Књижевне новине

KORBMF DOBRICE COŠICN

i problem modernog romana

Uostalom, gde su Branice PravVoOJ UMmcclunOSLli ı pra-

Kad čovek pročita »Korene« Dobrice Cosića ne može da se ofme utisku, koji ima snagu opsesije, o tome kakvo bogatstvo, kakav bogat i neispitani rudnik motiva leži u našoj i daljoj i bližoj prošlosti. Kopati uspešno ilj rudariti, kako bi rekao jedan od junaka ovog Ćosićevog romana, u toj oblasti nije nimalo lak i jednostavan. posao. On zahteva, poređ dara i spo sobnosti i smisla za, koncentra ciju i saživljavanja « materijom, i sigurno muetodološko prilaženje predmetu koji se obrađuje, to će reći siguran literarni postupak koji će do maksimuma omogućiti piscu da uđe u događaje i ljude pro šlcsti, u almosferu društva i vremena, u psihologiju ličnosti. A to pretstavlja više nego običnu, svakodnevnu i smrtnu smelost. Smelost koja, kad se svi zahtevi ispune i usreisrede u jednom licu, VO_ di do najviših vrhunaca poezije iza kojih, kako kaže savremeni francuski kritičar Ro ber Vemp pišući o Malarmeu i Valeriju, stoji samo nebo, plavo i široko nebo — i ništa više.

Započinjući s »Korenima« trilogiju o istoriskoj sudbini najmanje triju genera-

tetom i psihologijom mi smo, još i sada, najčešće sposobni, samo za stvari kratkog daha. Za stvari koje kao da je naš nacionalni genije izbacivao eruptivno između dva boja, dve bune i dva rata. Kao da nam je gorka sudbina predodiredila i namenila našoj književnosti (sve dosad) da uglavnom, daje kratku mproznu ispovest, kratku lirsku pesmu i lirski mapev, ili pak deseteračku jadikovku i deseterački protest, A sve to skupa odvlačilo nas je sa širokih puteva romana koji je bio i ostao ono što je u muzici simfonija prema delima, takozvane »male forme«. I dok se na Za padu krupnim koracima napredovalo u razvoju romana, smenjivale razne škole, pravci i forme jedna za drugom, pojavljivao se i pojavio ne mali broi velikih imena i ne manji broi velikih dela svih pravaca, naše sećanje beleži samo par značajnijih imena: Jaša Ignjatović i Bora Stanković od starih u Srba; Krleža, Crnjanski, Cesarec, Bra: na Ćosić, Matić-Vučo između dva rata, Andrićevi momanihronike u vreme Drugog svet skog rata, evo nas do naših dana. Priljag je, kao

i =

istoriski mogli.

Vun UuliculiCkumi aclima? JI, bolje: gde su prave granice i da li se sasvim precizno mogu Oodurediti, kako to zamišljaju izvesni dogmatici, između jedne i druge škole, između jednog i drugog pravca, jedne i druge forme, kad nije redak slučaj da se nađu, prožete i utkane umetnikovom rukom, mišlju i maštom, u jednom te istom delu? Naše simpatije, prema tome, mogu da budu na jednoj ili drugoj strani, naši estetski principi kojima se rukovodimo usmereni u pravcu realizma ili modernizma (ovu krutu i grubu podelu uzimam u njenom uslovnom značenju, u kojem se trenutno upotrebljava), — jedno je važno i najvažnije: naš savremeni roman «i njegov dalji razvoj! Briga Kritike treba da bude naš roman kao +takav, a posle toga tek treba raspravljati — gđegod je io moguće, razume se, kroz analizu oD estetici. | Roman Dobrice Ćosića »Koreni« u tom smislu, otvara čitav niz problema za diskusiju, utoliko pre što je to, u celini gleđano, vrlo značajan i vrlo dobar roman. Ne upuštajući se u prepričavanje njegovog sadržaja, a još manje u podražavanje piščeVOg stila i jezika,

JOS

cija (a možda su u Ppi- | tanju četiri, svejedno),

Dobrica Ćosić se podđu- | hvatio ostvarenja kod nas neuobičajene i — nije pre terano reći — grandiozne za” misli. Srpska književnost, a to važi umnogome i za jugoslovensku u celini, nema neku jaku tradiciju romana. Naprste se prosto mogu izbrojati romani i romanopisci, koji nisu samo iedan naslov ili jedno ime više u nastavnom planu za učenike srednjih škola. Problem romana, upravo, nemanje romana (kao i drame), već decenijama je otvoren problem naše književnosti i zbog njegovog nerešavanja moglo bi se, čini mi se, reći da smo se, u odnosu na druge naprednije književnosti, sve dosad kretali uglavnom u provinciskim razmerama i okvirima. Ne mislim ovom konstatacijom da potce nim ni našu novelistiku ni našu poeziju koje odista imaju veoma značajne pretstavnike i veoma značajna dela, čiji kvalitet i nivo nikako niie ispor kvaliteta i nivoa sličnih ostvarenja u Tmwropi, Međutim, tek roman, u zvim svojim vidovima i komponentama daje široku panoramu jednog društva; tek je roman, sa svim onim preimućstvima koja ga odvajaju i stavljaju iznad ostalih književnih TrTodova, dokaz zrelosti jedne literature, dokaz njenih pravih potencijalnih mogućnosti. Improvizatori, kakvi smo u mno go čemu bili i ostali sve do naših dana, odrasli u stalnim bunama koje su se naizmeniČno smenjivale, odnihani u zbegovima i hajdučiji, prožeti do srži zbegovskim i hajdučkim načinom života, mentali-

wi _„„a81ES

Ispovest jednog pesnika

(Slobodan Marković: Pijanci idu dijagonalno. ilustracije Slave Bogojevića, »Muadi bo-

rac«, Beograd, 1954). ljaju, teturaju i pa-

P daju. „Pesnik Slobo-

dan Marković kaže: pijanci idu · dijagonalno. Svestan .je da je to dijagonalno kretanje ustvari vertikalno, naniže, u delirijum tremens, u cirozu jetre, u razaranje piramidalnih moždanih ćelija. Da bi nekako zalepili provaljene zidove svoje svesti, zakrpili svoje traumatske procepe, oni se obeznanjuju alkoholom, veštački iritirajući mehanizam svesti, odvode sebe u košmare i vizije bez smisla i logike, tih šematskih pojmova ljudi koji su kao punjeni slamom, lutke i lutani što se kreću oko pijanaca i žive isti život trezni, osvešćeni.

Ova je knjiga tužna ispovest jednog pesnika koji pije alkohol, usipa ga u sebe, usisava, natapa se njime da prividno ojača i dobije onu snagu koju stvara unutrašnji potisak i veštački napon izazvan alkoholom, da se posle sasvim izgubi i padne. A kad se otrezni ponoviće isti put. I tako kružno: kroz javu i košmar, kroz mamurnu treznost i bezumno pijanstvo, do halucinacija i besvesti. Pijanci idu vertikalno, u sunovrat. Pesnik Marković je toga sve stan i zna da je otsustvo volje upravo nemoć da se odupre tom otrovonom zlu što se po žilama razliva i pali krv, nagriza mozak i razjeda svest, da je sasvim razbije i ugasi. Ali on se kreće i dalje tim putem i uzaludna bi bila

svaka prohibicija i psihoanalitička propedevtika, antabus. Tako je pijančio Tomas Dilen, pre njega Jesenjin, pre „njega Bodler, Edgar Alan Po... Svaki je od njih ostavio i svoju ispovest, svo ju literaturu, a ta se baš čita trezno i trezveno, tako i ocenjuje, pa tako i traje, a ličnosti pe-

Zako #%#

IJANCI se zanose,'\lju-

Tan. Mladenović

Što se Vidi, Više nego mali i skroman za naše romanopisce-savremenike Šegedina, La lića, Vuča, N. Simića, Jelića, Kaleba, Božića, Ćopića, Daviča, Konstantinovića, Kranjeca, Šinka, Jaru Ribnikar i druge, da ih ne nabrajam, zaključno' s Dobricom Ćosićem koji se javlja već s drugim romanom i najavljuje seriju.

Pa kad stvari stoje tako,

ima li onda mesta diskusiji realizam-modernizam, i neznam o još kakvom »izmu«?

Ima. Ali bi bilo mudro, neosporno mudrije da naša savremena kritika — ovog ili onog »izma«, svejedno — podrži svaki falentovani pokušai u pravcu stvaranja našeg „savremenog romana. Jer, evo, dizbijamo polako i sigurno, na široke puteve velikih literatura: prošle, 1954 godine samo u Srbiji objavljeno je devet romana! Nezapamćena, cifra za naše prilike, i red je da joj se poradujemo, bez obzira na sve kri tičke primedbe i sve veće ili manje „.n4ortatke koje bismo mogli da stavimo začun ove ili one knjige.

Nema sumnje da se, u ovakvim prilikama, kađa se naša romaneskna književnost malazi za čitavu jednu epohu iza onih najrazvijenijih zapadnih, mogu kod nas pojaviti — i zakonito je da se pojavljuju, utoliko pre što ih ima i tamo gde postoje daleko veće tradicije — romani različitih formi i različitih · pravaca, Mi, ustvari, nismo »izživeli« nijedan od njih potpuno i kako valja (a pitanje je da li je to uopšte mogućno), jer to nismo ni

va TL e ——-

| neizbežno otvV mogućnosti u | vulgarizovanja, 7 mirne duše Ćosić u ovom sVOM, orao duboku brazd ličnom razvoju i u še romaneskne knjiž, svim svojim vrlina (kojih takođe ima, meri) »Koreni«, DOs Davičove, pretstavi novo u našoj savre? ževnosti, i to novo n( zahvatu jedne dosad ne ne i neobrađene mate po onome kako je_uobličena i data, književnom i umetničk manu. Savremeni franc! tičar Rober Kanters del | i pisce po tome kako \koji : ; zadovoljavaju njegov razum, mje govu volju i njegovo srce. Po toj, na prvi pogled možđa pomalo šematskoj, klasifikaciji on je svrstao, naprimer, „Prusta u pisce koji najviše zađovoljavaju razum, Balzaka u one koji dovoljavaju volju, a Dikemsa

zau one koji se direktno obraćaju srcu. »Koreni« Dobrice Ćosića imaju, rekao bih, od svega .tog

(d foknerovskoj,

pomalo po onoj prustovskoj hemingvejskoj i razume se) evokaciji »izgubljenog vremena« i simultanom ređanju sadašnjih i prošlih zbivanja; po balzakovskom realizmu i šyrealističkom zahvatu stvarnosti obrenovićevske Srbije s kraja prošlog veka i balzakovskoj reljefnosti i psihološkoj prođubljenosti glavnih junaka (Aćim Katić, Tora Zadčdić, Đorđe Katić, Simka, Niko1a); %, “admmd, po dikensovskoj toplini i humanizmu, pa, a ko hoćete, u izvesnom smislu, i dikensovskom linizmu (i senti-

mentalizmu koji probija, tu i tamo, kroz uzdržani i uzdržavani ton).

No, to nije ni izbliza sve što karaktetriše Dobricu Ćosića kao romansijera. Potrebno je i nužno

ZGGRII erofgaG za dramatiku,” za dramsko davanje i vođenje fabule, po čemu, zasad, nema premca u našoj savrememoj književno= sti. Divlje strasti, političke i sOcijalne, kao i đuboka lična drama glavnih protagonista zromana, jedno uzvitlano i usplahireno doba srpske istorije, protkano političkom hajdučijom (koja se ovde više naslućuje, i to je baš dobro, nego što se direktno vidi) i političkim bunama (tako plastično i nezaboravno opisanim u rađikalskoj buni sela Prerova), doba razdirano nepoštednom par tiskom i partijaškom borbom između rađikala, naprednjaka i liberala i, „najzad, „dinastičkim prevratima i udarima, u kojima se nije imalo mnogo skrupula i sentimenfalnosti da bi se protivnik onemogućio i postigao željeni cilj — sva ta široka i uzavre-

još podvući i istaći njegov izvan-la srbijanska panorama našla je

Na 16 strani Lamorisa po filmu

pripoveika Blbera

„Bela griva”

: u podizanju

niji

svoj aadivyalan odraz u emotivnom, sočnom, krepkom i gusto pisanom tekstu Ćosićevom. Atmosferu srpskog sela i palanke s kraja prošlog veka, neprekidna gradđacija ritma, kao i sve čvorne kompozicione i psihološke probleme Dobrica Ćosić je rešio — poezijom. TI još jednom se pokazalo đa moderni roman, i dobar deo modđerne proze UOopšte, za svoj kvalitet i svoje bitisanje, ako se tako može rezolutno reći, duguju lirici. Štaviše, čisto formalno i zanatski HBOVOreći, teško da bi se jedna ovakva građevina kao što je roman »Koreni« (i kao što je većina modernih romana u svetu) i Održala da nije lirskog ulaženja u ljuđe, u pejzaž i u same ljudske odnose, da nije onog veštog povezivanja starog klasičnog na-

čina pripoveđanja i fabuliranja sa brzim, kraćim ili dužim lirskim monolozima i dijalozima,

sa unutrašnjim ispovednim govorom i introspektivno-retrospektivnim „poniranjima jarkog lirskog intenziteta. U toj kombina"torici i leži dobar deo »ftajne« građenja modernog romana, i kada se danas govori i piše o Krizi poezije ne freba ispustiti viđa veliki značaj koji ona igra romaneskne književnosti na jeđan viši, savreme-

nivo.

Već pomenuti francuski kritičar, Kanters, govoreći o tome šta je novo uneo savrememj romani u riznicu roma-– neskne književnosti, piše za

| najbolje niegove pretstavnike

(Henri Džemsa, Menedita, Pru sta, Džojsa, Žida, Kafku, Firbenka, Mana, Mizila i Virdžiniju Vulf) da su, svaki ponaosob, iz dubokih unutra-– šnjih razloga došli do ubeđenja da se ·'više po slarom klasično-realističom ·(balzakovskom ji dikensovskom) postupku ne mogu pisati savremeni, romani. Tako je Ssavremeni roman potpuno transformisan, i stara pravila igre više ne važe. Ali, piše dalje Kanfers, ako se kaže: posle Džemsa, ili posle Kafke, ili posle Foknera, me može se Dpisati više moman kao ranije (kao u vreme Balzaka ili Dikensa, recimo), onda io nikako ne mzači da sada freba graditi roman na istovetam način kao Džems, Kafka ili Fokner. Tako raditi značilo bi imitirati.

Mislim da ovome nije Dpotneban nikakav poseban Kkomentar. D_-brica Ćosić ie u svom romanu »Koreni« pošao najispravnijim m+gućim putem. On je zaista neimitatorski i zajsta stvaralački primenio u svom delu najnovije tekovime savremenog romana. Možda. Ba ie na to gurao ij sam mokliv i solidno izučeni i proučemnmi materijal, istoriski i ljudski Svejedno.

Ako negde u »Korenima« i ima neravnina, ako svi šavovi u kompoziciji i nisu baš uvek čvrsto spojeni, ako su neke ličnosti ponegde malo više naglašene no Što se čini da bi to trebalo (i kod Šekspira su ličnosti mnaglašeme), onda je to kod Dobrice Ćosića pre nedovoljna sraslost s novim književnim postupkom i metodom i pre nedostatak viećeg književnog umeiničkog iskustva nego falenta.

P lela.

danu, sedeli su s Prvo se javio je

— "yu Sal;

neš kući? a onda da se najedem

= Je li kod

banci, = Tiakše govori.

njega. j —- A. zašto?

je. Ali neka, nemo]j. Pazi. Kad odem

čudi,

ie komunista. — Onai što mu je =. Jeste. On. njega dolaze n Jednrm je do: ljica kod mene.

dolaze kod hvatati i streljati, ležim ovako kao sad.

— A kako ćeš da

dođu? — Svako veče

da mu javim. On će ih pohvataju.

vrši rat?

nao se u dva pravca

u dve male lopte. — Nisi mi

Ona dvojica su se setio kuće i staklene

sedi tamo i da gleda

— Slušaj, šta bi — zapitao je on SVoOBS da sačekam kraj rata. Zlato. Niko od mojih ne odem što pre, sVe stane zemlja.

— Uradi ono što i

takvi ne rade ko bi

govori

biti mnogo, gurnuti u jamu. Zato

pa sad to nije. Nije tako mislio, — I sad je. Koji

begne,

stignemo kući odemo mu se samo javimo.

više nisu mogli, dave.

— o, Jovane, jesi li O — odazva se ovaj sa loba-

ekom kao blato. Pig Slučaj, šta ti misliš da radiš kađ stig-

nešto da mu pover o a ja ću da se smeškam, Ispričaću mu

ko sve dolazi kođ Steve limara, Znaš Stevu, onoga što stanuje preko

da gledam. Čim se RJ abu ja ću da otrčim kod Feliksa i

ništa odgovorio, onai sa crnim zubima. . — Znam šta misliš. Ali ko će da sazna da sam ih ja odao. Ti me nećeš potkazati. Jedan glas je dolazio kao iz daljine: Pustite njega, uzmite mene,

ŽIVI MEDJU MRTVIMI

OSLE, masovnoB streljanja bilo im ie toliko tesno da ih je koža boOni koji su ostali a čelom na kolenima.

dan sa crnim zubima:

najbliže

tu?

_— Smislio sam. Prvo ću da operem noge,

pa da legnem da spa-

7 Posle ću da odem kod Peliksa. OE onog što je do rata rađio u a što je sada agent?

Čuće nas neko...

Da, kod

i se bliže đa nas neko ne čuORO Ja ću da govorim tiho. kod Feliksa kazaću mu da

im. On će da se za-

puta moje kuće. On

žena uvek bolesna?

Video sam već kako kod eki ljudi. Ja ih sve poznajem. šla i neka žena. To je učiteiz Jablana. Ona je nekad pazarivala Dobro je znam. A ona se kla u seljanku! I ta učiteljica, i svi oni koji

Steve su komunisti. a ja više nikad neću da ,

preobu=

Njih će po-

saznaš kad će oni da

ću da sedim pored prozo-

budu okupili u Ste-

da pošalje vojnike da

— Dobro, a šta ćeš da radiš kad se za-

Onai sa mekom lobanjom je zadrhtao. Taj drhtaj je počeo iz vrata, ispod samog temena, a onda se spustio u leđa, razgra-

i pošao u ramena, pa

niz kičmu došao do kolena i tu se namotao

— javio se

ja sam star. uplašila od tog glasa.

Kad se sve stišalo onaj sa crnim zubima se

terase. Na ioj terasi

je svako jutro pio kafu. Zaželeo je da opet

u svoje ruke.

trebalo da ja uradim

prijatelja. I ja želim A sakrio sam i novac. ne zna gde je. Ako to zlato može da Dp2-

ja.

— TI ja sam to mislio. Znaš li ti Branka stolara? Pa znaš, što te pitam. E, vidiš, taj je do rata bio komunista. prikrio i ćuti, ali ja znam da on radi. Da

Sad se nekako

popalio one kamione

preko mosta. Ko bi ubio »Ćoru« agenta. Ko bi ispisao one parole po ulicama.

Onai sa mekom lobanjom je hteo da odsvog prijatelja od namere da ode kod Peliksa. Plašio se da će njih dvojica i da će jednog od njih kad-tad

je rekao:

— Možda je on nekad i bio komunista

je komunista od pre

rata sada postao nešto drugo. Njega ću da prijavim PFeliksu. I njegovog brata. Sigur–nije je kad su dvojica. Jedan može da po-

— Slušai me, — javio se opet onaj sa CTnim zubima, — kako bi bilo da pre nego što

prvo kod Feliksa da

Obadvojica su mislila da neko treba da ostane, a da samo jedan ode kod Feliksa. Tu svoju nameru su jedno vreme krili, a kad to počeli su jedan drugog da

Dragosiav Grbić

IZLOG KNJIGA &) IZLOG KNUGA & IZLOG KNJIGA 0) IZLOG KNJIGA 0 IZLOG KNJIGA &) IZLOG KNJIGA 0 IZLOG KNJIGA

snika propale su u nepovrat. Fizičke ličnosti, duh njihov emanirao je u njihovo delo i obesmrtio se. Te nesretne pesničke sudbine nisu neponovljive i biće ih dok traje sveta i veka. Poneki od njih, kao Jesenjin, koketuje sa svojim pijanstvom, ili ga oseća kao kaznu — kao Po, ili kao prokletstvo — Bodler, ili kao nar– kotični agens đuha — Džek London. Slobodan Marković kao demonizam neiksorenjive strasti u sebi, kojoj ne može da se odupre: alkohol mu je odagnao strah od detonacija bombi i strašne slike razmrskane dece, ali ga je i zagrlio svojim pipcima da mu cedi snagu, da mu razjeda kontinuitet pesničkog tvoraštva i oblepi horizonte isečcima košmarskih halucinantnih pretstava, da ga obhrva potištenošću koju će da razvedri samo izgubljeni glas njegovog sina. — Ali će životna tragedija ostati ista i Marković će sa svojim drugovima kojima »noću dolaze miševi u posetu« i koji se »kaju na belim Kkrevetima nervnih klinika« da iđe dijagonalno svestan da je to vertikalno — u propast. Važno je, međutim, istaći: on neće da se Dponosi ili da koketuje time, jer zna da to nije mođa nego prokletstvoo kome piše, itone da olakša sebi, već da spreči druge, đa im pređoči samo kako to izgleda. To je pesnik Slobođan Marković učinio iskreno i ubedljivo: ova se knjiga čita od korica do Korica, bolno i sa simpatijama za istinitog pesnika stradanja.

Oidos Haksli: Zajedljivi pilat

Biblioteka »VreBeograd, 1954)

me i ljudi, OLSTOJ je pred MKkraj „E svoga „života postao »nišči đuhom« i zavrIšio je u dubokoj religioznoj skrušenosti narkotizujući se magljom hrišćanstva. Haksli završava svoj

: A, }

oseća ga

(»Prosveta«,

6 KNJIŽEVNE NOVINE

život kao ezoteričar staroindiske filozofije, potanja u mistiku i meskalinskom drogom #žekscitira svoju maštu u mutne vizije vanstvarnog i nadstvarnog. Retki su tragovi ovakvog stanja njegovog duha pre tri decenije kada je pisao »Zajedljivog pilata«, u kome se izražava njegov čudesan esejistički duh, lucidan, asocijativan, analitičan, neobuzdan u traženju i olbkrivanju istine do poslednjih mogućnosti saznanja.

Njegova agnostička i relativistička misao, suptilno ironična, daleko od njegove savremene mističke ontologije, protkiva ovaj njegov putopisni dnevnik, vodi nas od Londona preko Indije, Burme, Malaje, Pacifika, do Amerike i do Londona ali ne da bi nam deskriptivno dočarao egzotiku Istoka, ili- nas zabavljao sitnim. doživljajima sa proputovanja, već da bi nam svojom prefinjenom intelektualnošću u nizu izvrsnih eseja saopštio svoje refleksije o psihologiji beloa u kolonijalnim zemljama, o emocionalnoj ustreptalosti južnjaka, o neiscerpnom, žarkom tropskom pejsažu, o smislu umetničke kreacije, o odnosu religije i likovnih umetnosti, o veri i sumnji, o muzici.

Ironija je njegov duhovni aspekt, a jetkost i cinizam instrumenti kojima intonira svoje potsmevanje i HMritiku. Ili se misaono egzaltira ili poetski ushićuje. A stvani oko sebe, čim ih dotakne čudotvornim štapićem svoje opservacije ili „refleksije, preobražava i saopštava jednim izražajno bogatim stilom koji skoro plastično dočarava i sugerira sve što nije izmaklo Hakslijevom oku. i

Ali, trebalo ie bliže objasniti Ovog pisca koji je kod nas poznat još od pre rata.

Umesto toga, B(orivoje) N(eđić) je na kraju knjige đao jednu belešku škrtu i šturu, bez trunke talenta i invencije. Prevod Mirka Pečara solidan,

•. Knjiga o · - •.”, Milutinu 1liću 7 | (Izdanje pisca, Beograd, 1954) ILUTIN ILIĆ je zaboM ravljeni pesnik. Njegove stihove danas gotovo niko ne čita. On se ne pominje ni u jednoj našoj istoriji književnosti, nije ušao ni u Stanojevićevu „Enciklopediju. Malo šturih podataka koji se o njemu nalaze kod nas — često su nehačni«. »Živeo je samo trideset i Šest godina, a ostavio je zbirku pesama, materijal za zbirmku pripovedaka (oko trideset), delimično ob javljen u časopisima, četiri Kkomedije, jednu dramu u stihovi-

ma, jednu pripovetku u stihovima i jednu brošuru... Milutin je kao književnik bio zasenjen

slavom svoga oca (Jove), još Više brata Vojislava, kao i plodnim književnim rađom drugog brata Dragutina... o Milutinu, čiji je književni lik dosta određen, nemamo nijednu studiju, pa nijedan kritički pregled svih njegovih dela«.

Otuda pokušaj Jelene Šaulić, kako sama kaže, da ovom svojom studijom otrgne M. Ilića iz zaborava .Međutim, po svemu što je ona kao materijal o M. Iliću donela u ovoj knjizi, Milutin Ilić je s pravom zaboravljen i to što ga J. Šaulić pokušava da vaskrsne — besmisleno je.

Ali ova knjižica jei prinos našoj još uvek oskudnoj Kknjiževnoj istoriografiji i dopuna poznavanju pesničke „kuće Ilića. Ona ujedno pokazuje da ima mla-– dih ljudi koji se ovim poslom mogu sa uspehom. da bave i Opominje da snage ne treba trošiti na izučavanje beznačajnih pisaca iz prošlosti, već da treba smisao za naučno istraživanje usretsrediti na značajnija imena ili epohu, ili obrađivati literaturu OVOgE veka, što je još poželjnije, Jer mi, za razliku od Francuza naprimer, nemamo nijednu posebnu kmjigu o nekom našem

živom piscu. Takva nebriga dovođi do toga da se posle niza godina rekonstruiše jedna Kknjiževha ličnost na osnovi »nekih« podataka.

Ova studija o M. Iliću neće ga spasti zaborava iako je on SVOjom satiričnom komedijom uticao na Nušića i pre Domanovića imao slične ideje koje nije bio kadar da uobliči do trajnije vrednosti. Bilo bi zaista prijatno iznenađenje da je J. Šaulić objavila stuđiju o mekom savrememiku ili starovremeniku ali sa novim shvatanjima, isto ovako svestrano kao što je učinila u slučaju M. Ilića, a i sa smislom da oseti prave pesničke vrednosti, što je najvažnije.

Ljubiša Jocić: I s tobom sama

(»Bratstvo – Jedinstvo«, Novi Sad, 1954) OČI rata objavio je

U konsekventno ž?Tealistički roman »Polomljena kola«, sa socijalnom tematikom i kritičkim tezama uperenim protiv malograđanštine i „moralne truleži bivšeg društva. Pored zbirki pesama, neujednačene vredno-

sti, i nekoliko divnih pesama ob-

javljenih u našim časopisima i listovima, Jocić je posle rata objavio i niz odlomaka iz knjige »Arastrati« koju »Nolit« izdaje ove godine. To je moderna alegorična proza u kojoj se simbolično dočarava vazdušna najezda nacista i njihove okupacije, ali se kroz strahotnost tog mehanizova– nog, oklopljenog i dehumanizovanog sveta nazire vizija sveta koji će doživeti vreme arastrata, nečoveštva, grozne „mehanizacije i robotizacije. Ako sile zla prevladaju to će biti vreme u kome će zvek čelika i stihija destrukcije da zapreti uništenjem.

Knjiga »I s tobom sama« ustvari je oveća pripovetka, fakturom daleko od »Arastrata«, a tezom nešto bliža romanu »Polomljena Rkola« U ovom delu Jocić ispituje bračni problem ljudi koji Ssvojim misaonim „i emocionalnoafektivnim bićem pripadaju jednom svetu koji je posle Revolucije, izgubio svoj životni aktivitet i smisao, i čiji život u zrelim godinama ima jedan vitalitet koji je dekađans prema novim shvatanjima. Mladi student poremetiće bračnu ravnotežu arhitekte i njegove žene, i stara banalna tema trougla služiće samo .za Jocićeve psihološke „analize svojih' junaka u kojima on DpDomera etički problem, postepeno ga izjednačavajući sa kompleksom psiholoških manifestacija ljubavne strasti koje će đa preobrazi njegove ličnosti. Svest Jocićevih ju naka ovde je kao reostat koji uklju čuje ili iskopčava misaono-emocionalno strujanje ličnosti podređenih ljubavnoj strasti. Zato je cela društvena sredina posleratnog Beograda samo kulisa. Ljubavni drhtaji koji žive u određenom okviru jednog „morala „prevashodni su: dodir ruke lomi čitav svet godinama sazdavan na lodređenim građanskim shvatanjima,

'Mnogi opisi, naročito slike Beograda u noći, izvrsni su. Rrotika nigde nije brutalna i obično je data u finim zapažanjima i psihološkim analizama. Oseća se svu-

da piščeva naklonost ka psihoanali-

tičkoj metodi. Stil neujednačen: miri u sebi realističke poetske opise sa nadrealističkom ~ tehnikom otkrivanja snova i potsveSnog. Tako se ovaj roman o ženi koja se usamljuje i o čoveku koji je tragično završio iz ljubavi koju nije mogao da pregori, čita sa žaljenjem što pisac rasipa svoju snagu i invenciju da stvori zabavnu literaturu, umesto da smisao za muetaforu i simbol, za složeni poetski izraz, čuva za literaturu koju je nagovestio svojim alegoričnim pripovetkama.

Putnik života

AKO je nazvao svoju | zbirku Husein „Tahmiščić — Ivko, mlad

čovek, ne bez dara, sa osećanjem savremnog izraza i sa smislom za poetski doživljaj. Proleće, more i ljubav, ti večiti sadržaji mladđalačke radosti prepliću se u ovoj zbirci: u skromnim pesmama, bez pretenzija, bez strasti i bez naročitih osobenosti. Iako proističe iz opšte »klime poezije« koja se kod nas sve jače ispoljava, ova zbirka nije nikako samo epigonsko podražavanje našim „savremenim pesnicima, iako analogija meosporno ima. Poneki temperamuentniji lirski akcenat i lepa poetska slika možđa su predznak jedne zrelije poezije prefinjenijeg stilskog izraza. I kao što je Iviko izđao svoju zbirku u "Travniku tako i drugi mladi ljudi, s verom u sebe, sa iskrenošću i Otvorenošću onih koji tek počinju, objavljuju svoje zbirčice pesama. Oni svedoče da ako poezija nije supstrat života ipak je ne što drago ljudskom srcu i potrebno čoveku, kao jeđan ideal, jedan zanos, pa ako ništa i ne koristi ili ne znači svojim Kkvalitetom ipak pokazuje želju da se postigne viši smisao života — da se umetnički oblikuje ili emocio-

nalno poetski dočarava makar

sebi ako ne i drugima. Kvartet

(»Omladina«, Biblioteka »AI-

fa«, Beograd, 1954)

OBZIJA četvorice mlađih „pesnika, Branka Jovanovića, Tomislava. Mijovića, Prvoljuba Pejatovića i Božidara Timotijevića, sva savremeno intonirana, sa „ponekom strofom koja nagoveštava da neČe biti zaludan ovaj lirski trepet široko zasvođen Ssvesnim usvaja-

Be BEBBBR=_

njem pesničke građe iz naše 5avremene poezije. Trebalo bi možda reći da su tlo pesnici u začetku, ali njihovi stihovi obiluju asocijacijama, poletni su, i streme ka obuhvatu jezgrovitog u doživljaju, ka sintezi, izlučivanju onog što je dostojno i vredno poetske misli i oblika iz davno znanih izvora inspiracije, izvora koji su u životu nepresušni. gleda da se iz ovih mladalačkih htenja hoće da otme neobuzdana snaga jedne iskrene emocionalnosti, i izrazi na način nov i neobičan. s

Pa ipak, iako su česti iskreni” akcenti, iako iz ovih ređova iz-. bija svežina i poletnost, nema pe-|y sme u ovoj zbirci koja će da se pamti kao spontana, jedinstvena

i zaista pesnička do kraja. Ako | jedan stav|

se pojavi koncepcija, pesnički, jedna misao na kojoj treba kao na prefinjenom tkanju izvesti razbuktali vez, onda se ta\ koncepcija razbije verbalnim} spregovima. Ako iskrsne i začudij| vešt sklop reči, živi spreg, on nema izražajne snage da zameni pravu i nepatvorenu pesničku me taforu. Umesto da se u jedan tok uliva, on se razliva u nekoliko asocijacija koje su mehaničkom željom i zanatskom veštinom dovedene u kanalisani tok, beživo-

tan i monoton, bez ritma i odje-|}, Ovaj kvartet neujednačem j|

ka. disonantan po vrednosti pesama,) strofa i stihova u njemu, isto koliko i po odlikama svakog od ove četvorice pesnika, nije doneo ništa što će ostati u trajnijoj uspomeni, ali on je mnesumnjivi podatak o prodiranju modernog poetskog izraza kod nas.

Povodom izložbe Petra Dobrovića, koja će biti otvovrema u Umetničkom, paviljonu na Kalemegdanu od 3-—27 marta, naš list će do neti njegova pisma sa do-

sad nepoznatim slikama.

a 0 GGCCGNNENEEOOT |

vi ||

ZO ME U Tea,

ROI

04. WED ko OS AK.

Tako iz- |

|| 0 b n % |i

||}

|N i

NW M |||

3 | M. Moksimović