Књижевне новине

г |

Х

Е ВОЛИМ Змије, Мислите да их се плашиме. Да, можда их се стварно мало плашим. , Не волим да чујем за њих а не само да их видим. Нису ме уједале (мислим да се у томе

мало претерује) а хладне су колико и гуштери који ми не сметају. Њих чак и волим кад им под тушом куца срце и кад гледају са неповерењем и уплашено. Нека они само раде свој посао на стени и нека верују да им нећу ништа.

Дакде не волим змије на свој начин а не онако као други, Можда је то безразложно, али ништа ту више не могу. Нема изгледа да ћу се променити толико да би то нестало. Пропустио сам већ много прилика за то, прву још доста давно.

Био сам тада дечак, живели смо у једној забаченој паланци, Могла је моја сестра, старија од мене, да гунђа колико хоће, мени је било добро. Уосталом, што се мене тиче било је то већ сувише са њене стране. Јесте ли као дечак имали сеструг Требало је да је имате, онда би знали шта то значи за ваш положај код другова. У свакој прилици треба да ћутите или бар ла будете опрезни ако већ говорите. Јер ви имате сестру, то је ваша несрећа. Могу вас задиркивати, могу вам опсовати И сестру, ви сте немоћни, та сестра постоји а то се не да сакрити, А кад "постоји ви сте онда стално изложени. Други срећни имају брата, они су јаки, они уливају поштовање. Ако имате сестру ви сте слаби, на то не смете никад да заборавите.

Шта ја знам шта у тој – паланци није мојој сестри ваљало, нисам хтео ни да слушам о томе, ја сам

само видео да је она безочна. Зар није безочно од ње што мало не стегне груди које ме увек растужују својом величином и које стално рзсту» Најзад ће се сва претворити У те груди да би сви морали да виде како сам слаб. Кад би то некако схватила, али она их чак показује, чак их истиче, кад сам љут помишљам да се и радује што их има. Уместо да се стиди као што се ја стидим. Да хоће да их бар од мене крије, морала би да види да због њих патим. Али она зна само за себе.

'Волео сам дакле ту паланку јоши зато што је не воли моја сестра. Тако сам могао да јој се макар мало светим. Било је,'наравно, и других разлога да је волим. Свуда около била су брда и шуме, птице и гуштери. Најзад, и змије. Јер и оне су томе припадале. У шуми нисам мо“ рао да стрепим због своје слабости. У њој је све било свеједно и примало ме онаквог какав сам, чак и са том слабошћу. Коме је она ту могла да смета» Ко би ту могао да ми се насмеши и да ме потсети на њуг Знао сам многе изворе и гнезда, и друге тајне. Радовао бих се сваком поновном сусрету и кад не бих имао нејасно осећање дужности према кући и према школи никад не бих ни одлазио одатле, Јесте ли кад осетили мирис влажног шумског 'лишћа2 Онда знате како је то, Чули сте сигурно шалат грања и трава, тајанствени шушањ и зујања који долазе из близине, одмах до вас, које ипак треба да откријете. Много шта треба да откривате, то се никад не завршава.

Ето, зато сам волео то место. Никад моја сестра неће то моћи да схвати, Шума је постојала за њу само зато да би била још један доказ да се у тој паланци заиста не може живети. Тако су и шуме потврђивале да зна само за себе. Зашто онда помињати то, нема смисла говорити 0 шумама, то је за њу била само још једна прилика више да гунђа. Уосталом, она све то није разумевала. Али једном је изишла тамо, догодило се се да је ипак изишла, није јој сметало оно што је говорила. Не знам како је дошло до тога, нисам ни испитивао. Кад је требало да испитујем дошле су друге ствари, није било времена за то. Враћао сам се из

шуме, мислим да је било лето, јер еве' је било зелено, Неко је убпо змију и оставио је поред пута да

лежи смрскане главе. Можда је то учинио неки сељак који је секао дрва у шуми. Сигурно је то завршио, јер нисам могао да чујем секиру ни“ ти шта друго. После је, отишао. Не знам да ли је учинио баш -он, није ни важно; важно је да је змија убијена. Око главе су се окупља ле муве са златастим трупо "Ме што су ту радиле. Била је то лепа

змија, веома дугачка и црна по ле.

ђима. А сада је лежала мртва. Никада се више неће провући кроз траву и кроз камење, неће вијугати шуштаво и гиздаво. Зар је неком сметала% Није, али су је убили јер то

НАЗКОА Ке

јер

:

|СТЕВА

тако. иде, човек треба да убија змију кад је сретне. На то зато не треба ни мислити: Превио сам змију преко штапа, имала је жут трбух. Никад нисам видео змију која има жут трбух, не знам ни да ли сам некад видео овакву. Неко ће ипак зџати каква је то змија, знаће бар како је зову. Превио сам је преко штапа и. понео, нисам се питао шта ћу са њом, зар сам могао да је оставим кад је толико дугачка и кад има жут трбух. Пожелећу да још нешто погледам на њој, да ли ћу онда моћи да је опет нађем ако је оставим овде» Нећу је више наћи, сигурно више неће бити ту. »

Спадала је са штапа и клизила опет у траву, зато сам узео прут и засекао га мало уздуж. Змију сам углавио у засек као у _штипаљку. Ето, више неће спадати. Било би добро, помислио сам, ако би наишао неко од другова, онда би видео да знам како се то ради. Сад више није могла да спадне, само се опустила као крајеви конопца и остала на штапу. Мислио сам на то како више не може да се извуче и посматрао њено млитаво клаћење, сигурно да сам дуго посматрао, да чак друго нисам ни видео осим тог клаћења, јер тада је наишла сестра. Није била сама, била је са мојим учитељем, створили су се одједном више нисам могао да се склоним. Све би било другаче да нисам пропустио тај тренутак, да сам могао само мало да зађем у шуму која би ме заштитила. Али то више није било могуће. Учитељ је ишао са њом, значи и он може да види моју слабост. Чак ни њему нисам могао да је сакријем. Сад ми је свеједно за другове, нека они говоре што год хоће, али да сам бар могао да заобиђем учитеља. На то нисам раније ни помишљао, ко би помислио да и он може да запажа такве ствари, да може чак да се шета са девојком» Али, ево, може, ипак ћу морати да прођем поред њих да ме виле и да ја њих неизбежно. видим. „Како си је убио", "рекла је сестра" а “није питала да ли сам је баш ја убио. Није чак ни чекала да одговорим, разгледала је змију и опет говорила као да сам је ја убио, и као да ту нема више шта ни да се пита. Шта сам могао да кажем» Уосталом, можда сам и могао, бар у почетку, али, ето, нисам. Ништа ми нису дали да кажем, нисам им ја био потребан, били су потребни себи, сестри је било потребно да сам ја убио змију и за друго није хтела да чује. Ова увек мисли Само на себе. Требало јој је да ме направи херојем и то је и учинила, шта се ње тиче да ли ја то могу. Кал би све то могло опет да се понови више не бих ћутао, али сад је доцкан. Да ли сам ћутао само зато што ми нису давали да говоримр Да ли сам баш само зато Ћутаор Не знам, било је то давно, зар бих могао да се сетим.

Они су се дивили и морам да признам да ми је било – пријатно, идко ме то љутило. Можда сам се љутио само да обманем себе Или зато што је било лепо то осећање да си учинио значајно дело Сазнао сам како је лепо бити херој, ето шта се ту десило. Сутра ће знати да сам убио змију и сви они пред којима сам слаб. Можда неће хтети да верују, али неће имати куд — учитељ никад не лаже, он ће испричати шта је видео. Није више потребан_браз, није више потребно мислити на се-

УЛАЗ У СЛИКАРСКО НАОБЉЕ ИЗРАБЉА |

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ К ЗЕРВРТАК 26 СВНЕТ ЕЗРБАР и

%

и (Рута,

Н МАЈСТОРОВИЋ)

стру — сада је ту та убијена змија а то је довољно.

Могао сам сутра после часа да приђем учитељу и да му све кажем. То сам већ био одлучио, али ипак нисам рекао. Зашто нисам рекаор Можда зато што бих опет морао да мислим на другове и на брата кога немам. Сад то није важно, нисам рекао нако сам био одлучио и ту се више пишта не може. Уосталом, није ми било лако. Био сам љут, кладио бих се да моја сестра зна ко је убио змију, али она се само безочно смешка. Не волим змије.

Не волим да чујем за њих а не само да их видим. Мислите због лажир Да, можда због лажи, мада је лаж неопходна. Више нисам дечак и знам да је неопходна. И данас понекад радо лажем, јер тако је безбедније. Да ли бих могао о свему томе да лажем и себе да није било те змијег Можда бих могао, не знам. Зато не волим змије. Зар се

може лепа живети кад вас нешто стално потсећа да тада нисте били херој и да то нисте били никад ни после тога2

пук"

1

ПОЛЕМИКА # ПОЛЕМИКА » ПОЛЕМИКА %

сам убио.

ЕЛА БАРТОК у почетку

свога _ музичког _ делања

био је присталица мађар-

ских иридентиста, „тули-

пана“, (једне фашистичке секте) и огорчени борац противу Тријанонскога уговора, Тај став ранога Бартока пориче Јозеф Дебрецени, позивајући се на доцније, револуционарне изјаве Бартокове, Дебрецени тврди да је Барток од почетка био револуционар. Дебрецени не верује ничијим напоменама. Он тражи црно на бело.

Литература је огромна, Ево неколико навода из познате монографије

Сержа · Мореа (немачко издање, · 1950). / „Бартоков _ патриотизам с који је

тајно налазио маха у националистичком покрету „мађарски тулипан“, овде је дошао јавно до израза“ (стр. 23). Ево навода из Кодаљија, Бартоковог музичког саборца: „Барток који је вазда (у то доба) носио мађарску народну ношњу“... (стр. 23). Ево сам чувени Бартоков навод. На основу тог навода закључивало се ово: пошто суседни Мађарима народи немају пентатонике, у својим попевкама, то се, у случају пентатонике у попевкама из отргнутих крајева Круне Св. Стефана, констатује: мађарско обележје тих попевака, са свима даљим последицама. Навод гласи;

САВА МАРЈАНОВИЋ, 12 година, Ниш, (наставник Сретен Бабић): МОЈЕ СЕЛО

Пре годину дана једна група предузимљивих израелских уметника, углавном сликара и вајара, основала је уметничку колонију у Бин Ходу.

Село Еин Ход налази се на падинама Кармелског венца,-у близини рушевина стародревног Атлита и јеврејских насеља Нир Ецион и Јемин Орде. За време рата разрушено је, а Арапи, његови становници, напустили су га и населили се на другим местима. Трупа уметника, окупљена у израелском Удружењу сликара и вајара, одлучила је да то село обнови и прилагоди својим потребама. Сликар Марсел Јанку, који је у то време радио на подизању паркова у Израелу, заинтересовао се међу првима за овај подухват. Уметници су затражили 0добрење да им се додели то село и добили га уз услов да га у што краћем року обнове и населе,

У раду на обнови учествовали _ су лично сами уметници. Када су куће подигнуте подељене су појединим сли-

ка;

Емин Ход — сликарско насеље Израела

карима и вајарима који су затим рашчистили околне рушевине и изградили пут. Данас у Еин Ходу живи шездесет седам породица. Неки уметници су се стално настанили, а други овде проводе извесно време, радећи и стварајући у миру. Међу њима има око педесет сликара и вајара, три књижевника, неколико играча, два архитекта и један инжењер.

Оснивањем овог сликарскот насеља уметници сматрају да су много добили. Сада имају свој дом у коме су решили питање атељеа које је тако тешко наћи у Израелу. Поред тога то ће им омогућити да остваре сталан приход који ће им помоћи да се баве само својом уметношћу и поштедети их од потребе да траже друго запослење' ван свога позива.

Насеље Еин Ход постаће уметничка жижа Израела у којој ће се изучавати сликарство, вајарство, уметничка керамика, рад с племенитим металима и везови. Курсеве и семинаре држаће професори и инструктори из самога Кин Хода. Први курсеви, који трају месец дана, почеће у августу. Предвиђен је и један семинар за изучавање уметничке игре. Уметници ће строго водити рачуна да ниједно дело из Еин Хода не пређе у „кич“ и да сви радови имају високу естетску вредност,

две зграде су намењене студентима, а у насељу се такође налазе задруга

„и ресторан, Ова група уметника орга-

низовала је свој живот на некој врсти задружне основе, мада приходи од индивидуалних радова и изложби припадају појединцима. Уметничка галерија ради на кооперативној бази. Сви приходи са курсева и семинара заједнички се деле. Поред тога становници насеља Еин Ход намеравају да повећају своје приходе и гајењем воћа као и подизањем мањих фарми. Еин. Ходом управља одбор чији се чланови бирају. Претседник одбора је сликар Марсел Јанку. Међу израелским уметницима налази се такође и сликар, вајар и уметнички критичар

Моше Барак, из Југослави; је. Уметници, су | знатну помоћ од Министарства рада које им је о: платило наднице за две хиљаде радни рашчишћавању

Бела Барток и пентатоника_

„Ове мелодије не долазе из народне музике наших суседа. Њихов (тј. тих мелодија) пентатонски си стем даје места слутњи да је то остатак старе музичке културе, коју су први Мађари донели из Азије,“ (стр. 35. Иначе видети студију Беле Бартока о тој теми у „Ееуџе Миз!-

саје“, од 1 новембра 1921. Такође

видети и ране чланке Бартока, који се наводе у појединим музичким часописима, посвећеним целокупном Бартоковом раду). |

На основу овога, јасно је и научпо удубљивање Бартока у попевке турске и арабљанске, — које наводи Дебрецени. Да подвучемо: пентатоника је имала да покаже мађарско обележје, насупрот другим карактеристикама суседних народа. У опреци са Бартоком стајали су они наши музиколози, Који су подвлачили: присуство пентатонике још у прастарим словенским попевкама, То је поглавље и сувише познато из недавне политичке прошлости. Ево како је Кодаљи приказивао Бартока

Французима године 1921 (у „Кеуџме_

Мизјсаје“, од првог марта 1921):

„Ова је музика мађарска... Ово је музика човека који је целог свога живота преживљавао и боловао патње своје нације, па кад он, у старим песмама, понова пронађе давно заборављени матерњи језик, онда он то чини за то што му ова музика озрцава моћно здравље, поносит и човечански став, снагу и величину Старе Мађарске“. (Стр. 44). '

Због оваквих ствари, многи наши музичари рогушили су се на Бартока и гледали у њему великомађарског пропагандисту. Борба око пентатонике добила је обележје поли тичко.

Ево и једне познате изјаве Јосипа, Славенског:

„Не само расни мелографи (Кун Ласло и други) већ и сам генијални Лист Ференц, није нигде нашао пентатонику у мађарској народној ме лодици,.. Барток је радио по директивама Туранског", Друштва. („Ми смо са' Монголима већина човечане ства!“ — Славенскове примедбе поводом Бартокове књиге наших попевака). На страни 24 те исте своје књиге Барток, у тај час стари, позни Барток тврди: „материјал из Међу-

мурја који је сакупио др Винко Жгањец под насловом: „Хрватске. пучке _ попијевке из Међумурја“

(Загреб, 1924) имао сам оправдана разлога да изоставим. Ова се област састоји од неких триста квадратних. миља које су некада припадале Угарској. Материјал који је тамо са купио др Винко Жгањец, 638 мело+ дија, а то је преогроман број за тако малену област, показује преовла ђујући мађарски утицај: око две трећине само су позајмица из такозваног „старог“ и „новог“ мађарског. музичког градива, — што сам ја н стакао у делу „Ба тизјаџе роршаге дев Нопетој5 еђ дез ремрјез уозајт5" џ Агсћушт Еџгорае Сетгугооглепфа а, Видарезћ 1936, — а чак и она преостала трећина има више или мање међународни карактер“. Жгањец и Славенски мисле друкчије. Они подвлаче музичко словенство Међумуроја.

Позни Барток мрзио је реакнционара Дохнањија, који је, иначе, био знаменит композитор, и врло популаран у Совјетској Русији (Славни комад, код Таирова, „Пјеретин Вео“ даван је са музиком Дохнањија, у „Камерном Театру“). Дохнањи није разлог Бартоковом изгнанству .из Мађарске, Дохнањи је био само бедно оруђе Гебелсово. Познате, су изјаве Бартока о целом том проблему, као и о његовом захтеву: да се његове, Бартокове, композиције скину са немачких програма исто као и такозвана „изопачена“ музика Сомберга, и других Јевреја. (Бартокова је друга жена била Јеврејка).

чувена „аутобиографија, Беле Бар»

тока овде се уопште не наводи. Она |

је докуменат прворазредне важности, из ње се види страсни шовинизам. Овде би та аутобиографија звучала језиво. Нека је дДебрецени проучи пажљиво, и нека покуша у њој да нађе револуционарство. Труд би му био узалудан. Документе тако огорчене мржње, као та аутобиографија, тешко је наћи у писменим саставима музичара. ; | чтовечански лик Бартока само добија кад се изнесе цео животни пут Веле ртока. Он је прерастао свој прваши шовинизам и фашизам као и Виктор Иго свој младачки _монархизам. Наша је дужност, према великим људима, да их видимо онакве какви су заиста били. Бартоков човечански лик само добија у зрачењу и у снази, кад истакнемо цео његов „дудалеклички развој, од уског шовинисте, до првог

музичара савременог света. | СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

.

Паге