Књижевне новине
L
- o:akšanja, kaže,
ZLATNA OBAL
MEH, dubok i bo-
gat, prosuo se iz
slušalice. To je bio prvi utisak o Ričardu Rajtu čuvenom crnačkom iknjižeVmiku. Taj osmeh ohrabruje. Da, rado ću doći da se upoznamo. »Jugoslavija za mene nije nepoznata i daleka zemlja« kaže taj glas tamnog temibra. »Ni vi niste daleko jer i ja sam izabrao Laftin-
ski kvart za svoj pariski dom«. Slike sa kojih vas obično
Rajt ozbiljno i zabrinuto posmatra tako malo liče na oVOE pisca vedrog i na:muejanog izraza. Njegov bleštavi osmeh, koji naglo plane i rasvetli mrko, misleno lice, bio je prvi pozdrav.
»Da potražimo neko mesto gde može mjrno da se porazgovara — ako ga ima u Parizu«, kaže Rajt, i opet u širokom belom osmehu ima topline. »Kuda ćemo? A da, kod »Prokopa«.«
Izlazimo iz kola pred poznatim „boemskim lokalom. Zatvoren je. Rajt razočarano odmahuje glavom. »Još nije proradio? Šta čekaju? Znate, to je moj omiljeni kutak. Sada moramo dalje, u lov za {ihim „kvadratnim metrom u noćnom Parizu«.
Posle nekoliko ulica i uličica u koje upadamo nasumce i kroz koje jurimo Kkršeći propise jer je saobraćaj dozvoljen samo u jednom prav cu, zaustavliamo se pred zgradom na uglu. Unutra svega nekoliko parova pijucka ofrovno zelene likere i — ćuti. · Četiri starije žene „same za malim „okruglim stolovima. Neupadljivog držanja, pa ipak nekako upadljivo same u ovom gradu gde utiske i radosti treba deliti. U uglu gruPa Indusa, pravih kao borovi, poluglasno raspravlja.
Idemo uz stepenice uske i strme kao u džamiji. Biramo najudaljeniji stočić i, dok sedamo, Rajt primećuje kako mu se čini da se odavno poznajemo i da smo već dobri prijatelji. Slažem se i potvrđujem da smo stari poznanici zahvaljujući njegovim knjigama i crnačkoj literaturi, Iznenađuje ga da su crnački pisci i kod nas prevođeni ida je Radio Beograd, na zahtev slušalaca, četiri puta davao emisiju iz crnačke lirike. Želi da mu napišem imena pisaca i njihovih pesama, »Niste valjda prevodili i moje pesme?« pita Rajt, i, uz uzdah smejući se: »A, bogu hvala, izabrali ste prozu.«
Tražim olovku i hanmtiju i prisečam se da mi je sve to ostalo u drugoi torbici. Rajt velikodušno nudi ·svoje pero i uzalud. izvrće dzepove. Smejemo se ovakvom »intervjuu«. A onda ovaj širom sveta poznati pisac trčeći silazi u brizemlje, pozajmijjuje naliv pero od vlasnika restorana i vraća se, preskačući sve po dve stepenice. Posmatram Sa. Ovakva vitalnost pr.vlači kao lepota. Ima lake pokrete, povezane, meke i snažne kao u
Susreti
crnačkim piscem
Razgovori sa
·
očekuje slobodu Ričardom Rajtom
pantera. Tu sličnost upotpunjuju i njegove oči, optočene
žutim prstenovima, mezmerične. »Kada sam počeo da pišem?
Rano. Prve članke i pesme objavio sam u časopisu »Levi front. Tada sam se upoznao sa Radničkim pokretom. Odđ 1935 do 1938 sarađivao sam u časopisima »Nove mase« i njujorškom »Dejli Verkeru«. Na konkursu za najbolje delo iz rađničkog života dobio sam prvu nagrađu za zbirku
od četiri pripovetke »Čiča Tomina deca«, 1938. Zatim iduće godine dobijam stipendiju fondacije Gagenhajm, a 1941: Spingarnovu medalju.
»Da, to je taj kritičar i profesor literature sa Kolumbije. Već punih četrdeset godina iz Spingarnovog fonda dodeljuje se nagrada i medalja Amerikancu moje Krvi i boje za zasluge na polju Mnjiževnosti i umetnosti«. Rajt se zamišljeno osmehuje
lagano seća:
stari
e.
izlazi roman »Rodeni koji postaje bestseler Kritika je uglavnom
»Zatim sin«, 1940, te godine.
bila vrlo povoljna« kaže Rajt. »Da, tako je, poredili su ga sa Drajzerovim „delima, a neko je
napisao da je to »najdublje poniranje u ljudsko iskustvo koje je ravno jedino slikanju jada i zlodela kod Dostojevskog«.
O
zda« i
D ostalih stvari? Priča »Svetla jutarnja zve»Dvanaest miliona crnih glasova« napisani su iduće godine; »Crni dečak«, 1945. Novija dela su »Autsajder«, »Crna snaga, »Zlatna obala« i roman »Divlji raspuste koji sam baš sada poslao svome izdavaču, Harperu.
Anketa
nost (o kojoj još nije u potpunosti donesen sud, jer nije detaljno ni proučena), ne može naći poseban predavač, onda bi se mo·Bli organizovati kursevi o savremenoj jugoslovenskoj prozi, poe-. ziji, esejistici. Za ovo se može angažovati niz pređavača, čak, i o jednom istom predmetu! Ako njihova mišljenja buđu yrazličita nas će ona utoliko više interesovati: lakše ćemo doći do vlastitih zaključaka. O zapadnim savremenim „kKnjiževnicima pišu se bezbrojne studije i knjige; o našim, današnjim, pa i Kknjiževnicima između dva rata, teško se mo.že naći neka ozbiljnija studija. Nije potrebno nikoga „ubeđivati da nas, studente, prirodno, pored ostalog, najviše intersuje novija, savremena Književnost. A kako da je upoznamo kada nemamo
mi osnovnih putokaza?
0 Dušan Moatić: Svaka generacija donosi nam
nešto novo...
Kada se ima na umu da je raz voj naše kulturne istorije počeo relativno dockan, onda je nasušŠna potreba đa se naša mođerna literatura pređaje na Univerzitetu. Štaviše, našu savremenu Književnost treba „neposredno proučavati. Jer, ođuzeti od naše MKnjiževnosti bar triđeset godina, ili se
|. na njoj zadržati suviše šematično, to bi, po prilici, značilo Kao kađa bismo od. obimne francuske književnosti ođuzeli dvesta ili tri sta godina. Mogućno je da nije dovoljno da jedan profesor đrži pređavanja o tako opsežnoj, suštinski raznolikoj i često oprečnoj materiji, ne zbog toga što ne verujemo u mogućnost njegove objektivnosti, već zato Što je, mioždš, čak i nečovečno zahtevati
| od današnjeg čoveka da sa jedne svemirske tačke gledišta (»posmatranje sa zvezda« govori O današnjoj literaturi. Suprotno tome: kada se govori o, književnim | delima prošlosti, nalazimo se U daleko lakšem položaju, jer su ta dela već prošla kroz purgatorijum vremena, Razumljivo je što mi đanas za današnja dela ne mo žemo da značimo ono što je vreme značilo za dela iz prošlosti.
Zato smatram da ibi najbolji metođ za stuđiranje savremene
književnosti bio u organizovanju kurseva: bilo jednog „predavača za neke savremene probleme ili nekoliko pređavača za jedan isti savremeni problem. Ova predavanja o savremenim piscima ne samo Što neće odvraćati studente od neophodnog proučavanja stare literature, već naprotiv, uverivši se kako su i najmoderniji pisci crpli svoje najosnovnije inspiracije upravo sa «vrela Književnih vrela iz prošlosti, stuđenti će i sami spontano osetiti potirebu za proučavanjem klasičnog Književnog nasleđa, i to ne kao akađemski spolja nametnut zahtev, već kao nasušnu potrebu da se, upravo, današnja · „Književna strujanja lakše i pravilno shvate.
Jer, svaka generacija ne samo da nam donosi nešto novo i oltkriva sebe, već isto tako, na svoj i nov mačin viđi i otkriva vrednosti iz prošlosti, vrednosti često neprimećene ođ ranijih generacija. Mi ne osvajamo samo danaŠšnjicu niti se jedino borimo za sutra, već, takođe, idemo u smele
pohode na prošlost.
e Studeni „Y”: Ili do sam studiram „savremene pisce ili da odustonem od diplomskog
Kada sam ia počeo da stuđiram nisu se držala pređavanja iz novije „jugoslovenske književnosti. Profesor Gligorić je tada pređavao racionaliste (Dositeja Obrađovića). Kađa sam, međutim, stigao do diplomskog ispita, profesor je pređavao Jakova Ignjatovića. Ali, u programu za ispite bila su Zzabeležena i imena pisaca između dva rata, kao i onih posle rata. Imao sam da se ođlučim: ili da sam stuđiram „savremene pisce, ili da ođustanem od “diplomskoE ||. da čekam dok profesor u svojim pređavanjima ne stigne do savremenih pisaca. Jer, malkoliko da sud o lim piscima nije potpuno formiran, ipak bi nam više od Ostalih o njima mogao profesor reći. Šta više, o starijini piscima mogu i sami stuđenti lakše doći do vlastitog suda preko mno gih knjiga i članaka, đok o modernim piscima nije gotovo ništa pisano. A još manje nam se O njima govori.
_
»Ne, mija, ali ipak nastavljaju literarni »cređo« opšti za pređratnu generaciju, odnosno zastupaju stav zajednički za pisce takozvane »Velike itradicije«. Tu spadaju Stajnbek, „Albert Halper, Džejms MParel, Albert Malc, Nelson Algrin, Irving Šo i drugi. Naravno, pre wvega Drajzer.
»Šta je nas opredelilo? Mi smo stvarali u doba te pomamne industrijalizovane Amerike. Morali smo da postavljamo pitanja koja
Ričard Rajt u jednoj
pariskoj knjižari
ta dela nisu ista kao ra- smo postavljali,
da se zabninemo šta radđimo pod tim „sistemom, pod dolarskim zamahom. Naravno, napadali su nas i optuživali da jednostrano slikamo život, da samo crna senka oblakodđera privlači našu pažnju. To je olako rečeno kada se razmotri očajnička prirođa posla jednog kKnjiževnika. Jer mi smo želeli da živimo i pišemo za budućnost, da se zna šta se osećalo pod neobuzdanim „industriskim Molohom. Da naša dela buđu neka vrsta savesti za ljude. Tu imate nekoliko momenata, višestruke komponente. A sve je samo strasno traganje i žeđ neutoljiva«, lagano govori Rajt.
»Dobro uočite naša dva aspekfa ovog traganja: nema autoriteta koji parališe, i pisac sam traži svoj odgovor i rađi i stvara kao čovek koji nema prošlosti, a mora da je stvori. Pa ipak, ja danas Mažem da američki pisci, zahvaljujući obogaćenju sopstvene ličnosti, obrađuju nove iđeje i ispituju nove oblasti — iste kao što su ideje i oblasti koje obrađuju pisci u BEvropi«.
~. 7 sur biste da čujete kakav je moj stav? Izneo sam ga u delima Roja sam napisao u zemlji, kao i u onim objavljenim otkako sam napustio Ameriku. Samo, hteo bih da ga ne ograničim na Sjedinjene Države, već dđa ga proširim i na ostali zapadni svet. Kađ pišem. strasno se trudim da uz ulaganje najvećeg napora pronađem. prave reči kojima mogu da izra-
zim sebe.
. 'došla
»Da vam kažem nešto o crnačkoj literaturi? Dobro, ali to je već poznato. Poznate su naše »spirituals« i »bluz«, Zna se šta su pojedinci kao Buker Vašington i Đubois učinili, a šta pojedini poMureti kao »Nijagara« i »NoOvo po-
kolenje«. Poznata je harlemska trađicija; ponavljano je „toliko, puta đa su i pat
vac 20 OS
naš život romantizira, ili da se Harlem eksploatiše, glamorizuje i profaniše. Da, i to se rađi. A ja našu literaturu nazivam lite-
raturom protesta.
»Više bih voleo da govorim o novim zbivanjima u našem sve{u, Ili o novim delima, tuđim i svojim. Recimo, »Ulica« koju je napisala En Petri, »Nevidljivi čovek« Ralfa Elisona, ili Lemingovo delo »U zamku moje kože«.
»IlHi, recimo, o tome kako sam proveo šest meseci u Zapadnoj Africi da upoznam prilike i prikupim materijal na Zlatnoj Obali za svoje dđelo »Crna snaga«. Afričici problemi su veoma kompleksni i treba im prići i rešavati ih na poseban način. Hteo
bih da vam opišem fu zemlju udaljenu pet stotina milja od ekvatora, s tipičnom tropskom vegetacijom i klimom, sa svega
četiri i po miliona žitelja i samo četiri hiljade belih ljudi, Uglavnom oficiri, službenici i misionari. Tu danas „najprogresivniju crnačku zemlju koja je prvi put kontakt evropskom civilizacijom 1455 godine kada su Portugalci, ostvarujući papinu želju i zapovest, pregli đa prevedu neznabožačko stanovništvo u hrišćanstvo. Taj proces nije ni do (danas priveden kraju jer se Afrikanci ođupiru, a rezultati tog petvekovnog uticaja „zapadno ropske civilizacije su vidni ročito u poslovnom pogledu, skom i vojnom. Išlo se svi svačim za tim da se stvori n: koji će se stideti svojih ple skih tradicija, a uz to neće u stanju da uzme učešća u ev skoj tradiciji. Međutim, K. vam da su naši plemenski obič u osnovi ostali netaknuti i bol svih uticaja š stvo je sve višcć
xa i SANA 51.530
u sa
misionara.
MRTAV DISA
(Nastavak s 1 strane)
Davoka! — govorio sam sebi. To su mala Streja i Saruča, nosač Samuel i časovničar Bencion... Sedeo sam na suncu a on u polutami. Pričao mi je kako je postao pisac. Jedan događaj naročito se snažno urezao u njegovo sećanje. Taj đogađaj je i napravio ođ lekara književnika. De silo se to u Fojnici 1922 godine. — Tađa sam bio sreski lekar u PFojnici, pričao je doktor. Poznavao sam Ciganku Hanku. Bila je to vrlo lepa žena. Oko nje su se neprestano mota-
li mladići. Ali, Hanka je bila izuzetno poštena. (Pogledao me ozbiljno: »Ne mislim đa su dru-
gi Cigani nepošteni..!«) Njen muž, ćumurdžija, odlazio je često poslom van Busovače. Tako je boravio i u Zvorniku, gdđe se vezao sa jednom starijom Cigankom. Hanka, koja ga je mnogo volela, čula je za tu vezu. To mu. Hanka nije mogla opro-
stiti. Kađa se njen muž ćumur-– džija, vratio kući, ona je bežala, krila se, jer nije htela da zajedno žive. Međutim, jedne noći su se sastali. Izgleđalo je da su se pomirili. Ali, to je samo tako izgledalo. Ubrzo je izbila svađa, Hanka je htetla đa se osveti svome mužu. Želela je đa ga uvredi, pa mu je rekla da će dobiti dete ođ drugoga. Hanka je to namerno rekla. Takva je ona bila. Ponosna i plahovita. e muž, dohvatio nož. A
bežala. Trčao je za
a Busovače. Vitlao
Vikao. Hanka je po-
se skloni u krčmu
včme dobila je uda-
koji joj je probo
da i Za vreme oboru je pomagala nenka. Stalno mu je 'Hanku treba raspose videlo nosi li dete. već spoljnim pregleı da Hamka nije no-iganka je navaljivada otvori leš.
izvr-
= 1,
..BRSKLASNO DRUŠTMO
(Nastavak s prve strane)
se, fabrikacija još mnogo puta razormijih bombi. Pa i to nije sve. Ono što čini da je termonuklearnmo oružje jedna opasnost pred kakvom se narodi čitavog sveta do danas još nikad nisu našli, to je činjenica da između tog oružja i svakog drugog ne postoji samo šta kvantitativna razlika u eksplozivnoj snazi i razormoj moći, nego i jedma kvalitativna razlika : dejstvo tftermonuklearne bombe nemogućno je unapred kontrolisati, ograničiti, pa ni predvideti. To svedoči gudbina onih japanskih ribara čiji se brod našao više od +rideset kilometara daleko od periferije kruga od preko +rista kilometara u prečniku, povučenog oko mesta eksplozije, čiji je brod bio mposut neosetnim belim pepelom kao lakim snegom podmukle smrti, i koji su uprkos svesrdnoj lekarskoj nezi, u muka-– ma jedan za drugim umirali od nakmadnih opekotina i drugih ogavnih posledica nuklearnih radijacija. Jer niko ne može predvideti na koju stranu i koliko daleko, možda i hiljadama kilometara, vazdušne stuje mogu odneti radioaktivmi oblak, ni dokle će dospeti smirt koju u sebi raznose i seju po morima radioaktivne struje, i ribe i alge. Tako čovečanstvo danas strepi, i zaista ima Tazloga da strepi, od onoga čemu bi trebalo da se raduje, od najefikasnijeg oruđa koje mu ie nauka ikada mogla staviti u ruke, i kojim bi, ako zna da ga upotrebi, čitavu Ovu SVOju planetu, pa jednog dalekog dana i ne samo nju, mogao po svojoj volji i Do svojoj meri da preuredi. Ali otkriće nuklearne energije, i teoriske i praktične mogućnosti njenog iskorišćavanja, ta grandiozna tekovina ljudskog uma, to ofkriće koje svojom veličinom i svojim značajem prelazi sve okvire i sve gramice nacije i blokova i, po definiciji univerzalno, pripada čitavom čovečanstvu, poslalo je danas pre svega i zasad skoro isključivo monopol dve ju velikih sila koje ga pre svega i mzagad, skoro jsključivo koriste, u trci za naoružanjem, u svrhu jačanja svoje ubojne sile, u cilju zastrašivanja, ucene i pritiska. O no što je moglo da bude što je moralo biti i što će i biti oruđe svih nacija u zajedničkoj borbi za opšti na-
predak, za prevlast čoveka nad prirodom, danas je 'glavnom. oružje u uUuza-
jamnoj borbi za 'prevlast jedne velike nacije nad drugom, i nad svima ostalim, Prirodno je da se na monopol upotrebe, ili, tačnije, na monopol mogućnosti upotrebe atomske energije u vojne svTrhe nadovezuje, kao sledsivoi
iSROu kao sredstvo, monop“l rišćavanja te mogućnosti političke svrhe.
Mogućnost upolrebe atomske energije u Vojne sVrhe ı UpotileDa le MmOgućnostii WL !polilČKa ij propagandne svrhe, Jedna na materijalnom, druga na psihuioskom planu, jednake Su U SsvoJoj antiujudskoj priroai, podjeanako oaestırukuvne, Obe u wuužzbi bezumne amicije za SVetuskomi: GOm1lnacijom, u siužbu smrti, „Jer ı zasu:ašivanje, paraisucLu' Zlve, siobodne, stvaralačke moĆi Coveka, Salmo Je SpOLNLJA, manje VIGIJiVL. OMDIjk ubpua janja,
AL uzalud se pokusava aati na znanje, ma buo to i poa maskom Jcemernog pacirızma i ČoVekoljjublja, u cuju uakvog zastltrašivanja, aa, tamo ı unde, postoji uli se gpreIna mogucnost sve vece Ssurahote, ı aa neukrotljiva termonukiearma moc sVe suranOVIiIujJeg razaranja moze GOVeSLL u pitanje opstanak cilave pla nete . ako se samo ratom, »prevenuvnim« 1li ne, la Inoc razuzaa, razmanhnita.. UZalud se hoće, uzalud bi se htelo aa senka radioakliVnog Oplaka slalmio lebdi. naa sVakim ljudskim mesom, da Di arnctalo od straha. Doci ce, morace doći dan kada će Upotreba atomskog oružja biti zabranjena, aan kada ce 1ilakva jedna zabrana morati i moci da bude suvarna i zaista etikasna, jer je nagon samoodržanja ljudske vrste kao celine Jači od magona smrti (ako ovaj uopšte postoji), jači od: snaga smrti. Jer da nije jači, nas, nag ljudi, s obzirom na sve ono deslruktivno i zlo, s obzirom „na sve ono što je Ercsu tako nesklono, oko mas i u nama samim, čini mi se, na Zemlji davno ne bi bilo. A taj nagon samoodržanja i produženja VIWte, taj nagon ljubavi koji zovemo Bros, ima danas saveznika, koji dođuše još nije u punoj snazi ali koji neosporno «vakim danom postaje sve veći, sve jači, dok jednog dana ne bude gospodar sVveta. Taj saveznik je ljudska svest.
Sve jača je svest čoveka, društvena wvest ljudi, svest naroda, i wa porastom opagnosti koja narodima preti uništenjem, sa mporastom e pretnje, raste i svest kojom se jedino ljudi i narodi mcgu boriti protiv opasnosti koja im 'reti, i protiv mpretnje opasnošću, i protiv slraha od te pretnje. Svest naroda je svakim danom sve jača, kao i njihovo iskustvo, 'kao i njihova snaga, I narodi će znati na vreme da spreče da se za njihovo zarobljavanje i uništenje upotrebi ona ista energija koja je, po
samoj wgvojoj prirodi, namenjena da ih učini zauvek
slobodnim i srećnim, jer blagodareći toj energiji, „odnosno njenom racionalnom i punom
uskovišć avaniu, čovočahnstvo vot ljudskt na ovoj i inače će dosegnuti onaj stupanj čoveku nesklonoj rotacionoj razvitka svojih materijalnih kosmičkoj pozornici, Zabraniproizvodnih snaga onaj stu- ti upotrebu atomskog oružja, panj razvitka u procesu obustaviti utakmicu u atomproizvođenja svog materijal- skom, naoružanju, prestati sa nog života, koji će značiti produkcijom atomskih i {ierkraj klasne preisto- monuklearnih bombi, uništirije čoveka. Nemoguć- +i postojeće stokove tih bom-
no je pretpostaviti da će razum ljudski izgubiti ovu odljudska neće pobediti, ma koliko razloga bilo, juče i danas, da se posumnja preda razočaravajućim prizorasula morala, prolivene krvi i Životnih opsurda kojih nikako Bros će poi ništa neće sprečiti nauku da održi obećanje koje tajanstveno i
lučnu bitku, da svest
u to pokatkad i
rima zamračenja uma,
nismo pošteđeni. bediti,
nam je dalo svemoćno jezgro atoma. Izgleda logično da je
ophodnmip, atomskog cružja, usavršavanjem sredstava masovno uništavanje
ejstvo, ni po obimu ni
videti ne može, eksperimentisanje klearnim · oružjem, ili tajno, koje
ustvari, vid agresije,
za mir i, tencijalni
jihova umefnost prodrla
pre svega potrebno, upravo ne” zabraniti upotrebu prestati sa za čije po grozi bez imena, niko predobustaviti termonu–
javno pretstavlja, ne samo stalnu opasnost jedan Dponego i neposrednu opasnost za Ži-
bi, zavesti međunarodnu kontrolu u cilju postepencg razoružanja, i opet, pre svega - zabraniti upotrebu atomskog oružja, to su parole koje su se poslednjih godina bezbroi 'Đuta ponavičjele i SVIM NIUgućnim rezolucijama, · „apelima, proglasima, delklaracijama, govorima, člancima. p:?slanicama, porukama, man:festima, proklamacijama i peticijama. Iz svih fabora dižu se glasovi da izraze zebnju i protest ljudi pred latentnom i već stvarnom opasnošću. Uporno ponavljanje tih paro-
la, to množenje fakvih apela, koji dolaze sa svih cglrana gografskog i mpolitičkog
sveta, mesumnjivo pretsfnvlja dobar znak pameti ıjudske, i to bez obzira na njihov platonski a često i demagoški karakter, bez obzira dakle, na otsustvo njihove stvarne i direktne efikasnosti, Te parole, te rezolucije. u svakom slučaju, simptomi
(Nastavak na 12 strani)
. slva i nisu je žalili,
IJU
Bila je surašno iznenađena, pričao je doktor kada je viđela da Hanka nije u drugom stanju. Zapanjila se. U ciganskom naselju nastalo je sil-
no iznenađenje. Cigani su kukaDok su verovali da je Hanka noseća, grdili su je zbog never-
ali kada su saznali da je nevina, ogorčeno su proklinjali ubicu. Došli su sudija i zapisničar. I oni su se iznenadili. — Pa ona je mužu rekla da je noseća! Zašto je tako govorila? — pitali su se Cigani. Bili su nesrećni. — Posle ovog tužnog posla vraćali smo se u Pojnicu. Bila je, sećam se, lepa, topla noć. SudiJa nikako đa dođe sebi:
— Zašto je tako govorila ·nesrećnica? Zašto je..falke zovorila kada je bila poštena! — čuđio se sudija.
— Bio sam potresen, — nastavljao je doktor. — Ako ikada budem pisao, rekao sam sudiji, moja prva priča opisaće baš ovaj događaj. Moja prva priča, ako ikađa budem pisao priče, zvaće se »Hanka«.
Počeo je da piše. priča nije bila »Hanka«, već »Jusu«. Kasnije, kađa je bolestan ležao u bolnici, prerađio je »Jusu« pa je nastala pripovetka »Jevrejin koji se subotom ne moli bogu«. Zatim je došla „»Rafina avlija«. Njegov prijatelj, odnese pripovetku »Rafina avlija« »Srpskom RKknjiževnom glasniku«. Posle tri dana stiže telegram. Javljeno mu je da su uređnici oduševljeni pričom i da će je odmah štampati. Onako uzbuđen i srećan, doktor je odmah seo i napisao »Hanku«, šest godina posle jezivog ubistva u Busovači.
'uU tihoj sobi s izgledom na vrt doktor se prisećao svojih dalekih pešačenja. Imao je krepak korak. Čekali su ga bolesni seljaci. Koračao je bespućem. Jahao je na konjićima strmim i uskim stazama. Lekar i pisac đivno su se usklađivali, Nastala je jedna mezaboravna dobrota. Setio sam se pripovetke »Đerdan«.
Ali prva
le u svet
NA
s*• Isak odlazi....
A on je govorio:
— Bio sam mlad i nije mi bilo leško da pešačim celu noć...
To reće i polako se podiže. Bio je mlad, reče, i dok je govorio kako mu nije bilo teško celu noć da pešači, polako je prilazio Ootomanu. Legao je na otoman a noge je podigao na naslon. Dok je bio mlađ nije noge podizao na naslon, ali je zato to sada Uučinio. A ja sam znao da je bolestan. I nisam smeo da ga pitam: Znao sam da nešto nije u redu sa doktorovim krvotokom. I strepeo sam za njegov hod. On je doktor, mislio sam, on najbolje zna šta ga stelju. A to je baš najstrašnije i je doktor i što zna kakva ga bolest obara u postelju. Običan
bolesnik ne zna, pa ga možemo zavaravati.
IŠli smo, kasnije, polako, polako, Skerlićevom, pa posle Onom strmijom, poprečnom ulicom, ka Bjelavama.
On reče: — Ovuđa me je jedne noći Davoka vodio. Znao sam gde me
vodi, ali sam ćutao, nisam hteo
da mu kažem da znam da me vodi na Bjelave...
A je bilo leto, ovo
nedavno, jučerašnje le
to. Zajedno s doktorom #ljutio
sam se na onaj zid koji je pretio da mu zakloni vidik. Verovao sam da će mu jesen doneti nove pripovetke, On se spremao za veliki poduhvat. Radio je roman. Ali najvažnija stvar je Davokova opomena: treba iščupati iz tame wgzaborava Bjelave, gde su do rata živeli Jevreji, kojih više nema. Rat ih je razvejao. Nemci su ih uništavali. A bili šu to mali ljudi, koji nikome nisu smetali, koji su se borili za malo neba, za malo hleba, malo ijubavi i zdravlja. Bili su prezirani i nesrećni. Imali su još samo Isaka, Pa ako on ne bude ništa o njima napisao, neće proĆi mnogo vremena, a Veo Zaborava potpuno će prekriti jevrejsko naselje. Davoka, piščeva savest, znao je da doktora mora požurivati. I pisac je to znao, pa je žurio. Uspeo je onaj zid da otkloni. I baš u momentu, kada je sve sredio, kada je iz nJega potekla potresna priča o ratu i Jevrejima, naišla je smrt.
...nLežao sam tri dana u vrući-
Četvrtog dana neko je zakucao ma vrata. Pojavio se Isak, brižan, sav dobrota.
— Pobogu, — reče, — zašto mi neko odmah nije javio da si bolestan. Sećam ugodno.
— Pa, doktore, i vi ste bolesni. Zašto ste se peli tako visoko, čak pođ krov?
Da li mu se u takvim trenu-
ci.
se da mi je bilo ne-
cima «vraćala snaga „i hitrina? Vešto i brzo je vadio instrumentet, pripremao injekcije, skoro bezbolno, lakom rukom, zabadao iglu, nasmešen i utešljiv odlazio. Na vratima je pretio prstom:
— Da se nisi micao iz postelje. Pazi, nemoj da te uhvatim ma ulici. Sutra, tačno u dvanaest, dolazim.
A sada? Davoka će uzaludno kucati na vrata dđoktorove kuće. Preživeli Jevreji „naći će svoje najbliže još samo u njegovim knjigama. Davoka će se uzalud pojaviti da interveniše, kao onda u knjizi o rađostima kadđa je od doktora tražio đa nastavi već završenu priču. I mnogi bolesnik uzalud će čekati da tihim korakom dođe dobri doktor Samokovlija. Noć je. Samo šume česme Bjelavama. Najtužnije noćas šu-
S mi Rafina česma.
Cmac sa Zlatne Obale ukrašava svoj čamac "Beanko V. Rad čević –admdqJıizzzzzNZJo_K KOI ________CGGOCOOTAALUI RANA AAA
KNJIŽEVNE NOVINE 5
10 oDari i po: