Књижевне новине

GLIGORIĆEVI »SRPSKI REALISTI«

ligoričeva zbirka kritika pretstavlja rezultat literarnog iskustva i kritičarskog: napora koji se u njegovom životnom · aktivitetu prisno vezivao i dopunjavao njegovom publicističkom mišlju. U osnovi Gligorićevih literarnih shvatanja nedvosmisleno se iskristalisala misao o literaturi i literarnoj kritici kao jednom obliku budne publicigtičke prisutnosti u vremenu,

Na osnovi takvog p9vezivanja literarne kritike sa publicistikom ponikle su opšte sheme jednog literarnog sociologiziranja koje uvek počinje i svršava se određenim krugom pojma i termina čiji je samo obim varijabilan, Gde on odgovara materiji, jer je na njoj konkretno i ponikao i jer u svakoj svojoj daljoj primeni računa na njegovo specifično ponavljanje, tu je taj metod efikasan i tu je uspeh obezbeđen. Prema tome, karakter literarne materije promenljiVo se ponaša prema metodu, a svaki se metod ne može jednostavno preneti i primeniti na svaku materiju. Znači li to da se metodi isključuju ili je to samo sredstvo da se izbegnu vulgarizacije i apsolutizinpanja ma u kom pravcu? Kakav se zaključak može izvesti iz činjenice da se jedan Defo potpuno i najtačnije može objasniti konsekventnim so ciološkim postupkom, a jedan "Kristofer Fraj ne može? I da li različitost metoda automatski isključuje i jedinstveno shvatanje literature u pogledu njene funkcionalnosti?

Gdegod je jednostavna i konsekventna, primena Gligorićevog metoda na ukupnu materiju našeg realizma očito pokazuje (u nedđovoljnosti i nepotpunoj Rkarakterizaciji njegovog suda, u uopštenim „formulacijama, u Slobalnom šematskom razgraničenju pisaca, umesto njihovoj specifičnoj individualizaciji objektivnu nedovoljnost svakog jednostavnog metodološkog prilaženja takvoi kompleksnoji literamoj pojavi kakav je naš realizam. Da li to znači da naš realizam ne odgovara metodološki u svemu takvoj kritičarskoj koncepciji, iako je ona na nekim njegovim pojavama i ponikla., ili je sociološki metod u Gligo-

__YiČeVOj interpretaciji nedovoljar: za jedimstveni pojam jednog čitavog literarnog razdoblja? Gligorić ume da rukuje efekino publicistički i impresivno literarno određenim kru gom pojmova, odnosa i Dproblema, ali on ostaje objektivno bespomoćan pred literarnom pojavom koja ih svojom kompleksnošću nadmašuje. 1I Skerlić je bio žrtva sličnog metoda: on je drastično promašio u slučaju Disa (u čemu je i elementarna racionalistička zlovolja, svakako sastavni deo njegove metodo!ogije, odigrala „svoju ulogu), ali je ostao bespomoćan i pred Rakićem, iako je bio svestan njegove poetske vrednosti. Van određenog poliličkog i sociološkog delokruga ni on, kao ni Gligorić, ne mogu da zamisle sebi intimne svetove poetske inventivnosti. Sve što se u to ne uključuje ili što spada u individualisanija emotivna i intelektualna stanja, koja ne mogu da se iscrpe globalnom šema-– ftikom, pristupačno je obojici jedino u najuopštenijim pretstavama i afirmativno-negaforskom okviru »crnc-belog« postupka. I najviše što u tom slučaju može da se očekuje od kritike nije mazumevanje već tolerantnost.

Život se, kao i literarna pro blematika, ne iscrpljuje u sociološko-etičkoj „polarizaciji pozitivnog i negativnog. akva metodološka premisa koliko je neophcdna toliko je i nedovoljna za obuhvatanje superstrukture jednog žŽivotnog totaliteta, Jedna sužena slika sveta i problema ne može se primeniti kao mirilo na iole rnafinovanije duhove. Ali tu se ne radi ni o kavoji iz – laciji literature od života niti je ta izolacija uslov za Viši psihološki i intelektualni rafinman. | o | S KeNJIZEV NE

NOO NVINE

prekinule su svoje ređov-

no izlaženje usled gubitka

štamparije i nestašice u hartiji.

Zahvaljujući vazumevla– nju i zalaganju grafičkog kolektiva „štamparije »Omladine«, „omogućeno je dalje izlaženje našeg lista u novoj seriji.

Nadajući se da će list, sko to dozvole objektivni uslovi, ubuduće · redovno izlaziti, redakcija se ovim zahvaljuje kolektivu »Omladine« na njegovom tru-

Očevidno je, naprimer, da se čitava kompleksna psihologija Sofkina onakva kakva je u svojoj specifičnoj objekti-

vaciji može da protumači sa-

mo kao rezultat složenih odnosa i reagovanja ličnosti fiksirane na porubu jednog određenog društvenog profila. Ali je isto tako očevidno da ta psihološka reagovanja ima ju i svoju lunutarnju imanenciju, svoj psihološki fundus i dinamiku, i to ne otkriti znači ostaviti po strani literarno-psihološki aspekt ko ji ne može da zameni nikakva sociološka analiza, Uopšte, da li se sociološka analiza može zamisliti bez psihološko-estetske aparature i da li se sociologija izjednačuje, na određenom problemu u odgovarajućem stupnju Uuzajamnih prožimanja »ličnostobjektivitet«, Sa individualnom psihološkom analitičncš-

ću? Da li ma kako elastična.

primena sociološko-etičke šematike može definitivno da zadre u psihološku materiju i da se sa njom izjednači?

Zato nije nikakvo čudo što kod mnogih pisaca Gligorić ni za dlaku nije promenio ni oborio kritička mišljenja izrečena pre njega. Tako uvek ne upotrebljava ni šablonski ni konsekvenitno niti Skerlićev biografski metod nili metod vulgarno-matetijalističike šematike (već dopušta, izvlači i druge elemente: kod jednog pisca je presudno detinjstvo, kod drugog poreklo, trećeg vaspitanje, četvrtog neposredni odnos prema situaciji itd. itd. sa odgovarajućim međusobnim dopunama i kombinacijama), — on apsolutno nije dolazio do novih osvetljavanja onde gde ona zahtevaju podrobniji indiviđualno- psihološki tretman, mada je u okviru svoje sociološke kritike ponegde učinio vidan korak napred. Ljubišu je, naprimer, objasnio šire i potpunije od Vida Latkovića i tačnije od Skerlića, otkrivši Uuzroke njegove netačne Kritike. Zanimljivo je što on ovde ističe onaj mogući spontani spreg romantičnog i realisti-.

___Recs guns was aa NIR II ana aa ~

PISAC | DELO

Velibor Gligorić (rođen 1890), o čijoj knjizi »Srpski objavljujemo prikaz, svakako je jedan od Writičar i pamtfletista, esejista koji se našom Književnom istorijom, Gligorić

“savremene Književne Kritike. intenzivno bavi, pre svega,

je napisao znatan broj eseja, članaka objavljeni kao posebne knjige, pre i posle rata,

realisti« najpoznatijih pisaca naše

i napisa, od kojih su neki dok su mnogi

ostali rastureni po dnevnoi i povremenoj štampi.

Veoma aktivan, brz u

centralnih

svojom jasnom opredeljenošću za napredne političke snage.

govi duhoviti, živi društveni pamf{fleti, su mesumnjivo mnogo Za naš tađašnji politički život

rata, značili

i ostavili su Zivog traga u njegovoj misli književ Bez obzira na Ssloženost

pleksnost iđeje koje je propagirao najpre, iz jedinstvenosti njegovog

kritičara.

đelo čija jedinstvenost potiče, političkog stava.

pisanju, figura našeg Minjiževnog života, Gligorić je imponovao

dugi niz godina jedna od

Njepublikovani u »Politici« pre nog i pozorišn9g,

njegove aktivnosti, na komi branio, Gligorić je ostvario

Objavio je Kkmjige eseja, pozorišnih i književnih Kritika. Sve

knjige, napisane pre rata, štampao je u zatim »Domanović-Nušić« i nekoliko publikacija kojima

su: »KMritike«, »Lica i muaske«,

»Bora Stanković«,

sopstvenom · izđanju. "To

stuđije »Matoš-Dis-Ujević«,

je pratio naš ondašnji književni i pozorišni život. Posle rata štam-

pao je, kao posebna izđanja,

najzad, ovu poslednju knjigu »Srpski realisti«.

knjige »Kritike«, »Pozorišne kritike« i,

U njima su sabrani

tekstovi iz raznih perioda njegove đelatnosti.

Živog duha, i pokretao, svetlost« (časopis u kome je, tiku), zatin »Umetnost i Kritika«.

pisa »Mnjiževnost«, u godinama ođmah Dp Rkolegijuma lista »Književne novine«.

uhapšen i infterniran u lGgor na Bau kome je proveo oko seđamnaest meseci, i odakle je dđeu kojoj je ostao sve do oslobođenja.

i član ređakciskog

Za vreme rata bio je njici, portovan u Nemačku,

pre i posle rata, mnoge revije i časopise. To su: 1920 godine, objavio svoju prvu Kri»Raskrsnica«, između 1920 i 1926, i poznati Posle rata bio je jedan od urednika časo-

znatne aktivnosti, Velibor Gligorić uređivao je

»Nova časopis

o oslobođenju, a doskora

Danas je profesor Beogradskog univerziteta (kateđra južnoenske književnosti) i upravnik Jugoslovenskog dramskog požoučešće u savremenom književnom i Neđavno je pokrenuo, sopis »Savremenik«.

slov

rišta. Njegovo

životu Beograđa veoma je intenzivno. pesnikom Dušanom Kostićem, mesečni ča:

senzibilitet mne iscrpljuje pojam aktivnog humanizma u sociološko-etičkom

Savremeni

determinizmu i utilitarizmu. Kako bismo onda od bilo koje sociološke metodologije mogli očekivati da objasni suptilnu humanističku misao Tomasa Mana u »Čarobnom bregu« ili »Faustusu«?

Doduše, za čitaoce uvek imaju prednost oni koji stvari i probleme umeju i mogu da pojednostave do najkraće i najsažetije formulacije. A sociološka analiza ima kud |ji kamo daleko veću „prednost nad svim drugim „metodima u sposobnosti da stvari sažme slikovito i pregnanino do žive slike, efektnog revolta ili prijemčive fabule, Ali, da+li je (svako) fabuliranje i pogađanje istine, najkraći i najtačniji put do istine?

Delo i literatura nameću kritičiru karakter, širinu i dijapazon. Kakav je dijapa-

zon mogao dobiti kritičar izni kao u žaru publicističkog revolta i strasno okrenut literaturi. u kojoj se skoro svi sukobi svode na osnovne fo?me sociološkog bitisanja, gde se odnosi tek počinju da k m plikuju i gde se, često. pojam humaniteta može da definiše sa svega nekoliko reči? Sasvim je razumljivo onda što je i kritičarska fraza Gligor.ćeva orlerećena nizom termina i pojmova koji su po prir. di. stvari izraz publicističkog zahvata u stvari. Oluda se na Gligorićevim tekslcvima iz kritike u kritiku može pratiti porast ili OSirOmašivanje termino:ogije, tačno u zavisnosti sa nivoom proble matike koja se litera?mo nameće, Ali uskogrud'st u Osa-– drženju njegove sociološke šematike „isuviše malo varira da bi mogla da zadovolji našu savremenu radoznalost. Usled toga, Glig rić je morao mimoići niz problema koji su cd presudnog značaja za vazumevanje jednog pisca. On piscu najčešće ako ne i isključivo prilazi zato da bi ga odredio u odnosu na jedam red vrednosti metodo.oški uz– dignut do polpunog kriterijuma, a ne da pisca objasni izvlačeći individuamu njegovu fizion- miju i specifičnu literarnu strukturu koju formira ju svi elementi njegovog literarnog postupka, Gligorić prvenstveno daje najgrublju spoljnu, orijentacionu klasifi-

du i drugarskoj predusretljivosti. e kaciju temaiskih sadržaja, od Redakcija koje, ukoliko može u pojedi|__»KNJIŽEVNIH NOVINA« nom slučaju da ije prihvati, prava literarna analiza tek So ima da počne, KNJIŽEVNE NOVINE

>

pozorišnom sa

Čkog koji na specifičan način odlikuje sve romantičare, pa i one najekstremnije, Ali, Gligorić se zadržava samo na konstatovanju. Kod Sremca je, opet, objasnio u »Vukadinu« ono Što. je Skerlić jednostavno i sa nerazumevanjem okvalifikovao kao neadekvatnu melodramu; u slučaju Jakova Ignjatovića uneo je sasvim novo i sigurno najtačnije mišljenje. Gligorić je i senzibilno prijemčiv: on Bori Stankoviću

ihil 006 Dj}

VBĆA, niti lojanica, niti voštanica, niti ; ona solidna stara stearinka. Nego, kao sneg bela, tanka kratka, na oko vrlo

' lepa moderna sintetuška. Ma-

Velibor Gligorić

oprašta »žal« za prošlošću pred njegovim finim imbocionalitetom i diskretnom humanaešiću, i uopšte pokazuje simpatičnu toleraninos} prema piscima kod kojih može da sagleda afirmaciju ma kakvih životnih kvaliteta, On ispoljava naročitu sklonost za poetizacijom erotike čak jako je naturalistički obojena; on je sav u afirmaciji vitalnih snaga u čoveku za čije manifestacije pokazuje neskriveni afinitet. Kroz Gligorićeve kritike, sagledane u celini, struji elementarna i poetizovana sna ga optimizma i životne radosti ili ih potresa wspontani gnev revoltirane savesti. Ovaj ton nije uvek Čist i mada često ogoljen (i zbog pojedmostavljenosti u kome se problem manifestuje), on živo lavira između. intelektualne i racicnalne britkosti i tople saosećajne bolećivosti: on je u najvećoj meri potpuni izraz piščeve ličnosti koja se bri-

” no nagnula nad problemima

epohe upijajući u sebe njene

sokove.

Gde se stvari problemski i na individualnom mplanu postavljaju, Gligorić ne doncsi ništa novo. On kod Laze Lazarevića, da uzmem samo jedan primer, ne vidi dalekosežni značai koji ima dvostruki pojam majke kao opsesiona fiks-ideja emocionalno i racionalističko-moralistički obo” jena. Zajedno sa svim dosadašnjim kritičarima pre i Dosle, on ne ispiluje p zadinu i psihološku suštinu ovog idnosa koji ie dobio oblik kompleksa, već ga jednostavno i generalno shvataju kao sublimaciju patrijarhalno-konze?rvativnih nazora piščevih odnosno dovode u vezu isključivo sa njegovom ideologijom. Nikome ne pada još uvek napamet ida ispita ŽiVe, psibološke impulse jednog ~ takvog odnosa iako u slučaju Kafke, naprimer, ftaj isti psihološki kompleks leži, po formalnoemocionalnoi liniji, ı osnovi njegove literarne inspiracije.

Gligorićeva kritika iako temaftski . ograničena na jedno određeno i sužemo literarmo područje, pokreće i postavlja niz „problema. Ona, principijelno postavlja pitanje da li se srpski realizam može DpDosmatrati kao jeđinstvena literarna pojava idali sena nju može phrimemiti jedinstvena kritičarska metodologija. Ona je u tom pogledu, idući za sasvim drugim inlencijama, OZbiljno uzdrmala šematizam i pokazala nedovoljnost SOCiOloške kritike.

Zoran Gluščević

Prijatelistvo Indije

aaa ena eezse; aezLzzEneeeoru eee: = ,

li plamičak, verovatno fabrički propisno, ·utone u krater sintetičke mase, gori a niti greje niti svetli. Malecan, plavkast, u onoj beloj činijici, čini se cvetić... Nekada, bar kako čuveni ruski basnopevac Krilov priča u wvojoj basni o lakomu kaluđeru koji nije Voleo strogo da posti, ne ikada su manastirci, krišom, slavno pekli jaja na plamenu dobre voštanice ... Nekada o milo naše detinjstvo — izvlačili smo kratku debelu stearinku ispod jastuka i čitali narodne pesme i pripovetke do ponoći, pošto bi nam. stariji, propisno i sudbinski, odnosili lampe: Devet, deca u krevet... Sada — život je kao kinoteka ili stari žurnal — sada opet čirak i sveća. Nekoga dana svrati u kuću električna struja kao sveća, pa onda veče i večeri sa sVećm. kao kandilo. Kako nam se Istok približuje, i voli nas, (vraća polako agresije koje je nekada Zapad tamo činio) počećemo učiti i hindi, i bengali, i burmani, i arabi, pa bi se ova naša svećica mogla arapsko srpski zvafi kandilsveća. Bila bi to lepa složena reč, i nešto umiljato u našem drugovanju ga kandil-svećom. Malo pišemo, brzo, brzo, pa malo zažmirimo da se odmorimlo „od nenaviknutosti. Olk tvorimo oči, kandil pramičak gori, verno. pokoro, Što najbolje može da se pisac razneži, voli svoj fenjerić, i opet uzima pero u ruke. Jedno je dobra mpratilica hladnjikava plamička: neće bodriti i raskuražiti temu i plan >»isca. Neće pisac, već danas, zapitati i neke naše savremene pesnike: zašto, kad pesmu fu i tu i razumemo, i odobravamo, i hvalimo, zašto ne možemo da se u nju i uživimo. Zasada, napred” Englezi.

Englezi, još tamo od XV veka, čim su ostavili, u DOoeziji, imitaciju rimskih pesnika i religiozne teme sa nasađenim elbličkim mproblemima, zašli su u neko Veliko razumevanje, što bi rekao grčki tragičar i slobodni mislilac Ruripid. Počeli su da u stihovimz omuostavljaju, pilanje, formu!išu kritike, iznenađuju i zabavljaju satirama, fantaziraju velike i retke utopiske fantazije. Ponekad i delimično, utopije su bile i idealističke, ili barokno šaljive; ali ponajčešće otrovme i razorne. Polemika, udarac, jedna reč i nož je u vukama, dvojice... U jednoj starogrčkoi komediji autor je zamislio bio prepirku između dva grčka tragičara: pshila i Puripida. Euripid tvr di da je on naučio svet, i Omladinu, misliti, pitati, tražiti istinu, svejedno da li ujedno sa lepotom, ili bez lepote. Pshil odgovara: Da, ali bi za to trebalo da budeš bešen... U engleskoj književnosti Vvešala bi imala i suviše posla kad ne bi bilo prave slobode reči, i kad Englezi, čak tamo do polismana u Hajd parku, koji mirno sluša grdnje i pre-

eur: IeunI IRI e zaunuru ur uuIiA: Cs: A Gui ru IuN„A AI amI„AAA.AIALA II uuu ua gain Pa uu a pan nana

[gračica iz Centralne Indije

fnje kralju, Parlamentu, vladici — kad Englezi ne bi ima” li genijalni smisao za humo!.

Da pomenemo, danas i OV,de jednoga od mnog:h i mnogih zubatih i jezičnih engleskih satiričara, koji se kod nas slabo pominje i zna, Po Bshilovu sudu, Samjuel Bat-

ličnosti nišu ličnosti, nego vrlo. darovito konstruisane funkcionalne izmišljenosti; VI sta antropomorfnih planova, il; maketa koje se kreću, tvore, nečovečno zamišljena zla čine. Zar je Jago ličnost, čovek, zakonima i psihološkim naletima podložna ljudska pri

da? On je filosofski imagi-

ler ne bi mogao mirno živeti nativna izmišljenost, sa neU-

od 1612—1680-te. Jeđan više u horu, smatrali su Englezi, i samo je pitanje koliko je darovit i moćan. Ostao je Batler u engleskoj književnosti dosta epizodna pojava: nije bio rođen romansijer u dva svoja romana. Silne beleške, i neka vrsta skečeva njegovih tek se polako bolje otkrivaju i upoznaju. Najzad, kud ćete 5 njim u rang listi, kad lista ima, da počnemo od Škota Dznbara u XV veku, pa da pomenemo samo Svifta, sveštenika Svifta, u XVII veku, pa, koliko juče, recimo, samo pravog romansijera Meredita i dramatičara B. Šoa. Dva Batlerova romana ZOVU sec Hudibras i Irhon. Ovaj poslednji naslov je, Brewhon, iu glasovima ispreturana reč Nowhere, Nigde, đakle zemlje utcpije. U jednom romanu je stradala porodica kao institucija, i moral, i vaspitač dece ili usrećitelj dece. U drugom je već stradalo sve i sva. Bolji ie bio Batler kao epigramatičar, skečist, nagli, vraški nagli ilustrator svojih burlesknih vizija s pomoću pakleno parodiskih izraza za njih. Teško je shvatiti kako je u Batleru radio »um koji VOObražava«, što bi rekao Njegoš. Kompozicija scene mu je skoro uvek umetnički virtouzna; intelektualna podloga ceo svet, čovečanstvo, nebo i zemilja; karikature su mu uvek pune mwealnosti čitalac se irgne: da li istinu govori? a izraz svež, ingemiozan. Evo jedna mala proba iz Batlerove beležnice. »Ne smemo zaboraviti da smo (ljudi) dosada samo jednu stranu stvari čuli. Sve knjige, dosada mnapisao je Bog«. Kad je Batler umro stojao je već Svift, dečak od Trinaest godina stojao gotov. da preuzme i polkrepi kontinuitet.

Pored cnog maloga teksta gore, koji je epigramski odredio kako Batler misli o biblioteci svih vekova, i kako se narugao od boga dirigovano literaturi vekova evo sada jedna sličica i o tome kako) je Batler viziski prikazao aparaturu sveta, vasionskog i čovečanskog.

»Video sam svet kao jedan veliki orkestar, sami anđeli, a instrumenti im svi od zlata. I video sam orgulje. gore u vrhu osovine oko koje se ceo crkestar imao da okreće. Ali se nije kretao, ništa se nije kreftalo, anđeli nepomični, i sve bezglasno kao kamen, i ja sam, kao sve ostalo bezglasan kao kamen.

Tad ugledah nešto Oogromno, oblacima slično, što se primicalo. Beše to Gospod, a vodi za ruku dvoje svoje dece.

— O tata, reče jedno od dece, zar to nije lepo!

— Da, dušo, odgovori „Gospod; no ako baciš bakarnu paru u kutiju što svira, počeće sve figure da se kreću.

Ja tad razabrah da. ono što sam smatrao kao tastaturu orgulja, da je to bio prosečen otvor, Jedam od malih Gospoda baci onda metalnu pločicu

mu prosek. Odjedared, anđeli

staše da sviraju, i sve se siade vrteti, orgulje larmati, ljudi počeše da se ubijaju, a dva mala Gospoda da tapšu od Uushićenja.« Sa Batlerom, kao što je pcznato u svetu, nije se ni U-

morila, ni ispraskala, ni O- |

slabila akamoli izumrla dinastija engleskih ironičara, sa tiričara, koji ne prestaju slikati svet i ljude sa sarkazmom, sa teškim istinama ko je dolaze s praporcima na kapi. U današji dan imamo, žive i orne, recimo, R. Grevsa (Grawes) i V. Empsona

_(Empson). Stilovi su danas bo

gatije raznovrsni, pesnici manje neortodoksni, maektafore, scene, ili filosofske praskalics rafinovanije. Mašta je u svima slučajevima smela, jezik umetnički drzak, biva i skandalozan, pitanja ambivalentna ili polivalenina, „stostruki kikot nad apsurdnostima prirode, ljudskoga društva, ili pojedinaca ljudi i pojedinačnih pojava. Grevs i-

ma prozni sastav o Hristu koga su još živa skinuli sa kirsta, a on, mesto svakoga triumfa jli božanske muoći,

kurtalisava se ovoga i onoga sveta. i odlazi glavom bez obzira, ampson ima pesmu koja. ie komedija bombardovanja i čovekove nemoći da »ode«, sa refrenom: »A suština stojanja je u tome što leteti ne umem0.« U tuposti dosetke je Vic.

Englezi imaju osobitu moć

mašte da pišu pesme, ebove, ili drame, pa i romane, gde

morno apsurdnim funkcijama zla. U Dikensu —-kako vam pisac stvori užas stravu, košmar? Kombinuje sablasnu melodramu sa nekom nečovečno iudom komedijom. Norma'no čovečno sudeći, i jedno

SA 208 Š

Slavan to beše svet starinski, Hale Svi đugih brada i smradnih pazuha. Širokih usta, dugih muških udova, i moćnih trbuva,

Ipak, Gospodo, statuom

Življahu oni kraj Haline

Strašilo samo njihovih šir-–dužina, Gde svaka stopa je tri i triest palaca, A svaki novčić cel-celcatu ovcu kupuje.

Od društva njihova sad

Velik je Bog, prošla vremena, sad od njih Tek stravični pomen još drži se.

Podobe njihove, u pustoši, stoje, urlaju, (Vetrovi snaže se od njihovih usta širokih,) Granitne butove im kralj i pop

Celivaju, i joOš i kvrgava kolena gola.

A kakva sve čuda divna nisu izvodili:

Na ogromne usne svoje pevahu glasnije

No deset horova Sabora; velikanskim udovima Juriše najređe i otporne devojke;

S jakim crevima i trbusima silovnim

staklo,

Kamen su varili, i

Jame duboke kopahu, nadgrobne hrpe slagahu;

Reke su skretali, čitave

Čekićem za potomke odredbe pisali —

Za slatko-pohlepno-usničave, i kićanka-seksovne, I nežno-stomačićave žitelje

U Kepec-aleji, gle, pareći se po njima,

Stopa se kvrčila u sedam palaca,

rebarce birati:

A tuce novčića

Mtedne li neko

Gromovit tekst i balav

Čitajuć između tc dve

Poznati sam svoj nesrazmer, i neće mu biti do smeja.

Pri

meli, možda razvukli usnice u osmejak, možđa zavrteli glavom 1

priznali da mije baš prosto ni

teatar grotesknih slika na zidu — no da li ste igde poznali mene ili sebe?, da li ste sž igdđe mogli uživeti u šalu koja je pola istina? đa li ste mogli poneti makar samo jedan ili đva reda neodoljive plastike za citiranje? Jednom, kad su listovi opet bili puni žaljenja kako se pesme ne čitaju i ne prođaju, Grevs je napisao skoro ljutit članak: Ja ne pišem pesme da ih prodajem. Pišem istoriske

romane, i od toga rađa živim, a

Modernizuje se dakle i istoriski pojam o Muzama. Doduše, kad' sam prvi put u životu čitala: da Homer Muzu poziva da s njim peva:

Ilijađe i

mora biti, ponekad meću na se

užase Trojanskog danas,

samo slavu nego i ođgovornost.

Amketa

1400 slušalaca...

(Nastavak 8 prve strane) V. Petroviću, A. Cesarecu, I. Andriću, M. Laliću, B. Čopiću, I. Samokovliji, I. Sekulić, A. Vuču, D. Matiću i tako dalje. O ponekom od ovih pisaca rađeni su seminarski radovi više puta. U rađu su daljih 28 završnih seminarskih rađova. Poređ pomenutih pisaca obrađuju se od pređratnih M. Na stasijević, R. Drainac i R. Ratković, a od savremenih Davičo, Dobr. Cosić, Č. Vuković itd. Ot-

prilike 250/, studenata odlučuje se za radđ iz Književnosti između dva rata i današnje, posleratne.

Ako se pod terminima »modđerna literatura« i »savremena KknjiŽževnoste pođrazumeva današnja, posleratna Književnost, onđa ja | lično mislim (na Mkateđri o tome nije dđosađa raspravljano) da se ta Književnost ne može sistematski »predavati«, jer je tek u raz. vitku, ili, ako hoćete, u traženju, ji da su seminarski rađovi i povremena pređavanja jeđini mogu– ini oblici obrađivanja te literature. Teškoća, na koje nailazi kate.đra (i Filozofski fakultet uopšte), ima više. Pre svega, to je isuviše | veliki broj studenata. Slušalaca, kojima je glavni pređmet istori|ja jugoslovenskih Književnosti u | Beogradu, danas ima preko hilja·du i četiri stotine. Za prostorije, kojima raspolaže Kateđra, isu više je blago reći đa su neđovoljne: Jedna čitaonica, koja može da primi 50 čitalaca, i jedna slušaonica sa oko 12% Rsedđišta. To de sve, a to je, upravo, ništa. PoSebnu poteškoću čini neđostatak nastavnika za istoriju movijih jugoslovenskih „Književnosti, od racionalizma. naovamo (zasađa je jeđini mastavnik prof. V. Gligorić!). Kateđra je više puta nastojala da dobije nastavnike, posebno za noviju slovenačku i hrvatsku Književnost, ali u tome nije imala uspeha. Naročito se oseća neđovoljinost pomoćnog nastavnog osobljia. Uobičajena proceđura pri izboru nastavnika i pomoćnog nastavnog osoblja isuviše je Spora, neopravđano spora. Za iz-

'

di, i da nađete u njoj, ako ne

tu Hale,

korice,

rastanku od vas, čitaoci, samo još ovo: shvatili ste, razu-

ne nasmeje Grevsovoj. vizitkarti,

od toga dvo8a je potresna scena; a zajedno, to je ono čega u životu mema, ali u specifičnoj utopiskoj umetnosti Engleza ima. Specifično daroviti dramatičari i satiričari načinili su od engleskoga jezika plastičnu jednu supstancu koja mesi oblike mneverovatne a realne. Otuda i u današnjoj engleskoj intelektualnoj i satiričnoj poeziji ima vazdah pravih satiričnih

vrednosti. Pokušajte da primite ovu Grevsovu sliku lju-

poetsku a OonpD umetničku 538-– tiričnu vrednost.

O jHecr

ne viši od vaše.

obale, na mestu — nemestu,

niko živ, ni jeđan,

k'o nojevi.

vojske mlatili,

ne moglo kupiti. tu Kepeci —

komentar

onaj će izvesno

lako bilo kompomovati taj mali

pesme moje upućujem Muzama....

rata, ja sam pomislila đa Muze,„ oklop i šlem. Zašto da se Muza, i mne podeli a njim ne

Isidora Sekulić

bor jednog asistenta, „naprimer, od dana kada kateđra predloži raspisivanje Kkonkursa pa dok asistenta dobije, treba đa prođe skoro godinu dana; za izbor nastavnika još više. A broj stuđenata, iz semestra u semestar, naglo raste, i rašće još uvek. I nastavnici i asistenti preopterećeni su, isuviše, naročito ispitima. .

& Zoran Mišić: Naša savremena literaiura najbolje što imamo

Naša savremena literatura! Pu. to je, u romanu, poeziji i đrami, najbolje, možđa, što imamo. Ne mogu da zamislim stuđenta Moji zna sve o hagiografijama, Pajsiju i Đoru Držiću, a ništa o Krleži, Andriću, Nušiću, Tinu Ujevi-| ću, Rastku Petroviću, Petru Šegedinu, Ranku Marinkoviću. A ima ih, sigurno. Ne znam dua li na Sorboni uče o KEKliđaru. 1 moraju, jer imaju Rasina. A Oskar Davičo sigurno ie veći pesnik ođ Lukiiana Mušickog. Ako naš četrnaesti vek nije dao Dantea, dđvađeseti je đoneo poeziju koju mirne duše možemo prevc sti na sve jezike sveta.

A Što istorija nije rekla poslednju reč... Ona tu reč nikađa i. ne kaže. Nije li, upravo, naš vek. otrgao iz zaborava čitav niz pesnika prošlosti, a tolike druge, s pravom ili ne, zapostavio?

& Studentkinja „K”: O daj našnjim piscima i njihovim „delima malo znamo

Cikličan niz pređavanja na na-| šoj grupi, naročito iz novije jugoslovenske MKnjiževnosti, mislim đa nije najsrećniji, pošto zauvzima isuviše mnogo vremena, te slušalac ne može za četiri godine stuđija da čuje mišljenja o svim piscima. Mi bismo bili srećni da možemo slušati posebna pređavanja o književnosti između dva. rata i, novoj, posleratnoj Kknjiževnosti. Ako se za tu Hnjižev--

ne