Књижевне новине
Касу: 0 Аполинеру
(Наставак с прве стране)
"моде овог времена, као што се налази у почетку толиких открића У почетку открића гравитације, вапример, кад је бог учинио да пладне јабука на нос енглеском физичару. Тачно је да изглед фарсе публика највише презире у поетским и уметничким новостима. То је био весео и блистав Езопов пир. Кубизам, фовизам, црначка уметност, космополитизам, _ еротологија, _ слава цариника Русоа, укус фељтонских романа, — све је то рођено у овој веселој гозби, а и толике чежње, које су биле друкчије од погрешне моде и које су, напротив, носиле печат узнемирења и дубоке виталности читаве једне епохе и стварале веку смешу натуризма и ерудиције, која је доста налик на ону која се појављује у црном роману, англицизму, повратку антици, љубави _ према вртовима — што је означило прелаз од 18 века ка Француској револуцији.
Чак и најсвежије тенденције – савремене поезије налазе се код Аполинера. Његове “песме-шетње“, његове “песме-разговори“ прелудији су аутоматском писању. Постоји једна његова проза, која датира из 1908 чији је наслов „Опјгосгаче“, која би сасвим могла бити потписана именом неког младог песника из 1930. Чак м сам назив за “надреализам“ потиче од Аполинера. у
„Гијом Аполинер је био сав предат будућности, Код осталих песника, код Нодијеа — например — кога смо мало пре цитирали — романично-фантастична ерудиција значи бекство и постојање без исхода. Напротив, код Аполинера се ова е-
рудиција прикључује ванредном ди~,
намизму. Аполинер је луталица, бигарно нахоче, он је стално у потери за уживањима и осећањима, пожудан Циганин, који налази своје задо-
вољство у сваком сусрету, У жало-'
сти као и у гастроманији. Његове најмеланхоличније, најусамљеније и најсетније романсе имају увек страстан одјек, ломе одједном гудало чардаша,
Он је окренут нарочито будућности, као ниједан песник пре њега. Они који су га следили опевали с: садашњост. Блез Сандрар је прокламовао “дубоко данас“. Естетска смелост, коју је он пронашао и подржао, изгледала му је као обећање будућности. У једном од својих чланака о сликарству, који су — поред Боллерових н Лафоргових чланака, ремек-дела критике коју су писали песници инспирисани сликарством, Аполинер говори о достигну“ ћима и врлинама "најенергичније уметности“, Откровење, које нам је он учинио, састоји се у томе да најенергичнија уметност увек има право. Најенергичнија уметност је сасвим нова. Као што је превазишао уобичајене каноне своје прве технике, он је превазишао исто тако и саму уметност и указао. на значај корисности или уживања која човек одређеног времена себи дозвољава; он најављује време у коме ће уметност бити још увек занимање тешко схватљиво. И пошто својим крајњим надама песник долази на своје сопствено посматрање, њега ондаобузима сажаљење и поставља за-
хтеве људима будућности да не за-
бораве жртве и патње које је он, да би назрео црте будућности, у једном времену свргнућа, стрепњи, мра ка, самоће, — морао да осети, Таква је слика песника коју Аполинер даје у својим најлепшим песмама: “Зона“, „Согјеве“ (Свита), (Мислио сам Гијоме време је да ти дођеш), „Мепдетупајте“ („Људи будућно-
сти, сећајте се мене ја живех у епо-
ГИЈОМ АПОЛИНЕР рођен је 1880 године у Риму, а умђо 19818 У Паризу. Овоме песнику, за кога кажу да најбоље претставља прелаз француске поезије између ХТХ и ХХ века, право је име Виљем Аполинер де Костровицки, а приписују му за оца бискупа од Монака. И овај космополит, овај полиглот, са. псеудонимом Гијом Аполинер по-
· еволуцију модерне уметности: и поезије и сликарства. Зато нису без разлога дали надимак Аполинеру „принц модерног духа“.
Кад је почео Први светски рат, Аполинер, дотле човек без отаџбине, постаје добар Француз, ступа у војску, бива тешко рањен, носом метак у глави, од које ране (и шпанске грознице) умире баш у часу кад гомила под његовим прозором виче „Лоле Виљем!“ не мисливши ма њега, већ на немачког цара.
Аполинер има у себи ону научну љупкост под велом наивности, која потсећа на Вијона, Нервала, Лафорга и Верлена, отуда његова
„модерност“ — у бодлеровском смислу речи — лирска песма свота времена, отуда најзад његова пророчанска црта. „Ја бих хтео да будем нови песник — пише он — колико по форми толико и по суштини,
Најбољи начин бити класичан и уравнотежен јесте бити са својим, временом, али не жртвујући ништа од оног чему су нас претходници научили“, Б
Аполинер је спочетка разочарани песник, доцније он се упушта у велику духовну пустоловину, да мења поезију. Али он увек задржава У себи носталгију једне велике традиције. У тој контрадикцији налази се лепота Аполинерове поезије. Он је очаран Лафонтеном, Малербом, такође и Сираном од Бержерака, тим лиричарем коме унутарњи романтизам не смета да прими цело класично наслеђе. Аполинер воли и Ламартина; често је код њега Ламартинов крик: „О време, задржи свој ток!“ Ништа не доказује више код њега меланхолију, колико то бежање времена, Његова поезија је и прошлих времена и садашњице и будућности Као песник времена нарочито је осетљив према будућности Веран старој култури, он ипак неће да остане њен заробљеник. А најбољи начин да остане слободан, јесте ићи из изненађења, у из-
у ЛИРИКА У ПРЕВОДУ _
| [ ијо М А полинер
ин
стаје један од најтипичнијих песника Париза, Сусрет три човока: | Аполинера, Пикасо-а и Макса Жакоба, био је од пресудног значаја за
,
«
М. ДЕ ВЛАМИНК: АПОЛИНЕР
ПОСТОЈИ...
Постоји један брод који је однео жену коју волим Постоје на небу шест кобасица им кад падне ноћ рекло би се да су глисте из којих ће се родити звезде Постоји један непријатељски сумарен који има нешто противу | моје љубавт Постоје хиљаде малих јелки поломљених експлљозијом граната : око мене Постоји један пешак који пролази ослетео од отровних гасова Постојимо ч ми који смо све исцепкалми по цревима Ничеа, Гетеа ж Келна Постојим ц ја што чамим за једним писмом које је одоцниљо Постоје у моме портфељу виле фотографија моје љубавт Постоје и заробљеници који пролазе забриљлута лаца Постоји једна батерија чија послуга трчкара око топова, Постоји војни тпоштар који долази у касу тђутем Усамљеног дрвета
Постоји веле штијун који лута овуда невидљив као хоризонт
“ " којим се недостојно заоденуо ч у који се стопио Постоји усправљена као крин статуа моје љубави Постоји један катетан који са стрепњом чека вести ТБЖ са Атлантика Постоје око поноћи војници који режу даске за мртвачке ковчеге Постоје жене које великим крицима траже жито пред окрвављеним Христом у Мексику Постоји Голфска струја која је млака ч благотворна Постоји једно гробље туно крстова на 5 километара одавде Постоје крстови свуда им ту и тамо Постоје чудни плодови на кактусима у Алжиру Постоје дуге ц гипке руке моје љубави Постоји једна мастионица коју сам начинио од чауре од 15 сантиметара али За коју нису дозволили да се пошаље Постоји моје седло изложено ким Постоје реке које не теку више својим током Постоје љубави које ме благо заносе
Постојао је један шватски заробљеник који је носио свој митраљез на леђима
Постоје људи у свету који никад нису били у рату Постоје Индуси који зачуђени гледају поља у Западној Европи
И мисле са меланхолијом на своје За која се питају хоће ли их још, кадгод видети
Јер врло далеко се отишло у току овог рата у мајсторији ЈЕ претварања у невидљиво
(„Калмиграми“, 1918)
хи у којој краљеви пропадају“), и „СоШћпев“, — са једном тако племенитом величином, и "Песма части“ и "Лепа Риђокоса“ (Милост за наше грешке милост за наше грехе), ова слика песника-пророка, очајања због будућности и — у исто време — жалостан и неспокојан, мрачан, скитница лишен свих богатстава, дубоко потресен што види себе да живи “на заласку лепоте“, ова слика је свакако једна од најлепших којом је изражен људски став.
Она је хранила овај период који је назван “предводничким“, а који су репрезентовали песници, као што је Било'или Иван Гол, песници који су окарактерисали укус брзине, синкопичне форме, буран и примитиван манир да се отстрани механички свет; слика која се наставља у романтичном берлинском експресионизму, слика која данас све оспорава, да нема више предводништва,. нити Монпарнаса, нити експресионизма и да Берлин, не само да није читао већ спалио — све књите, рачунајући и књиге Ивана Гола,
И пре него што је стигао да предвили свој завршетак, песника пророка је стигла коб, осетио се отргнутим Ј
ненађење. Код њега све може да послужи као извор поезије.
Њеегова песма „Риђокоса лепотица“ један је од најлепших песничких тестамената: преко болне слике емрти, он спаја поезију наш живот, живот свих песника и свих будућих људи.
ВОЈНИК РЕКОНВАЛЕСЦЕНТ
ГИЈОМ АПОЛИНЕР: АУТОПОРТРЕ
РИЂОКОСА ЛЕПОТИЦА
Ево ме пред свима човек пут смисла
Који зна о животу ц смрти што један жив човек може знати
Који је осетио болове ч сласти љубави,
А умео некитут да наметне своје мисли
Зна више језика
Прилично путовао
Видео рат у артиљерији ч пешадији
Рањећ у главу преживео трепанацију под глороформом
Изгубио своје најбоље пријатеље у ужасној борби
Ја знам о старом ч новом онолико колико један сам човек може о њима знати
И не бринем се данас више за овај рат
А међи нама и само за нас пријатељи моји ,
Ја осуђујем ту дугу свађу између традиције пи измишљања Закона о Пустоловинама, )
Ви чија су уста саздана по слици уста Бога
Уста која су закон сам
Будите благи кад нас будете упоређивалтц
Са онпма који беху савршенство закона
Нас који тражимо ма све стране пустоловиту
Нисмо ми валиц непријатељ
Мт хоћемо само себи да дамо пространа и чудна подручја где се тајанственост у цвету нуди оном ко хоће да је узбере Постоје ту нове ватре никад невиђених боја
Хиљаде визија немерљивих
Којима треба дати обличје стварности
Ми хоћемо да испитамо доброту предео огроман у коме све ћути А постоји још и време које се може отерати и ћовратити Милост за нас који се боримо вечно на фронту Безграничности “ будућности
Милост за наше заблуде милост за налце грехове
Ево где долази лето плаховито доба годилиње
А младост је моја мртва бали као ч пролеће
О Сунце дошло је време Разума ватреног
И ја чекам
Да би га вечно пратио да добије облик племенит и благ Па да га најзад само волиљ Долазч он и привлачи ме исто као магнет Има изглед љубак И дивног је црвенила Његова коса је златна рекло би се Да је блистава муња трајна Илм к'о преливи који се румене На ружинсм листу који вене
Али исмевајте исмевајте мене
Ви људи одасвуд нарочито ви људи одавде
Јер има толико ствари које не смем да вам кажем
Толило ствари које ми ви не би ни дозволили да вам кажељ Имајте милости према мент
(„Калигралм“, 1918) (Превео НИКОЛА ТРАЈКОВИЋ)
огромним крајем, и — за срећу трагичним, не самоубиством, али највишом коби жељене судбе, која оба' вија ореолом звездану главу песника, који се може назвати мучки убијен: тако се могу љубавним везама пове, зати смрт и живот. И због овакве жељене судбе опрашта се Аполинеру што је волео рат. Алн ко га није волео2 „У овим стиховима, каже један од његових биографа, г. Фабиро, плови полако универзална душа“, Од свих песама, овде укључујући и оне које сам већ цитирао, чак и „Песму лоше вољене“ — која је час раздирућа, час питорексна, вијонска, каприциозна и са једном неослабљеном хармонијом, — можда најлетша и она где плови! највећи део његове ' универзалне душе, остаје песма „30на“. Нема ниједног стиха, нема ниЈедне речи у овом братском тумарању, која не би одговарала узнемирењима и проналасцима модерног доба. А шта рећи о савршенству ове криве линије, која привидним нередом скрива композицију, и која, — као у „Песми светог Јована“ од Малармеа, 7. достиже чудне лепоте сунца које се дохватило пучине.
(С фравцуског М, ШИЈАКОВИЋ)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ К ЧЕТВРТАК 16 СЕПТЕМБАР 1954