Књижевне новине

_{*

L-

Smeh i vreme

POANSA .. KAPIKATUDBA

_ Nekolika frogalelna razmišljanja bez završnog zaključka

jr -—_ — ——m——-

ROSLAVA »Ježa«, većanje »Ježa i

veselih večeri« i slične skorašnje

pojave i priredbe daju opravdana povoda da se zamislimo nad našom karikaturom, pa i nad našim veseljem, smehom, razdraganošću, humorom, zavitlavanjem, jadcem, kvekerom, čarlamom, gegovima i Štosovima. Pre svega: mislim da je Rable, otac obnovljenog smeha u Evropi, bio u pravu kada je, posle sumornih moraza čovekovih u Srednjem veku, proglasio smeh, ni manje ni Više, već medicinskim sredstvom, lekom, i to neophodnim. Doktor Rable lečio je Gargantuom i Pantagruelom „svoje bolesnike svoje »kostoboljce« i »frengaše«. Uveren sam da je taj i takav lek danas nedovoljno u upotrebi, ma da je još uvek od izuzetncg, od jedinstvenog dejstva. Ali ia idem i dalje. Ne samo što je pravi, iskonski smeh (u svjma pantagruelskim vidovima) čoveku neophodan; nego: ako je taj smeh zatvoren, zacrpljen sa neispravna i nedotupavna, ili čak i pogrešna vrela: on može da bude koban. Tako je i sa svima serumima, ako nisu spravljeni kako treba, ili ako su zastareli, ako su prešli datum do kojega su bili u snazi. Avaj: rđav, buđav, plesniv, bajat, ustojao i bljutav smeh nije samo slab, ili ništavan lek, nego je šta više, škodljiv, opasan, porazan za organizam, koji je očekivao spas. Ako se, u veselju i vedrini, srce naše smeje u grudima, — onda ono, pri ustajaloj šali, u grudima. kopni: gubimo veru u prevlast uma i svesti, Nema lica bez naličja — nesrećan le to neki psihološki spregnuti zakon u Dposlovanju naših nerava: ako šta nije spasonosno kako se očekivalo, onda ono ispadne nazadno i ubitačno. Kao u »Alisi« od Luja Karola: ne možemo ostati na mestu, ako ne grabimo napred: nešto nas tada gura. unazad,

ne može mu se niko odupreti. U čemu je i kakva je bila naša karikatura? U čemu je njen današnji istorriski nazadak? Na savetovanju humorista naš najistaknutiji prvak-karikaturista Pjer Križanić uputio je opomenu svima: da karikiramo žive ljude. Izvanredno je Dogodio Pjer. Zar nismo karikirali žive ljude? Nismo. Jesmo li dosad baš tako morali? Morađasmo. A danas? Ne samo što ne možemo više tako, nego nas takva karikatura i ubija, i unazađuje, i zavodi na bespuća, i ko zna šta sve još, i još ne.

Koga smo i šta smo mi karikirali? Setite se onoga staroga »Brke« i, pre svega, one grozne usedelice, Lije-Austrije, jalove nadžak-babe, gvozdenzube, ali natrule, sa Oogromnom nosinom oklembešenim sisetinama, staračkim borama, uvelim butinama pod smrdljivom suknjom, i sa ispalim zubima. To je bila mŠra, obrazina, avetinjska maska,

__Eotovo kao na crnačkim, i crvenokožim plesovima i besovima, ili, da budem bliži na-

ı vremenu: na terakotama pozne Antike i teatralno rane Sicilije. Ta je karikatura maska koja se ne menja. Još, srećom po nas, krezuba ona kontrafa Austrija tobože nije više smrtno otrovna, nepobedna — trebalo je da joj istrgnemo i poslednji rasklimatani zub-žalac, trebalo je da budemo svesni da se ala lišila svoje nekadašnje snage i da niko pametan — a mi smo bistri i prebistri — ne sme zazirati od njenog bapskog buncanja i jarosnog naklapanja. U prvim brojevima humorističkog lista koji je osnovao Jovan Ristić, da se ponese sa kraljem Milanom, Laza Kostić se provrgao u urednika i donosio je tu karikaturu te vampirske, te sablasne karakondžule Austrije, dok mu je kralj Milan, u doba Bontuovog zajma, dobio lik novog Jude koji je izdao srpski narod-Hrista, ali ne za 30 bednih srebrnika prošlosti, već za nekoliko miliona sadašnjih franaka, dakle, lik savremenog Jude prema kome je onaj stari, jevtini Juda, bio samo puka dobronamerna šega, zlatnog i prohujalog vremena. Kod Laze Kostića, eto: Austrija je veštica (dođuše izlapela) a kralj Srbije — veštac, i gore nego veštac. Takva karikatura, i pored sve svoje besomučne plahosti, ili bolje reći: baš zbog te jarke goropadnosti, spada u pradrevni fako bliski svakom, folklor, u izbezumljeno i prisno sujeverje, u blesak i tminu gorostasne epopeje, ı ono što Jung zove: iskonskim grizomorjiem predačkih praslika u nama.

MASKE su dušmana naših, u našim političkim karikaturama, pripadale svetu pradđrevnih grdoba, mora, utvara, nakaza, koje su nam poznate, u ublaženom vidu, i iz Glišića: on ih je vezao, nagcnski, za politiku, sasvim nagonski, a na dnu čak i njegove satire (koja je bila toliko blagorodnije od svenarodne) vreli su: kusi i repati, anatemnjaci, nekrsti i nečastivi svake trage. Politički protivnik, a još više: narodni »supostat«, dušman ili otpadnik, proizlazili su iz najdrevnijeg folklora i prevazilazili su ga: bili su to đavoli, vešci, grabancijaši, spođobe grobljanske, za koje je samo glogov kolac bio Jek. Naša je karikatura bila, eto, tai lek, prokušan vekovima: stihovanih basni, uroka, ustuka i vražjeg folklora, bila je glogov kolac. Polako ie protivnik i izdajnik prelazio: iz primitivnog folklora, iz vukodlaka i tunca, u teatar iscerenih, iskeženih obrazina,u snu se ne Ssnile! Glogov kolac, oštar i neminovan, tražio je: da se od smeha, od ustuka, zacenimo, da puknemo od smeha, da se iskrivimo od smeha, a ne da se blago i posno nasmešimo! Ja sam često gledao te starije naše svirepe humorističke časopise. Oni se ne zaboravljaju. Javlja. se najpre mržnja i to neobuzdana: na vlast. Hajdučki elemenat, (i ne samo hajdučki, nego i patrijarhalnog teranja i isterivanja pravde i pravice), nesposoban da se navikne na »državni razlog« koji se potrzao svaki čas, i na organizovanu pa i nerazumljivu administraciju, na krutu i osionu policiju — taj elemenat, pre svega, gledao je u vlasti (još onako bahatoj i uobraženoj, i neizdržljivo poašenoj) — izvor i utoku svake stege. Mrtvu šibu njenu. Vlast mu je bila mrska i s »mišljom is personom«, Javile su se političke partije. Radikalija je, u početku, mrzela, a zatim i ogromno pojačala već urođenu mržnju naroda na sve oblike organizovane vlasti: od sejmena i sreskog kapetana do vladarasamodršca (dakle: na obnovu dahiskog re'Žžima u domaćoj režiji). Ljudi koji su sa vla_ šću šurovali, na vlast dolazili — nekadašnje »ibriklije« koje su išle za ibrikom, to-

____jest za Turčinom, u doba ustanka »kuke i

- mofike«, — bili su omraženi kolektivnoj duši, željnoj bezgranične slobode. (Ova neobuzdana želja utoliko je bila veća — što je preistavljala nesitu čežnju, od mnogo vekova.) Šta ie trebalo da čini vlast da postane

| ___ narođu bliža, pristupačnija? Ona je bila ba| 8 KNJIŽEVNE NOVINE —

Piše: Stanislav Vinaver

hata: ona je uživala u svojoj ulozi (a ne sa- lakoverni guravi narod, da bi mu se održali mo da je tu ulogu iskorišćavala, koliko se na grbači, Takva, poznija karikatura, odi-

god moglo). Treba čitati naše &tare listove da se shvati ta mržnja narodna, ti tajni i javni »odisaji«. Tu je bilo ne samo. razumljive, rekosmo, želje za većom slobodom, i osvete, tajne i javne, što nam sloboda nije sinula, nego i nekog strasnog odbacivanja većine modernih životnih kalupa. Naši polemičari, naše krvave džibrcnje, naše blistave uzrujane pam#fletiste dugature i jezika zapanjuju svojom jetkošću, bezočnošću, divljaštvom, repcmjstvom, rmpalijstvom, svojim jarosnim tonom. Šta je prema njima čikaDišen, per-Dišen iz Francuske revolucije? Jedno mrtvo puvalo! Gde su literati i profesori da ih unesu, onako sirove, u istoriju \aše književnosti?

jDRIRODNO je da se pojavljuje neminovna potreba: da se ljudi na vlasti ne prikažu kao ljudi, nego kao neljudi, razljudi, zaluđeni vlašću. U tim karikaturama: pijane dahije i paše od srpskog kolena, provode beslovesne terevenke, na rYačun gladne i bose raje. Zaprepašćuju članci i članci naše tadašnje štampe, u kojima se govori bez uvijanja ili sa providnim aluzijama: o balovima na kojima se velikaši odaju dekadentnom i skarednom ukusu truloga Zapada, njegovih perverzija ; njegovih razbluda. Dakle: ljudi sa državnih vrhova sa državnih jasala, mose (kao ikarikature) masku vlasti. Ta je maska mrska do krajnosti: iza nje čak i ne proviruje čovek. Ona je čovekovo lice do kraja pokrila. Ra Štampa u Vojvodini (sa najviđenijim menima narodnih boraca) išla je i dalje,o\ srbijanske, u prikazivanju, čak i srp& knjaza kao izdajice i turskog pandur: ne želi, pohlepan samo puke vlasti, uživanja i ničeg više, ne želi: za oslobođe”;_ srpatver—aprotiv; on či). Tako su političari, šefovi,* i silne mprišipetlje i čankolizi vla stranke, ispadali: najpre ovejani zulum ai, nasilnici i nametnici (što su, u izvesnoj. meri i bili) a zatim: u nešto ublaženom. vidi vešti (pa čak i nevešti) opsenari, koji laž

Narodi Evrope: — Da li

leta |“. „ jer nas je potpuno razoružao, bacio na

ža

fedč at 7 nisko

grala je svoje, često sa velikim sjajem ' i rusvajem. Najblistaviji je primer te vrste naš Pjer Križanić, kod koSa su ljudi na vlasti cbični švindleri i paraziti, koji varaju narod i to čisto vašarskim smicalicama i {rikovima. Oni su vrlo jednoliki, i nemaju ni-

ıikvih duhovnih nedoumica, zapleta, posr-

tanja, kolebanja: tu se uopšte niko ne ko-.,

leba; iz njih je zinula gladna ala za Vvlašću; i pravo je čudo ako neko ko ima oči da vidi, to ne vidi. Skinuvši obrazinu sa tih političara Pjer Križanić vidi samo alu za vlašću, i nikog više, i ništa više. Pirodno je da su takvi gramzivi nevaljalci, (čak ne i podmukli, čak ne i potkovani) da su oni: bez truni duše, srca, uma, pameti — da su oni: surovi, sirovi, ružni, grdobni, žalosno jezivi. Oni uopšte nisu ljudi već lutke: »kuku Todore«, Pre su bili vampiri, — pa su se, tokom burne istorije preobrazili u lutke! Oni na mahove pobuđuju smeh, ali smeh starinski, možda pradrevni, isceren, pun m?ržnje, zlokobni smeh. Ja sam ranije u detinjstvu, često slušao taj smeh. On je iz istog izvora kao i zapevka. Danas ga, bar u Beogradu, nigde ne čujem. U njemu ima nešto, svakako zdravo, ali što bismo danas teško podneli: nije to gorsko zdravlje za nas. Nairavno, dugom upotirebom, i ono izbledi u šablon: mi danas ne govorimo onako slarinski pevajući, kao nekad, kad se duljilo u beskraj; a mi se danas i ne smejemo onako jezivo otegnuto, kao nekad. Vi se, mlađi,

| možda ne sećate toga smeha. Od njega se

da na tle: tako da dotičnog, koji nas je terao na smeh, moramo čak i da mrzi-

le, postali smo ovejani smeh (a ne smeh jega smo svesni i kojim, iole, vladamo, namo i te kako na koša je upravljen). ana je kod Pjera legenda, sam tekst: narodski mrsan i nekako blago čovee naš. Blag, kako se govorilo u mom 259: 20

ea Sapcu, »kao mlekok,

U Spot f e MM Od IV On pierPih maslednika ostale su : VV. "tate Shake, a mrsni, jedri i

ila iy Aaly O 2

ova ruka znači pozdrav, ili pretnju?

podmigljivi narodski žargon olajavanja iščezao je. Maske su potpuno izbledele, Jer sU ostale bez pravoga teksta, koji im odgova– ra: narodsko narodskom. Je li tai novi stil smešan, za naše dane? Nije! Nije ni jeziV, (a i to više ne uliče, kao nekad), nego Je, gotovo svagda, usiljen. Posan je kao gibanica iz menze, lišen slasti kao kolači iz ofrijentalne radnje.

Među našim karikaturistima novog doba ima i zaista darovitih. Ali, silom okolnosti, pošli su za Pjerom, sa više ili manJe smlsla, spretnosti i sreće. Pošli su za onim do čega je Pjer došao gotovo istoriskom nuždom: za maskom. Pre sa manje sreće nego sa više. Tako smo zapali u ćorsokak: nema čoveka tamo gde je sve: puka maska, nema smeha, nema fananije psihologije lica (maska je, u početku, znala samo za psihologiju ljutog kamena i krutih crta). Nema životne radosti u našoj sadašnjoj karikaturi. Stara je otslužila svoje — i postala muzejska, istcriska; ali nova nije na visini novog doba i možda ni jednog doba. Možda to tako mora i biti? Mora li? Epski duh vlada još uvek pod našim nebom. Od njega se nije lako osloboditi. Možemo li uopšte, i u kojoj meri, a u tako kratkome razmaku vremena koji nas deli od blistave epopeje? Ova Je epoeja na Islandu bila u šarenoj cvasti početkom 183-og veka, kod nas, na krvavoj Drini, razmeđi, i u mističnom bogoradećem Sremu, tek pre 150 godina!

Ovde ću da otvorim zagradu za Džumhura. On, po mom mišljenju, na mahove, daje znake genijalnosti: kada traži smisao smisla i suštinu suštine u ponekom zabitom detalju. Kao da hoće da kaže: »Šta tu mlatite praznu slamu, sve je to luk i voda, a samo je ova i Ova tobožnja sitnica — glavno i jedino!« Međutim, u isti mah, on se gledaocu i potsmeva: Ej, moj zevzeče, ti misliš i lupetaš da je to glavno! Zar ne VIdiš da nije! Ništa nije glavno, — a li si, moj bleso i smoljo, Zevzek-Ibrahim! Eto, šta usi!«

Ovakva uvredljiva karikatura, ovakvo zavitlavanje publike, puni me miljem pa i divljenjem. Ali ona nije široki put, carska džada, da povede naš podrugljivi crtež smerom tople humanosti, vedre kulture, i, čak da i to kažem: istorije i istinskog istoriskog ra-

zvitka.

M PĐDU savremenicima koji su utekli od usiljenog vica po svaku cenu, pa i po cenu dosade, na prvom mestu ističem Vasu Popovića. Imam «slabosti i za Konfina, kad nije nategnut. Konfino, na mahove, kad sebe sama pobedi, ima sjajne uvide u psihologiju uskih i samo uskih sredina. Jedri, folklorni i zabibereni Branko Ćopić takođe me raduje. Volim njegovu širinu. Divna je njegova jučerašnja priča o cigančetu, Sva su ta trojica, kad više, kad manje, na, liniji Rableovog »dežurnog lekara«, koji smehom pomaže bolesniku i u najmučnijem času. Ne verujem da smeh, prisan i human, ikada ubija. Čak u Rusiji je bukvalno spasavao čitave naraštaje. Dikens je prešao u mitologiju. I Tven. I Molijer. I Gocolj. Njih treba proglasiti za večne seratlije, ktitore, smehodobrotvore čovečanstva.

Nemci, protivno Versaliskom ugovoru o miru, izvršili su TYeokupaciju Rurske oblasti.

(HMarikatura objavljena 28 X 1937)

Dortreti ww IIIIIIIIAIALIA III uu mi uuu u uuu mu u uuu mir zu u II

diti da svi nemamo fizionomije. Da to popravi, bog je na zemlju poslao karikaturiste. Prema nama, hao i uvek, nije bio mnogo darežljiv. Poslao nam je Pjera Križanića. . .

».. .I Krležu kaže Zuka Džumhur. — Krleža je veliki karikaturista. Njegove knjige su vrlo često Rkolosalne karikature stvarnosti. I nije slučajno da su njegove likovne simpatije i literne teme bili Domije, Gros, Račić, da je u tom smislu uticao na Hegeđušića. . .«

Krleža je, dakle, jedna inspinacija. Pjer je učitelj, sedi majstor koji vodi šegrta na posao. Pjer je ruka sa crnim krejonom, Nušić u politici, antižandarmeriJa, antirežim, antifašizam, „antimržnja. Džumhur je, u to vreme, dečak koji na porodičnim fotografijama crta brkove čikama i izdužuje vratove tetkama tako da oni postaju karakteri. Džumhur je u fazi prvog obračuna. Porodični Gros.

Sedam pradedova, mrtvih i, vih, šapuću sure Korana, a mladi Zuko se uči suncu od Petra Dobrovića na likovnoj akademiji. Počinje studije; akt: svira Beogradom okupaciska košava, hodža Je bolestan, a Zuko pokapa mrtvace bez legitimacije, testeraše Šiptare, koliko-toliko zašivene ko nopcima.

Zar je to škola za smeh? Svako telo ima tri cedulje, jednu na ruci, drugu o vratu, treću na nožnim prstima. Nikad se ne mo

gu zaboraviti mođri „udđovi, iskrivljeni palčevi, Rat je, Andrić piše svoju Hroniku i gradi Ćupriju, njegovi junaci okreću se po-

Vu je odmah utvr-

ži-

lako na ražnju strasti i mudro-

stic...

Svi smo svedoci svireposti. Amidža koji je šliivovicu prisma– kao mirisom ruže, rafinovano do poremećenosti, isčezao je. Miliac-

kom i MNeretvom plivaju lešine. a sokakom iđe suludđi saraievski nosač i nosi ćasu punu đubreta. Ljudi ea pitaju: »Šta ti ie 1o?«, a on se zemislio i ođgovara: »Ova ćasa to vam je Nezavisno, a OVO unutra smo mi. Kađ se razbije posuđa (ispusti je na Rkalđrmu)

ostaće ovo i sami ćemo sebi smrđeti. . .«

Jezivo. Časa se razbila. je đobio jeđnu crtu više.

TI nije, nije mogao ostati đečak koji crta brkove stričevima i vra tave fefkama. On je morao Osetiti značenje, svrhu tih «svojih korekcija.

Sećam ga se iz 1945. Bio je...

u engleskim vojničkim

pantalonama

Zuko

u SKOJ-u i

u jednoj hladnoj sobi.

U izlozima su stajale prazne flaše „Rađenske«, „menzama su dđavani logoraški nadimci, a mi smo bili nađahnuti. Odricali smo se učenja, diploma, očeva, titula, novca, komoditeta.

»Pređamnom su bile koje posećuju samotni, „kultivisani obožavaoci umetnosti i snobovi; izolacija ateljea. Ali je nad vladala čalorija mase, kojom smo u tom trenutku bili opsednuti, kađ sam želeo jednu neposredniju komunikaciju sa ljudima. Bilo je presudno osećanje vremena. ..«

Zuko se, dakle, nije odricao. On je hteo. Nacrtao je karikaturu Dobrice Kuzmića, „urednika »Politike«, a onda ga je Pjer odveo u »Jež«, na stranice »Borbe« i »Politike« gde stoji i danas. Iz ateljea j otišao u štampu, da izlaže svake nedelje, da vam se na meće i da vas osvaja grafikom trenutaka, političkim „certežom i bičem tuša.

Rađi u olovu, grobari. Sa prvih kartona — đa „parafraziram njegovu pohvalu Pjeru — posma– tra nas Galerija Bivših, đemaskirana do istine.

izložbe

ovu zemlju za Alajbegovu slamu koj ja eS:Š Ju valja razvia-· čiti kad se. god zato zgoda pruži, Šibati fodB šičar_

điju koji se uvijek »snađe«

pa čak i u nacionalnoj

# IM u dim! — reagovati humorom bržo, oštro |b} precizno na sve pojave oko nas — to je bio jedan od zaključaka na nedavnom savjetovanju naših humorista, T i Prilikom tih razgovora bilo je dosta riječi o nerazumijevanju i otporu na koji humor i satira nailaze u mnogim našim sredinama. Kako to da se savlada, bilo je jedno od osnovnih pitanja. i Žaliti se na nerazumijevanje i otpor sredine, postaviti se u položaj čovjeka kome je »onemogućeno« da stvara, kome su »usta zatvorena«, to je jedan od najgorih i najdešperatnijih stavova koji čovjek može da zauzme prema jednom poslu. To je najčešće opravdanje za vlastitu stvaralačku jalovost i nemoć i demoralizacija pred teškoćama. A kako, na koncu, prolaze razne »uvrijeđene i neshvaćene veličine«, to nam dovoljno potvrđuje životna praksa. O tome uvjerljivo i razborito govori čak i ona biblijska priča o čovjeku koji je zakopao poklonjeni tabent u zemlju iz straha pred rizikom i tako na vjeki vjekov, zajedno s njim, odumro, nejunački se ugasio

A STRANU {o što se takvim držanjem zau-

uzima jedan ružan i Mvredljiv stav prema

našoj stvarnosti, prema svojoj zemlji i nje-

zinim ljudima. »Ostavi, brate, ovdje Se ne može ra-

diti« — to je istorija svih plačljivih kukumavilsi koje

bi želile da im se na tanjiru pruži i razumijevanje za

humor i uvjerenje da su sva Vrata otvorena, a SsVI

protivnici likvidirani — tuđom rukom. Dođaj tome

još samo socijalno osiguranje i regulisanu penziju —d

i evo nas u obećanoj zemlji Šlarafiji, u dđebmuoliji, gdje

zlatne »omege« i pečeni prasići vise na drveću. Smij se, humoristo! :

Da bi se humoru i satiri izvojevalo što potpunije

i stabilnije »pravo građanstva«, valja se, prije svega

i nada sve, boriti za njihov kvalitet. Kvalitetom se

postepeno stvara klima pogodna za daljnje rascvjeta-

CA „Vanje humora, razvijaju se simpatije za nj, osvajaju ljudi i razbija tupo nerazumijevanje.

Valja se malo pomalo odvajati od grubljih formi humora, svladavati vlastiti humoristički primitivizam i ustrajno.prodirati u finu materiju humora, izvlačiti i napinjati zlatne niti opšteljudskog u humoru i satiri. Treba razviti bogatu, punu skalu humora, počevši od onih najoštrijih oblika, opasnih i- munjevitih kao bljesak sabalja, pa sve do prozračnog ustreptalog smiješenja pred sve novim i novim, naslućivanim ljepotama života, smiješenja, koje je, ustvari, najistančaniji, oblik humanizma. ]

KO iko drugi, mi bar imamo smisla za humor i danas nemamo baš nikakva razloga da mu se na bilo koji način suprotstavimo. Niti je socijalizam inferioran društveni poredak, niti smo mi inferiorni narodi, pa da imamo razloga da

Branko Ćopić

se osjećamo šuplji pod uši i da se ududučimo kao sveta djeva Marija od lipova drveta, poštena ženska, koja u svojoj blizini ne trpi raspusno bećarsko rzanje:· Tukli su nas najteži kalibri i s čela i s leđa, jela nas nevjera ispod vlastita skuta, pa smo imali prilike da isprobamo svoju rođenu čvrstinu i steknemo realnu pretstavu oo svojoj vrijednosti. Zašto onda da zaziremo od humorističkih strelica odapetih u naše vlastite slabosti, od prsta uperenog u ružne pojave i izopačene pojedince? } Nasušna, je potreba potprašiti humorističku bombu pod tabane razmetljiva i nametljiva malograđa– nina, koji grlato larma o socijalizmu i patriotizmu, ne da nikom do riječi doći, utrpava se u »vladajuću« partiju i kadi rukovodstvu, a intimno u sebi smatra

katastrofi, i u opštoj poplavi, kada ga vidi | pliva po vrhu kao zejtin i lijepi se Ž. ide DNO „Prije svega, valja utucavati toga malograđanina koji čuči u svakom od nas i vreba priliku da oživi i razmaše se. Pruža taj polip svoje Đipke iz rukovodioca pređuzeća i krade narodnu imovinu podbunjuje radnike da razvuku dobit pređuzeća, vozika se po inostranstvu i rasipa krvavo skupe · devize. Razriva taj „otrov komuniste, brusi ženske i muške jezike i podiže nezdrave ambicije, pali čitave požare da ispeče svoju kajganu, matiče krive naočare umjetO a ayaiiydanie veličine svih vrsta, pa čak i

&, c i humor palac if j i aljaair- WO Ja vdk: pi a često njegov dvostruki, ra\ OSEBNU varijaciju toga opasnog soja čini birokrata, taj što se i ledi i topi od svoje Vlastite veličine i važnosti, tip koji je spreman da samom sebi, govori »vi«. J na vrat „satiričnu omču, svući ga s pijedastala među obične ljude, i pokazati ga u malograđanskoj flanel40 Sar Oi PO ao gaćama kao penzionera re-

e, koji se ušuška j j od svih ura i DRIODOGda, 7 DOĐU, nia BIR || iPod reflektore satire valja, mitivizam, koji se, pomjeren i bačen u nove uslove,

staviti naš ieški prio iz starodnevna ležišta ) l 451oVe, lijepi uz sav onaj malo – ski prtljag preživjelih klasa, kiti se iBidradi O a TO oborene reakcije i buči, nadmen i šaren kao reja. Reakcija ce se najbolie ismijati baš kroz te njezine posljednje, kasne i neuspjele imitatore, koji LOR HN samo svetlucavi šljam »bivših« krš od

Tu, mahagonija i manira, a u sebi su ostali i tave bedem protiv. prodora svega Reko U RON anioci okamenjene parole »pleti kotac kao : Zdrav humor traži, Drije svega, izoštren i jasan brogresivan politički stav. Taj stav je izrazito akŠta LO ovOtektIa u talentu svakog humoriste, posebo uočljiva baš kod njega, kao stvaraoca koji brzo i

neposredno reaguje na. poja | dim u dim. Pa ve i događaje oko sebe,

Tome treba, nabaciti .

Zulfikar Đžumhur

Brkovi i vratovi, da. Stotine smešnih, duhovitih „detalja. Ali to nisu samo slikarske hiperbole, proste deformacije figura. To su sudbine zločinaca i cirkuzanera, To su role „nosilaca paradoksa. Karakteri koje su tragični uslovi i situacije načinili smešnim, a crtež vidljivim.

Njegove ideje su retko verbal- | ne, vicevi. One ne traže pomoć | u rečima. One su realizovane likovno: situacija, likovi, zaplet, rasplet, poanta, sve kondđenzovano.

Sećam se njegovih napora. Koliko varijanata u hladnoj sobi! Jer mrtvaci — s tim smo na čistu nisu smešni, a trebalo ih je dotući u lobanjama, po zabitnim skrovištima «svesti. Trebalo je pronaći čudesnu tangentu na rubu zločina, mraka i strave. | čini mi se, Džumhur je prvi od | svih mladih, našao put i uspo- | stavio kontakt s ljudima koji su čekali na smeh.

Otađa on nas prati. Nas i svet. | Iz neđelje u neđelju. Znatiželjno i lucidno. (Andrićevi rukopisi postali su knjige, uniforme smo za- | menili krojenim odelima). Džumhur obilazi globus, „grabi teme || Tokija i Teherana, Berlina i San Hozea. Meša se u svetsku politftiku Rkao samozvani ambasador našeg duha, koji na prijatan način kazuje neprijatne istine. Podiže i spušta zavesu svoje, dvadesetčetiri cicera široke, pozornice i slika tragikomičnosti, veličinu i đramu jednog decenija. Uvek iz svojih aspekata i rakursa. Ponekad: genijalan: Marks piše »Ka pitale pođ slikom Visarionovića Josifa i poslednji Korejac u dilemi, Džumhur

odjednom,

ima svetlucave oči, nemiran je, vispren, na ulici, u kafani, u crtežu. Slika njegovo? | temperamenta su njegovi crteži iz Turske i Italije. Oslobođen od plaćanja danka, on tu pokazuje, kao i u svojim „uljima, da ne može drukčije da «sagleda svel nego potsmešljivo, kao ironičar,| kao karikaturista. Zaljubljen je u taloženja, u naslage, u male sitne napore „generacije. Njegov| svet je krpa na zakrpi. Škrtac koji skuplja dukate da kupi sre-| ću, ali nikad za to nema dovoljo novca i blaga. }

U Rimu „izbegava monumenm-| talnost, slika stare fasade, u | stambulu čaršije, uske „sokake, gde je sva draž u naknadno dodanom, gdđe je sva materijalna kultura izraz bezbrojnih i trajnih napora, kopreanja. Uzalud-, nost tih napora „kod Džumhura ne deprimira: On nam dolazi|

kao muzika o čoveku. Kao mala,

mudra lirika. | A kad i dođe pred monument, pred patetiku, on kao da se šali, sa dostojanstvenim koncepcijama. Crkvu Svetoga Marka u Veneciji slika sa stotinu sitnih đinđuva i| ukrasa, u drugom planu, iza de-| (Nastavak na 10 strani) |

Autoportre Roberta Desnosa

Nac 10 strani: pesma „NA POLA PUTA” u prevodu Nikole Trajkovića