Књижевне новине

Рушевине,

(Наставак с треће стране)

–—

Нестаће димија и капиџика и даира и дивана и севдаха и жутог пода и џевердара. Нестаће свих тих реквизита из живота као што нестаје и ова кућа, А без свега тога се не би могло родити једно значајно и специфично књижевно дело. Зато ме је обухватила сета када сам схватио да некадашња Борина кућа заувек нестаје. Зар не би било пријатно кад би људи кроз стотину година могли да доживе, или бар донекле осете, једну атмосферу и средину која је толико утицала н била везана за песника да јој је поклонио сву своју душу и срце и мислиг Ми смо то још могли да обезбедимо нашим потомцима, да не би, кло и ми, жалили што немају довољно материјалних остатака из наше културне прошлости, Засада смо на једну трошну кућу ставили спомен-плочу и излили статуу песникову. Тиме је обележено сећање и захвалност наша према једном уметнику. Али, успомена на њега се, такође, могла необично снажно евоцирати, и за нас и за будућа поколења, рестаурацијом _ амбијента и предмета толико везаних за ствараоца и његово дело. Јер униформност модерног доба, изгледа, неће људи ма давати толико могућности да успомену на једног уметника у обимнијем материјалном облику носе се собом кроз будућност. Шекспир, с коме тако мало знамо „толико ИНтензивно живи данас у Стратфорлу на Енвону, Да ли ће и највећи савремени драмски песник Т. С. Елиот имати свој Стратфорд или бар свој музеј у Европи или Америци (чак једни тврде да је он амерички а други да је енглески писаш)2 Дикенсова кућа, а и стара продавница реткости, значе читав један свет и доба! Али, замислите спомен-плочу и стан преуређен у музеј у њујоршком облакодеру на Петој авенији где је становао Хемингвеј Он је ту можда и становао, али је више живео у афричкој џунгли, у брдима |талије, у Шпанији, у боемском Паризу, у модерном Лондону, на снеговима Килиманџара, под слаповима Нијагаре. Да ли ће Хемгнгвејев апартман значити за будућа поколења оно што данас за нас претставља Балзакова кућа у Паризу2 Да, то је разлика: Хемингвеј је битисао свуда, а наш Бора само у Врању. Хемингвеј је цео свет, а Бора је са"мо Врање!

Изашавши из сокака на главну улицу кренуо сам према амаму. У дну улице сам распознао зграду од белог камена испресецану црвеним линијама од опеке, Кров над предњим делом зграде напола срушен. Задњи део, над самим' купатилима, личи на древне камене бедеме обрасле коровом. Преко неког ђубрета доспех до

отвора У коме се некада налазио прозор и погледах унутра: четвртаста просторија са два витка стуба

који су некада подржавали таваницу које сада нема. Сунчеви зраци, пролазећи кроз разваљен кров, падаху на узвишени степеник који је вероватно служио као диван око целе собе. Ту су некада седеле хануме на меким јастуцима „а сада једино гомиле камења! Хтео сам да видим одељења за купање. Обишао сам зграду. На зидовима се суше ниске дуванског лишћа, · Приметих малени отвор у једној зидини. Уђох. Уски ходник и чесма у зиду. Пођох напред кроз полумрак, Учини ми се као да неког има у одаји на крају Ходника. Застадох и прислушнух.

— Уегу фегезШпа _Багћ! Апа уегу оја... Уђох у одају. Старији човек У

"пумпхознама“ и девојка са најлонском ташном гледаху у кубе изнад кружне одаје у којој се некада налазио базен. На кубету је безброј рупа кроз које допиру златне пруге светлости.

Веа] омлепфа]ј агсћнесте...

Распознавало се да су зидови и строп некада били украшени рељефима. Под од великих камених плоча био је на многим местима разваљен па се могло видети да доле у подруму, постоје такође извесна 0дељења. Из ове централне собе са базеном, неколико врата су водила у мала одељења са одвојеним кадама. Свако од тих одељења било је наткриљено кубетом са кога је отвор пуштао светлост у купаону.

— Нам Томеју аге „•ћозе Бале гоогрв...

Друга одељења бејаху празна. Можда су то некада биле собе за одмор или масажур У поједине мрачне одаје није се могло ући...

Када сам био на крају улице још једном се окренух да видим амам. Оно двоје странаца су управо држали уперене фотоапарате према трошној згради. Пожурих ла видим новооткривени споменик Боре Стан-

4

убровачке летње игре

СМОТРА НАЈБОЉИХ ИЛИ ТУРИСТИЧКА ПРОПАГАНДА

(Наставак с прве стране)

отскакала из аматерске атмосфере која се монотоно вукла од дилетантског и разлабављеног оркестра коме је Барановићева музика била, изгледа, већи терет него нама који смо имали да слушамо тај напор, до оперетски сладуњаво играног Љубмира, до неспретно феминизиранот Доманчића коме је још недостајала само оперска арија. По интензитету тона, диригент је вероватно – замишљао да је то симфониски концерт и бесмислено је покривао знатан део текста који се није чуо ниу првом реду, а по квалитету еркестарског звука музичка пратња Тирене пре је личила на пробно просвиравање; тако" лаје и · тимпанист усред мира неустрашиво штимовао свој инструмент. Ови музички пратиоци Дубровачких игара нису били ништа бољи, нарочито гудачи, ни У Сну летње ноћи, и пре су заслужили звиждање него аплауз. Како је исти оркестар под Матачићем звучао сасвим добро очигледно је да овде, у извођењу сценске музике, њиме влада неки нехат, она фамозна дубровачка фјака којој се изгледа ништа на свету не може су“ протставити.

Последња премијера овогодишњих Игара, Шекспирова комедија Сан летње ноћи, у режијн Марка Фотеза, имала је једини недостатак у – спором темпу претставе која није била прегнантна како то само дело захтева, испод чијег би наслова аутор, да. је нешто био композитор, сигурно ставио Алегро кон брио. Претставу су нарочито развлачиле балетске ну-

мере а и успорени говорни ритам појединих глумаца. Фотезова — концепција Егеја као дворске луде

ствар је укуса, док је вилинског краља Оберона ипак морзо учинити супернорнијим, јер је он изнад свих тих летњих шала које му служе за увесељавање. А шест мајстора аматери глумци — који су изазвали буру смеха у публици, превише су свесно правили сами себе смешнима. Мислим да они, ло тексту, озбиљно схватају оно што раде, иако је то што раде објективно смешно, те отуда и произилази онај трагикомични ефект који је од Шекспира тражен.

Две светле тачке у Дубровачким играма, два на тренутке ненадмашно сугестивна _ позоришна — ложивљаја, Гетеова Ифигенија и Шекспиров Хамлет, попут два светионика сијају на дубровачком небу, један из аутентичног Дијаниног врта у парку Градац, други са мрких зидина Ловријенца, и омамљујући зраче далеко преко мора и копна на све стране света, упркос чешћем гашењу него паљењу овог другог, који би са незнатним изменама могао бити исто тако савршен и сјајан као први. Основни проблем Дубровачких игара, који се не исцрпљује само стилском _нехомогеношћу — позоришних екипа, јоти се више компликовао необјашњивом праксом формирања екипе од глумаца ни приближно исте снаге, искуства и уметничке зрелости. Само у једној претстави постигнут је склад глумачког апарата који је редитељ Гавела вешто сложио. То је Ифигенија на Тавриди

са Маријом ри као Ифчгени-

НА ДРЖИЋА, ИЗВОЂЕНОГ НА | ТРАДЦУ У ДУБРОВНИКУ

Ут

| СЦЕНА ИЗ „ПЛАКИРА“ МАРИ-

јом и још четири глумачка – мајстора: Маричић, Грковић, Лонза, Тасовац. Већ други понос Дубровачких игара — Хамлет, у нама блиској режији Марка Фотеза, и који као претстава у целини изврсно израста из, рекло би се, за њега прављених морбидних _ зидина Ловријенца, те је ефекат консонантне хармоније текста и глуме са хладним ским одајама Краљевим опсењујуће језив, није неокрњен пукотинама У глуми, које су уочљивије углавном у епизодним партијама. За разлику од огромне сценске површине Градца, која фасцинира до те мере да се лоше стране претставе једва примећују, камерни простор тврђаве Ловријенац открива као под лупом излишно подигнуту обрву или неспретни замах руке. Тако Лаерт (опет Доманчић), нарочито кад наивно прави свој гневно-осветнички физиогномски профил долазећи да се обрачуна са убином свог оца, главе полуоборене напред — скоро тореадорски, тако Краљица _ Гертруда (Мила Ерцеговић), тако Розенкранц и Гилденстерн (Драх и. Призмић). Наравно све те повремене падове прекрилили су и затамнели врло свежа, за нас оригинална, неубичајена режија Марка Фотеза н нама данас најприхватљивији Хамлет Вељка Маричића, који није тако традиционално колебљив и неодлучан. Мање је меланхолик и далеко виталније тежи афирмацији правде. Сарказам је чешће његово оружје и користи сваку могућност коју му за то пружа текст, духовит је и супериоран, шармантан у досеткама и вешт у вођењу,и налажењу праве интонације двосмислених разговора. Као екстраверзован тип Маричићев Хамлет сав је У оптимизму активног борца против трулежи стричева двора. У интроверзијама, којих код Маричића има тек ту и тамо — колико је најнеопходније — антитезирање бити — не бити није окосница лика већ само драмска компликација у емотивној градацији која га детерминира ол почетка у дело, акцију, чин. Чак је и злочин који има да почини, и који је главно исходиште Хамлетовог колебања, код Маричића ближи периферији него центру.

Незаменљиви су и ненадмашни Виктор Старчић као Полоније и Ми-

лан Ајваз као Први гробар, први као блистави симбол дворске полтронерије, други као претставник

пучког духа. Фотезово схватање Офелије блиско је Креговој концепцији, по којој Офелија мора да буде и лепа и глупа истовремено, што је Крег сматрао тешким глумачким проблемом, а блиско је и мишљењу енглеског критичара Џемса, по коме Офелија мора да је била већ од детињства приглупа и уплашена нечим. Ирена Колесар, која је неколико дана раније била врло лоша Тирена, умела је да у далеко компликованијој улози Офелије открије свој непогрешни ирстинкт и да већ у првој својој појави профињено нагорести лудило у коме ће кастије,

двор“

кад оно наступи, бити на моменте велики уметник. Офелијино неразумевање Хамлетове љубави интерпретирала је са потпуним разумевањем. Маричић је спасавао Хамлета од тако Недостојног предмета своје љубави играјући скоро сажаљење пре“

ма Офелији, нимало _ заљубљеност, што је сасвим у духу Фотезовог схватања активног Хамлета у целини, за разлику од Лоренс Оливија који остаје заљубљен, али у имагинарну Офелију — у своје уображење (према филму Хамлет).

И тако док се, с једне стране, до танчина решавају захвални психолошки заплетаји, у том истом Хамлету (далиистом») имате којекаква: дилетантска трчкарања на сцени са исуканим мачем (Лаерт), фалш патетику (Краљица) и не мало анемичних сцена. За Хамлета је права навала, и људи из околине Дубровника који први пут долазе да виде позориште већ изговарају реч „Хамлет" као да је чаролија нека. Мислим да овим одушевљеним људима није важно како се игра, али за редитеља и Летње игре у целини не само да је важно него је н битно. ИМ зато прекрајање ових Игара у фестивал неће изменити ништа у самој ствари, ако се на идућим Играма, или Фестивалу, не појаве комплетни ансамбли са најбољим претставама, или се не да редитељима пуно право да бирају глумце по свом нахођењу из целе земље, уколико се под Дубровачким летњим играма, дабоме, не подразумева локална туристичка пропаганда самог града и околине.

ДУШАН ДРАГОВИЋ

"НОВЕЛА ОД СТАНЦА“

О савременој немачкој философији |

„РПо» даје кратак преглед савре-

Познати енглески часопис

ворћу мене немачке философије по зна

чајним публикацијама. нНесавременост карактерише неке савремене НРМААЈЕ филозофе, она настаје из па односа према простору и времену, арод без простора је и народ без садашњице, он може да живи у про шлости, будућности или свим временима, или у безвремености. Хетел је ап-

сорбовао прошлост, Ниче је истражи ивео са

6 ћност, Хартман је ж Ини а безвре-

проблемима које је сматрао меним и непроменљивим. Хајдетер исто тако несавремен У смислу Опге ретазаћећ, упркос чињеници да он, а не Хартман, претставља немачки текеје! између два рата. његова формулација Бића и Времена која треба. да замени Биће и Мисао, проблем старогрчке философије, и да отвори нове видике, остаје неостварена. Проблем бића није централни проблем савремене метафизике. Хајдегер заборавља да пита да ли су његова питања која се односе на биће права. „Да ли је биће само реч и њено небулозно значење или је духовна судбина западног светат“ Нема одговора на ово питање јер је базирано на потрешној алтернативи.

Егзистенцијализам је још увек доминантан у философским дискусијама Западне Немачке. Садашња мода разликује се од оне раније која је била под негативним или позитивним утицајима француских егзистенцијалиста, нарочито Сартра и католичанства. Књига Ј. Ленца о „Модерном немачком и француском егтзистенцијализму“ значајна је што комбинује официјелни католички став дат у Нштат вепетј5 са прилично личном и оштром анализом немачких и француских аутора, и трезвеном критиком. Ленц са правом примећује да Јасперс није хришћански егзистенцијалиста, побија немачки хајдегеровски култ и тврди да је Хајдегер створио само бабилонску конфу“ зију језика, и супротставља се католичкој хајдегеровској школи.

л. Габријелова „Философија егзистенцијалисзма“ са поднасловом од Киркегарда до Сартра, далеко је амбициознија и рефлексивнија. Он тврди

да егзистенцијализам није ни систем ни доктрина, нити низ теза, нето по-

себан начин постављања питања и интерпретира егзистенцијалисте као истраживаче првих принципа и зато их назива Џгегипддепкег. Сматра да је Хајдегерова мисао блиска Бескрајном и да је његов третман језика и знања неуједначен.

н. Кп егтеуетоуа „Философија егзистенције“ је најопшширнија историја покрета од Ренесансе до данас. У овој књизи несразмерно је дат Хајдегер на 112 а Јасперс на 42 странице. Хајдегер доминира и у Л. Ландгребе-овој „Философији садашњице“ која не дискутује о савременој философији него о проблемима човека, света, историје,

природе, уметности, науке, бића са ас-, пекта Хајдегерове философије. Док Ландгребе сматра да егзистенцијализам долази на место позитивизма, У. Зјенти Џег брани супротну тезу у Рове философије, природе, уметности „Главним струјањима савремене философије““, ја

(пред Кнежевим дворомј

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ К ЧЕТВРТАК 16 СЕПТЕМБАР 1954