Књижевне новине
_____imao vremena
X
POJEO Ra TP 57 a i ae Oi
0 i M | V | x
Mali :00i (400410
Zapisi o Monfe- Kristu, Robin Hudu i Majoru Bauku
T KOJI ne veruješ. Znaj da je Divljak dobar dečko. To malo i crno mangupče od dvanaest godina nije u stanju ništa drugo da učini sem da se nasmeši na prolaznika, ponudi mu bioskopsku ulaznicu i da se nezadovoljno i prko= sno namršti i napući usne ako ne uspe prodaja. Uvek sam ti govorio da je dobar: seti se razgovora na kiši to ti i danas kažem: jedina greška mu je što je pobegao od kuće i napustio školu. Divljak je tužno i osetljivo dete, i gladnom mu je bilo teže podnositi maćehine batine. Njegovi drugovi požalili su što je otišao na dno: škola je ostala bez golmana. Otac mu je i ranije bolovao od rakije: viđao sam ga kako dolazi kući pijan i s motkom: dugo je bolovao i crkavao najzad rekoše da to nije samo rakija već neizdržljiva pseća tuga za Divljakovom majkom: na sprovodu sam bio i ja i svi ljudi s Buvlje pijace i milovao sam dečka po kosi. Ako si na Divljaka nešto ljut meni reci. Ostavi to dete da živi i ne zameraj mu što preprodaje bioskopske karte — od nečega mora živeti kad ne uči zanat i kad već ne krade i ne
laže.
Stajao sam Lepo odeveni svet mestu: ljudi su žene takođe. ukrućeno i pored
+
REGORI PEK se ven-
ispred bioskopa. tapkao je u gledali oko sebe Gregori Pek je pomalo srećno stajao neveste. Susnežica je kvasila ramena i ruke. Neki debeli čovek duvao je u šake iza mog uva. Okrenuo sam se i spazio da Gregori Pek nicu od milion funti: nosili ođela, ceo svet novčanica se belela i rađioaktivni
nam
drži novčakrojači ključao
zračila
su je, kao kamen. Gregori Pek stalno novčanicu iza stakla. Divljak držao je kažiprsta kartu od šest za Gregori Pekov osmeh na usni. Divljak me gledao neveselo. Nije da razgovara sa mnom jer se približavao trenutak Gregori Pekovog «nastupa. Dečko se vrzmao po gomili, obre-
držao Mali dečko između palca i
je
tao se čas na jednom a čas na drugom uglu. Njegovom licu nije pristajao lukav izraz. Debeli
čovek pratio ga je u stopu. Či-
nilo mi se da ga goni. Najzad shvatih: debeli čovek držao je novčanicu u rukama. Stojao sam
uz njih. Slušao sam trio pogođbu:
— Dečko, kazao je čovek, dve karte.
i iskosa mo-
Dečko ga je gledao neveselo i pronicljivo.
— Za mene i moju ženu, dečko, rekao je čovek.
Dečakove usne jedva su se pomakle. — Petnaesti šesnaest banke.
red. Dve karte Hoćeš? Čovek je tiho rekao: — Skup si mi mnogo, dečko.
Dečko je zasukao slovno promrmljao:
— Prvi red.. Dve karte — stotka. Hoćeš li, debeli?
Čovek je pružio novčanicu. Dečko mu je šapnuo u šake i skut:
usnu i po-
— Nikom ni reči. Ni svojoj ženi. Jasno? Za ovo se iđe u ćorku. Mi ovo ne smemo đa ra-
dimo. I neću da idem u ćorku zbog tvog brbljanja.
Ljudi koji su nas opkoljavali gla sno su se smejali i videli su kako je dečko mangupski zavukao ruke u džepove i zauzeo nadmenu pozu.
— jBkup si mi,đečko, rekao je čovek i pošao prema Gregori Peku iza stakla.
Išao sam s Divljakom prema ulazu u bioskop. Svet je gledao fotografije i plakate. Zapitao sam ga: ljak?
— Jok.
— A kako fi je pravo ime?
Ruka mi je ležala na njegovom malom ramenu.
— Već sam zaboravio.
— Ne laži, počeo sam. Reci mi
Je li ti kršteno ime Div-.
svoje pravo ime.
— Grof Monte Kristo, Robin Hud, Major Bauk...
Smejao se pokraj zida. Lice
mu je bilo nabrano i bledo. Smejao sam se i Ja. On je šaputao: Svako je ime fino baš te briga kakvo je. Važno je da ih imaš više. To naročito važi za nas ilegalce. Koje ti se od ta tri najviše sviđa? Prvo? Šta kažeš? ME, pusti me sad. Nemoj da si frajer. Moram da prodam karte. Posle ćemo prazgovarati. Samo... spremi koju kintu za tvog burazera Grofa Monte Irista. — Kako,
— Lepo,
kako? lepo, rekao je. kintu za brata. Za klopu.
— Ti, mali vraže, čekaj. Hoću ulaznicu. Da gledam Gregori Peka sa novčanicom od „milion funti.
Divljak je mrmljao: — Šesnaesti red. Jedna karta osam banke, Hoćeš? Prvi red. Jedna karta pet banke. Nema protekcije i popusta. Brat treba da zaradi, da nešto baci u kljun, brat hoće da živi i kupi cipele.
Gledao me začuđeno. Smešio sam se. Rekao mi je: — Ne mogu Jevtinije. Oprosti. Ovoga puta ne
Koju
mogu. Moram zaraditi večeru. Dve dana ništa nisam kKklopao. Časna reč. Drugi put. ću ti nabaviti karte po istoj ceni. Sad idi kod Ćite. On uvek ima dosta para i daće ti s popustom. On je dobar i glup i najbolje se tuče. Rj, Ćita! Dogovori se s ovim ambasadorom! Nema lovu.
Nestao je u gomili i vrevi. Ćitu sam spazio na uglu; velike usne bile su mu otromboljenei nasmešene. Taj osmeh više je ličio na grč. Divljak je bio namršten i uzimao je novac od nekog lepog i dostojanstvenog starca s bradom boje leda.
Ćita me gledao dobrim i krupnim očima.
> APKAROŠI &tapka tapka. Tapkaroši kiša i sneg. Tapkaroši tapkaroši — ah
ovaj sneg, ova susnežica, ovaj vetar iz preka:' s mosta, iz donjeg grada što izleće uz Balkansku — a cipele su nam pocepane, prsti vire — laktovi goli, uši crvene.
Tapkaroši tapkaroši roši,
"To znači stoj u redu za karte i drhti dok se vetar odbiJa od obučenih debelih ljudi. To znači svakom prvo u oči
tapka-
pogledaj pa ćeš znati koliko
karata vadi — uzima li samo
jednu, zamoli ga za još tri. Tapkaroši.
To znači od osam izjutra živeti za ručak ili za večeru, za prazan pasulj i parče hleba od šest dinara.
To znači rizik na zimi i vetru dok druga deca sede u
Stevan Raičković
H
ROMI dečak je prvi ušao u park uveren da ga niko ne posmatra. Počeo je smešno da potskakuje a verovatno je i zazviždđao. Hvatao se obema rukama za štap koji mu je služio kao štaka i odbacivao se u napred. Ličio je na skakača s motkom. U parku nije bilo
(Fotografija: A. Sekulović)
klupama ili kod svojih kuća učeći.
q“Ali mi smo dobrovoljci i više volimo to no ocene. Tapkati u mestu. Kupiti karte. Motriti ljude koji hitaju da vide premijeru prvi. Prvo pogledati kako su obučeni a tek onda kakve su im oči i jesu li sigurni kupci, Naročito se čuvati milicionera.
Svi smo tapkaroši. Svi tapkamo u mestu. Neko na suncu i kraj vode mora i reka a neko za stolom. Neko ovako na asfaltu dronjav. Držimo se u tajnosti. :
Vođa nam je Vođa.
Ime mu je Ime.
Neka na ovom vetru ostane nepoznat.
Neka se zna da ne lažemo
OEM
spomenik. šao je malo bl movu lopticu i
avion. Bela bob
Hromi dečak
nikog. (To mu se činilo). Ne pomerajući vilice za-
pevušio je kroz nos, zatim je stao, protegao se dinije znao šta da radi. Doklatio
žući štap u vis i
Nišanio u treći.
je p
Loptica je pogodila u
podnožje. Priizvadio iz džepa Ponovo je ličio na je poletela u pravcu figure,
iže spomeniku, nanišanio. ica
"u njen vrh i pogodila — nos.
se nasmejao.
osle toga u drugi spomenik. Pa
se do prvog šiblja, zakoračio preko staze u travnjak i počeo da bere neke sitne bele Jesenje bobice. Bacio je belu loptastu bobicu u vis i zamahnuo štapom. Bobica mu je pored nosa pala u travu, Bacao je nekoliko puta i uvek je promašio. Onda je jednu lopticu samo okrznuo i osmehnuo se. Posle toga je bio ljut. Zavitlao je čitavu šaku u vis, bobice su rasute padale naniže, hromi dečak je ljutito zamahnuo i pogodio jednu lopiticu tako snažno da se ona dokotrljala do mojih nogu. Uzeo sam bobicu i pogodio hromog dečaka u kačket. On se okrenuo ali me ne opazi. Počeo je da se vrti u mestu kao čigra, kao mali jadni tigar koga su bocnuli kroz rešetku. Otklatio se ponovo do šiblja. Dršku štapa je stavio u levi džep. Desni džep mu se punio belim loptastim bobicama. Onda se uhvatio šakom za spoljnu stranu džepa odmera– vajući težinu i otpočeo ponovo da bere. Stupio je sa travnjaka na stazu i potskakivao prema središtu parka. Nekoliko bobica mu se prosu po stazi te on uspori korak, popravi kačket i zaustavi se u samom središtu kruga. Osvrnuo se nekoliko puta, izvadio bobicu iz džepa i desnom rukom počeo da nišani u prvo stablo. Levu ruku sa štapom iskosio je u stranu, ovlaš se njihao, tako da je izgledao kao da se igra aviona. Hitnuo je bobicu i pogodio u tanko belo stablo. Osmehnuo se i počeo ponovo da nišani. Promašaj. Zatim je još jedanput promašio. Onda se malo pomerio u levu stranu ali je bio iste sudbine. Nišanio je'i hitao bobice toliko dugo dok se nije uhvatio levom šakom za rame. Protegao je nekoliko puta ruku i krenuo. Ušao je sada u knug po čijoj su periferiji bili raspoređeni spomenici narodnih heroja. Stao je tačno u centar, osvrnuo se nekoliko puta, izvadio iz džepa belu lopticu i nišanio u najbliži
U sveže okrečenoj dvospratnici, prvoj zgradi do parka, zazvonilo je zvono. Zvuk je bio tanak ali nagao i UMratak. Čuo se žagor u ofvorenim Dprozorima i posle nekoliko trenutaka park je bio ispunjem tankim, raspuštenim asglasovima. Hromi dečak se klatio za dečacima, smejao se i gadđao bobicama devojčice koje su jurile pored njega kao male vesele munje. Retko je koju uspeo da pogodi, Deca su se u trčkaranju polako udaljavala, osipala se mnogobrojnim stazama, glasovi se stišavali kao da tonu u vođu i u parku je posle nekog vremena postalo opet pusto i mirno.
Hromi dečak je stajao u središtu kruga i nameštao gumeni opanak. Zatim se ispravio, skinuo kačket i rukavom brisao čelo. Bio je crven u licu i zadihano se osmehivao u pravcu staza. U njihovom dnu su se još nazirali mali loptasti obrisi dečaka i devojčica.
Krenuo je polako prema šiblju, zakoračio je u Ttravnjak i počeo da otkida bele loptice. Ovoga puta je napunio oba džepa i ponovo se uputio u krug gde su bili spomenici. Stao je u središte i počeo da posmatra mirne skamenjene ljude. Ne nišaneći, hitnuo je belu lopticu na najveći spomenik. Hitac je bio mlak tako da je pao na nekoliko stopa ispred podnožja. Hromi dečak je ponovo zavukao ruku u džep i izvađio punu šaku bobica. Nekoliko loptica se provuklo kroz prste i otskakutalo niz asfalt. Zatim je sasvim olabavio šaku tako da su se bobice prosule. Jedno vreme je posmatrao njihovo nesimetrično kotrljanje i kad se poslednja kuglica umirila uputio se stiazom prema kojoj je bio okrenut. Usput je vadio iz džepa jednu po jednu belu lopticu i ne okretajući se za njima ispuštao ih iz ruke.
U parku sam ostao sam.
„Gledao sam ih kako
12 KNJIŽEVNE NOVINH
nestaju u magli bulevara...”
i da nikome ne podvaljujemo. Tapkamo u mestu pošteno.
Čuvajmo se od onog uvek nasmešenog milicionera (on se smeje i kad nekog od nas Uhvati) i izdajnika. Izdajnika ćemo linčovati a onom milicioneru ćemo pobeći.
Čekajmo u redu za kartu mirno, kao da smo ozbiljni ljudi.
x
TITA je takođe dobar dečko s ·večito zasukanom usnom.
On mi je rekao: — Sinoć su pohvatali sve naše. Oko sedamdeset njih. Sve moji drugovi.
Neki su i osuđeni na dva meseca zatvora. Odmah su me pustili jer mi nisu našli nijednu kartu. Zgužvao sam ih i progutao. Ja sam najveštiji od njih. Sad ja i Divljak bolje radimo — manja konkurencija. — Raduješ li se tome?
— Da. Radujem &Đse, dosta para. Hoću na
— Nije li ti ih žao?
— Žao mi je samo Krleta, rana i Đoke Grendžera.
— A da li bi žalin Divljaka? Potukao bih se i s generalom za njega. A kad bi ga zatvorili otišao bih za njim.
Kiša je sipila. Gledali smo, prislonjeni uz zid u senci, kako se onaj visoki i večito nasmešeni milicioner šetka ispred bioskopa. Želeo sam da mu priđem i zamolim ga da bar večeras ne brani Ćiti da prođa onih nekoliko karata. Duža skazaljka velikog sata pretila je — skoro će osam. Ljudi su ulazili i pokazivali ulaznice. Neki ljudi tražili su očima tapkaroše. Ja i Čita drhtali smo u senci i tiho izvikivali čas ja, čas on: »Hočete 1 kartu?«
Ostala je samo još jedna karta: prvi red, 30 dinara — mala šteta.
Prolazili smo pored ulaza. Ja sam sledio Ćitu koji je zagleđao ljudima u lice.
Zaradiću more.
Si-
ZLATNA OBALA...
Razgovor sa Hajtom
(Nastavak s 5 sirane)
K AKVE su danas pri-
like na Zlatnoj Overzitet, bali? Postoji Uni-
Tehnički fakultet, veči broj škola. Ima još samo deset otsto nepismenih. Sve je zahvaćeno kampanjom izgradnje. Ceo kabinet je crn. Jedinstven slučaj. Ceo taj svet tako je mlad, tek što je stupio na mpozornicu. Idući korak, to je veliki cilj — Nezavisnost. Za to neće biti pofrebno tako dugo vremena«.
Rajt govori oduševljeno i žuti prstenovi njegovih očiju plamte.
»Koliko? Nećete me razumeti. Malo ko shvata da oni što žive plemz:nskim životom imaju dvojako osećanje vremena. Cirkularno, a ne linearno. Neka fuzija prošlosti i budućnosti. Svet plemenskih tradicija želi da ostane ono što je u davnini bio, da se Život ponavlja, da se umilostive i ublaže mrtvi preci, A svet zapadne žgyqVivilizacije je navikao da očekuje sreću u novoj budućnosti. Crno stanovništvo sa Zlatne Obale čeka da mu se u bliskoj budućnosti vrati sloboda koju je uživalo u dalekoj ' prošlosti. Vreme? Zar je ono nemerljivo? »Danag život na Zlatnoj Obali stoji pod uticajem opštih zbivanja, Uzmite kao primer Indiju. A kad se govori o nama, u pitanju su tolike stare predrasude. Jedna slobodna crna nacija — ne Kongo. Verujem u nju.« Rajt je zastao, a onda se prenuo.
»Jeste li čitali knjigu »Američka dilema« koju je napisao doktor Gunar Mirdal. Znam, bio je u Jugoslaviji, Sada idem do Ženeve, u goste. Stari smo prijatelji. Eto zgodne lektire za upoznavanje položaja Crnaca u Americi. Dobro je da je već imate.
»Da, stalno radim i čitam. Sve manje beletristiku. Privlače me antropologija, sociologija, psihologija, istorija. Od knjiga koje sam napisao
RazuuGIIIIAAAIGII• Guiumuumuu ar uuu IIa IGR ruIIII mu mu ini nu In GIIA IN II„AIAIAAIAIEIUE mu„AAJAIA_AI\I_AAIAIAA•„_A\A_„ALLIIAČAAIČA_AW[JuIAIAAAAAAIA„ALALIAIA\AARIIIRI-
Trenuci ulice ; NOSE VB DSHRWGSeP KIZ ami ye air yEe anya i ekuPiJ Jork aeaisiyen
„Počeo je žurnal, propašće ti!”
Zatim „spazismo kako polete korpa uvis, Semenke se prosuše po blatu. Deca su ih grabila i trpala u nedra i džepove. Ljudi su ih gazili i stresali sa kaputa. Mali Šiptar trčao je pored automobila za korpom. Ljudi mu vikali da se vrati jer će ga zgaziti automobil. Mali Šiptar se savi i pruži ruku. Točkovi zahvatiše korpu i smrskaše je. Mali Šiptar zaplaka i pobeže. Zatim neko reče da je zabranjeno prođavati semenke po ulicama. To sam shvatao kao što mi je bilo jamo da se ne sme zaspati kraj spomenika, ali mi je bilo žao korpe i semenki onog dečka.
Čita je Kkrstario.
U sali Mulen Ruža bučno je, šareno i pijano. Zlatna ruka Tuluz Lotreka mili po bloku, izvijajući liniju ženskog grla i stasa. Cvetovi u crvenoj kan-kan igri. Mala pesma sreće »O, Mulen Ruž«. Ćita je nešto veći od Tuluz
Lotreka koji se, bogaljast, blag i pijan, vraća u svoju jamu. Odjekuju koraci u noći sa slike.
Ćita ima velike usne i dobre oči. Tuluz Lofrek nakazno mili, Milan, kralj Srbije, kupuje prvu njegovu sliku. Susnežica kaplje. Ćita me cima za rukav i šapuće ushićeno:
— Prodao sam, prođao sam...
Smešio sam selo:
— Treba da On
se na njega neve-
nastaviš školu.
je odmahivao glavom:
Da sam imao volje za nju ostao bih u internatu za ratnu siročad. Ali na proleće idem kod
majstora. Hoću da učim šoferski zanat.
— Nema nam Divljaka, kazao sam.
— Operiše na Terazijama. Ima posla. Nema konkurencije. A ako si gladan brat će da te časti.
Pomilovao sam ga po kosi i kazao mu da se čuva dok ne ođe na zanat.
još nijednu nisam pročitao. Možda ćete reći da je to nedostatak kritičkog stava. Kada dođe do akumulacije utisaka, kada sam prepun amplituda svoje ličnosti, onda sam slobodan da kažem sve, bez kompromisa, i sve stavljam ma. hartiju. Svaka knjiga za mene znači napor da se nešto kaže. Zašto to činim, ne mogu da objasnim. Impuls da se stvara? Možda,
»Naravno, bilo je i kritika, pored uspeha. Obično mi se prebacuje da su karakteri i slika mučnog položaja Crnaca u Americi suviše oštro eksponirani, da stalno govor m o rasnoj diskriminaciji i linču, i da je moja literatura propaganda. Moj je odgovor da je Amerika puna problema i da im treba pogiedati pravo u oči.
»Rani američki pisci, Henri Džejms i Natanijel Hotorn gorko su se žalili na pu tcš i prazninu američkog života. Ali ja mislim da bi se oni da su danas živi — potpuno csećali kod kuće u savremenoj Americi. Istina, mi nemamo nijednu velelepnu crkvu u Americi, naše naciomalne trndicije su još takve da se njima ne hvališemo; mi nemamo nikakve bogate simbole, nikakve živopisne rituale: imamo jedino industrisku civilizaciju, na novac pohlepnu. Ali imamo u Crncu oličenie jedne tragične wprošlosti dovoljne da utoli duhovnu g'ad i jednoga Džejmsa; i imamo u tlačenju Crnaca senku koja dovoljno mračno i dovoljno teško leži na našem nacionaln-m životu da bi zadovoljila čak i mračnjačka maštanja jednoga Hotorna. I, da je Po u životu, on ne bi morao da izmišlja užas; užas bi njega izmislio«.
OSLE · „napregnutog ćutanja, Rajt na) stavlja: »Da, danas je daleko bolje nego ranije. Samo, to još ne znači da je
AGLA je teška i ljudi se „prepoznaju samo po glasovima, Malom Šiptaru prosuli su još tri korpe semenki. Sve što čovek može viđeti oko sebe mokro je i magleno. Razgovaram s Divljakom i devojčicom njegovih godina. I ona je crnpurasta i mršava. Njegovo lice je bledđo i tužno — devojčica se smeje i cima ga za rukav. On je grdi i strogo se mršti.
— Sinoć su uhvatili Ćitu, kaže on.
— Gde?
— Ispređ »Jadđrana«. I njega i
neke nove klince. ·Napustila deca školu i kuću i došla đa nam konkurišu a oni ih za vrat Prosula deca
cap! pa u ćorku! sirće. -— Je l ti žao Ćite? — Jeste, ali neću da cmizdrim
kao žena. Ćekaću ga. Onda ćemo iznova početi posao. — Bojiš li — Ne, ali ću živeti mirno i ilegalno, se da će te izdati?
Nisam mogao da se ne nasmejem. Devojčica ga je gledala s poštovanjem.
— Nećeš se ljutiti zapitah ga.
— Jok. Treba li ti ulaznica?
— Ako imaš — da, rekoh. Ali samo bez popusta. Kao 1 prošli put.
— Imam, reče on. Ali neću više da ih preprodajem dok ne puste Ćitu.
Oni pođoše. Zapitah ga:
— Kuda sad?
— Iđemo u moju baraku, u moj stan. Ona je moja devojka. I ona je bDobegla od kuće. Zbog očuha.
— Imate li drva? zapitah ga.
— Snaći ću se. Drvara je blizu. Ima i taraba.
Gledao sam ih kako nestaju u magli bulevara, uhvaćeni za ruke kao ođrasli ljudi.
Miodrag Bulatović
ako odem?
sve ispravljeno u Americi«. »Smatram li da moje poslednje knjige znače uspon u m-djoj književnoj karijeri?
Verujem. To su »Otpadnik«, »Crna snaga« i tek završeni »Divlji raspust« »Crna sna-
ga« govori o Africi, o uticaju zapadnog sveta. O tome sam skoro držao predavanje u Italiji. Iduće nedelje govoriću o Zlatnoj Obali u Amxsterdamu. Želeo bih da i u Jugoslaviji imam prilike da govorim. Evo vam jedne glave iz mog poslednjeg, još neobjavljenog romana da je prevedete za jugoslovenske čitaoce. »Koje pisce najviše cenim? Od američke izdvajam Poa, Vitmana, Krejna, Hotorna i, naravno, Drajzera. Ogsećam afinitet prema piscima realističko-naturalističkog pravca, a psihološki roman me dubo-
—M——iy—-. _________
17 820,
d{0ma...
(Nastavak s 5 strane)
su i elementi porasta i jača, nja ljudske svesti, i tako, ma i sporo i Dosredno, one su ipak efikasne. | Ali se u poslednje vreme,
sve Više, sve jasnije, javlja, iu i množe izvesne jnicija}j, ve, odluke i već dela, ji su nešto više i bolje nego dobri znaci ili utešni simpfo. mi, i nešto drugo i bolje ne. Bo negacija zla. Jer, pred bj. potarnim problemom iskoti, šćavanja atomske energije pred tim sgsudbonosnim pro. blemom čija su dva pola, dva, vida, „dijameflralno suprotna (što i čini njegovu sudbono. snost), od borbe protiy njegovog rešavanja u de. struktivnom smislu, ~ dalek, je efikasnija, dijalektički je efikasnija borba za njego. vo rešavanje u konstruktiv. nom smislu. Dobro je, po. trebno ie, na sve načine s boriti da neshvatljivo silna energija koju u sebi sadi, koju sobom pretstavlja ne. shvatljivo sićušni atom, na bude nikad iskorišćena u ratne svrhe, ali je još bolje, još mpotrebnije, boriti se na sve načine da ta energija bude Što pre iskorišćema u mirnodopske svrhe. Nju, tu neiscrpnu energiju, čekaju,za svoj jantastični polet, a to znači za dobro čoveka, nau. ka i tehnika, biologija i me. dicina, indusirija i poljopri. vreda, nju čeka sav život.
Baš u ovom trenutku, od strane baš onih velikih sila koje u svojim rukama drže 'Paklenu moć upotrebe nuklearne stihije u službi smrti, dolazi inicijativa kao štoi treba da dcđe, da se u me. đusobnoj i mueđumarodnoj saradnji nađe sve savršeniji način savlađivanja te basno= slovne stihije, i da se ona, ljudskim umom i ljudskom rukom ukroćena, stavi u službu čoveku. I baš u ovom trenutku, radi jedan konsultativni komitet Organizacije Ujedinjenih nacija na Dpripremanju međunarodne kon-
ferencije naučnika, kojoj će |
sledovati „varanje međunarodne agencije za atomsku e-
nergiju. Već postoji Evropski |
savet, za nuklearno istraživanje. To su više nego simiptomi. Razum se uspravlja; nauka diže glavu, službom miru, i službom pravom. bogatstvu, koje može da
bude samo bogatstvo svih, službom budućnosti. otvara neslućene, beskonačne per-
spektive. A jedino u perspektivi, u funkciji budućnosti može se naša razrovana sadašnjost isceliti. Stvarna mogućnost buduće sreće, kao jednim · „retroaktivnim · dejstvom koje savlađuje, koje u isti mah spasava i ukida vreme, modulira ga kao muziku, sačuvaće današnjicu od samouništenja. Stvaranjem preduslova te buduće sreće, istim
sredstvima koja bi mogla da |
budu i vinovnici „poslednje nesreće, najsigurnije će se ta nesreća sprečiti.
Marko Ristić
ko privlači. Od Francuza VO-
lim Balzaka, Anatola Frans
i Prusta. Od engleskih književnika bliski su mi Tomas Hardi, Lorens, Džojs.
»Kako radim? Pišem lako, i ali prepisujem rukopis po ne- |
koliko puta. Radim više intenzivno „nego đdelkstenzivno0.
Od 1936 živim samo od pis4-
nja. Kada se zamorim, me-)| njam posao. Ili putujem. 7|
danima baš kad ovo pišem
ko. ||
i ponosnom ||
Biće dobro. |
Konrad i|
— —______— _————. ——— _ ___—__————___——
mi je strast. Za to je dobalj|
Pariz. Tako se lako putuje| na sve strane. Voleo bih da posetim i vašu zemlju. Gajim duboko poštovanje prema Ju Boslaviji i hrabrosti mnjeni ljudi. Sve moje simpatije su na vašoj strani«, kaže Rajti onaj osmeh opet sveili na licu dck se snažno rukuje na rastanku. j
Vera Ilić
MINERVA DONOSI U BIBLIOTECI »NAŠA KNJIGA. (SAVREMENI DOMACI PISCI)
Desanka Maksimović:
OTVOREN PROZOR (roman) Vasa Popović: ŠERETSKA PUTOVANJA (
Vlajko Ilić: IVICOM SMRTI (roman)
reportaže)
Živko Milićević: RADOZNALOSTI (eseji)
U BIBLIOTECI
»MINERVA«
(STRANI PISCI)
Sinkler
Luis: MENTREP;
Hose Rivera: VRTLOG
EB. M. Remark: POVRATAK; Agnes Smedili: SAMA
Žorž Sand:
GOSPOĐICA MERKAN
· Leonard Frank: KVARTET
Samjuel Šelabarger: KASTILJANSKI KAPETAN
Alan Paton: PLAČI,
VOLJENA ZEMLJO
E: M. Remark: TRI RATNA DRUGA
USKORO
Ričard Rajt: DOMORODAC;
IZLAZI: | Džon Knitel: BL HAKIM |
Hans H. Krist: NULA — OSAM — PETNABST
Viki Baum:
BERMIN-HO'TEL,
Somerset Mom: LJUDSKI" OKOVI
SVA IZDANJA »MINERVE« POVEZANA SU U CRLO
PLATNO, SA ZLATOTISKOM, A ŠTAMPANA SU NA
SPECIJALNOJ PUNOJ HARTIJI.
Porudžbine upućivati na:
»MINERVA« Izdavačko odeljenje Beograd — Terazije 13 — Telefon 27–177.
|
o