ једном не уведе традиција извођења Бетовенове Ероике на свим трговима света, па — рата више не би било (украдена туђа мисао која се односи на Девету симфонију).
У интересу је Летњих игара, коначно: наше једине летње репрезентативне манифестације, да така даље не буде. Чини ми се, чак, да би овог тренутка за наше драмске. балетске и музичке уметнике, као и, за нашу јавност, било тешко“ наћи интересантнији и. актуелнији прелмет разговора од репертоара и играња Летњих игара.
Дубровачке летње игре су низ нриредби од којих би свака могла бити изведена и на ма којем другом месту, те тако само као сигма приредби дају мноштвом својим И врстама извесну одређеност Летњим играма. Из те одређености, међутим, не произилази стављање/ на репертоар Робиње Ханибала Туцића, ако већ произилази уклапање Хамлета У натиниране _ зидине Ловријенца и Ифигеније и борову шуму Градца, али се ничим одређеним и не супротставља. Ствар схватања и укуса! Са историског становишта Робиња заслужује само комплименте, м као прва наша драма, и као хвале вредан податак о лирској природи Луцићевој. У њој се на начин „привлачан за народ оног времена. • љубав Деренчина и банове кћи (Робиња), која пркоси турском пожа“ ру и тиме још увећана бива. После прве претставе у Хвару, пре више Од четиристотине година, Робиња се вратила одакле је вероватно и потекла — у народ. За цело ово време опстала је на Пагу као пучки театр. а на Хрватском Приморју све до Истре' као романса, У театротеци зау"зимала би она високо место, али за данашње позориште, поготову једаћ фестивал, нема ни најслементарније услове. Радња линеарна, без иједног обрта. Радња то и није, све што се догађа на сцени пред · Кнежевим двором исцрпљује се дијалогом, или монологом, и све што би се. иначе могло сценски догодити у тој. верној витешкој љубави сведено је на причање о догађајима, Из овог хрово-
слика _
КЊИЖЕВНЕ
Но
ЧЕТВРТАК 16 СЕПТЕМБАР 1954
убровачке летње игре
лошког _ дијалогизирања _ редитељ Бранко Гавела није ни покушао ла изведе мало динамике, оставио га је да некзквом својом монументалношћу надомести. позоришну арому. Техничке околности у овом делу Дубровника (пред Кнежевим | двором) не иду наруку претстави: лоша акустика и необезбеђен мир у околним улицама, откуда су непрестано лопирали повици људи и цика деце. ·
У Петим Дубровачким играма доминантне су претставе Ифигенија на Тавриди и „Хамлет; које ће сигурно још за неколико година остати најзначајнији индекс Јетњих игара, као што ће њиховом музичком делу увек давати чар имена Ружђака, Матачића, Мачека, Јанигра, Мусулина, Путара, Радева и других. Успела монтажа Тирене у Новели од Станца показала је да слобода којом Марко Фотез прерађује Држићева дела прои_зилази из инвентивне фантазије која прекраја ни сече, на запрепашћење неуких критизера којима не допире
до свести да се тиме до максимума користе и најскривенији сценски е-
фекти и да се имплицитни у тексту сценски обрти, које они не виде и не чују, претварају код Фотеза У експлицитне, које они и виде н чују. Међутим тај књижевни посао Фотезов није нашао у Фотезовој ре-
жији ништа комплементарно. Бар се то није могло видети из онога како је ова покладна игра играна,
те ова претстава ни издалека не може. стати у ред са Мфигенијом и Хамлетом.
Управо се код ове претставе редитељ и Уметнички савет могу озбиљно да замисле. У Тирени, која се игра унутар фабуле Новеле од Станца скоро да ниједан глумац није показао напор да отклони своју извештаченост, па ни иначе талентована Ирена Колесар (Тирена) није ничим
(Наставак на четвртој страни)
__МАРИЈА ЦРНОБОРИ У „ИФИГЕНИЈИ НА ТАВРИДИ“
ВЕЛИКА ПРОСЛАВА У ВРАЊУ.
| Споменик Бори Станковићу |
6 и 7 септембра о. г. у Врању одржана је велика, прослава поводом десетогодишњице ослобођења Врања. Том приликом приређено је и књижевно вече посвећено Борисаву Станковићу, на коме је књижевник Велибор Глигорић говорио о значају Станковићевог књижевног дела. 7 септембра, пре подне, у Градском парку
поводом Станковић,
„ОЗЕТОВАР влривав Ју
а затим је Ива Андрића, претседника Удружења књижевника Србије, који — спречен болешћу — није могао да присуствује овој прослави.
ПИ ЊЕ ТА
Зеогрљ 2
откривен је споменик Борисаву Станковићу. Свечаност откривања
споменика отворио је Војислав прочитан говор кљижевника
Реч Ива Андрића
Дозволите ми да у име својих другова из Удружења књижевника. Србије и Савеза књижевника Југославије изразим искрену радост и велико задовољство због данашње свечаности на коју
сте нас изволели позвати.
Посве је природно да Врање одаје ову пошту свом великом сину који је овојим делом глас овог града-и краја пронео не само: кроз све југословенске земље, него и кроз инострани свет у ком се дела Борисава Станковића преводе и цене.
Исто је тако разумљиво да је ова свечаност откривања спог | меника Борисава Станковића повезана не произвољно него сасвим природно са прославом десетогодишњице ослобођења Врања. само потврђује несумњиву истину да је културни развитак једне земље и једног народа дубоко и нераздвојно везан са њиховом националном слободом и друштвеним прогресом., Тако је тек слободно Врање могло да ода ово видно признање свом великом сину.
А чињеница да је писац таквог дара и обима никао из ваше средине, значајна је. И та чињеница пије случајна ни произвољна, него говори несумњиво и јасно о изузетној даровитости и ствара лачкој снази људи овог краја. Она је велико обећање и за будући општи културни и уметнички развитак овог народа.
Чињеница да је Врање дало таквог уметника-ствараоца јесте им остаје оправдан понос овог града и краја. Али она је, по ми шљењу ових разумних људи, у исто време и озбиљна обавеза. Она намеће дужност смишљеног, широког и преданог васпитног и културног рада, како би ове могућности и сва духовна богатства били _ искоришћени, како ниједна вредност не би остала закопана.
Дуг који имамо према великим уметницима, тумачима и сликарима наших душа и нарави, није само у том да чувамо њихову успомену и популаришемо њихово дело, него и у том да у сваки свој лични и заједнички посао уносимо колико год више можемо од оне истрајности, оне истинољубивости и оног смисла за ред и склад које су ти'наши велики људи уносили у-своја дела, Све то, како би цео наш духовни и материјални живот, сваки наш дан и сат, свака наша установа, сваки наш појединац, у свима својим манифестацијама и поступцима били достојни дела својих великих људи, и како би ствар друштвеног и појединачног напретка помицали стално напред, ка бољем, ка сдвршенијем и лепшем и по
садржини и по облику.
Све то утолико пре и утолико више што данас, у социјалистичкој стварности пашег друштвеног живота, постоје релативно повољни услови и отворене могућности за такав рад, И ми смо сви уверени да ће народ овог нашег града и његово руководство до краја искористити те услове и могућности и обогатити нашу застваралачким снагама делима од нове и све више вредности,
једницу новим
То
на свима пољима и новим. Нека им овај споменик ве-
ликог писца буде непролазан потсетник и путоказ у том правцу.
У овом бро У
ИВО АНДРИЋ: писмо повоДОМ ПРОСЛАВЕ БОРЕ СТАНКОВИЋА, ТИН УЈЕВИЋ: ТРИ ПЕСМЕ, РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ: ЧЛАНАК О БОРИ СТАНКОВИЋУ, СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: ОДГОВОР Ј. ДЕБРЕЦЕНИЈУ, СТЕВАН МАЈСТОРОВИЋ: ПРИПОВЕТКА, ПЕТАР ЏАЏИЋ:О НОВОЈ КЊИЗИ МАРКА РИСТИЋА, ДУШАН ДРАТОВИЋ: ДУБРОВАЧКЕ ЛЕТЊЕ ИГРЕ, М. КРСМАНОВИЋ: О ИЗЛОоЖжБИ ДЕЧЈИХ ЦРТЕЖА У ЗАГРЕБУ, — | из СТРАНИХ књижевности: ЖАН КАСУ О ФРАНЦУСКОМ ПЕСНИКУ ГИЈОМУ АПОЛИНЕРУ И ДВЕ АПОЛИНЕРОВЕ ПЕСМЕ
Жан Касу: Гијом Аполинер
СВОМ ПРЕДГОВОРУ "“Сма-
ри“, ремек-делу ониричке
књижевности, Шарл Нодн-
је је описао “поетски орга-
низован живот једног човека“ и поделио га “у две серије осећања, скоро једнаких — чак и по вредности; прва серија осећања је резултат илузија пробуђеног живота, а друга се ствара од илузија снова“. Да би се одржала организована егзистенција такве врсте, није ништа сигурније од сталног захвата на изворима универзалне фантастике, у овом дну успомена и мотива, од којих — чак ин када не верује У њихову стварност, — песник усваја дубоки значај. Тако је Нодије, пробуђени сањалац, створио бизарну ерудицију, којој је још придодао мучне облике доживљаја свога живота, тако да их је на крају изједначио, Истраживач, упућен у психоаналитичке. методе, Г. Водез, открио нам је која се лична признања крију иза симбола ове “виле у мрвипама“. Ови симболи сачињавају заједничку основу са симболима тајне мистерије и са легендама човечанства, Због тога су људи, који су имали “поетски организован“ живот, који су са сном помешали своје стварно постојање, који су осетили у свим догађајима одјек који је превазилазио саме догађаје, — били увек привучени измишљеном и далеком од живота историјом, хиљадугодишњим сновима, еротичним романима, народним причама, књигама и мађијама, анегдотским и енциклопедиским речником, књигама дру ге врсте. Лектира је за њих била исто оно што је била музика или опијум за њима сличне. Ту се мисли и на неправилну и чудну ерудицију, коју — са Нодијем, — потврђују један Едгар По, Жерар де Нервал, и касније један Аполинер. Зар није о свом последњем речено само да је његов геније био створен У Националној библиотеци Тачно, као претходници — и он је свој ДУХ “пробуђеног сањалице“ одушевљавао диспаратним и лакрдијашким лектирама. Сва празноверја, све илузије, све алегорије са којима се сусреће човечанство, којима се иначе објашњава и његов лични доживљај, имала су одјека у њему. И све оне упадљиве. речи, и све оне научне илузије — где површна критика може видети само силазну ли„нију симболизма и утицај ерудитне и извештачене књижевности, прет-
«
споменик 6
БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ У ВРАЊУ
(рад вајара Славка Шоше)
стављале су за њега живу ствар која се спајала са облицима и са знацима његове посебне егзистенције, која је била, као што се зна, авантуристичка, диспаратна, екстравагантна и херојска.
Тако је најтананија и најповерљивија елегија код Аполинера уздигнута до митске и грандиозне ЖИвВОсти и религиозности. Али ова орнаментација није била само себи циљ, она није била излишна; она је сигнализирала путеве, она је продужавала н осветљавала судбу песника. Сем тога, она се спасава пронијом, оном дубоком и мргодном иронијом, ' која одузима версвањима сваку пакост, а даје им сваки смисао. Код Аполинера ова похлепна, чудновата и увек будна иронија узима чудне размере. Свуда је снпалазио живот, његове форме, његове непрекидне полиферације. ИМ као што је полудео од мистерије прошлости, исто тако је проицирао будућност неуморних и чудесних стварања. ;
Човек се зачуди када почне да набраја све инвенције које дугује гаш век овој · џиновској племенитости, Гијома Аполинера није интересова+ ло само његово дело — која је остало као чудо музике и грације, — он је исто тако тражио забаву. Стално је изазивао будућност. Он је ризиковао; претпостављао, маштао, Појава његовог лирског, генија поклапа се са рађањем нових пластич+ них узнемирења, његова стваралачка моћ ту тражи прибежиште однепрестаног зла инвенција, од интелектуалног ослобођења, од спекулативног лутања, од онога што је Жан Ројер тако срећно назвао његовим “светковинама“. Он је онда имао око себе и око контакта који је утврђен између њега и људи као што су Макс Жакоб, Пикасо, Брак, Матис, Дерен, стварни интелектуални разврат одакле се! рађају толике фантазије и толики покушаји који су, кад су постали мода, извајали модерна осећања, потресли наш начин гледања и схватања света иможда наш начин живота. Једна Алполинерова хипотеза је била довољна да се роди или оживи „један цео по-, крет форми и идеја. Књижевности, имагинарне естетике, стварале су се одједном. Сви ти “можда“ једног духа стално живахног, остваривали су се. Одатле тај изглед фарсе који се налази о почетку интелектуалне
(Наставак на другој страни)