Књижевне новине

O CA GA GR AA AAA

S ožab insocenacija S »ožalošćena porodice« susreće se danas ne samo sa problemom osnovne stilske interpretacije ove komedije već i sa zadatkom

„da otkloni njene poznate dra-

maturško-psihološke slabosti. Kad se tome doda i izvesna već izvikana stereotipnost dosadašnjih, prvemstveno predratnih tumačenja, onda, se od svake noVe postavke očekuju i mova rešenja.

Da li je o tome vodila računa i inscenacija Mate Miloševića? Pretstavljanje „glumaca na početku, što je svakako nagoveštavalo izvesnu scensku movinu, obećavalo je reviju, ali standardnu reviju tipova jedne malograđanske sredine sa svim, isprobanim ili neisprobanim rekvizitima jednog solidnog scenskog realizma«. Uostalom, od nmeditelja, koji bukvalno shvata dramski tekst Šoa (»Kandida«) i koji simboličke i poetske Vizije je dnog Ibzena (»Jon Gabrijel Borkman«) poluplašljivo sVOdi na malograđanski profil i razmere, iako je tu filosofska potka sasvim druge prirode, — od takvog reditelja još se manje mogao očekivati smeli novatorski i eksperimentalni odnos prema Nušićevom tekstu, Ako to važi za mediteljevu koncepjicu u celini, inscenacija je, ipak, cpravdano ili neopravdano, u detaljima, obogačena novim improvizacijama. Reditelji je u prvom planu lnsistirao na mpsihologiji naravi i izvlačenju pojedinačnih tipova, umesto na ritmu komedije i vihoru kalambura.

Usled toga i tromost rilma i zanemarivanie zajedničke melodike humora, jedinstve-

nog pokreta scene, Skoro sve je bilo potčinjeno osnovnoi za misli satire jer se drukčije za reditelja problem nije ni postavljao. Osnovni scenski inervator ovde nije bila komika situacija, koje bi se zajapureno nadovezivale jedna na drugu u vihoru strasti, već realistički kolorisani i lokalno vezani tipovi.

Samo, ta koncepcija nije jedinstveno sprovedema, Fikspresionistička i stilizovana im provizacija (duel: »tri hiljade—pe+ hiljada«,, horsko izgovaranje, unošenje u lice i stilizovana, scenska pauza, zajednički tajac na završetku) služila je reditelju za dramsko intenziviranje wradnje i potenciranje komičnih efekata blažim sredstvima u jednom kretanju bez dinamike i dovoljne komike. Samo, takva stilizovanja nisu imala stilski ništa zajedničko sa ukupnom interpretacijom vulgarne mnaturalističke vernosti tipova, već odgovaraju karakteru far Se i kalambura, odnosno jednoj svesnoj igri igrom na scen svim i svačim. Uopšte, sva

su lica jedno u odnosu ma drugo nedovoljno upotrebljavala karikiranje, ismevanje i ironiju, ona je isuviše prigušivana, medosledno 'mplasinamna ili potpuno eliminisana ozbiljnim psihološkim tretmanom tipova koji je bio u prvom planu, Ustvari, taj zajednički ironični stav svakoga prema svakome, koji prerasta u scen sku samoironiju, mogao je da bude osnov za komični ritam komada.

Posebni zahtevi postavljaju se pred ovakvu inscenaciju u odnosu na izvesna drastične slabosti Nušićeve komedije. Kad se zakorači u konvencionalni scemski realizam i izabere ozbiljni tretman, onda se automatski nameću iriteriji kojih je oslobođena jedna stilizacija u duhu farse, 'burleske, lakrdije sa svojim Đosebnim pogodbama.

Zašto, naprimer, Agaton Do veruje i posle ubedljivo priča i ponaša se tako kao da testament propisuje zajednički dogovor? Iz gluposti, ne-

Pozorište * Pozorište

*%* Pozorište

„OŽALOŠĆENA DORODICA“

u Jugoslovensbom dramsbom pozorištu

Milivoje Živanović evocira slavne dane načelnika Agatona pred ožalošćenim skupom

sporazuma, šepriljanstva, samoironije, sujetne zaslepljenosti u sukobu i pohlepnoi utakmici sa drugima? Ovde gde se od svake inscenacije Očekuje da na svoj način Dopuni jednu od nezgrapnih pra znina u Nušićevom tekstu, re ditelj se jednostavno zadovoljio smeškom advokata koji prihvata i Agaton, bez ikakve bliže određenosti ili afiniteta u liku. Uzalud je pogled i sećanje gledaoca pokušavao da za bilo koju „Agatonovu osobinu čvršće, obrazloženije i psihološki nužnije veže njegove postupke u vezi sa testamentom, da psihološki objasni mjegovo ponašenje u vezi sa »podelom« imanja i pokojnikovom »željom«. Zašto Agaton laže na kraju, sateran u ćor-sokak zaokupljenim pogledima i povicima »surođaka«? To je pružilo osnova za

ĐOJAN I MIDA STUDICA ODLAZE IZ BEOGRADA ZBOG KRITIKE

„Beogradskoj publici dugujem za svu popllarnost Koju sam stekla“

RIKAZIVANJE KOMADA b»KTFvave svađbe« Garsije Lorke (u Jugoslovenskom „dramskom pozorištu) očekivano je 5

velikim interesovanjem. To interesovanje, OvVOg puta, bilo je nesumnji-

vo opravđano: Lorka je pesnik čija poetska vizija je prođrla u naše jezičke regione, a Bojan Stupica, ko ji se pođuhvatio da »Krvave svađbe« postavi na sce nu. taj gusti lirski tekst sa mnogo intenzivne unutra šnje đinamike, svakako je je đan od najsigurnijih naših ređitelja. Najzad, Bojan Stu pica režirao je Lorkine »Kr vave svađbe« za Rađio Beograđ. Prikazivanje preko rađija, svojim Kvalitetima, još više je prođubilo i izazvalo interesovanje za scem sku realizaciju Lorkine đra me. ;

Kojim putem je Bojan Stupica mogao đa se stvaralački približi Lorkinom tekstu? Šta je imao, kao rediteli, da izvuče iz tog ingenioznog, živog poetskog teksta?

To su pitanja koja su po stavljena posle premijere »Krvave svađbe«. Ona pretstavljaju okosnicu svih Kkritičkih napisa „posvećenih Stupičinoji režijskoj „koncepciji i ove đrame Garsije Lorke, a takođe i samome scenskom ostvarenju te koncepcije.

Kritika se megativno izrazila o metođu kojim je Stupica pokušao da scenski ostvari živu poetsku reč Garsije Lorke, a uglavnom je megativno ocenila i samo izvođenje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Otvoreno je pitanje koliko ima objektivnih razloga za ovakav stav Kritike. Mišljenja, i u ovom trenutku, mogu biti različita, što znači đa i kritički zaključci o posled njem naporu i onja Hojana Stutpice mogu Se podvrgnu kritici,

i ;

Mira Stupica u nezaboravnoj ulozi Petrunjele

O svemu tome verovatio se više ne bi pisalo, jer od prvog prikazivanja »Krva-

uglavnom

ve svadbe« Garsije Lorke prošlo je već dosta vremena, a oštrina Kritike izrečene povođom ovog prikazivanja, nema ono aktuelno dejstvo koje je bilo očigledno u trenutku kađa je čitava stvar zaokupljala našu pažnju. Ali neđavna izja va Mire Stupice, koja je tumačila ulogu... u ovom komađu, da ona i Bojan Stupica napuštaju Jugoslovensko dramsko pozorište pored ostalog i zato Što je o pretstavi izrečen uglavnom negativan sud, preistavlia činjenicu koja zahteva da se o našoj kritici i reakciji umetnika na nju ponovo progovori.

Da li je celishodno i konstruktivno ovakvo reagovanje na kritiku? — Kritika ima osveštano pravo đa o svakoj stvari kaže svoju reč, a postoji i realna mogućnost (i potreba) đa se i sama kritika podvrgne Kkri-

i piše. Osnovno je: ne postoji umetničko ostvarenje koje ne podleže Kritičkoj intervenciji, i svaki stav koji iđe za osporavanjem ove suštinske kritike, sigurno je stav izvan umetnosti i njenih problema. Pitanje da li je Bojan Stupica u pravu ili ie u pravu beogradska Kritika, u svakom slučaju neće se rešiti od-

tici, da se oko njenih iđeja i zaključaka raspravlja laskom Bojana Stupice iz

Beograđa., U svetu umetnosti nema neprikosnovenih ličnosti.

Zar se ovakvim postupkom, kao što je to postupak Mire i Bojana Stupice, naših istaknutih pozorišnih rađmika, mogu đa rešavaju umetnička pitanja, i zar to, sa druge strane, ne pretstavlja objektivno izvestan pokušaj đa se vrši pritisak na Kritiku koja može đa buđe kritika samo ako đejstvuje u sređini tolerancije i atmosferi slobođnog intelektualnog života?

psihološko izvlačenje izvesnih crta u Agatonovom. liku koji-

ma bi se mnogo štošta ĐOpunilo i učinilo muverljivijim na sceni,

Ne zna se zašto se rođaci zaustavljaju pri izlazu, na završetku komada. Iz pakosti zlovolje, ili po inerciji otpora prema Agatonu? Kako da se izbegne maivnost u vezi sa ne, zakonitim „mugseljavanjem, sa dobroćudnošću advokata, ncuverljivošću »pozitivnih« likova koji su čista i neuspela konstrukcija komediografa ko ji nije hteo ili nije smeo da do kraja zacrni sliku naravi u njenom karikaturalnmom paroksizmu pohote i licemerja?

Rediteli je pokazao dosta drastičnosti i brutalnosti u sli kanju porodice kad juriša u lov i pljačku Đo sobama. što je neadekvalno stilskoj intonaciji komada u celini, jer odgovara više farsi i burleski, a me realističkoi komediji koja pretenduje na naturalistićku vernost u karakterizaciji!

Mestimice, dobijao se na sce ni utisak pravog pljačkaškog logora, ali u njegovoj razuzurenosti, u štimungu nečeg jevtinog i prozaičnočergaškog. Agaton Milivoja Živanovića ni po jednoj liniji nije ispoljavao dovoljno fantazije ili iživljavanja: ni kad zapoveda, ni kad iščekuje plen. On je svoj lik zaodenuo rutinom načelničkog iskustva i prevejanim šeretlukom koji je, kao i- ironiju prema ostalima, umeo jednostavno ali diskretno da plasira jednim tobože poslovnim tonom koji ie izvrsno delovao. Pokazivao je lemenbžarnu vitalnost u sva fri psihološka rakursa svoje lič-

nosti (izdiranje, ironija, snishodljivost). Njegova žena Simka, Ne-

venka Mikulić, imponovala je svojim stavom superiornosti i dostojanstvena, ali ie u njemu mestimice bilo više markantne patmijarhalne mwkočenosti klasične matrone, negoli malograđanski intoniranog ženskog prkosa i kolektivno-bračnog samouvaženja.

Tanasije Milana Ajvaza delovao je drastično kao propali bankrot, ponavljajući kao odušak jednu te istu stilizaciju gsemilne izlapelosti. \

Tanasijeva žena Vida, Ana

bilo je

Paranos, odlikovala se crtom patrijarhalne provinciske domaćice, Kockar Trifun Zarka Mitrovića bio je izvanređan u ekspresivnom stilizovanju automatskog mehaničnog pokreta, koji se sastojao u živopisnom izvijanju gornjeg dela tela. On je to stilski skladno uklapao u svoj «kockarski manir« i opšti profil svoje figure.

Proka Mije Aleksića bio je sračunat više na spolini komični efekat, a manje je odgovarao prirodi igušenog, »isfascikulisanog arhivskog molj ca.«

Mića Stanimirović delovao je glumački neuverljivo u dobro shvaćenoj ulozi ljubavnika mondena,

Ljuba ·Bogdanović, kao advokat Petrović, imao je nezahvalnu ulogu da oživi jednu papirnatu, mnepostojeću ličnost. Ispoljio - je pristojnu i korektnu, blago suzdržanu na klonost prema. Danici, ali mu je smetala diletantski monotona dikcija.

Branka Veselinović, kao Prokina žena Gina, prijatno je iznenadila lišavajući se svog standardnog glumačkog izraza. Ona je uspešno ostvarila, razume se u okviru poslojeće rediteljske postavke, tip nemarne, aljkave, zarozane Žene, naivno ograničene i priproste do simpatične stupidnosti, sa efektno pogođenom nazalizacijom, ali i promašenom. ili preterano folklor nom stilizacijom zapevke, koja je prelazila u epsku naricaljku i smetala tako jedinstvenoj gradskoj fizionomiji nje nog lika.

Maja Belović kao Danica

imala je nezahvalnu ulogu da u okviru periferne scenske pojave oživi jedan iskonstruisami Nušićev lik. Ona je tu beživoftnost vanredno savladala živahnom neposrednošću i tihom poezijom jednostavnosti, što je i inače njeno glu mačko svojstvo, ne zapadajući pri tom ni u kakve malograđanske banalizacije. . Udovica Sarka Rahele „Ferari prikazala se kao »slobodna« varoška koketa sa rutiniranim malograđanskim shvatanjima i »prečanskim« irofilom, Kostimi Mire Glišić odgova rali su rediteljskoj intenciji, dok sa njom nije imala nika- · kve veze stilizovana gcenogra fija Milenka Šerbana.

Zoran Gluščević

FRSEE RJMIEFINIJ

BEZ DOVOLJNO SMELOSTI

Naježen britkošću ritam ove interlude nije bio izvučen do kraja u svoji svojoi ironičnoj parodijadi. Kontemilacijom, intenziviranjem, samosvesti čo vek će pobeći od Sile Života, smatra Šo. I tu je ironija. Misao je, istina, zarobila energiju, proračunala sve mjene otskoke, razmahe i zalete ali ju je ova oslobodivši se, Opovrgnula., „Projektovanjem ova kve ironije izvođači bi dali jednu dimenziju više Šoovom delu, učinili bi ga aktuelnijim, nama bližim.

Na dva načina se moglo prići interpretaciji ove tipično Ššoovske intelektualne konverzacije. Glumci su mogli da tekst go-

vore na osnovu razrađenih podteksta u svoje ime, da stvarno vrše misaone radnje iz ko-

jih bi se javljala adekvatna emotivna stanja, te da gledalac bude svedok jednog metaforičnog konverzacionog sukoba, đuela ideja za koje bi se posredno ili neposredno zalagali interpretatori (bez obzira što je, često, Zzastupanje tih iđeja nelogično pai necelishodno). S druše strane, glumci su se mogli potpuno odvojiti ođ teksta i, donoseći njegove formalne (u prvom redu dikciske kvalitete, mogli su bra· vurozno i objektivno da gleđaocima plasiraju kontemplacije, varijacije, ironiju, đuhovitost replika i monologa.

Dva interpretatora (Marija Crnobori i Viktor Starčić pokušali su da tekst realizuju na onaj prvi način, dok su Mata MiloŠević i Ljubiša Jovanović „više koristili onaj drugi metod. Nažalost, ni jedni ni drugi nisu do

Bamberšhi simfoničari

"JNTEBVJU.SA DIĐIGBNITC JJ PDOFESOROM KAJLDEDTOM

ELA HMHvropa bila je još u ruševinama. Ljuđi su se vraćali s frontova i bojažljivo očekivali taj novi početak. Neki su bili razočarani i rezignirani i kao Borhert bespomoćno optuživali one koji su ih ođveli u rat, koji je još svuda pritiskivao kao mora. Mnogi su hteli da ga zaborave, ali on je još uvek

opominjao da je bio tu.

Tako su se i u malom »nemačkom Rimu« — Bambergu, koji je kao i drevni građ na Apeninskom poluostrvu, sagrađen na seđam bregova, sakupili oni koji su hteli đa ga zaborave i koji nisu hteli dđa oko sebe viđe njegove stravične opomene. U tom građu Koji je pun renesansnih i baroknih spomenika .i kuća u kojima se uvek muziciralo i muzicira, i u kome politički protivnici završavaju svoje” izbore na Rhonmcertnom pođiumu, ti ljuđi osnovali su »TonKiinstlerorchester«. Početak je bio težak — bez novca, bez instrumenata, bez notnog materijala. Ali to su bili ljudi koji

su se divili muzici.

»Šta bi bio čovek, pogotovu umetnik, bez umetnosti, ispunjenosti nečim i predanosti

entuzijazma,

Zar Tomas Man nije jednom rekao:

bez nečemu što

nije on sam, Što je suviše veliko da bi bilo on sam, ali što on oseća kao nešto što mu je u velikoj meri srodno i Što

ga silno privlači, čemu strasno teži da se približi,

da sa

»razumevanjem prožme« i potpuno ga usvoji«. Pođnosili su

svaku Žtrvu, samo su muzicirali ljubavlju i požtrvovanošću amatera. Njihov orkestar nije imao vlasnika; vlasnik orke-

stra je svaki član.

— Vrlo sam se obrađovao kađa mi je ponuđeno đa sa »Bamberškim simfoničarima« posetim Jugoslaviju, kaže njihov đirigent prof. Kajlbert. Jugosloveni su Vrlo muzikalna nacija. Dirigovao sam vrlo interesantna dela Slavenskog, Lotke i Gotovca. Sve je to napisano sa puno žive invencije. — Za gostovanje u Jugoslaviji ponuđio sam vViše programa. Prihvaćena su ona dva programa u kojima su zastupljena standardnija dela simfoniskogs repertoara. U tim delima se uglavnom držim klasične interpretacije, u kojoj kao da je sađržana neka princeip-mera iznad svega. Vrlo mi je strana romantična interpretacija. Naro“čito smatram da MBetove-

pauesWuHRHHDPFMWHHHEHHHHMRHHHHMHMNHHEPHGMNHENM

Pokušaj na. „kamernoj sceni“

* |

»Kvej-Lan« — dramatizacija

romana Perl Bak »Istočni ve-

tar — zapadni vetar« u režiji D. Antonijevića.

RVO ostvarenje na „Ka

mernoj sceni« ne za-

dđovoljava. »KMKvej-Lan« je neuspeli izbor i neuspela dramatizacija;. režija bez stvaralačkog daha; dok je gluma samo pojedinačno vredna: skupna igra je razdešena.

Jednoznačnost radnje čini je neuverljivom. Problem odnosa Istoka i Zapada ne doživljavamo kao stvarni problem. Radnja uopšte ne sazreva, ne razvija se. Đsihološko obrazloženje krajnje je oskudno: oznake i indikacije umesto punih umetničkih likova.

Takve likove mogli su ovđe da stvore samo nadahnuti i talentovani izvođači.

Zato, i zato što je umetnost uspeli · izraz, treba ovđe govoriti o Branki Pantelić. Ona je začudo izdržala, iako mnogostruko

hendikepirana, do kraja potpunu usredđsređenost na njen „»idealni mođel« srđačne, poslušne i čedne male MKMineskinje koja je srasla sa starim običajem. Dok se u njoj lome trađicionalna uverenja, koja su i njena intimna vera, ona ostaje i dalje integralno čedno biće, pa se novi običaj tog bića takoreći i ne dotiče. I kao da je njen emancipovani muž #8zaista nešto bnutalan i suviše racionalan dok se obračunava sa tradicionalnim osobinama svoje žene. Vrednosti su ovom prilikom na sceni bile ispreturane: »rđavu tra diciju« tumačio je dobar glumac i odvukao naše saosećanje!

Vera Hrešćak je pokretljivim i inteligeninim držanjem kao Meri držala protivtežu maloj Kineskinji: njeno obrazovanje i vaspitanje daju joj slobodan i širok gest. Nju ne vezuje i ne sputava tradicija — ali zato to čini u velikoj meri materija ovog komađa!

Što se tiče ređitelja i glumca Dušana Antonijevića moramo reći da za njega važi: mucta ex industria, pauca ex animo. Njegova gluma nije ni gluma pretstavljanja za koju je ipak potrebno originalno, modđelsko uzbuđenje koje će se kasnije kopirati. Viđeli smo glumu dugog iskustva, bez nađahnuća i bez racionalnih principa. , |

D. M:

Viktor Starčić kao đavo u »Don Žuanu«

nova III simfonija nije cela tragična i naziv »Eroica« sadržinski odgovara samo drugom stavu. Ostali stavovi su daleko ođ neke tragike i eroičnosti; građeni su kao prava klasična simfonija. Naravno, sva ta dela posmatram, ipak, iz aspekta današnjeg čoveka, jer novo doba gle-

dva-–

sistem je u vrlo ~

ali sa-

ima ideju. Doduše, naest-tonski tehničkom · „pogledu konkretno određen, mo u tehničkom. — Vrlo mnogo đirigujem i opere. Veliki broj savremenih muzičara smatra da je opera danas u opadanju. S tim se ne bih mogao složiti. Danas, a već i ranije, operi se prilazilo kao nekoj vrsti sinteze muzike, reči, arhitekture. Po mome mišljenju centar opere je ipak pevač. Zato je ona i doživela svoj Uus-

ovoga

svoje Zar Pikaso viđi antiku kao Vinkiman?

— Žao mi je što puta u Jugoslaviji dirigovao neko delo savremene muzike. Dosta dirigujem Hinđemita, Bartoka, Stravinskog, Dvanaesi-tonska muzika je kao sistem nešto vrlo criginalno, skom smislu, više apstraktno. mome mišljenju,

perspektive.

nisam

interesantno i

nom,

pon u doba bel canfta. Jedan kritičar u Havani je napisao: zike u Havani zahvaljuju se Bamberškim simfoničarima i njihovom izvanredsigurnom i nom dirigentu na njihovoj poseti Kube«. Sa istom zahvalnošću se-

»Prijatelji mu-–

elegant-

u glavnom „građu

ali u sadržin- ćaju se Beograđani dva vemislim, isu- lika koncerta Bamberških Delo, po simfoničara. mora da P. Z.

Scena sa probe

Londonsba pozorišta u prošloj sezoni

Prvi ovogodišnji broj uglednog svetskog pozorišnog časopisa. » Theatre Worlđ« posvećen je uglavnom scenskim dostignućima godine 1954. U uvodnom članku, pod naslovom »Preko •«ampe«, učinjen je kratak pregled uspeha i neuspeha engleskog pozorišta u protekloj godini.

Među novim komadima koji su stekli izrazita priz nanja stroge engleske publike ističu se imena Terensa Retingena (»Odvojeni stolovi«), Kristofera Fra ja OI u mraku je dosta svetlo«+),, o N. C. Hantera (»Piknik«) i Tomasa MEliota („Privatni sekretar«), dok je od velikog broja novih komeđija donesenih preko Atlantika. novogodišnji bilans poštedeo samo dve. »Hedđa Gabler«, »Višnjik«, »Šest lica traže autora« »Sveta Jovanka«, »Koriolan« »Magbet« — pretstavljaju blistava dostignuća novih pretstava iz Sta-

rog repertoara. U londonskom repertoaru Old Vika, neobičnim

pantominskim rešenjima 1 bizarnošću kostima i dekora, ističe se »Ukroćena gEo-

ropad«. »Vreme koje se pamti«, englesku verziju jednog Anujevog komada,

glumačkim ~ „RKkreacijaKao interesantan događaj zabeležena je pretstava jednog Rkomađa sa dva lica od J. Kupera »Ni kako izvući se«. I pored svih pohvala upućenih komađu i glumcima, izgleda da je najveću pažnju kKkritike i publike privukao dekor i »divni poetski svet losni efekti«. U pretstavi »Paukove mreže« novom delu Agate „Kristi, mada kritičar ne kaže to sasvim otvoreno, stiče se utisak, da zasluga pripada Margaveti Lokvud, koja se na iznenađenje londonske publike pojavila u izrazito komičnoj roli.

Pretstava klasičnog dečjeg komađa »Žablji dvor« od A. A. Milna bila je prava senzacija. Nju je wu Prinses Teatru izvelo oko četrđeset članova trupe iz Stratforđa, a to je prvi put da OVO Dozorište · prikazuje jedno đelo koje nije Šekspirovo.

Časopis, poređ ostalog, hvali i izvođenje komedije B. Tomasa »Knjiga meseca« koju je u oktobru poslavilo pozorište u Kembridžu. Uz kratke, komenfare na isti način se ističe pretstava nove farse izveđene na Pikađiliju kao i KK. Poreterovog »Kan-Kana«,

tio ma.

recenzent je popratio iro- koji se sa velikim uspe-

ničnom ocenom pisca, dol hom igra u Koloseumu.

je naročitu pažnju Dposve-~ A, kraja ni insistirali ni uspeli u

KNJIŽEVNE NOVINE

sVojim težnjama. Ipak, dosledniji su bili Mata Milošević i Ljubiša Jovanović, pa su zato 1 u većoj meri delovali na gledaoce. Da su Marija Crnobori i Viktor Starčić isti toliki domet dostigli u svojim interpretacionim koncepcijama, možda bi, zahvaljujući upravo tom metođu, dali daleko značajnije rezultate. Ovako, svi su, manje ili više, ostali na ; pola puta svojih težnja, stilski nejeđinstveni u ostvarenju. Jel, rešivši formalni problem „konverzacije, tj. oslobođivši govornu fakturu lažnih intonacija, patetike, nejasnosti (iako ne uvek!), interpretatori su zastali pred osnovnim „problemom odnosa prema sadržini teksta. Zastali su i velika je šteta što ga nisu rešili makar uspeh. i ne bio potpun. Tako ova periment (koji kao prvi OZ pokušaj treba istaći) nije eksperimentalan u svom najbitnijem vidu. Eksperiment, uvek i prvenstveno, zahteva smelost!

Som DŽ,