Књижевне новине

Knjiiževni život u Beogradu

JA (HRLOVITOG ĆOVRKI

ı modernu R

1. Našoj kulturnoj javnosti poznato je da će se uskoro pojaviti prva sveska časopisa »Delo«, u redakciji „Aleksandra Vuča, Oskara Daviča i Antonija Isakovića. U našem književnom Životu osećala se doskora potreba za većim brojem „književno umetničkih publikacija, što bi u prvom redu omogućilo potpuniju diferencijaciju raznih nastojanja u literaturi i umetnosti uopšte. — Šta možete u vezi s tim da nam kažete o vašem časopisu? Koji će biti njegov stav prema našoj današnjoj književnoj i umetničkoj produkciji? Šta mislite o težnjama i pojavama koje se kod nas često tretiraju kao modernističke?

— Uprkos nepostojanju određenijih književnih škola i uprkos opštem nedostajanju ekipnog duha što potstiče na gstvaralačka istraživanja i „takmičenja, čini mi se da bi bilo neumno propu-

stiti priliku i nekrenuti časopis s čvršćim MWoncepcijama, časopis

koji bi vremenom možda uspeo da pridonese javljanju onih strasti Što nedostaju ovoj književnosti. Doklegođ se bude u lice volelo, a iza leđa mrzelo besprincipijelnost će obeležavati naše odnose. Nužni su dublji afiniteti što Kkristališući opravdavaju grupiranja mnogo trpeljivija u međusobnim sporovanjima, jer se suprotstavljaju iđejama, ne ličnim ambicijama.

Ako dakle, i ja odbacujem sistem omnibusa, ne činim to što bih bio protivnik koegzistencije u literaturi. Naprotiv. Ali koegzistirati pod istim koricama ne moBu napisi u stilu francusko-ruskih salata gde ima od svega pomalo i ničega dovoljno, nego dela što izviru iz istih kreativnih izvora i žude da izraze isti maksimalno intenzivni totalitet čoveka, i kad je reč o Delu, onog još nekazanog i nOvVoOg u njemu, uprkos starosti tog nOoOVOBg.

Nije čudo što to novo hoćemo.

Živimo iu zemlji koja društveno politički prednjači ispred svih, i mnogo većih, i mnogo bogatljih.

Kakva literatura ako ne nova, može da izrazi okean ovih 17 miliona talasa, kad je Jugoslavija njihovo dno i njihovo nebo?

Govoreći o literaturi za koju ću se zalagati ne manje od svojih ređakcijskih" drugova Vuča i Isakovića, primećujete da sam prinuđen da je nazivam novom, kako bih izbegao drugu jednu reč isto toliko nepreciznu, mađa praksom sankcionisaniju na izgled. Tu drugu reč upotreba jeste da nameće, ali pristojnost odbacuje. I ne samo pristojnost.

Prema tome, ja neću rado nazivat: mođernističkim pesme i prozu što ćemo objavljiva– ti. Ne spadam u one koji seđaju za stolove na koje su kelneri istorije stavili kartone: zauzeto.

U Hrvatskoj se pre više od 40 godina grupa oko Čerine obeležila kao Moderna, a pre triđesetak, u Srbiji, mođernističkim su imenovani svi pokreti i strujanja od Vinaverovog ekspresionizma do nadrealizma, iako se Marko Ristić još u Putevima 1924 ograđivao od tog nekorektnog zajedničkog imenitelja.

Ristićevi argumenti, izneti pre 31 gođinu, dobri su uglavnom i danas.

Ograđujući se odlučno od književno prevaziđenog i mrtvog D elo se neće pretvoriti u organ svega i svačega što se iz raznih, pa i reklamerskih pobuđa, lansi-

ra kao modernističko a jeste diletansko, mekulturno, sluhističko i loše. Tako se rđavo ne stoji tu ni sa književnošću, ni sa sposobnošću rasuđivanja. A nije đa nema razumevanja i spremnosti da se prihvati svaki vredni i zanimljivi pokušaj saopštavanja neznanih još realnosti. Znane i nisu književni problem.

Ne znači da će se Delo u želji da đonese nova sazvučja odri-, cati kontinuiteta, bez obzira što postoje ozbiljne sadržajne i formalne razlike između ponečeg što se u književnosti pritisnutoj opštim zaostalostima sređine, regresivnim zakonima i pređrasuđama samih pisaca pre revolucije moglo i umelo đa hoće, i onog, što se humanističkog zna sada da traži i nalazi. Ne treba zaboraviti, međutim, đa su izvesna stremljenja na koja se nađovezuje danas nova književnost starlja od poslednjeg poluveka; da njih u raznim doziranjima susrećemo ne samo u mođernizmu, nego i u đelima našeg 19 veka, i ne samo kođ prećutanog Kođera, nego i kod Kostića, Milutinovića i drugih, ali i u laičkim i ne samo laičkim tekstovima naših starijih i srednjevekovnih pisaca, T pre njih. T po-

sle. U umetničkoj, ali — ne čudite se — i u narodnoj Kknjiževnosti. Totalitet čoveka, čijem izražavanju ođuvek teže sve umetnosti, logično, ne spađa u samosaznajna otkrića poslednjih vremena. Mutnije ili jasnije, znalo se, slutilo se, osećalo se, saopštavalo glasovima proroka i pesnika, 5 lomača ili iz čeljusti zveri, jedinstvo čoveka i sveta, kao i nedovoljnost zdravorazumskih kategorija da se ono izrazi. I, odbavpimo li mističke i druge ljušture, koje su danak nivou prošlih vre-

ena, uočićemo vrlo jasno nit koja spaja neke elemente es tetike prastare Altamire sa najsavremenijim umetničkim tezama.

Novo koje, ponavljam, može pretenđovati samo na relativnu mođernost, nipošto ne na pomodnost, manifestuje se u ovom vremenu sve više kao sinteza iracionalnog i racionalnog, sadržavajući savladane u sebi sva protivurečja prevage jedne ili druge komponente na čvornim etapama čove-

kovog razumevanja sebe i umetnosti.

svoje

Bez obzira što u svakoj odđ tih tačaka nailazimo na književna i ne samo na književna dela čija je snažna i delotvorna izrazitost shvatljiva samo kao rezultat primene upravo te kreativne sinteze, uprkos činjenici da je, recimo, u jednom od tih istoriskih čvorišta ukus ždravog razuma punio kante kantovskih praktičnosti svojom nedovoljnošću, ili u drugom, da je, slepa vera u determinizam isključujući svako uplitanje slučaja u sferu čovekoVOg „samokazivanja, izjednačila neslobodu sa slobodom a nju sa nihilizmom Đ„apsolutnog lizma.

Čini mi se đa bi Delo grešilo kađ bi se odreklo Kknjiževnog nasleđa ijedne od tih kreativnih etapa, čak i onih za koje se ne misleći mis,li da su okretale leđa stvarnosti. Jer čak i to što inteligentno, stručnjaci stajanja u mestu, zovu bekstvom i đezerterstvom iz stvarnosti jeste ustvari, potresan poduhvat za povećanjem, proširenjem i obogaćenjem stvarnosti i pretstavlja njeno osvajanje i njeno podvrgavanje umu koji je, željan razumevanja, prisposobljava umetničkoj glađi bića da se izraženo ogleda i saopšti. Da stvarnost ne možemo lišiti komponenti koje nisu isključivo društvene u to nije potrebno tu ubeđivati nikog, ali isto tako ni onih Rkomponenti koje prizma društvenosti nije prelomila. Pa ipak, kađ mlad pesnik napiše pesmu o lutalici Odiseju, uvek se nađe pametnjaković koji će reći: »Mto, osećajno emigrira«. A tako nije.

Samo ako se može reći da su iz stvarnosti bežali moreplovci otkrivajući basnoslovne kontinente, da su dezertirali iz nje svi pronalazači otkad je sveta i veka, pa i oni najnoviji ukrotitelji nuklearnih energija, onda bi se to smelo rećii za umetnike koji su, služeći se najrazličitijim tehnikama dostupnih njihovom vremenu, ili ne, otkrivali i time činili saznajnim, ali i izražajnim umetničkim domenom elemente čovekovih realnosti, njihove neotkrivene prostorije, i neiskorišćene, ali ne i nedelujuće sile. Čak i sapete.

Zašto bi ostale uvek prituljene i prigušene? U ime čega? Straha od sebe? Čovek koji voljen voli

njiževnos

iraciona– ,

Razgovor urednikom

nema razloga da potiskuje svoju ljubav. Pisci ove socijalističke zemlje neka stvaraju u toj klimi poverenja koja je sreća uzvraćenog rodoljublja. Šta smeta, ako je poneko od njih tu i tamo jednostrano sagledao, izražajno zasektio; umetnici, uvek ustvari na analitičkom tragu za nerečenim dimenzijama” postojećih sazvučja kazujući sebe, kazuju sve nas. I obrnuto. Treba zato razumeti i

Povodom izmena u časopi su „Književnost” i pojave novog književnog ča sopisa „Delo”, zamolili smo njihove urednike, da za mnoge čitaoce kažu nešto o literarnim shvatanjima koja će zastupa ti u svojim časopisima

njihova istrčavanja koja su uvek izraz jedne nestrpljive naše lju-

bavi: strasti za ovim tu jeđinim životom. Ne zatvarajući vrata eksperi-

mentu, ne lišavajući se ničeg istinitog, Delo će se truditi da donosi i tekstove koji sadrže što više elemenata harmoničnosti jedinstva čovekovog bića. Ono što je još Frojđ naprimer, mogao zvati iracionalnim, danas naučno osve{ljeno, klasirano, shvaćeno, ne može biti u tolikoj meri autonom–no: postalo je plen požuđe racionalnog razumevanja iako mu se funkcija nije izmenila u meri da se javi kao apsolutno kontrolisano i nerefleksno delovanje. A ono što se još uvek manifestuje kao isključivo iracionalno, oblast je daljih naučnih ispitivanja u toku, ali i slutniji izvesnog broja pisaca koje je njihov siloviti nagon za interpretacijom i izražavanjem života učinio sposobnim da iznesu pođ reflektore uma elemente buđućih saznanja nezaključenih. Ali da završim s tim odgovorom, koji izgleđa, zahvaljujući ljubaznosti novih »Književnih novina« prelazi interes pukog obaveštenja, još

između prošlosti i sadašnjosti postoji, ali kao poreknuto u negaciji: sačuvana želja za uobličenjem svih realnosti koje su naše, koje su progresivne, a ne želja da se tabuizira je-

Kontinuitet

sa Oskarom Davičom, čosopisa „Delo“.

dan određeni postupak zvan muzejsko-realistički i nametne kao jedini ključ za sve brave čoveka, u sve prostorije bića, za sve dimenzije života.

Izlišno je reći uz to da ih ja ne čujem, te glasove izvan ove stvarnosti u kojoj svest i saznana potsvest ne idu u raskorak i ne isključuju jedna drugu iz aktivističke solidarnosti sa društvenim stanjem stvari, uslovljavaJjući ga, u krajnjem, same uslovljene njim.

Ređakcija Dela će nastojati da objavljuje priloge koji će izražavati te potpunije skladove, životnije sinteze, glasove čujnije no nekad, istinitije, đakle, realnije, pa prema tome i realistič« kije no ikad.

PB. Na koje pisce naročito ra-

čunate kao na sarađnike vašeg časopisa? Da li na iste na koje i »Savremenik«?

— Mogućnosti su nam više nego skromne, bar posle prospekta kojim je novi „Savremenik« obznanio da je za sebe osigurao objavljivanje »proze najboljih pretstavnika jugoslovenske pripovetke i romana«, dakle proze. Nećemo moći đa donosimo »naše pisce koji svojim delom čine najuspešniji napor«, prozni napor »na stvaranju savremenog proznog izraza«, kako se to tamo napisalo. Delo za razliku od Savremenika, ne svojata i ne poseđuje nijeđnog pisca, čak ni najneuglednijeg. Sledstveno, biće prinuđeno đa objavljuje pisce koji su svoji, a ne Savremenikovi, ili · bilo čiji,

Njih srećom, ima i među najstarijima i među onima najmlađima, koje ćemo mi prvi put štampati. Časopis koji bi se zatvorio prema njima i akađemski pretendovao samo na priloge najboljih pretstavnika jedne Književnosti, ne bi izvršio jeđan đeo svojih kulturnih zadataka koji 5u

mogla da ima književnost od džaftanja u utata-stilu: »Moja je

estetika bolja od tvoje, aa, jeste, bo-lja«.

Nismo deca.

Ali ako mislite na napise kao onaj Marjana Jurkovića, objavljen u prvom broju »Savremenika«, onda moram da kažem, da ćemo uvek načelno ustajati pro-

tiv svih neodgovornih pokušaja da se pMnonopoliše politička ispravnost za bilo koje ođ kođ nas postojećih shvatanja Mnjiževnosti. Delo će se čuvati takvih pretenzija. Njegovi urednici ni u snu ne misle da je literatura koju cene redaktori »Savremenika« u raskoraku s njihovim i našim zajedničkim političkim uverenjima. Imamo prava da tražimo da ni oni ne dovođe u sumnju humanističku poruku koju sadrži literatura koju mi volimo.

Nadam se zato da je tip članka Marjana Jurkovića „bio izuzetak koji će se oni čuvati da ponove.

Ne mislim time da sporim Jurkoviću ili bilo kome pravo da do mile volje poriče neđoslednost u shvatanjima jednog pisca. Svako neka prema svom ukusu, nivou i inteligenciji sudi o vrednosti knjiga. Ali neka niko ge pokuša da čineći to, društveno diskvalifikuje autora podmećući mu namere koje on nije imao pišući, ili tendencije koje njegov tekst logično imati ne može.

Zadržavam se na tome jer je krajnje vreme da se iz naših običaja zauvek uklone te nedostojne primitivne ustvari i kulturi potpuno strane fežnje. Pisci koji imaju ozbiljnih razloga da se smatraju književnicima, nikad se nisu ni upuštali u takve rabote. Ni neće upuštati. i

Drugo je Marjan Jurković. Njemu je lako. Njega niko ozbiljan ne smatra piscem. Da bi se to zaista bilo nije dovoljno za tri deset godina ' napisati „nekoliko predgovora, paljetkovaninh malo tu malo tamo, ili, pod pseudonimom Šarga-repa, a možda,. ako se ne varam i Paradajz, nadrljati par stranica, i na njima herostratski sporiti kulturu, talenat i progresivnost Miroslavu Krleži.

- Miroslavu Krleži!

Kao Što nije dovoljno imati onolicno znanja iz estetike koliko očito poseduje M. Jurkovic da bi se smelo pomišljati na apodiktičko izricanje sudova o vrednosti knjiga. Naučiti neki teoretski katehizis književnosti, pa u ime oca pozitivnog lika, sina beskonfliktnosti i svetog duha zdravorazumskog lakiranja istina, poći u vojnu protiv shvatanja književnosti koja mogu čak biti u po nečemu i pogrešna, ali ne neknjiževna, i ne nesocijalistička, stvar je koja se ne sme raditi i stvar kojoj se ne sme jatakovati.

suviše

Jaktea GOLA, Z65ak Aaa; JEO BL ZOV FABRIKA DUVANA U NiŠU

ELI FINCI: *Perujem u nove pisce,'

nove misli i nova osećanja

1. Čuli smo đa u ređakclji Vašeg časopisa dolazi do nekih promena. Da li biste mogli da nam kažete kakve su to promene i usled čega

došlo do njih? () muarskom sveskom, jom lazi u desetu godinu izlaže ređakciju lista „sačinjavaju, DO ređ mene, Dušan Matić, 'koji je

Jedan

D nove godine,

već bio, pre dve godine,“ c od urednika _ časopisa, i Jova!

Hristić, pisac. najmlađe generda- snaš ćlje, kao" sekreta redakćije. Do ni

, VI AAA 34" i »Književnost« u: - pokazuje volju i

· znaku

se već, po osnovnim intencijama, pođeliti u tri razgovetna perioda: prvi, do 1948, u kome je borba za revolucionarna načela bila u prvom planu zađataka i dužnosti; drugi, od 1948 do naših dana, ka-

da je trebalo, na širokim osnovama tolerancije i trpeljivosti, pri-

što u ma kom obliku snagu da egzi| sve što doprinosi jačanju alnog fronta u oblasti kulture; i reći period, period tremuha koji sada Živimo, sav u - pribiranja i frontiranja po srodnosti iđejno-umetnačela, po bliskosti simpa-

| 1: TUŠ anje drugaxčke TUE ove promene došlo je. ižš više raz tija i antipatija za pojedine po onima koji čine prve teške kora- , ~ yi"8& odi! kyadenb na krete,. pisee i dela. Daleko sam ke. Pod usl koj 098 ai e ji U GO OCT a i j | 0.8) BrOODLMH, to a i svoju u, mogu podvrgnuti” od pomisli da je »Književnost«, ; o prvi, što znači, lakši zahtev a je nog jedinog, osn. be) tom drugom periodu, koji se

od drugih koji će da sleđe, ipak ,

pogledu nečeg što niko nije definisao a svi zovu talenat.

3. Mislite li da ćete sa snagama oko Dela moći uspešno da polemišete povodom izvesnih stavova Savremenika?

nedđvosmisleni u

— Zašto da polemišemo sa »Savremenikom«? Kakve bi koristi

|S A e:

|\i\

nog načela: funkciji časo pisa u svome vTRO } Istorija »Književnostla jer 7: 7

set godina kontinuiranog,

nja, kod nas, gđe je sve izloženo

tako brzim promenama i gde je

sve gotovo bez ikakve tradicije, ipak je neka istorijica!), ta istorija izlaženja jednog časopisa

i njegove javne funkcije dala bi

poklapa sa mojim učešćem u rečasopisa, izvršila onu

e ilo, Ali ipak moram nešto | kažem: gotovo sve principijele kritike koje je redakcija »Književnosti« primila — a bilo ih je neobično oštrih i žučnih uglavnom su bile „zasnovane na merazumevanju onih načela koja je »Književnost« smatrala postulatom vremenske funkcije časopisa: načela koegzistencije estetskih i izražajnih pravaca u celini nacionalne kulture. Drugi jedan časopis koji je tobož pošao sa utvrđenih marksi-

CS · 1;

— E

stičkih pozicija u oblasti kulture (đosetili ste se i sami: mislim na »Novu misao«) i koji je prividno bio protiv, omnibus-časopisa, u samoj svojoj redakciji imao je vrlo šareno omnibus-pevačko društvo. Ali, to nije ni najmanje smetalo da ima svoj kriterij, najgori ođ svih koji su se javilđli u „našem posleratnom kulturnom životu: kriterij beskrupulozne lične afirmacije, Kkriterij ođređivanja estetske vrednosti i idejne orijentacije pojedinih umetnika na osnovu prihvatanja ili odbijanja da prime i učestvu ju u zavojevačkom pohođu koji je »Nova misao« pređuzimala i htela do kraja đa izvrši... Ako se taj gusarski brođ ambicija i moralne „neosetljivosti nasukao, ako talasima naših bara i močva– ri plove samo njegovi razbijeni ostaci, desilo se to pre svega zato što u našoj sređini i principi i moral imaju još uvek svoj smisao i svoju vrednost, što umetnost, da bi ostala verna sebi, svojoj ljudskoj suštini, da bi uopšte mogla da živi, mora da nosi u svojim nedrima, neprikosnovenu istinu doživljaja i uverenja, nepristrasnu strast da otkriva čoveka u životu, totalitet ljudskog u stvarnosti.

Danas je već situacija mnogo zrelija da se i umetnost ı umetnici opređeljuju i okupljaju oko

; 27 ==5,%F0pyAP_

ı == = —

· — — — — · —

zastava umetnosti, da svojih „shvatanja, naklonosti odrede prema pojeđinim programima i pojeđinim realizacijama. Ako je »Književnost« do sada bila, ako je redakcija smatrala da »Književnost«e mora da bude široka tribina za sva umetnička nastojanja koja polaze od postulata socijalističke kulture, ubuđuće će »Književnost« nastojati da i sama, na širokoj i tolerantnoj osnovi, jer je tolerancija preduslov opstanka umetnosti, okupi što više srodnih

stvarnih se na osnovu razumevanja i

progresivnih stvaralaca i pisaca, da određenije estetski obeleži svoju fizionomiju. Ali, o tome

govoriti sada, još uvek je prerano. Praksa će ođrediti i pokazati buduću fizionomiju »Književnosti«, kao što ju je ona, a ne samo težnje ređakcije, odredila i u prošlosti.

9. Pored Vašeg časopisa »Književnost« koji redovno izlazi već devet godina, u Beogradu će uskoro biti još nekoliko književno – umetničkih časopisa. ,,Savremenik« Velibora Gligorića i Dušana Kostića, a u pripremi su prve sveske časopisa »Delo« (Urednici: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo i Antonije Isaković) i časopisa »Perspektive« koji izdaje jedna „grupa likovnih

umetnika. Svi ovi časopisi imaju određenu namenu. Koja će biti buđuća koncepcija Vašeg časopisa, odnosno, kakvo mesto Vaš časopis treba da zauzme u našem Kknjiževnom

životu?

S pokrenuti i đa se pokreću novi časopisi

đokaz je, držim, đa između svih tih časopisa postoje i da će, u toku izlaženja i jasnijeg ispoljavanja težnji i shvatanja, postojatix razlike u gledanjima i rešavanjima „problema „književnosti (teoretskim i praktičnim). Što je još važnije, pojava ovih časopisa jasno govori i o bujnom razvitku naše književnosti, i to ne samo kvantitativno, što je samo po sebi dobro, nego i iđejno, na osnovu načela i shvatanja, težnji i umetničkih ambicija. Nema sumnje, jedan izvestan broj „saradnika »„Književnost« će izgubiti, jer će oni naći prirodniju klimu pod drugim iđejnim ili estetskim krovovima. Ali, istovremeno, to će još više približiti ostale saradnike, dati im povodđa da čiste i izjednačuju svoja shvatanja, da i sami jasnije sagledaju metode i ciljeve svoje delatnosti. Čini mi se đa od ovakvog „pregrupisavanja i sama književnost i časopis koji vođim mogu samo dobiti, ni

AMA činjenica da su

u kom slučaju izgubiti. Jer, ukoliko svaki časopis bude pokazao svoju fizionomiju, on će ostale prisiliti da se prema njoj odrede, a i to će, mađa indirektno, doprineti i njihovom sopstvenom određivanju.

3. Da li će »Književnost« proširiti krug svog interesovanja i na đruga područja intelektualnog i društvenog života, i u vezi s tim da li će uvesti neke nove rubrike i kako su one zamišljene?

ređenije tome ne

Z bih mogao reći. Ja i-

mam nekoliko zamisli i namera, ali nisam siguran da ćemo ih moći sprovesti u delo. Nadam se da

A sada vam ništa od-

će i nova ređakcija „znatno pomoći u određivanju pojedinih

»rubrika«, „đa će uspeti da nađe pogodnije i efikasnije oblike ak-

tivnosti za praktičnu primenu svoga stava. Ono što mi se već sada čini sasvim sigurno, to je

da će »Književnost«• i ubuduće Oostati časopis koji se bavi Kkulturom u užem smislu reči i da u tom pogledu neće doći ni do kakvih bitnih promena.

o_—

4. Da li biste imali đa nam nešto kažete i o nekim druSim problemima koji se vezu-

ju za daljni rađ Vašeg časopisa? OD nas se često, pro-

K sto po nekoj jezičnoj

inerciji, govori o pis-

cima i o mladim „piscima. Čini

mi se da je krajnje vreme (po-

noć je davno prošla!) da u

praksi likviđiramo sa tom

veštačkom izmišljotinom. Oni

koji se, onako paušalno i po na-

vici, nazivaju mladima, odavno Su već, srećom, prestali to biti. Oni se osećaju u našoj sredini

kao živa snaga, gotovo dominirajuća. Šta bi bilo od naše poezije da nismo dobili sveže sokove? Šta od pripovetke da u nju novi pisci nisu uneli nove drukčije akcente pisanja i osećanja? Šta od

romana? Zar u tome rodu, koji je doskora kod nas postojao samo feorefski, »mlađi pisci« nisu

pokazali ponajviše snage i poezije? A šta tek da kažemo o kritici, koja bi, da nije nekoliko novih imena, bila prilično jalova i staromodna?

Ja verujem u nove pisce, u nove snage, u nove misli i nova osećanja. Njih traži i nalazi sam život, stihiski elementarno. Oni su tu, spremni da odmene umorne i klonule, kao što će sutra i njih, kad se umore i klonu, odmeniti nove generacije. Treba biti borniran, ili živeti u začaranom krugu svog solipsističkog osećanja, pa ne videti da naša savremena Književnost već živi i diše pulsom onih koji su nedavno stigli i koji stalno pristižu. Tim mlađim snagama, koje pretstavljaju i novu mladost našeg života i naše kulture, pripada budućnost. A više od onoga što je bilo, ma kako lepo i veliko, ja volim ono što jeste i što će biti. Prošlost je uvek melanholija, sadašnjost i buđućnost borba i radost. »KNJIŽEVNE NO VINB«

počev od ovog broja na svojim stranicama objavljivaće sve vrste oglasa u umuelničkoj obradi po sledećoj oglasnoj tarifi: 1 strana 160.000

1 strane 80.000 14 strane 40.000 !/s strane 20.000 U gornje cene uraču-

je tehnička oprema.

)

nata Oglašavanjem u »Književnim novinama« bolje ćete, brže i pod najpovoljnijim uslovima plasirati svoje proizvode. Oglašavajte i pretplaćujte se na »Književne novine« koje donose odabrani materijal iz svih oblasti kulturnog života.

KNJIŽBVNE NOVINE 7 ~