Књижевне новине

Сен 7

»Његове приповетке су · невезане, неразвијене, често без склада, елизоде су развијене на штету целине, описи гутају радњу, диалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа

_ писменост недовољна“.

(Јован Скерлић о Бори Станковићу; „Историја нове српске књижевности“, издање 1914 год., стр. 469).

ЈЕЛИКИ писац, један од оних који су указали на наше могућности, и онда када грешимо, када. нисмо довољно обавештени, када покушавамо, из једне уске перспективе, да се домогнемо великих ствари, песме и романа, — Бора Станковић је. живо сећање. Његово писање. које је извирало из непосредног, дубоког доживљаја живота, пре свега као промашености, бесциљног пролажења ствари, очајања што те ствари, тај свет некада постојећи, макар и као сублимирани облик и занос поезије, пропада, то је писање незадовољства и горчине. Станковић је писао као да говори и са њим, исповедним, опљачканим сабеседником лакше је данас савременом читаоцу него са било којим од оних писаца који су, чак и по Скерлићу, знали, умели вештије да се пробију _ кроз _ реченицу _ помало европску. Станковић (не треба крити) чиста је ерупција, афективан је. емотиван, и све што ствара вади из себе, спонтано, даје се, отвара као сећање, као време, као вечито незадовољство. Покраден и опљачкан! Преварен можда, увек за кафанским столом, у једну поноћ која не престаје, која нема изгледа ни да престане, он је залутао у литературу свога времена као тотално анархична фигура, апсолутна индивидуалност, (без икакве везе са оним што се хтело и што се желело. Као и Дис (који је остао, по свом интелектуалном дијапазону, по свом свесном знању поезије, једино У Скадарлији, да тамо прави стихове који су били корак у Европу, 34ват сасвим несвестан али сјајан и убедљив) тако и Бора Станковић мало да је знао о ономе што се ради у свету Сигурно да није имао свесно организовани систем. Писао је како је умео. Писао је потпуно под императивом своје глади, свог – незадовољства. Рањав и жељан, тако је забележио своју судбину и своје умирање његов Газда-Младен, та личност којој се није дало да постане једна од најтрагичнијих дичности нашег националног проза, истичког мелоса.

Станковић је примитивац, еруптивши, сензибилни им интровертирани примитивац који је писао како је могао и како му се,дало. Његово писање је једно интензивно саопштавање. Оно што би код другог била поза, била грешка можда, код овог новелисте и романсијера јесте његова целовита, јединствена аутентичност. Нема ствари која би ту могла да се одузме, која би смела да се прећути или не прими. Све и у свему је Бора Станковић, И по својој композицији, која је | недоследно спровођена, и по својој несистематичности, но по отсуству једне онакве синтаксичке организације текста и онакве писмености какву је желео Јован Скерлић. Његове мане, то је он сам. Исто као и оно што се његовим савременицима, па и Скерлићу, чинила врлина, тренутак у нашем књижевном развитку. Он је толико јединствен, и толико недељив, да је тешко поредити га у томе са било којим писцем његове епохе. Када греши, он греши на свој начин, и све те грешке, што је најважније, неопходне су. Није потребно, дакле, опраштати му ту 'чеорганизованост материје, није потребно да му се прогледа кроз прсте оно што је Скерлић (а за њим и други) назвао недовољном општом писменошћу“. Покушајте да унесете неки систем У Стапковићево _ причање! Покушајте да „описмените«“ његов текст, да за“ вршите његову реченицу! Не би то био Станковић, исто као што ни Јаков Игњатовић, његов велики претходник, и претходник наше праве литературе, живе и животне, а не стерилне, не кабинетске, не подозриво-реалистичке, не трпи да се У његовим огромним, сјајним, неуредним, генијално разбијеним и том разбијеношћу изнутра везаним, организованим рукописима интервенише. „Та „недовољна отшта писменост ЈедНог Станковића није ствар чисто формална, како је Скерлић протумачно (волео га и поштовао иначе) гледајући у форми (као понеки данас) нешто апсолутно по себи, нешто што код правог писца нема ду“ бље, судбоносније везе са духом прозе, са правим њеним _импулсом, са пралочетком ствари. |

Јер Бора Станковић ј живљај, незадовољство

е велики дои чежња,

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ СА СВОЈОМ НАЈМЛАЂОМ ЋЕРКОМ — 118ГОДИНЕ

она „жал за младост“ о којој се толико говорило, он је идеализација једног далеког и нестварног света љубави, он је грчи жеђ, глад и очајање који отварају уста у поноћној, напуштеној кафани. Он говори, исповеда се, и по томе је оно што јесте. Његово писање не би могло „да поднесе везе једног система, не би могло да се подреди смишљеном плану (нако је правио, попут Золе, али на свој, станковићевски начин, кујну, прибелешке, план пре писања), све је то исповедна грозница и исповедна температура. Све је препуштено пишчевој личности, његовом унутрашњем настројству, менталном и психичком, тренутном. Он пише. као да се сећа. Он је брз и ударан, запањује својом оштрином, прецизношћу. Он се умара и прича без воље, прескаче оно на чему би инсистирао један сталоженији дух, један организовани писац. Он је монотон, немаран, аљкав. Он сине сјајем свога рођеног духа приповедача, сабијеже сав, одједном, потпуно неочекивано, у једну линију, један круг, свега неколико реченица, неколико речи, а понекад прича као да је изгубљен, неповезан, без дубље концентрације. Ритмика његове прозе, то је ритмика његовог незадовољства. Ритмика његовог памћења. Како је волео, како

је могао, како му се хтело! Понекад.

је то реченица завршена, прецизна, понекад Станковић трпа епитет за епитетом, место једне јасне линије повлачи неколико њих, све једну преко друге, прави сплет, нејасност, замућеност. То гомилање речи, именице до именице, то гомилање глагола до глагола, по три, по пет, све један до другога, као да одаје његову несигурност, његову бојазан да можда није тачно рекао, није тачно казао ону баш, праву, једино могућу реч. Али не тражи он речи у себи или на свом првом тексту који неће доћи до очију читаоца. Тражи их он ту, у. тексту дефинитивном, на очиглед другога. Не боји се и не цизелира, не исправља. Он говори, а онај који говори, саопштава се, Није У стању, дозвољено му је да више никада не поврати ону реч коју је казао, отиснуо из себе. Његова конкретна лиричност ствара се ту, нај“ више, у тим додавањима, све ради тачнијег саопштавања, ради дограђивања атмосфере, ради бољег споразума. Али, што је важније од“ тога, његова поетска личност, он као приповедач, он као романсијер, писац сјајне „Нечисте крви“ са којом смо још једном, у оно време, продрли ту Европу, закачили је, нањушили, он је у том начину, У том стваралачком

проседеу дограђивања, понављања,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 1 СЕПТЕМБАР 1994

" јавног

седео но пио, |.

тражења. То хватање речи, та потрага за нијансом, за детаљем,

за жељеним синонимом (њега баш

хоћу!), који “се увек ђаволски опире"

сећању и слуху, и који значи, ненађен, реципрочну _ вредност једнога писца, његовог стваралачког генија, његове усплахирене безобзирности, његове ширине, то је Станковић који се исповеда, који говори, пре свега говори а много мање и много невештије пише. Тај говорни квалитет његове прозе, то је његова аутентичност, и то је дуговање које имамо према овоме човеку који је ширио наше литерарне хоризонте и наше литерарне могућности у смислу једне

си жена» м „мушкарац,

Пеко, "ИБРУ ал Пе БИ АНВ МА ЕРИ И а а а РАВЕНИ И ВЕНША : ПРОШЛОСТ И САДАШЊОСТ » |

__Рањав и жељан

изналавачке и пробуђене Европе, и то управо не мислећи о њој, не желећи је, даљеко од Теразија и „Српског књижевног гласника“, сав у једном Врању, у његовим гробљима и гробиштима, амамима, очајањима и сазвучјима једнор потонулог света. У том говорном квалитету, у тој стварности његове прозе, његовог поноћног, кафанског, себе несвесног казивања, лежи сва тежина Боре Станковића и сва његова изузетна вредност. Синтакса је онда синтакса саотиптавања, грознице, памћења, понекад несигурнот, понекад упућеног искључиво елементу фантазије, моторној снази уобразиље некога које осамљеник, Ко је упорно, вечито под опсесијом пљачке и подвале, некога ко је бродоломник, бачен ко зна каквим ћудима судбине и'друштва на

острво пусто и безутешно. · Таква синтакса је код Станковића једино

могућа и његова „недовољна писменост“ јесте једна сјајна, Као хлеб насушни нама потребна писменост, и јуче и данас, и сутра сигурно, писменост која се разгорева, ствара и рачва у слободним просторима духа, у непосредном доживљају, у безобзирности према ономе што је, понекад, опште правило и општи закон. Причање Боре Станковића, дакле, неуједначено и: истрзано, понекад промашено, понекад нађено, јесте У том непрестаном тражењу себе самога, своје праве жице, оне најбогатије руде и правога одјека. Бора Станковић је први писац у нас који није импоновао тиме како је ствар нашао, нити онда када је шчепаз, уловио, зауставио у току времена, него који је збуњивао, освајао, заувек опсењивао тиме како је тражио, ломио се, говорио сјајно, грешио, прећуткивао себе, муцао, мрмљао, додавао, заборављао, истим имечима називао разне личности у једној приповести, одједном завршавао неки свој сасвим други обрачун, другу исповест. Он је једна личност. Једна

целина у отварању. Он је, по тој го-

ворности својој, и говорљивости, када плаче, када се свађа, када је љут, када моли за опроштај, када се (ретко) понада, када се заборази, псново

нађе за неком изгубљеном созром, поново божићкује као дечак, или урла као рита и сиротиња, када је

син, када је туђинац, прогнаник, кафански човек, у подне, изјутра, у поноћ, — он је тим говорењем, распињањем себе на сто планова и на сто туђих судбина, али. увек својих, и рађање игроб, један израз који означава наше ондашње тражење савремености, израз који претставља датум у генези нашега напора да изађемо из слова провинције и постанемо део општељудске заједнице духа. У време другог нашег покушаја да будемо Европа, литерарно, у време Скерлића, Станковић је умео од муцања, брљања и грешења да прави литературу и да, тако, буде више и ближе Европи од оних који су му на

том муцању замерали.

Као да је и овог пута било суђено, по ко зна'каквим парадоксима (или законима) историје нашега духа, ла продор у нови израз, у ново стварање и реинкарнацију света остварују они који су били до гуше у овом нашем животу, између наших зидова, тараба, жеља-и промашености, Није Дучић правио те стихове правог, стварног и нашом трагиком бременитог продора, него је то био Дис који из Скадарлије, уствари, никада није ни макао и који ни речи француског језика није знао. Дис је написао стих: „можда сада спава са очима изван сваког зла“, стих који је заувек уграђен ју ово наше духовно и поетско здање, стих који, својом чудесном дубином, својом тајанственом музиком збуњује и данас, — а како ли је тек збуњивао у ондашње време! и није Милутин Ускоковић („Дошљаци“), везујући се за Београд, за Теразије, направио велики роман, него је тај роман написао, изговорио та Бора Станковић, очајно се враћајући једном потонулом свету, боравећи по доксатима, амамима и закључаним собама заувек порушених кућа. Ран њав и жељан, странац у своме свету и своме времену, Станковић је испи« сивао тајну свог безнађа и своје осамљености. Да ли је патријархалац у својој битиг — Сигурно. Али исто као што је патријархалац и један Лаза Лазаревић од кога не би остало ништа да сте га, некаквом апсурдном игром, лишили његове патријархал= ности која је била велики почетак сваке његове реченице, којој је очајнички покушавао да се одупре, никада до краја, никада апсолутно, _Без патријархалности у своме бићу, Бора Станковић је без себе, без своје осамљености, свог очајања, своје. литературе. Он је без разлога своје егзистенције која та је и гурнула у ли тературу. Извесно. Судбине ових лисаца, у крајњој пројекцији,“ подударају се и поклапају. Лазаревић без оних снебивања и онакве угрожено“ сти био би не писац, не тако дубока и трагична унутрашња драма, не мученичко противуречје које је императивно захтевало пут кроз литерарни израз, растерећење, можда иску“ пљење, него само још један онда= шњи наш државни питомац, студент медицине у Берлину који се оженио анонимном Швабицом. Кроз противуречја и муке, сеоска дворишта ин тарабе, Скадарлију и врањанске амаме. и свадбе, везивали смо се ми за Европу и продирали у њу.

Бора „Станковић, сирурно, послед њи је из те плејаде писаца. На њеном почетку, међу првима, налази се Јаков Игњатовић (на смрт осамљени Вгцдег Јаша), који је избацивао књи ге као из рукава, пишући о калфама калфенским језиком и о девојчурама њиховом логиком и њиховим жаргоном, док су урлали испод његових прозора. Та историја завршена је. Али ни овај дан, без ње, не би могао ла постоји,

Владимир Петрић

Рушевине и споменици

УДИ ПРОЛАЗЕ а ваздух као ' _ да гори. Један човек, у наочарима, иде према мени. — Молим вас, да ли знате где се налази Борина кућа»

— Ја сам скоро овде дошао. Не познајем га.

— 0, хвала.

Стара капија привуче ми пажњу. Уђох у двориште. Све је зелено око куће, а хладњак, лозом обгрљен, усред цветних алеја, Дечак седи на огради и гледа ме.

— Здраво, бато. Је ли ово кућа Боре Станковића 2

Ћути. Из куће изиђе жена.

— Борина кућа је она прекопута.

Дође са мном до капије и показа.

капиџик на другој страни. Најпре угледах веранду са високим стубовима који подупиру кров што се, као нека велика стреха, продужава од куће. На веранди сто и кревет. На кревету лежи старица. Приметих човека деведесетих година како ми иде у сусрет.

— Добар дан.

— Добар дан. Опростите, је ли ово кућа Боре Станковића2

— Јесте. Ту је он становао.

—_ А сада је то ваша кућа»

— Да, купио сам је од Бориног стрица. Већ је стара. Једва се држи. Требало би пуно пара да се поправи. Ставили су стомен-плочу. „Ено тамо на зиду.

— У којој соби је Бора становао 2

— Показаћу вам. Изволите унутра... На овој веравди је најчешће

пе '

— И писао...

— Био је ту сигурно намештен диван. Ово је моја жена. Јуче се вратила из болнице,

Старица се накашља и клону на кревет. Уђосмо у кућу. Под жут као восак. Намештај готово поцрнео. — У овој соби је по свој прилици становао Бора.

Одаја је била пријатно хладна. На прозорима зелене завесе од винова лишћа које виси са стреха. Кревет у углу. Сто у средини. Орман међу Мирис чистоће,

прозорима. мира,

дома породичног. Тај мирис ме опи, мирис живота који се суши. Очнми угледаше дуње на орману. Дуње старе, смежуране које мироваху ту под таваницом док је ветар у башти њихао зелено-жућкасте плодове. И видех јаја ускршња, обојена варзилом, поређана у ћаси на столу. И џевердар и анџар видех окачене на зиду. И филџани са лу- | лом појавише се на полици, а однекуд замириса измирна...

— То су све наше ствари. Нема ништа од Станковића...

(Наставак на четвртој страни)

ВУШЕВИНЕ АМАМА У ВРАЊУ