Књижевне новине

АД СЕ М. НЕСТИЋ из Которибе нагнуо над цртаћим блоком да прикаже свој завичај, сетио се реке, моста н млина на Драви. И цесте,

и кућица, и дрвећа на обали. Све то треба да стане на белу плоху папира, М. Нестић се пење на, можда само замишљени, брежуљак. — Тако, одозго гледане, ствари се могу лакше распоредити. Он хоће да све бу-' де на своме месту. Тринаест му је година. Слабо га збуњује оно чудно бежање правих ка једној тачки, законитост _ перспективе, _ Он види структуру предмета, и види сенке. Тачно, поуздано сенчи његово перо, Боје га не заносе. Река је водњикаво плава, земља је жута и зелена. То је нежни симболични колорит старих картографа.

Ми стојимо с њим на замишљеном брежуљку пред благом лепотом овог кутића наше земље, а стојимо и пред његовом сликом на изложби ин осе ћамо сву радост пи муку дечјег ликовног изражавања. _Питамо се да ли је то дечак унео своју егзактност у Конструкцију моста, или девојчица свој лиризам у композицију мотива. Каталог даје само неутралну шифру М, Означује ли она неког Мирка, а можда п неку Марицу2

За нама се чује тапкање сандала и патика, дечји смех, У салу је ушла група дечака. Разгледају слике на супротном зиду. Наша расправа се прекида. Како на ове слике гледају деца» Шта кажу онар Ништа не кажу, Само се смеју. Гуркају се, гестикулирају, и смеју се. Добар неки разред, не виче, не гадами. Дечаци се збију у групицама пред неком сликом н гестикулацијом приказују њен садржај. То их забавља. Један се претворио и дугоуху животињу, зеца или магарца, други 'оповаша укрућеног кочијаша са дизгинама У руци. Како изражајни су им покрети, Руке само лете, и прсти. Стали смо, погледали се, Одузела нам се реч: ова су деца глувонема!

Дошли смо на Конгрес Уније за заштиту деце. Слушали смо реферат др Џола о дефектној деци. О слепим малишанима чија лица не озарује смех, јер га не могу видети на лицу своје мајке, о глувонемој деци која изгледају тупава и стварно заостају, јер без говора нема правог

сређивања и развијања мисли. Сва су та деца спутана, хендикепирана У свом контакту са светом, стоје пострани., Али ови се дечаци смеју. Има ту н муклог смеха, напукја. кристала, али лица се смеју, руке говоре, прсти телеграфишу, очи одашиљу искричаве сигнале. У пуном су контакту“ међу собом, са својим вршњацима сликарима, са целим светом. Ова непсказана срећа зрачи из њих, преноси се на нас. Њихов слободан смех ослобађа и нас,

Без устручавања смејемо се с њима гротескним „Маскама" које: је У жарким бојама насликао једанаестогодишњи Тоне из Дупља. За њих као и за нас трешти зелена хармони-

ВЕЛИКА И

ка која мами на плес носате маске

у женским сукњама, н ко би остао озбиљан пред комичним мајмунима које је Вилко из Крања послао У

колима“на маскераду.

А тек онај коњић с јарећим ногама и тупавом губицом којег је седмогодишња Аница из Љубљане упрегла уз огромну руду сељачких каруца! Како ли ће“тај јадник повући дебелог кочијаша и остале путнике2 Дечаци се смеју _коњићу и

Аници, а помало и себи. Они. знају како је то. Сваки од њих је ваљда већ покушао да нацрта поносног хата, а испала је бедна наказа. Поред необојених цртежа и неких и сувише коректних слика пролазе равнодушио, Пред једном ипак за-

М. НЕСТИЂ, 13 год., Коториба (шабтавњик Фаркаш Маргита); МЛИН НА ДРАВИ

25 из 555

МИЋА БОГДАНОВИЋ, 13 година, Хвар (наставник Падоан Фрањо):

РИБАРИ

МАЛА КРАВА

__" Дечји свет

стајкују, појединачно, без коментарисања. Један дечак се враћа. Загледа је. Чудно заклима главом и продужи. МИ ја се враћам, Ничег посебног ту нема, Обична соба. У средини сто, десно напред шиваћа машина. У позадини врата, поред њес леве стране орман и прозор; с десне широка сељачка пећ. Све је дато коректно, у најнужнијим цртама. Колорит пригушен. Шта је ту говорило дечацима» Још једанпут истражујем собу. Сад сам одгонетнула њену тајну. У ћошку на пећи шћућурило се мало дете, Дете је само. Нико не седи за столом, нико за:машином. Врата су затворена, прозор је затворен, и орман. Нигде ни трага животу. Само горе на пећи седи мало дете у избледелој хаљиници. Много празнине је око ствари. Нема ни столица. Ни око стола, ни поред машине. Гвоздене решетке њеног стакла се црне. ЛПоклопац је затворен. Нико не покреће точак. Нема његовог веселог клопарања, нема распеваног скакутања игле. Мртва тишина. Зелена каљева пећ се већ охладила. Дете се склупчало. Чекало је, дозивало, а сада та смлавила усамљеност. Његов неми плач чули су једино дечаци који знају шта је глува самоћа. У каталоту пише само: „Соба с камином“, темпера. Блажић, 11 г., Ново Место.

Мало даље се окупила велика гру“ па. Примамила их је ватрогасна труба, Црвени аутомобили су дојурили на трг. Дебели ватрогасац командује. Подигнуте су лестве, Вода пршти из цеви, Али ватра није опасна, једва што се назиру пламен и дим. Како би се и видели кад се на кровове и фасаде излила читава скала боја, односно бојица из ђачке торбице мале Загрепчанке Вере Кос. Весело се шарени Верин град. Не да она да га оцрни пожар, чак ни за љубав ватрогасца. Дечаци се слажу с њом, 1

Село Стјепана Миховеца није весело. Тамо су куће блатњаво зелене. Све су једнаке, свака стоји за себе. У чуд- = ном сплету спајају, раз-

РИЗАК ПАНДУРОВИЋ, 14 година,

Брчко (наставник СЕЉАЧКА ЗАДРУГА

Мевлудин

ДОРОТЕЈА ТУРШИЋ, 13 година, Крањ (наставник Марко Шуштарчић)

КРАЊ У СЛОВЕНИЈИ двајају их уски путеви црни као кат- осетили. Њихове руке се крећу по ран. Стјепан има 11 година, У Пио- тужно замршеној мелодији – црних нирском граду је насликао своје се- путева ло, по сећању. Он не чезне за њим. а .

(С његове слике јече једнолични из- _ Тамо напред опет пршти смех.

ломљени мол-акорди. Дечаци су их

КОЊ ВУЧЕ КОЛА

КЊИГА У СВЕТУ

ИСТОРИСКИ РОМАН ЈЕД НОГ ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ ЧИЛЕАНСКИХ ПИСАЦА

Последњих година историски роман „Џими Батон“, који је написао један од најпознатијих чилеанских савремених писаца Бенжамен Сиберказо, преведен је на неколико европских језика. Из рецензија каје се појављују поводом тих превода у светској штампи може се претпоставити да је Сиберказо, иако не писац великог калибра, успео да створи литературу читљиву и далеко ван граница Чилеа. Многа дела његових сународника, наиме, пате од регионалности, што је било и остало главна сметња за упознавање књижевности те земље.

Радња Сиберказоовог романа дешава се 1830 године. Једрењак „Бигл“ плови узбурканим водама Јужног Пацифика, "пробијајући се кроз мореузе и заливе

архипелага у близини великог острва“

Тиера дел Фуего. Бродом заповеда млади хидрограф и метеоролог Роберт Фрицрој. Он једног дана шаље групу истраживача на малом китоловцу. Апи китоловац пада у шаке Индијанцима Фуего. Фицрој покушава да отме брод, али му полази за руком да се докопа једино четворице домородаца и много више неприлика, Конфликти који настају из помало чудне смеше Фицројевог интелектуалског занесењаштва и наивног непознавања људи од

крви и меса јесу уствари централна тема на којој почива роман чилеанског књижевника.

Ђенжамен Сиберказо је аутор великог броја књига писаних на француском и шпанском језику. „Џими Батон“ је већ трећа књига овог писца која је пенетрирала у иностранство. Пре тога ван Чилеа су објављиване у преводу једна његова збирка приповедака и књига о Чилеу.

Књижевна критика у земљама где је „Џими Батон“ преведен не ћути о слабостима Чилеанчевим. Углавном се указује на минусе овог дела са становишта уметничког у прози. Сиберказоово казивање је круто и незграпно, многи призори у његовом историском роману су недовољно уверљиви, а дијалози често шупљи и артифицијелни. Радња је прилично успорена и засићена понављањима. Али, с друге стране, критика је у низу земаља једнодушна и у неким комплиментима: „Џими Батон“ је, каже се између осталог, прави драгуљ путописне књижевности, у њему има изврсних места о Индијанцима Фуего, а ауторове дискусије бо природи човековој и његовом односу према ономе што га окружује надасве су мисаоне и провокативне.

++ СЕНЗАЦИОНАЛНО ДЕЛО КЕРИЛА ЧЕСМЕНА

Неки критичари у Америци и У друтим земљама чуде се што је дело једног патолошког типа проглашено за генијално и што је томе допринео само у Америци која. за бест-селере најчешће проглашује разне криминалне романе и дела слабе литерарне вредности. Већина критичара слаже се у томе да је Чесменово дело оригинално зато што се ретко на такав начин писало о животу једног злочинца који је сам по себи интересантан нарочито са медицинскот становишта. Међутим и амерички затворски систем и тако „дивно“ организовани методи извршења смртне казне интересантни су и узбудљиви ·нарочито кад их човек не осећа на својој кожи. Чесмен никад више не би

" могао да напише“још једно такво дело

које ће бити исто тако слабе литерарне вредности као и ово што му је донело славу јер би требало да проживи још лолетника. Каква је то литература У којој се један злочинац размеће својим огроман успех код читалачке публике већа још више криминалитет код маједан овакав криминални живот па да

га јавно саотпштида би олакшао својој савести и изазвао самилост код читалачке публике која исповедање прима као кајање и која понесена забавном авантуром често стекне утисак да тако нешто не може да пише патолошки ненормалан човек него нежна паћеничка душа. Неко се нашао побуђен да изјави да је ЧесмеНово дело и сензационална прашина око њега узвитлана нека врста конкуренције другом једном превејаном злочинцу у мексичком затвору који је написао неколико књига, или је то добар трик и сјајан бизнис да издавачи направе сензацију и згрну паре, па се сад то може филмовати, приказати на телевизији, адаптирати за сцену или најверодостојније и најимпресивније отворити једно крило сличног затвора за публику да у њему проведе за добре паре једно време и „дочара“ себи један роман, мли је то можда нека нова заиста криминална педагогија која упућује амбричку омладину да се потруди да позлоделима7 залива раним љиљана!

Једна група је стигла у Зоолошки врт Јасне Ткалец, Праве зебре изгледају као да је неки шаљивмџија пову“ као беле шаре по црном коњу, или можда црне шаре по белом коњу. Зашто онда Јасна не би тиркизплаву зебру о украсила са жаркоцрвеним пругама, а њено тамнољубичасто ждребе прошарала зеленим. Зашто се мама зебра кочопери у тако младалачким бојама док се мајушна зебрица мора задовољити – загаситим нијансама какве старице — то зна само Јасна, а можда и онај љубичасти. ној наранџастих ногу који посматра зебре мудро са стране. Дечаци се смеју Јасниној досетки. Не муче их комплекси проблеми одева• ња, не наслућују да се иза њих крију још тежа питања,

Изложених слика има много, две ста тридесет и две. Исто толико има и дечјих исповести. Обишли смо с дечацима једну салу. Другу су већ раније разгледали, Нерадо — излазе. Неми разговор се наставља. Сутра ће сигурно потражити оловку и 60јице... МАРИЈА КРСМАНОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

"Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни уредник)

с УРЕДНИШТВО Француска ', тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Француска. ", пошт. фах 133

Претплата за годину Дин, 900, поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—'Т—208

Лист излази сваког четвртка

« РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ ,