Књижевне новине
| ЕТО Р ЛЕВ Бо и
%
тпоху. Начас, зауставио се на ево
"Разговор са Тином Ујевићем
Ни једне године, дана ни тренутка не бих хтио бити исти, стати, него увијек у душевној струји; наше маске и етикете најмање су важне.
ТИН УЈЕВИЋ
О од становника Гундули-
ћеве и Масарикове улице
не зна маркантну појаву
Тинову... Оно његово не-
усиљено усправно _ држање, шешир натучен све до овратника капута, штап и ситни убрзани ход којим, У топлије дане, свакодневно премерава даљину од Казалишне каване до бифеа “Тип-топ“, или “Вис“,.. Када је сам, увучен је у себе и замишљен — а једнако корача улицом. Попут одваљене стене која се креће,
Као што се зна, Тин је непристучачан интервјуу.
Када сам му једном, издалека, споменуо тај каткад фатални новинарски термин, скочио је са седишта и узвикнуо свој — _ “животни кредо“: “Ја нећу друкчије него само умјетничким средствима да се обраћам јавности! Никакав други додир — путем интервјуа, изјава и сличног — не желим имати!“ И зато било би нелојално ако не бих признао да су ови разговори заправо мала превара.
х
. Седели смо у једном од омиљечих Тинових локала у Прерадовићевој улици. Када је већ изгледало да су “теме дана“ исцрпљене, упитах песника докле је дошао у превођењу Марсела Пруста на чему већ дуже времена ради. Одговорио је: шест књига досад преведено, од тога су четири издане, две леже У рукопису. Преостаје му само“ још
једно “туце“ таквих свезака. Споменуо сам му то. Осмехнуо се горко:
— Умријећу док се све не штампају... као што ни Сванова љубав
није дошла до краја — до свога војводе...
— Тешко је преводити Пруста приметих, Тин се шеретски насмеја:
— Није !... Теже га је диктирати дактилографкињи _ него: преводити.
Реченице. су му дугачке, гломазне... то би наш Ранко (мисли на Р. Маринковића) ... једну Прустову реченицу разбио у десет својих...
Питао сам га има ли у виду какав други рад. . — Кад би ми неко хтио штампати, довршио бих Балзакове “Сељаке“. Мучило је то Балзака, и да га је успио довршити, било би то његово највеће дјело.
Отпио је неколико гутљаја матинске “вугаве“ и поуздано зао;
далка- ОКРУТНО СУНЦЕ
"Сунце је једно велико око, даље од више дохвата копља. Фуно је поврх жутога снопља високо,
високо.
Ала свак једнако њега не види.
Мене жеже у мозгу, у главц.
,
— Ах, како бих ја то довршио!...
Разговор се затим водио о његовим делима, објављеним и о онима у рукопису. О досад нештампаној збирци песама Жедан камен на студенцу“, која ускоро излази као прва књига обновљене Библиотеке Друштва књижевника Хрватске (уредници: Петар Шегедин и Станислав Шимић); о Тиновоја изгледа, њему најмилијој од својих песама — о “Свакидашњој јадиковци“, која
Хоће ла чкада жив да буде чврсти ламам ч“ да се братски рука с руком веже
ж да истина буде чврсти шанаљм
“ да се напор с напором стеже7
Много се сунце тлати м превиди.
Оно ме у мени страви
жао сјајна рута што у груд се савц.
Свакжт је звјездар са седам звијезда црпио; на који би дан два сунца трпиог
Ја видим сунца у води, на трави;
ја сањам много сунца на јавт.
Не могу за убити праћом, сунце с његовом браћом. Не могу га вући у мрежи,
Не могу га исцрпсти из млаке.
А има сунца у влаге сваке, ц стаклу, у огледалу лежи.
Потајно сунце сваки, је алем, сузе су сунчев дубоки калљем.
Оно је зашло у дубоку шкољку, оно сја у дну кристала ч руда, блиста у тладу штиља т дуда, сунце је испекло дебелу бољку.
За ме је шаренњ тлљалит свтјетла ч сјене, « игра пикања што жегу зјене, #%
за ме је сања очне мрене.
За ме је сунце у пијаној машти, те се у зраку талаца ч лалшти;
за ме је сунце у обматској балитт, ц с великим сунцем ми смо талшти:
оно прашта.
Гледам га кроз прсте, испод руке, гледам га жмирке и с доста муке.
Сунце је једно велико око, а ја сам једна оптичка љећа
с бистрим жартшштем у мору цвијећа, =. а ја сам тровидно море дубоко,
Тко даље од својег дохвата сежег Хоће ли сваки остати сам,
ТИНТУЈЕВИЋ
Џесме Тина Ујевића СТИСКОВИ И СПРЕЗАЊА
"свакога гњечи његова мисао, мисао већа, од јединице.
Тко зна да људе ц дјела спреже2 гдје су за лица ч за душе мреже.
је настала у Паризу око 25 фебруара 1916 године, а објављена истом три године касније; о “Испиту са-
вјести“, болној исповести које се аутор данас одриче:
— “Испит савјести“»> — То је бласфемија, кретенство... Има ту и сјајних ствари, али... Ту “мутну,
сомнамбулну скицу“ -написао сам У једном дану, у два наврата. Дуго сам је носио у себи,
Радо се сећа првог броја “Сведо-
~
чанстава“, 1924 године, који је био посвећен његовом књижевном _раду, а нарочито написа Душана Матића у коме је, како је рекао, овај књижевник најбоље писао о њему. Не може заборавити ни Крлежин “Пламен“ у коме је, 1919, обелодањена једна његова 'песма,
Мало помало, свратили смо позорност присутних. Није чудо. Кад
нешто објашњава сабеседнику, Тин“
говори врло гласно, Ех сатедга. Као да се обраћа многима одједном, и некој својој, за нас невидљивој публици. Лице му притом непомично као кип, и ледено. Само се очи цакле док бујица речи куља из њега. Људи око оближњих столова — тај захвални песников аудиторијум — жудно упијају у себе
све што Тин изговори. Та колико је
нових, непознатих речи које се сваки час откидају са његових усана а које зраче неким необичним тајанством ...
х
Још неколико пута виђао сам Тина и разговарао с њим. А онда, једне вечери, уследио је сусрет у стану песника Густава Крклеца, у Гундулићевој улици, Дошли су, поред Тина, и књижевници Ранко Маринковић и Драгутин Тадијановић, Незабораван је био сусрет Тина Ујевића и Ранка Маринковића, прожет искричавим и заједљивим хумором. Тин је, наиме, прозвао“ Маринковића “вишки Волтер“, а овај Тина “имотски „Бодлер“. На то га је Тин
исправио: _ Вргорачки Бодлер! Ал' мало ми ласкате. Вргорачки Тине Ујевићу, то да сте ми рекли, — онда — да!“
У разговору, најпре о нашој књижевности слушали смо Тина како са поштовањем говори о.Весни Парун као о “развоју снажног талента“. Од писаца старије генерације највише цени Јосипа Косора, за кога каже да је “најбољи прозаик и реалист“ као и тужилац старог друштва. По Тину, Косор се изворношћу свога талента одвајао од, како каже, артифицијелних талената неких који су обрађивали сличну тематику. Рекао је да ће нека Косорова дела превести на стране језике; исто тако
"= Ранка Маринковића; нарочито ње-
тову књигу новела “Руке“, за коју се много заинтересовао, О нашој најновијој књижевности није обавештен. — Модернисте не читам. Ту Тин, мисли на неке данашње ексклузивне млађе песнике...
— То је већ било једном нас... још онда... Вучо!...
Домаћица нас је услужила црном кавом. Пробуђена сећања наврла су говорљивом и распричаном Тину. С лакоћом се преносио из епохе у е-
код
Но најтрије треба да себе споји:
трошњну полугу м помамне жхотаме,
јер се веже
тучну пару м талог иловаче, најтрије да властиту битност скроји, да себе спрегне и стегне у себе; нека би био
јединка, биће и цјелина
"оно то трво јесте
да сам устаје ч да сам лијеже,
шила ће испасти мистички број од свију, за све, посвуда
да нитко није без краја свој, да је сваки само дио чуда
ц у великој магла прам. Бића по свијету шшту везања ц изнемогла од натрезања
траже стрезање.
___КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ К ЧЕТВРТАК 16 СЕПТЕМБАР 1954
Да се љубе. Да триону. Да се слију. Сваки Ће добити лутрију. ј У ијелини фитука, смисао:
у
Не може све што се вољело да се држи, немају све ствари непрекидне везе.
Многи лист чезнутљив горко сутце строжи, цијели комад душе угите од језе.
Ила ц у мени хладан ходник смрти, има тријем костура м дворана љеша. И у мозгу мојем млиница се врти,
А драге љубави трг немило мијеша.
Тко смије да каже: срце дсртвовати7 Ипак срце вене, дио за дијелом.
ц што је чврсто “ што чврсто стеже.
Путовџи се у ширу спајају.
Но путнике путови раздвајају,
ц који путник није себе нашао
није пашао к другима правога пута;
још: је далеко од прве постаје.
од њега.
ход х
Склопости и који не опралита изгубљену меку.
Сваж се чуди новом, пч већ нитко не зна кад тогиба један свијет у човјеку.
"дубоко. · | и
Он је неповратно зашао,
веза је онај што над валожм жлута, што јесте ч што остаје.
И нада. је трвог стрета
От, је прстен џи стисак свега.
СУТОН У ЧОВЈЕКУ |
Изгубљено никад више се не врати, никада се вилце надат срцу цијелом.
Нисам умро једном, него два три пута. Питање ме мучи; што ми још треоста7 И само невриједни кажав траг мој Кад могу да волим, често већ је доста.
ута
ећа гаде борца тријезна,
цирању свога сусрета. са Бором Станковићем. ј
— Виђао сам'га. . некада је знао | да сједи сатима а да од њега не мујеш ни ријечи... А знао је плакати када“би га мало нешто потреслога - 4 |
На ред је дошао А. Г. Матош. После расправљања о етимологији презимена Матош (како Тин мисли, оно је настало од далматинског: Матија, Мато). у коме смо сви врло. живо учествовали, песник “Руковети“' изнео је неке своје опсервације. о Матошевом делу. За далеко највредније што је А. Г. Матош лао Тин сматра његово “Иверје“, “Ново иверје“ и “Уморне приче“. Иначе, каже, да. је полемичарски начин овог аутора и његових следбеника. био доста површан и пун полемичарских ефеката. Истиче ново издање Југославенске академије, које уређују Драгутин Тадијановић и Маријан Матковић, Међутим, рекао је, да'он поседује извесне податке које то издање неће садржавати,
— Штета — зажалио је — крње ће бити без тога... крње!
Нисмо сазнали о чему се то ради.
Тин се “растајао“ са новом количином своје моторне винске течно"сти, али га оштрина духа није напуштала. Говорио је, сем тога, задивљујуће чистим и лепим језиком. Реченицу је врло често отпочиња са: “Знате ли ви то...“, употребљавајући увек један свој карактеристичан нагласик (зна-а-те), и малу паузу, да сабере мисли, Када је некога уверавао у нешто, говорио је: "Кунем вам се богу „драги пријатељу!...“ '
Тим речима нас је, например, Уверавао да је Ариостов “Бесни Орландо“ један ол најтежих текстова што постоје, и да је др Данко Анђелиновић својим недавно штампаним преводом овог дела направио заправо један подвиг,
Дуго је још те вечери "Велики Тин“ филозофирао, иронизирао, бриљирао лексичким и енциклопедиским знањем, памћењем датума, запањивао парадоксима, а онда опет — враћао се својој “кућној“ теми: поезији, Међу своје најдраже песнике убраја Бодлера и Јесењина. За Јесењина тврди да је превазишао себе: „Оно што је најбоље није се могло ни превести. Изванредно 60огат речник!“
У таквом “ренесансном“ расположењу, када се стихови просто лепе за језик и силе човека да их рецитује, у таквом, ретком часу песник кога смо те вечери окружили пажњом изрекао је једну од оних својих, да их тако назовемо, тинијада: — Зна-а-те ли ви.., поезија је велика, живот је распојасан, а култура је анархија!
Афористика је код Тина понекад прилично мутна. Можда је то шлагворт за неку ствар коју ће касније
обрадити... Па ипак... “Култура је анархија“. Како то, Тинер х
Када смо изишли из куће запахнула нас је свежина прохладне загребачке ноћи, Ишли смо опустелом Водниковом улицом. Дуго нисмо проговорили ни речи. Он то није ни приметио. Своју отсутност духом растумачио је, када се пренуо, овако: — Колико пута сам се затекао У стању... нпрване. Дође тако расположење које годи човјеку... ни УЗ кога и ни уз шта није везан... Неко говори, то ме се нимало не доимље. И наставили смо шутке, успављујућим ходом. Размишљао сам о Тину и његовом боемству које није ништа друго него став игноранције према старом друштву, став који је трајао толико дуго да га у новом
друштву није могао дефинитивно изменити. (Тин пре, пи сада. Разлика! Сада
је Тин елегантан, Некада на то није обраћао пажњу... Али — пије и даље. Вино узима као насушну потребу, без њега, каже, не би могао да ради. Но нисам га једном чуо да је рекао, попивши своје вино: “Мени је лијепо било „али сала ми је доста, Осјећам да би ми свака нова чаша шкодила!“)
Стигли смо до Савске цесте, која
„у ове поноћне сате, када су прола-
зници _ ретки, изгледа бесконачно дуга, Тин је, уморан, зажелео да седне. | 1
— Клупе понеглје тако лијепо дођу. тако су препоручене — рекао је разнежен, чекајући трамвај без броја, који се враћа у спремиште да га одвезе до његовог стана на Селској цести, ; у
То није био Тин Ујевић — шар-. мантни“ говорник, боем, “аристократа духа“... Био је то човек у седмом деценију живота, и песник дирнут лирским мотивом.
Загреб, септембра .
СТЕВО ОСТОЈИЋ