Књижевне новине

U BEOGRADU

_ JR

Murtm

ENGLESKI VAJAR

[ODB Sa Henri

U njegovom ateljeu na farmi Hoglends

U ateljeu: sa kamerom pred jednom svojom skulpturom

DJAKOVO

VREME

Slo frideset godina

od Djakove bune

„Pa ako vi mimo u takvom vladanju život svoj

ršite, ili vas ko natera ojnu pravicu date, onda može biti da će se Čarapiću spomenici u dvbiji

podizati,

te narodu i zemlji bri-

Đakwu

svi

tali, koji su za onake krivice od vas izginuli, ostaće LO Tmvučenici za pravicu i za slobodu naroda srpsko |... (Iz Vukovog pisma knezu Milošu Obremoviću,

| 12 aprila 1832). (Nastavak na strani 7)

BEOGRAD, 1

%„S velikim interesovanjem pratim napore

e skulpture“

J moj

ije ci

„Lepota u grčkom smisıu n

kojt se čine u vašoj najnovijoj isforiji“.

Umetnik sa svojom ćerkom

BRADOVAO me je poziv

đa prekosutra posetim

Henri Mura. Dobro raspoloženje ne može da pokvari ni ova gotovo nevidljiva londonska kišica od koje tako brzo prokisnete. Lepo je i korisno što Englezi vole raznorazne priredbe u privodi, ali đok po pljusku idete na izložbu koja nosi ime »Skulptura pođ veđrim nebom« i koja je, srećom, tu blizu u Holand parku, razmišljate koliko je opasno tako prejudicirati izvesne činjenice kao, recimo, englesku klimu.

Dok ste stigli sunce je iznenada provirilo i izložba, znalački raspoređena po tom terasastom vrtu, zasijala je sa svojih tridesetak sveže umivenih skulptura. Cudan konglomerat koji deluje razbijeno, kao da je žiri vodio računa koliko su ukusi različiti. Dominira ljudsko telo, forme žene, i klasične, i egzotične, i deformisane. Na jednoj stazi susrešće vas ljupki »Dionis« sa Partenona, na drugoj vajarska naprava oblika ikosahedrona ukrašena puškarnicama — ili golubarnicima — pred kojom vaša mašta ostaje nemoćna. Zatim „bogata skulptura iz Indije. U hladu figura žene — Maillol; onđa meki Rodenovi oblici i jedna »Igračica« koja zaista igra, đelo Đakoma Mancu. Dve tri skulpture koje niti kvare niti ulepšavaju prirodu, jedna teška i sumorna kao neka mogila. Tu je i Barbara Hepvort koja vam kaže: »Svaki pejzaž zahteva neku figuru«. To

đok koje

pravilo nije lako primeniti posmatrate pojedine figure su ovde izložene.

Najzad ste pred ciljem — Henri Mur — »Drapirana figura u ležećem položaju«. Da li zbog zelenog okvira i tog sunca koje ga prožima igra vela ostavlja gotoVO · te alistički utisak,. Bicaligtiž}'i prema dosadašnjim utiscima onih nekoliko Murovih skulptura po muzejima i javnim mestima.

(Nastavak na strani 8)

APRIL 1955

LIST ZA KNJIŽEVNOST UMETNOST I DRUEIŠTVEVNMA PITANJA

RAI 72 Sa OiIinaii nai i gy a gra inr ai Ir Or KAK HOR Kanu sa) BIT srra iza] HZ7 O 1ayp mup Er enunuPiiiy Ti SI erkA PIBar=jein Jilaynır miraz pirea: sprgararOPı

Cena ovom dvobroju 40 din.

|): 710} /|

ZŽ

posle deset godina i

nekoliko konkursa još uvek

ništa od jedne dobre istorije književnosti

BIČNO se kaže da je književna kritika izraz jednog književnog stanja i da velika književnost po sili

nužnosti

rađa veliku književnu kritiku, što znači i mogućnost za plodniji rad na istoriji književnosti. Mada bismo mogli u beskraj da navodimo razloge i »za« i »protiv«, ipak nam ovo pravilo, bez obzira na to da li ga usvajamo ili ne, nije u stanju da objasni sadašnju stagnaciju na polju književno-istoriskog izučavanja našeg literarnog nasleđa sa današnje tačke gledišta.

Dosadašnje istorije književnosti, kao i studije o pojedinim „wypohama maše literature (u prvom redu vrlo značajni radovi Skerlića, Petra Kolendića, Mihovila | Komiola), ili su metodski wmprevaziđeni, ili nisu sistematski iskorišćeni za stvaranje jedne nove, opšte istorije, sa savremenog gledišta. Isto vređi i za esejističke tekstove i članke o našem romantizmu :; realizmu M. Bogđanovića, V. Gligorića, M. Leskovca i nekih drugih. bez obzira što se uvek ne može potpuno akceptirati metod ovih HWritičara. Njihovi radovi, sem toga, ne pretstavljaju ni izbliza jedinstvenu celinu naučnoistoriskog karaktera, mada se na osnovu nekih njihovih elemenata može prići izgradnji jedne takve celine.

Svi pokušaji za stvaranje jedne takve istorije (a da i ne spominjemo one koji, dok pozvani za to ćute, pretstavljaju samo izraz korišćenja ovakve situacije za komercijalne uspehe i kompromitaciju ovog važnog društvenog posla), po-

Rkazali su se potpuno bezuspešni.

Jer, i pored nedavno izašle Istorije jugoslovenske književnosti Antuna Barca koja odiše u celini, i metodski i stilski, jednim konvencionalnjm i lu :oeraodninz- axademi?mom: koji nije bio

u stanju nikada, a danas najmanje, da nas re-

prezenftu/e ni pred kim; i pored preštampavanja,

doštampavanja i novog skraćenog ili potpunog (Nastavak na strani 9)

Stopedesetpeta godina od rođenja Franca Prešerna & U Kranju kod Prešerna

CRJ/ENf

IJE važno što je fo

bilo pre 106 godina,

osmog februara 1849 godine. Tada je umro pesnik koji za života nije bio cenjen. "Trebalo je da prođu godine do slave.

Sad u Kranju stoji jedan spomenik. Statua od bronze, poezija u metalu. Možda on sam po sebi ne bi bio pesma da nije spomenik Prešernu, pesniku.

Kranj, grad sa 18 hiljada stanovnika, zbio se u gomilu na brdu. Odozdo, sa stanice, sasvim se lepo vidi; čak je za-

LJUDI I ČEL

Prešern ne može biti dogma i kanon. Svako pokolenje stoji pred svojim, problemima i mora da ih reši na svoj mačin: u životu i umetnosti. Svaki naš stvaralac mora da doživi Prešerna na svoj način, jer put ma-

pred vodi samo breko mjega. našim, uwmovima da žive

a ipak daj bože svim

Ne dogma ai kamom,

tako bogato i hrabro i da govore tako prirodmo i jednosta»no, kao što je živeo i govorio veliki majstor

Prešern.

(Iz govora Otoma Župančiča održanog u Ljubljani 10-II-1926.)

nimljivo posmatrati ga iz nizine. Potseća na zamak.

Sa stanice se spomenik ne vidi. Treba se popeti u gradi pogledati. Pritešnjen je, s leve strane crkvom, a s desne zgradom u kojoj je pozorište.

Pozorište ima novu fasadu od mermera, brave ođ gvožđa ili mesinga, toga se tačno ne

% Tremutak predaha — objektiv je uhvatio osmeh zeničkog metalea

Na strani trećoj: „Ljudi i čelik“, reportaža Branka V. Radičevića o životu i ljudima zeničkog kombinata, jednog od naših najvećih industriskih objekata.

(Snimio A. Sekulović)

sećam. Fasada je tu radi Prešerna. Stajala je 18 miliona dinara. Sve to spolja lepo izgleda, a unutra škripe stolice. Ali, sve to mije važno. Ispričao sam i opisao Prešernov iftng — Wdda se shvati ambijent. Jer, Prešern je u njemu pritešnjen, i s jedne, i s druge strane.

S jedne strane — crkva koja mu je spalila, kažu, punu fijoku pesama;

s druge strane plakate na pozorišnoj dasci: „Danas Sartr — MBludnica, dostojna mpoštovanja“. Prešern je bio šeret. I kad je u Kranj došao da u njemu provede svoje poslednje tri godine života, imao je vođenu bolest, bubrezi su ga boleli, svake večeri je kod „Stare pošle“ sedeo i pio svoj polić vina.

DVELI su me danas

u Prešernovu kuću koju su obnovili pesnikovi obožavaoci. Sve u njoj stoji onako kao što je bilo februara 1849 godine, kad je doktor Prešern umro.

Čini mi se da mogu da sagledam te dame, mađa je sve to bilo pre 106 godina...

Majka Ana, zvanično Ana Jeloškova, dolazi tih dana u Kranj sa starijom ćerkom Ernestom. Zabrinuta je za Prešerna, mada ga nije videla nekoliko godina i mada ga nikad nije razumela. Ona je bila jedra žena, služila je u Ljubljani. Jedini njen životni cilj je bio da bude žena, a Prešern je bio pesnik. Ona je od Prešerna tražila dom, porodicu. Prešern je hteo nešto više, verovatno izgubljenu ljubav.

Primicova Julija! Petnaest slova u njenom imenu i prezimenu, petnaest stihova iz nesrećnog srca, petnaest soneta koji su sačinili magistrale. Kad se ona udala za Nemca, činovnika, čoveka koji je u

KARANFI}

ono vreme mogao da obezbedi građansku budućnost, za Prešerna je to bio slom.

Ana Jeloškova sedi kraj oca svoje dece. Prešernova ruka miluje Ernestinu kosu. Ćerka mora da je pridržava, ruka je nemoćna. I ništa otac ne uspeva da progovori, osim:

— Dete moje drago.

Ana odlazi i s njome Ernesta. Prešern opet ostaje sam u svojoj bolesti, sa sestrom u kući, jednim poganim stvorenjem. Četiri meseca u krevetu. Ranije mu je bila uteha u tome da se prošeta do „Stare pošte“. Tamo se sretao s ljudima. Mogao je da priča, oni su ga razumevali.

— Prance — govori njegova sestra — nećeš valjda umreti pre no što se ispovediš.

— Ostavi me na miru s tvojim glupostima.

Iz sata u sat, iz dana u dan, iz meseca u mesec. Sestra je Bovorila uvek isto.

— “Tvoje pesme su skrnavlienje Boga. Ali On je velikodušan, traži ođ Njega oproštaj. Vodena bolest ođuzimala je deo po deo ela. Sestra nije prestajala. Konačno, dovela je popa Dagarina.

Dagarin, stari sveštenik u Kranju, bio je u mlađim danima Prešernov profesor. On mu je govorio: „France, tvoje pesme „Romanje na Šmarnu Goru“, „Nuna i kanarinac“ su bogohuljenje“!

Prešern bi želeo da bude sam. Sestra ga ne ostavlja, Dagarin vreba svoj trenutak. Opseda ga kao đavola.

U poslednjim trenucima Žživota Prešern bi hteo da razgovara sa sobom. Valjda će ga ostaviti na miru ako popusti sestri.

— Sestro, daj tog popa!

Pop dolazi. Mali obred, tamnjan miriše.

— Mvo, sad je sve kako treba, France — govori mu pop Dagarin.

Prešern ima još malo snage. Odgovara popu: „Sve je kako treba, a Prešern ostaje mnever!“ Sestra se uplaši od tih reči. Ona traži bratovljeve rukopise. Poslednjih godina pesnik je mnogo pisao. Fijoka je bila puna pesama.

Prešern je podlegao bolesti. PFijoka je istog dana ispražnje-

(Nastavak na strani 5)

NEHHMEREMHEHHIHKESR

U POZORIŠTU *

Ono šfo je 'bilo pofsficaj u školskoj Kup saa je puni došživlja u pozorištu. — Grupa srednjoškolaca na jednoj prelslavi u #agrebačtom kKazalištu.

" · · · s

· U ovom broju

Josip Slavsnski:

Folklor kao političko oružje

Pesme Rista Tošovića·

i Miodraga Pavlovića

Eseji Dta Bihalji-Merina i Zorana Gluščevića ·

Priča Radomira Konstantinović