Књижевне новине

Prolazi delić vremena brži no

ROBER DESNOS

pogled

rođen je 1944 Desnos je bio deportiran

u Parizu 1900 godine, u sta- u Nemačku i premeštan po rome delu građa, nedaleko mnogim zloglasnim Kkoncenod nekađanje Bastilje, pa mu tracionim „logorima, dok ga je i sam dah bio ispunjen nisu najzad doveli potpuno

iscrpenog u logor Terezine, u Čeho-Slovačkoj. Po oslobođenju, u tome logoru veliki broj živih leševa svih nacija, kojima više nije bilo spasa, poveren je bio čuvanju čeških

tom atmosferom starih MRuća, još starijih uličica. Sam je govorio đa je uvek osećao u sebi »miris sumpora, kojim je natopljen čitav ovaj Mraj iz vremena srednjovekovnih al-

hemičara i veštica«. O tom studenatn medicine. Jeđan od mirisu govorio je i Žerar d' studenata, koji je pre rata Nerval, pratio modernu poeziju, slu-

Kao pesnik spočetka je hip- čaino je zapazio u spiskovima

nista, docnije postaje dadai- ime »Rober Desnos, franeuske sta sa Bretonom, Zarom, Pi- narodnosti, rođen u Parizu kabijom. Aragonom i drugi- 1900 godine«, Potražio gsZa je ma. Od 192 godine „postaje između umirućih i poznao u nadrealista, i od 1930 godine, tom skeletu pesnika, čiji je

lik viđao po francuskim časopisima. Sva pažnja mlađogs studenta i njegovih drugova nije više mogla pomoći. UbrZO potom, 8 juna 1945, Desnos je umro na rukama mladoga stuđenta Jozefa Stune, koji je

kada je nastala kriza nadrealizma, Rober Desnos je jedan od najaktitvnijih njenih branitelja. Vođi polemiku i sa Andre Bretonom. Jedan njegov spis nazvan je »Treći manifest nadrealizma«.

Desnosov kraj je izuzetno docnije njegove beleške i tragičan, za koji se ne bi ni- mnoge pesme napisane u nekad dđoznalo da nije bilo ne- mačkim logorima poslao u Pakih čeških studenata. Aprila riz.

Na pola pula

Postoji jedan odlučan trenutak

Kad čovek doseže tačno polovinu svog života, I to je samo deo sekunde,

Prolazni delić vremena brži no pogled, Brži no krajnji, najviši zanos ljubavi,

Brži od svetlosti,

Čovek je preosetljiv u tome trenutku.

Duge su staze između listara

Do kule u kojoj spava dama Čija lepota odoleva

Poljupcima i godinama

K'o zvezda vetru, stena talasima.

Brod drhti i škripi ponirući.

Na vrhu jarbola zastava leprša.

A na ulici iza ugla žena lepo očešljana Pojavljuje se do cipela srozanih čarapa, Uzbuđena, uzdrhtana.

Štiteći rukom starinsku dimljivu lampu,

T jedan pijan obalski radnik peva na kraju mosta, I jedna ljubavnica ujeda za usnu svoga ljubavnika praznu post»lju, I tri časovnika izbijaju isti čas U nekoliko minuta razlike; A jedan čovek prolazeći ulicom okreće se Jer je neko viknuo njegovo ime, Ali nije on taj koša je žena zvala: I ministar jedan u svečanom ruhu, Neprijatno mučen bockanjem kraja košulje između pantalona i gaća, Otvara neko sirotište; jednog kamiona,

TI jedan ružin listić pađa na

zahuktanog majvećom brzinom

I požar se jedan raspiruje na šestom spratu neke kuće Usred grada tihog i ravnodušnog, I čovek čuje neku pesmu Zaboravljenu davno i koju će opet zaboraviti, 7 još toliko drugih stvari, Toliko drugih stvari koje čovek vidi baš u :i trenutku na polovini svoga života. Oh, 1 mnoge druge stvari đogađaju se dugo u najkraćem od najkraćih frenutaka u životu. ~ Čovek predoseća tajanstvenost te sekunde, tog - dela sekunde, I kaže: »Odagnajmo te crne misli«, I odbacuje te crne misli, A šta bi i mogao reći, A šta bi i mogao učiniti Bolje no to?

LC U praznoj ulici pozne noći Pada jedan divni patlidžan i kotrlja se u oluk Odakle će docnije biti počišćen; A e

TAN | Na terasi jednog hotela ie PI S ae OT OIE ea ta | 1O KNJIŽEVNE NOVINE

“u

Be SRBBB..

NOVE IDEJE O PEĆIN SKOM SLIKARSTVU

»Disner« (od 7 oktobra) prikazuje opširno posetu C. Grigsona pećinskom slikarstvu u Prancuskoj. Grigson je, pre kraćeg vremena, obišao sve te čuvene pećine. On se ne divi svima slikama, kao svi arhealozi odđređa. Mnoge sU slike — veli on — slabe, i nedarovite. Mnoge su pak pećine prave katedrale visokog preistoriskog slikarstva. Grigson smatra da su izvesni zverovi pretstavljeni izvanredno: naročito oni, koje je pećinski umetnik voleo, ili jeo. On im prilazi sa ljubavlju i zahvalnošću. .,Međutim, slike izvesnih opasnih zveri, date su bez estetskog uživanja i bez umetničke ubedljivosti. Arheolozi greše kad sve to proglašuju »divnim« i »sjajnim«. Divno je pretslavljeno ono, za šta je čovek osetio neku dublju simpatiju i razumevanje. A u prikazu svih tih zveri, prvobitni je čovek, nesve-

sno, izneo i svoje rođene unutarnje nagone i strepnje, svoj unutrašnji život.

U tome i jeste velika čovečanska vređnost tih slika. Tako im treba prići: treba

u njima tražiti đublji smisao tadašnjeg čoveka.

TAINA ARTURA REMBOA

Sasvim je prirodno da je stogođišniica ođ rođenja Artura Remboa pobudila u celome svetu ogromno interesovanje za konačnu odgonetku problema u vezi sa njegovim životom i stvaranjem, kao i sa naglim prestankom njegova pevanja. Pre svega: zašto je genijalni mladi pesnik tako naglo zaćutao? Ništa | lakše nu doMWkazivati: da ie | morao da zaćuti (zgađen: mistitčan: iscpen: zgroŽen:; u nastupu sumnie: ili usleđ ovog. ili onos psihološkog, biološkog, Dpesničkogp. pa i pobožnog rYazloga). Literatura o Rembou ipak nije uspela da reši ovo pitanje, a rešava ga stalno. U »Merkir de Pransu« (od oktobra) Pjer Giro prilazi svim tim Dproblemima Remboa «preko matematičko-statističke analize stila, On pronalazi ključ za shvatanje Remboa: u 8mrazvojnoj liniji njegova stila. Stil Remboa kreće dosledno (nacrtane su i nepobitne kKrivulje!) ovim putem: Rembo je, najpre izrazito konkretan. Reči su mu izrazito konkretne (pa i kraće), a i sintaksa mu je potekla iz

dokazi, neobično osporavani u stručnoj literaturi o Rembou; ali te dokaze ističe niko manje od Bretona, koji je najbolji tumač Rembovljev). Čim je utvrđena ova teza, odmah iz nje vidimo: da je Rembo pisao i posle »Boravka

o ~ i:

hrabra, blagorodna. Ko Ni mad je u znaku pobede „natično branio svoju tezu le su se trupč protiv rata. B(eU aieKi- a GRaa AN razuma i ljubavi. o novom, krepkom, pozo- Vodi ih kaplar (oličenje Šenbergove pris i a 1 NH Magbet (u Malom tea- rišnom Šekspiru, bez ar- Hrista) sa dvanaest drugoVa lraju da je 10 Jedin Pp tru). Režija se drži Bjelin- haičnih zavrzlama u tek- (oličenje apostola; jeđam nove muzike. Knjiga Ruskog, koji je „Magbeta stu). Muziku za Magbeta od njih je Juda). Kapla- ferova — veli »Tajms« smatrao znatnom ličnošću, napisao je Anam Hačatu- !OV je rođeni otac genera- +vrdi da je Šenberg jedingorostasom na stranputici. rijan, genijalni sovjetski lisim savezničke vojske cstven i jedini muzički ge-

Da je Muagbet pošao dru-

do danas. Pasternak je fa- vezničkom taboru pobuni-

kompozitor (koji je u do-

gpro_nei

(oličenje Boga-oca i davo-

ORAO ON

PON OLD A M A

KJ 8 jo AUN E O A OODNJAS E

ŠENBERGOVA ME!ODA

Fovodom “knjige Jozefa Rufera o Šenbergu »Književni dodatak Tajmsa« od

74 10 decembra diskutuje o

Šenbergovom muzičkom si

nije našeg doba. Ustvari,

u 'paklu«, što znači: da ra-

gom stazom, bio bi đrugi.

ba Ždanova bio

posečen).

komedije Šekspira, sa naj-

la). Nemački generali jav-

zlozi za prestanak pesni- On nije morao poći sta- Dvanaesta noć i Mako ljaju saveznicima: da će ·Čkog rađa, izvedeni na o- zom „zločina. Prevod je vam se svidi. Moskovski Oni odustati od napada snovu izjava u »Boravku u nov: najvećeg ruskog pe- MHudožestveni (Akademski) sve dok se pobuna „ne paklu«, nisu pretežni. Na- snika sadašnjice Pasterna- teatr inscenira ove dve smiri. Oni — tj. militari-

zam, zlo sveta — pomažu

protiv, i sam »Boravak u ka, (koji je opet izišao na

paklu« završava se sa iz- DPpovršinu iz mraka zabora-– mlađim glumcima a »kao saveznički militarizam. (Ja vesnom vedrinom, a ne sa Va posle Ždanova. Napo- pobedu života«. ka alegorična veza SB jeneiscelnom „gorčinom. Pi- minjemo da smo Paster- Wesele žene Vindzorske, Vanđelskim sveštenicima, sac zaključuje: da je Rem nakove prevode Šekspira u Malom teatru. Komad profesionalcima licemerja. bo najpre bio iscrpen i čitali: oni se odlikuju pu- prikazuje pobedu „novog Samo su ovo ovde — SVe-

štenici rata, čak i vrhovni

slomljen bolešću, da je ta- nom „povezanošću „sloga. čoveka nad srednjovekov-

da došla »euforija« (čuv- Pastermak ističe: da se nim idealom askete. Čovek Žreci rata.) ; stvo poboljšanja) koja ga Šekspir mora što lakše iz- pobeđuje mračni Srednji Na kraju Tan Modern je i nadahnula da napiše govarati, da bi glumac vek. On traži da mu život rešava ovo pitanje ovak0: »Rasvetljenja«, i tek ga je bio Što 'slobodniji. Engle- bude praznik, i svakom Veliki francuski (katolički) tada bolest konačno one- ski kritičar, Bora — Bo- pomišlju svojom ~ veliča PDPisšci (svakako misle Bre sposobila za pesnički rađ. wra smatra Pasterna- životne nagone (po iđeo- Svega na Morijaka) prika(Čak je tvorac ove loga- ka najboljim uopšte pre- loškom nacrtu režisera Zuju uglavnom zlo (a ne ritamsko-statističke teori- vođiocem Šekspira, od svih Kandinševa). »dobro«, kao sada Fokner).

je pronašao i niansu bolesti, porodične, koja je pokosila Rembovljev pesnički talenat: od nje je, veli pisac, strađala Rembovljeva sestra), Dakle, Rembo je bio najpre u krizi (»Boravak u Paklu«), pa se iz krize izvukao (»Rasvetljenja«) i u najvećoj, genijal-

Tu se oni drže dijalektike: jer baš u borbi sa zlim ističe se put dobra. (Hugo von Hofmanstal rekao je: odavno: »Dobro je jednoliko, dok je greh bez merno bogat prelivima«).

Tako Sartrov organ odbacuje Foknerovu »moru«, opsesiju koja ga drži, Fok-

noj ekstazi došavši do nerovu »opsesiju etikom«,

»nove ravnoteže« »nove smatrajući da to ne vodi

mudrosti«, »nove harmoni- onom etičkome- cilja _EOJI

je«• — najzad je začutao je sebi Fokner postavio,

zasvagda, kao pesnik. i Fokner i nova struja u a; *

Pisac se žali što nije meričkoj književnosti. Nadovoljno proučio: »igru protiv, Sartrov orga +VTglagola, optativa, futura, di: da 3 MS OON) imperfekta i aorista iz ko- PO ya e UI u PO NSS; VOZI a

dosadan,

je bi se viđele Rembovljeve: nađe, žal i napuštanja«. Međutim, pisac je uveren da bi i takva analiza glagolskih vidova potvrdila prednje zaključke (do kojih su, kako to do-

MAJA — CIVILIZA CIJA

bro znamo, a sasvim dru- Tajmsov književni dodagim „putevima, đošli i: tak od »% novembnma iznosi Bujan de Lakost, Breton, nove teze o Maja-civilizai neki drugi remboovci). ciji. One poliču od čuve-

nog istraživača američkog,

profesora MEBrika Tompsona

koji je objavio istoriju te

1 civilizacije, uz nove, za-

ključne postavke. (»Uzdi-

USS CIJE ŠEKSPI- gnuće i pad Maja-civilizaRA U MOSKVI cije«). Po Tompsonu Maja»Teatre za avgust 1054 civilizacija razvila je gra(poslednji broj koji je sti- dove, sa vrlo uskim i ogragao u Beograđ) bavi se ničenim „brojem »posvećeopširno problemom: koje nih«: sveštenika i plemića. klasične stvari pozorišnog Ti su gradovi bili centri Zapada treba što pre in- kulture, ali vrlo uski za scenirati u ruskim pozori- osnovicu svenarodne ustaštima, i kako. Od klasika »Magbete na pozornici palate »Sajo« nove. Oko njih su bila

najviše ističu, kao pogodne za sovjetske potrebe, Lope đe Vegu i Šekspira. U ovaj čas Šekspir se mnogo daje u Moskvi, a pretistoji

u novoj inscenaciji Žana Vilara

SARTROV „TAM MODERN” PROTIV ETIČ-

razbacana nerazvijena sela. Dosad se mislilo da je Maznatnim ja-civilizacija (sa doprinosom u neimarsivu, astronomiji, verskim poj-

movima, umetnosti itd.) pro

Šenberg je, i pored . genijalnosti, bio raspinjan »akrostihom« (tj. komplikovanim i proizvoljnim ređanjem zvukova, na Oosnovu neke spoljne formalne ideje, a ne »po zahtevima uva«). »Tajms« smatra da te njegove dve suštine (ge nije i formalizam) ne isključuju jedna drugu, ali da i ne dokazuju jedna drugu, kako fo hoće Rufer, tj: ko je vrhovni formalisla ne mora bili genije, i obratno.

U istoriji muzike Bah je bio i formalistički genije, ali ga je u tome nadmašio Rajmond, koji je ostvario tri oratorija »na sklop i rasklop«, a bio je i ostao: slab muzičar i pored te tehničke vispreno-

sti.

RUSKI MATEMATIČKI PREOKRET

Čuveni francuski časopis PF. Žolio-Kirija, slavnog fizičara, Nobelovog nagradnika »La Panse«, zastupa, od početka, mnajdosledniji »moderni racionalizam«, kako se to i kaže u podnaslovu same revije. Taj francuski organ stalno donosi i mnogobrojne matematičke priloge, u MWojima vazda napada mistiku, u svima vidovima, pa čak i u matematici (jer i tu je ima). U decembarskom broju ovaj list piše sa naj većim oduševljenjem o pokretu u sovjetskoj osnovnoj i sređnjoj školi. Škole

'su izmenile ceo nastavni program. Nova škola ostvaruje »politehnikum«,

spremajući đake da stupe

u praktični život. Smanjene su na najmanju meru »discipline kao istorija, geografija, jestastvenica«,

smanjen je i obim književ nosti. Uveden je obavezan ručni rad i socijalna praksa. »La Panse« pozdravlja ustanovu nove škole, kao

tog stava (atributi su obi- i čitav niz novih inscena- - nešto čime će se najzad lat). „Postepeno, Rembo cija, sa značajnim iđeolo- KE TEŽNJE U AMERIČKOJ | „KNJIŽEVNOSTI Pala zbog ideoloških ralO- ostvariti »veza škole i žiiđe ka sve sećoj apstrakci- škim naglaskom: va, zbog sloma poljoprivre= vota« Ide se na io da se cela ji, i to u svemu; on iđe Hamlet, u potpuno no- Američka književnost, li on biti negativan, i u đe, zbog boleština itd. celokupna omladina matei ka tome: da što manje Vom „duhu. S. Večeslav, tvrdi Sartrov »Tan Mo- kojoj meri. Ovaj problem Tompson ističe OVU teo- Ziatičkt" BleGBrazi. "Sa: SE | upotrebljava prideve, a protagonista budućeg Ha- đern« OG ROVCIO DEI 1954) rešen je, u francuskoj li- riju: Vladajuća manjina bi- Zidateeaa Če“ „MMTSVGiR tia | više »suštinsku odliku« mleta viđi danskog kra- neodoljivo traži etiku, mo tenmaturi, tako: da se Uu- la je isuviše malena, i nije . MNDN | predmeta (tj. da predme- ljevića kao aktivnog juna- ral. To je njen poslednji glavnom uocrta i slika zlo. bila u stanju da se odu- je 'dnoVa BOVe aStaVG, | te ne tumači priđevima, ka. Hamlet je, nasuprot napor. Tako je Fokner na- I Eliot slika zlo, boreći se pre višekratnom naletu se- o88 će sazdati BOV JBČTI| već vezom pojmova). Isto dosađašnjim tumačenjima: pisao ogroman roman, ko- s njim, ne uvek sa onoli- la, koje je srušilo celu tu talitet. Uz matematiku dotako Rembo počinje ođ vi- snažan duhom, energičan ji je uistini »Peto Jevan- ko Žestine koliko bi to preusku kulturu. Hramovi, lazi naravno i fizika, i | dljivog, pa sve više nagi- mišlju, đuhovno neumitan delje« (tj.hteo bi da ostvari htela rimska crkva. Fok- piramiđe, centri kulture, porba (u svim razredima) | nje apstraktnijem, ka zvu- Ne postoji u njemu rascep. »peto« jevanđelje, pomoću ner i Hemingvej, takođe, zarasli su u korov, a šelja- protiv predrasuđa i suje| čnom. Misao mu je jasna. On romana; sa iđejom Hristo- slikali su najradije čove- ci su ostali što su i bili. verja.. Ponova se zavodi Koristeći se ovim mue- Veruje u pobedu čoveka i ve Golgote). Tako je He- ka, raspinjana nagonima, Jedan pak mali deo povla- edukacija. Preobražaj na todom, pisac utvrđuje i čovekoljubivih načela nad mingvej napisao »Starac i rušilačkim tascepima itd.). šćenih izbegao je na Sever, Stave GMA je popularan | datum kad je koja pesma mrakom. more«, da bi se prilagodio Sartrov list smatra (sva- u Jutakan, i osnovao hno- G Rusiji. On d Jađi postala. On dolazi do uve- Romeo i Julija (u teatru tom „novom „moralisanju. kako po direktivama sa- vu kulturu. »Tajms« nalazi usi. n daje a adirenja da »Boravak« u pa- »Vahtangova«). Režiser Ra- (Napominjemo, radi neop- mog Sartra koji je dosad da je ova nova teorija do- Nu Roja »S0uDa U DLOGUE klu« nije moslednje delo paport ističe u tom ko- hodne istoriske perspek- veličao Foknera) da je stojna pažnie, ali da će se tivni ŽIVO sa 20 godina, | Rembovljevo, već da su to madu: pobedu mladosti i tive da se već 30 gođina nov Foknerov roman slab. do rešenja doći tek kađa maoružana teonijom i prak »Rasvetljenja«. (Za ovu ljubavi nad zastarelom u- u Rusiji vodi polemika To je priča, »basna« iz svi Maja-hieroglifi budu som koje su neophodne za tvrdnju postoje i drugi skošću duha. Julija je: oko glavnog junaka, tj.sme Prvog svetskog rata. U sa- dešifrovani. čoveka našeg vremena«.

Dnevnik...

Š000hOV |a\ng DSUUjUjR Sfaljinizam

u Souvjelshoj Rnjiževnosfi |

RUGI kongres sovjet[} skih pisaca, ostavio je različite i protivrečne utiske. U tom pogledu bio je verna MWopija prilika u kojima je održan. Nameće se pitanje: u kojoj je meri Kongres zadovoljio učesnike, Neki su svakako očekivali više-oštar, jasan prekid sa prošlim i dosađašnjim shvatanjima i praksom. Ima verovatno i onih koji su zadovoljni. Ali, u svakom slučaju, ostaje činjenica da je prihvaćena zvanična rezolucija i nova, recimo nova, zvanična linija u sovjetskoj literaturi. No, mnogo šta ođ bitnih Ppitanja ostalo je medđorečeno, nerazjašnjeno, samo nagovešteno. To se dogodilo, poređ ostalog zahvaljujući i „gcenzorskoj akciji pretsedavajućeg, sedog Kknjiževnika Fjodora Glatkova, posle istupanja Ovečkina i Šolohova, najoštrijih kritičara stanja u sovjetskoj književnosti na ovom Kongresu. Govor Ovečkina, a naročito govor Mihaila „Šolohova, ođ značaja su za ocenu prilika u sOVjetskom književnom «životu. I jedan i drugi izrazili su mišljenja, koja se očigledno razlikuju od zvaničnih shvatanja i koja su, unela izvestan osvežavajući povetarac u prilično jednoličnu atmosferu Kongresa.

Naročito je u tom pogleđu značajan govor Šolohova. Pisac »Tihog Dona« rekao je dosta oštrih reči o stanju u sadašnjoj sovjetskoj literaturi, a naročito je Kkritikovao Kmjiževnike Konstantina Simonova i Ilju Erenburga, kao i. glavnog urednika »Literaturneje gazete« Rjurikova. Reč Šolohova na Kongresu bila je najoštrija i najizrazitija kritika staljinističkog uticaja na sovjetsku književ-

nost, bez obzira što je Šolohov nije u svemu izričito tako formulisao. Evo nekih izvoda iz govora Šolohova uzetih iz lista »Literaturmaja gazeta«:

»Stara narodna poslovica — rekao je Šolohov na početku svog izlaganja — kaže: »Samo su male reke bučne«. Ovim je Šolohov očigledno aludirao na pretkongresne organizacione pripreme na periferiji organizacije „sovjetskih pisaca, tojest, u oblastima i republikama. Zatim je pisac »Tihog Dona« nastavio u istom tonu: »Bezizrazno lice izvestioca, akadem-

te greške i jednoglasno prihva-– tajući statut, mirne duše prihvatili pero? Zamalo što nije tako.« Nadovezajući svoje izlaganje na konstataciju o velikim dostignučima sovjetske literature — koja je po pravilu bila izrečena u govorima uvodnog đela Kongresa Šolohov je dobio veliki aplauz delegata i posle sledeće dve rerenice: ,, Nema spona, dostignuća mnogonacionalne sovjetske literature za poslednjih 20 godina stvarno su velika. Ali i pored toga naša je beda sivi potok bezbojne, osrednje literature, koji poslednjih gođina kulja sa strani-

ALLAN JULU U JII""T"TTF"TOTT____

„Ali i pored toga naša je beda sivi potok

bezbojne, osrednje literature,

koji posled-

njih godina kulja sa stranica časopisa i preplavljuje knjižarska tržišta...” : JP Du u NULL UUuIuUuUuq1HHd11{FT"CZ)}C—TŠ–OrrzrrrćzrUTzpzZTŽTJTVYf« ZX IddZKI

izveštaji, brižljivo doterana istupanja „većine naših pisaca i, čak, najzapaljiviji deo pisaca u odnosu na polemiku, ja govorim o ženama piscima i poetesama, uz retke izuzetke, učestvuju na Kongresu kao od nevolje. Da li su naši agresivni i dragi saborci na peru već dovoljno rekli na skupovima, fe se sada nalaze u nekoj stvaralačkoj iznurenosti, ili možđa prikupljaju snage za kraj Kongresa? Nemoguće je shvatiti. Konačno ja ih ne shvatam.«

Sedmog dana Kongresa Šolohov je rekao, ne bez izvesne ironije: »Nisu li ova pitanja koja su nas uzbuđivala tokom 20 godina već rešena, a nama ostavljeno samo đa poberemo rezultate đostignuća i počinjenih grešaka u tom periodu, s tim što bi, proučivši

ski skrojeni

ca časopisa i preplavljuje Kmjižarska tržišta...« »Vreme je nastavio je Šolohov — đa se stame na put tom mulhnom potoku, svim snagama, da mu se suprotstavi brana, inače nam preti Opasnost da izgubimo poštovanje naših čitalaca koje je ne malim maporom ozbiljnih pisaca stvoreno.« Šolohov je dalje Kritikovao sistem dođeljivanja takozvanih staljinskih premija, kojima su često bili nagrađeni pisci za knjige sasvim osrednje vrednosti. Govoreći o književnoj „kritici, pisac »Tihog Dona« rekao je da se Sovjetski kritičari u svojim ocenama ravnaju pre svega po tome kakvo je ime u pitanju, đa li je posređi uticajan autor ili nije, da li je pisac, o kome je reč, ranije favorizovan pnilikom · dodđeljiva-

nja staljinskih premija, i, pre svega, da li se ponaša kao podanik ili ne. Tražeći veću samostalnost sovjetskih pisaca, na «koju još uvek imaju uticaja faktori izvan Saveza pisaca, Šolohov je rekao: »U građanskom ratu radnici i seljaci su govorili: »Sva vlast u naše ruke«. Sa punim pravom mi sada možemo reći: »Sovjetsku literaturu — u naše ruke«.

»Zbog starog prijatelistva — rekao je Šolohov — ja ne mogu ovde da ne spomenem Ilju MErenburga. Nemojte misliti da se ja spremam ponovo na sukob o pitanjima stvaranja — sačuvaj bože! Vređi se sukobiti sa onim ko se jarosno bori, a on — Šolohov misli na EKrenburga — na sitne kritičke primeđbe jadikuje i izjavljuje, da je njemu posle kritike nemoguće pisati. Bolje neka RErenburg piše. On rađi za veliku i neophodnu stvar, aktivno učestvuje u našoj opštoj borbi za mir. Ali mi ne kritikujemo njega kao borca za mir, već kao pisca, a to je naše pravo. Eto, on se žali na Simonova koji je napisao članak o njegovom romanu »Topljenje« a ustvari trebalo bi žaliti što je Simonov požurio sa svojim člankom, jer bi drugi kritičar o tome romanu možda drukčije pisao. Simonov je u suštini Spasao Erenburga od oštre kritike. A ipak Brenburg se žali, To je moguće objasniti, dozvolićete, samo nekom takozvanom izoštrenom osetlljivošću, kojom je EBrenburg podario sve pisce u BOVOTU na Kongresu«. Govoreći o najnovijem romanu Ilje Erenburga »Topljenje«, Šolohov je zatim rekao: »U poređenju sa »Burom« i »Devetim valom«, »Topljenazad. Sađa, Erenburg obećava da će napraviti korak napred. Ne

svom

D/umhir

( Nastavak s 8 strane)

bele turistkinje i starinskog ulič. nog fotografa i mi se najzdnom smešimo superiorno pred hramom koji smo do tog trenutka gleda|ji sa divljenjem ili čak sa strahom, To isto radi Džumhu pred liter. nim, diplomatskim, filozofskim monumentima. On ih «svodi na nas. On povlači svoju smešni tangentu smeha o svemu čega se dotakne.

Za njega postoji dva sveta, 6. naj koji se viđi i onaj «koji je dotaknut njegovim gudalom. Nje gov svet je, ubeđuje nas, istini. tiji, njegov svet nije blef i iluzi. ja, nije laž i čarolija. Slike malih

uličica, sudbina, čaršija, kasaba, kanala, venecijanskih kanala sa vešom na konopcima, sve je

to jedan ćilim išaran crnom niti konca u jednom planu, kao intarziia. Na tom ćilimu žive svoje živote mali ljudi, staretinari, putnici, gondolijeri, prođavci mirisa i ljudi u prolazu. Bez pate-

tike. Smešni realizam, bez mržnje, pun simpatije za „čoveka. Monumenti i carstva — sve je

to ringišpil koji se okreće uz zVuke banalnog šlagera, alegro. Svet je demodđdirana fasada na koju su prilepili reklamnu tablu: »Kontro il logorio di vita mođerna — bevete »Činar« (Protiv bola savremenog života pojete »„Činar«)

Izbrušeni tekstovi, kojima u po slednje vreme sve češće prati svo je crteže, nose iste odlike njegove grafike. Reči kao da izlaze iz crteža i opet u njih uviru. Beleže kao i linije daleke blizine i bliske udaljenosti, paradokse i iz. vlače u prvi plan sve ono što je bilo i ostalo i ono što je sada u .isti red pred jeđan „neminovni sud...

Džumhur nije dospio do titule sera, kao njegova simpatija Englez Lo, do publiciteta kao Amerikanac Štajnbek, do zatvora kao Bugarin Beškov, do popularnosti kao Francuz Dibu. Ali on danas vodi glavnu reč u našoj karikaturi, kao što Lo i Štajnbek vođe na dva kontinenta. On je popularan, njega poznaju kod nas kao Dibua. On se svojim crtežima obraća stuđiozno posmatranju društva koa Beškov i Gros u prošlosti. On je — a to je najviše danas najsmešniji.

Život bez smeha je rđav san, sličan onom koji je Gorki ispričao Tolstoju:... Po snegu mrtve pustinje, od viđika do vidika, pruža se kao žuta pruga jedva obeležen put, a putem polako koračaju sure, pustene čizme prazne.« Naše čizme nisu prazne. Sa desetinom naših mlađih «„karikaturista, koji nam daju Džumhur se smeje.

„I osećam izvesnu draž u tome što govorim, „održavam vezu sa stotinama hiljađa ljudi, kao režiser koji prodire filmom u masu, kao govornik na mitingu, kao subreta na teliviziskom „programu... Volim što nisam izolovan, volim što se osećam mođerno...«

Živko Milić

O |

NOVA SERIJA »KNJIŽEVNIH NOVINA« NASTALA JE PFUZIONISANJEM RANIJIH LI-

STOVA »KNJIŽEVNIH NOVINA« I »FILMA« SA »KRITIKOM.«, LISTOM „KOJI JE

IMAO DA TRETIRA ISKLJUČIVO KNJIŽEVNA PITANJA. FUZIJA JE OMOGUĆILA NOVOJ SERIJI »KNJIŽEVNIH NOVINA« DA UPOTPUNI RUBRIKE I PROŠIRI SVOJU TEMATIKU NA DRUŠTVENA PITANJA.

Eau parugnar:eSanps Out yu mesi ar: – aa

”-

Solohov na Kongresu sovjetskih pisaca

znam kako se ta igra zove na drugim jezicima, ali na ruskom to znači — tapkanje u mestu.«

O Simonovu, koji ranijih godina nije imao razloga da se požali na blagonaklonost državne kase iz koje se dele premije i odlikovanja piscima, Šolohov je zajedljivo rekao: »On će hrabro stavljati na hrpu po jednu dramu, po jednu poemu, po jeđan roman, ne računajući tu i sitniš, kao što su stithovi, beleške i tako dalje. Bilo kako bilo, njemu su tri mexlalje godišnje obezbeđene. ..« »Kada čitam njegova dela, — rekao je dalje Šolohov o Simonovu — mene ne napušta osećanje da je on pišući stremio samo za jednim — da se približi četvorki ili bar oceni plus. . bito zabrinjava njegova nja knjiga: na prvi glatko,

· Osoposled- pogled sve je e eve na mestu, ali čitajući to a, oi Stvori se takav utisak ao o Sladnog tigra pozva-

gala ručak, a ugostili ga hlebom i vodom, ali ne — da se najede. I dosadno ti ije, i gladan si. I u duši Pproklinješ škrticu domaćina!« — To je rekao Šolohov

za Simonova, za Rjurikova,

renburga, ŽB!E-

za Kknjiževnu kritiku,

koje ustvari nema, za sivu reku

bezbojne osrednje literature koja |

je celom svetu u toku čitavog niza godima isticana kao primer na koji se treba ugledati, za literaturu koja je, sem izuzetka, krojena prema potrebama jednog političkog režima.

Ova ošna kritika je utoliko značajnija što dolazi od pisca »Tihos Dona« koji je Kongresu i javnosti dao mogućnosit da sasvim razgovetno naslute razloge zbog kojih on ni sam već godinama ne piše, Taj utisak su samo DOojačali Glatkov, Rjurikov, Jermilov, Simonov, Peđin kada su, kasnije, svakako mne «bez izvesnoB spoljneg impulsa, ali veoma smeteno. a Glatkov čak i surovo, pokušali da umanje značaj Solohovljeve kritike. Svi su oni rekli nekoliko fraza koje, ustvari, nisu značile ništa sem neuspele lične odbrane, a koje su, ponekad, sadržavale i neukusne lične uvrede na račun velikog sovjetskoB pisca. Oni nisu imali smelosti, 4 nisu ni mogli da osporavaju njeBove umetničke kvalitete, niti su ozbiljnije pokušali da brane Drilike koje je napao Šolohov.

s. D.

prava lica, ·