Књижевне новине

: | -

___je bio

TUDBNTIMA filozofije poznat je udžbe-

nik logike engleskog

| profesora Ajera „Jezik, istima

ne bi mogao da uhvati šta je

i logika”. U tom svom udžbeniku, ovaj poznati profesor logike, s jednom logičnošću koja ne ostavlja ni traga sumnje, ubedljivo uči da u logici ništa nije nesumnjivo, da se može isto govoriti a različito misliti i isto misliti a različito delati; da čista misao u dodiru sa stvarnošću postaje obično dvosmislena, čak i besmislena, i da nesmisao, naročito u poeziji, može biti potpuno logičan kao što, obratno, logika može da bude lišena svakog smisla.

Mi sigurno živimo u jednom vrlo poetičnom vremenu, jer ove tieze profesora Ajera o smislenosti nesmisla u poeziji mogu logično da se primene na jednu inače vrlo prozaičnu oblast javnog delanja — na savremenu politiku. Tu najpre, izgleda, jedno se govori kad se drugo misli, a ono što iz toga proizlazi nešto je treće, što se nije ni govorilo ni

mislilo. *

ZMIMO Nemačku za primer. Tu valjda ni mnogosmisleni profesor Ajer

smisao a šta nesmisao, Šta poezija a šta stvarnost, odnosno što bi rekao Gete, — Dichtung wnd Wahrheit.

Nemačka je nesumnjivo problem o kome se najduže i najviše raspravlja, i ne samo jezikom već i mačem, ali koji postaje sve zapleteniji što se više raspliće i koji pokazuje tu neodoljivu tendenciju da se razvija baš u suprotnom smislu od onog koji bi po logici trebalo da ima.

U svojoj knjizi „Moji veliki savremenici”, koju je objavio pre rata, Vinston Čerčil je nabacio misao, da je Nemačka Adolfa Hitlera sudbinski određena da postane avangarda zapadnog kapitalističkog sveta u krstaškom boju protiv istočnjačkog boljševizma.

To nije samo bila misao Vinstona Čerčila. već i logika toga vremena. Ništa mamie boljševička logika. Američki ambasador u Moskvi na početku rata, Džozef Devis, piše u sVOjci knjizi „Jedna misiia u Rusiji”, da je 22 juna 1941, kad je Hitler iznenada napao Ruur u Moskvi pukla vest da je istovremeno engleska flota bombardovala Kronštat! Engleska je tađa vodila rat protiv Nemačke na život i smrt, pa ipak u Moskvi su izgleda bili gotovi da vemuju da je io samo kapitalistička varka i da Čerčil i Hitler združenim snagama nasrću ma Rusiju.

Ali da je bilo logike, bilo bi tako. Hvala bogu što je nije bilo, jer da je bilo tada logike šta bi sađa bilo od sveta! U površncij nelogičnosti istoriskog zbivanja ipak se krije neki smisao Moji je dublji od onog koi ofierivaljju obični postulati logike.

Ko se, maprimer. potsetimo u kakvom se strašnom mwasulu nalazila Evropa pre rata, onda se logično mameće zaključak -—/ koli malazi potvndu i m zva-

ničnim dokumentima, objavlienim posle rata — da je Hitler mogao da osvoji 'm

Evropu bez rata. Ali on je po svaku cenu hteo osvaijački rat. U Minhemu je dobio Čehoslovačku semviramu takoreći, na tanjima. To je najveći trijumf koji je ikad jedna politika pretnje ratom postigla

u minu. Međutim — kao što to svedoče iskazi njegovih najbližih saradnika — Hitler je bio očajan što mu je Minhenska konferencija predala Čehoslovačku u muke — jer mu se time rat zbog Čehoslovačke izmalcao iz vuku. On je čehoslovačkim saveznicima, Engleskoj i Francuskoj bio postavio takve uslove za mimo rešenje čehoslovačke Mkwize, da je logično očekivao da će ih oni odbaciti. Međutim, protivno svakoj logici, Čembernlen i Daladije obenučke su iprihvalili te uslove i u Minhenu besmisleno Žrtvovali Čehoslovačku. Pa ipak, Hitler je smatrao da mu je podvaljeno i, da mu se to opet ne bi desilo, požunio se da napadne Poljsku pre nego što su mjeni saveznici ista ta Engleska i Prancuska — stigli da je poput Cehoslovačke nagovore da bez rata primi sve što Hitler traži.

Celokupnu nemačku mrafmu strategiju prožimala ije jedna osnovna misao: da se Drugi svetski mat može dobiti (za razlimu od Prvog koji je izgubljen) samo ako se vodi na jednom {rontu u jedno vre= me — a vođen je, protivmo svakom smigslu, istovremeno na dva fronta kao i Prvi i iz'gubljen još besmislenije nego

Prvi.

· Otvaranje drugog {ronta, odnosno napad na Rusiju, Hifler ije obrazložio opasnošću neposrednog napada Rusije na Nemačku. Međutim, to ninjegov razlog, već nje-

gov izgovor, Naknadno objav-

__sovjetskim odnosima u to VTre-

ljena dokumenta o nemačko-

"uverljivo dokazuju, da j

ve.

me, e

roi O OJ (aa

LEE 6, o. A

O a

5 % 2,8 9 ? :

O Z Z Z “7 OAZA.

. Piše Predrag Milojević

Staljim bio golov da poštuje Uu.BOVIOF O pnijateljsbvu s Nemačkom i da s Hitlermom, poŠto su ipodelili Poljsku, u minu li prijateljstvu deli i ostalu EBvmopu. Nema summje da bi Staljin sa zadovoljstvom i skrštenih muku gledao kako Hitler tuče iKmglesku i, bogami, Dpitanje ije šta bi u tom slučaju od Engleske ostalo. Ali Hilenu .je mnogo više bilo stalo da tuče Ruse pa da se mini s Englezima, nego da ostavljajući na mimu Rusiju tuče Bmglesku. Tako je jedimo postigao — kao i Napoleon — da ga one obe zdmuženim snagama doiuku.

Ustvamni, kad je Mrenuo na Rusiju, Hitler je imao samo jednu opsesiju — da ne prođe kao Napoleon. Postoje, naprimer, svedočenja njegovih maršala, da je Hitler ma ruskom frontu krišom čitao istonijju Napoleonovog pohoda na Rusiiju da bi uočio i izbegao greške koje je ovaj pravio i napravio je još veće. Hitler je mogao da uđe u Moskvu, ali nije hteo, jer se plašio da

samo izgubili kontrolu nad njim. Danas se i mnogim francuskim parlamentarcima koji su glasali protiv BROZ čini, da je ona pružala Francuskoj veće garantije od opasnosti nemačkog naoružanja, nego

niem erzac. Zapadnoevropska uniia. za koju su ipak glasali.

Po prvoi soluciii. nemačkom vojskom od dvanaest divizija kremamdovano bi jedan mešoviti. evropski generalštab, u kome bi francuski imao glavnu reč, ili koji bi bar bio sklon da njegovu reč sluša; po drugoj, nemačka vojska dobija sopstveni generalštab, nemački, u kome francuski nema svoju reč, a ukoliko je formalno ima, neće faktično biti slušana. Međutim, za obnovu nemačkog militarizma mnogo Više znači nemački generalštab, koji je njegov mozak i srce, nego ponovno naoružanje dvanaest nemačkih divizija. Tako je francuska politika, naprežući mozak i stežući srce od straha prizvala u život baš o-

{IHIBR:005

li bi jedna takva idealna Nemačka, i kad bi postala, kao takva ostala?

Neutralna Nemačka pret-

stavljala bi neku vrstu vakuu-– ma u Evropi. Svaki vakuum po prirodnim zakonima teži da se popuni nečim. Čim bi se napunio ovaj nemački?

U svojoj istoriji Nemačka je samo dvaput bila demokratska oba puta posle jednog izgubljenog svetskog rata, kad je bila slaba, nemoćna. Da li ona ostaje to i kad postane jaka, moćna? Prošli put nije ostala. Gde je sigurnost da će ostati ovog puta?

Zato što je oba puta posftala demokratska jer je bila slaba, mnogi Nemci su shvatili da je Nemačka slaba jer je demokratska, da je prema tome demokratija nemačka slabost. i da Nemačku, da bi bila jaka treba osloboditi demokratije. Tako su rezonovali i radili prošli put; tako izgleda počinju da rezonuju i sada — uprkos svemu onom do čega ih je takav rezon doveo prošlog puta.

Prema tome, ako Nemačka kad se ujedini i ojača, ne može zadugo ostati „ničija zemlja“ u Bvropi, pitanje se postavlja kakva će biti i da li će uopšte biti nečija.

Između Istočne i Zapadne Nemačke

ne liči na Napoleona. Naravno, to je morao da pravda strategiskim mrazlozima, i da

bi ih mronašao om ie ne sMušajući, kao ni Napoleon, savete svojih generala — Dpravio stmatepgiske preške, koje su eno smislu 1 posledicama bile one iste Napoleonove: MWDTO= pastile su ga još gore nego Napoleona.

MEĐUTIM, bilo bi poprešno misliti da je jedimo Hitler pravio gluposti, mada su njegove najveće, jer je bio uveren da je on najpametniji. I mnmogošta od onog što su s Nemačkom radili i rade niegovi nesumnjivo smišljeniji protivnici, izgleda ništa manje lišeno smisla.

Uzmimo. naprimer, Ameriku. Ona posle rata troši više da podigne pobeđenu Nemačku, nego što je u ratu potrošila da je pobedi. Pošto je tukla Nemačku kho svog najvećeg neprijatelja, Amerika je otkrila u njoj svog najboljeg saveznika i sad sve čini da je uzdigne iz poraza u koji ju je uvukla.

Ili Francusku. Politika valjda nijedne zemlje na svetu ne raspolaže tolikom sumom inteligencije i duba kao francuska. I šta je rezultat toga? Prancuska ima najdarovitije političare i najsmušeniju politiku. Ošamutila ju j= Nemačka. Posle rata sva ingenioznost francuskog wmpolitičkog duha usmerena je na to da spreči javljanje Nemačke kao uticajnog faktora u evropskoi politici, a faktično postiže jedino to da sve osetnije iščezava francuski uticaj iz te politike. Prancuzi se mnogo plaše, i s pravom, nemačkog naoružanja. Da bi tu opasnost mogli da kontrolišu, oni su smislili Evropsku odbranbenu zajednicu. Posle su se predomislili i odbacili je, ali nisu sprečili nemačko naoružanje, već su

nog bauka kojeg se najviše

plašila. ~

"JAKO izgleda nemački problem kad se gleda unatrag, retrospektivno. Šta se vidi kad se on gleda unapred, perspektivno? Vidi se problem, ali se ne vidi njegovo rešenje. Ne da Nemačka nema perspektive, već u rešavanju nemačkog problema nema logike.

Ujedinienje je nesumhnjivo suština nemačkog problema. Svi govore da su 7 uie1dinienje — j sve su dalje od niega. To je opet zato što kad jedno govore drugo misle, pa treće ispada. Ujedinjenje, 1ogično, znnči dn se obe strame. koie su nndelile Nemački. odreknu svnim polovine, Međutim. obrćući logiku, one pod ujedinieniem podrazumevaiu ne odricanje od soje polovine, već uzimanje pod svoje cele Nemačke. Pošto to hoće podjednako obe, one uviđaju da ne mogfu fo ni jedna ni druga, i zato svaka nastoji da se što bolje učvrsti u svom delu — produbljujući time, logično, podvojenost Nemačke.

Tim nastojanjima — pored svih suprotnih tvrđenja služi uvlačenje Zapadne Nemačke u vojni blok zapadnih sila; tim istim nastojanjima uprkos njihove gromoglasne osude od strane sovjetske propagande — služi sve tešnje navlačenje satelitske košulje Istočnoj Nemačkoj.

Umesto jedne obezoružane Nemačke, koju rešenje nemačkog problema po logici name-

će, stvaraju se dve naoružane. koje problem sve više kombplikuju. i

Istina, kao što smo videli, kad se radi o nemačkom problemu sve izgleda problematično — i sama logika. Pogledajmo, naprimer, ono najlogičnije rešenje: jedna jedinstvena, demokratska, miroljubiva neutralna Nemačka. Da

To pitanje postavljaju sada sile koje drže Nemačku u svojim rukama, ali odgovor na njega neće dati one, već Nemci — čim se otrgnu iz njiho-

vih ruku.

NAIVNO ie misliti, kao što su mnogi skloni, da su svi Nemci u Zapadnoi Nemančkoj za Ameriku, i svi u Istočnoj protiv Rusije. Istina, danas Nemci iz jedne i druge Nemačke svađaju se i tuhar i Mrmd Žive u istoi ulici kao što ima slučajeva u Berlinu — ali to su isti Nemci i kad pripadaju dvema supro{inim svetovima. Maršal fon Paulus, general fon Zajdlic i drugi čuveni junkeri rade u Istočnoj Nemačkoj pod rukom Rusije isto onako pređano, kao što to u Zapadnoj Nemačkoj, pod rukom Amerike, rade fon Špajdel, fon Mantojfel, fon Krevic i svi ti drugi generalski „fonovi“. Ako neko misli da su fon Paulus, jer živi Uu "Istočnoj Nemačkoj i radi kod crvenih, i fon Špajdel, jer je u Zapadnoj i radi kod belih, različiti Nemci — taj zaista ne zna ništa o Nemcima. Svi su oni gotovi da snihotljivo služe ma kom, da bi time poslužili Nemačkoj kad je slaba, kao šta,su gotovi da oholo okrenu leđa svakom, kađ ona opet postane jaka.

Ako Nemačka nađe jednom izlaz „iz sadašnjeg bespuća, ona će»ići svojim putem. 'Paj put može bili dobar ili rđav, ali će biti njen, a ne put kojim drugi žele da ona ide. Nemačka će ili biti pod tuđim uticajem, kao sad, ili će ona biti ta koja će vršiti svoj Uuticaj na druge, kao toliko puta dosad.

Šta je onda bolje, odnosno gore: ostaviti Nemačku slabu i razdeljenu, ili je napraviti jedinstvenom i jakom?

Ni jedno ni drugo, po sebi, nije ni dobro ni rđavo, jer može da bude i jedno i drugo,

eee Slaba i razdeljena Nemačka neminovno uslovljuje slabost i podeljenost Evrope. Nikad Evropa ne može biti ujedinjena i jaka, ako Nemačka osta-

ne razjedinjena i slaba. Ali obratno: jedinstvena jaka Ne-

mačka u slaboj razjedinjenoj Evropi pretstavlja — uvek je pretstavljala opasnost za Bvropu. Prema fome (da napravimo još jedan obrt!) celishodno rešenje nemačkog problema može se naći samo n okviru jedne jedinstvene, jake Evrope. Takvoj Evropi jaka jedinstvena Nemačka ne bi ulivala strah, naprotiv uvećava~– la bi joj osećamje sigurmosti jer bi pretstavljala organski deo njene jedinstvenosti i snage.

Za takvo rešenje nesumhnjivo govori logika — ma koliko je inače obrtali, i ma koliko da je, naročito u nemačkom bpitanju, i ona sama podložna

sumnji. “~

OGLO bi se misliti — | pisac ovih re-

dova priznaje da ni sam nije bio pošteđen te misli kad ih je pisao — đa i ova razmišljanja o nesmislu u politici nemaju mnogo smisla, jer im nedostaje uvid u fakta. Fakta imaju svoj jezik gvozdene logike: u njima, unutra, krije se smisao političkih zbivanja o kojima govovpimo, a koji se smisao izmiče pogledu spolja. I fakta su sada progovorila. Ali to što ona kažu pre izgleda potvrda nego demanti onog što je bez njih gore rečeno. a

Američko ministarstvo snolj nih poslova objavilo je dokumenta o Jaltskoj konferenciji da bi, kao što se u zvaničnom komentaru kaže, »stva ri bile postavljene na svoje mesto«. Međutim. bnš ova d”kumenta postavljaju mnoge stvari naglavu.

»Velika frojica« sastala su se u Jalti da kroje novu kapu svetu — i postavili su je nakrivo, Mi sad, srećom, iz Oobjavljenih dokumenata znamo ne samo zašto je naš posleratni svet ovakav, već i kako je napravljen takav — na nesreću onih koji su ga pravili. Jer delo optužuje svoje tvorce.

Pošto su zajednički izvojevali pobedu u ratu, velika frojica« nastojala su da jedno drugog izigraju u miru i Upro pastila su mir. Ono što je iz Jalle proizišlo kao njihovo zajedničko delo taman je Obratno od onog što su oni pojedinačno nastojali đa izađe. Ruzvelt je Ttaino šurovao sa Staljinom protiv Čerčila. iako se javno pravio da drži slranu Čerčilu protiv Stalima. U intrigiraniu protiv Engleske išao je foliko daleko dn se T1o čak ji Stalimu učnilo suviše (»Ubiće nas Čerčil!« opominino ie Staljm Ruzvelta u Joalti). Čerčil je Ruzveltu bio odviše konzervativan i liimmperijalist. dok mu je Staljm izgledao dovolino progresivan i demokratski mastrojen. Činio je, naprimer. ogromne koncesije Sovijetskoi Rusiji da bi kupio njen pristanak na rat protiv Japana, ma da mu njeno učešće u ratu nije bilo pofrebno, jer je već imao atomsku bombu u ruci i Japon in kapifulizao Tri dana posle prve bačene bombe (i pet dana DOsle ulaska u rat Sovjetske RUsije). Ali Rusija je koncesijamn dobiienim u Jalti ojačala svoj položaj na Da'ekom Isto ku, što se ljuto osvetilo i sve više sveti Americi. Renpublikanska vladn i objavila je ova dokumenta da bi pokazala koliko je demokratski pretsednik svojom naivnošću misli se demokratskom« — Uupropastio plodove skupo plaćene pobede.

Ali ta optužba proliv Ruzvesta nije sasvim pravična kad se podiže samo profiv njega, jer pogađa i sve đrugo koji su bili s njim. »Velika trojica« prevarila su se u ono što su verovala, jer su VoeTOvala u prevaru — sva Trojica.

Ruzvelt je verovao da konoeesijama može da potkupi Sta ljina na miroljubivu saradnju sa Zapadom i tako mu otupi »komunističke zube« — a samo mu ih je još više izoštrio. Staljin je verovao da može da zavadi i izdeli zapadni svet i tako zavlada njim, — a tim nastojanjima samo je laj svet ujedinio protiv sebe. Čerčil je verovao da kao »srednja sila«

može da pritegne dve ekstrem,

ne — a našao se rastegnut između obe.

Veliki ratni saveznici ima li su skupa jedan prevashodan interes u miru: da ni po koju cenu ne dozvole Nemačkoj da se ponovo naoruža protiv njih — a jeđino što skupa vade posle rata, to je da po svaku cenu oružaju Nemačku protiv sebe — jer to je krajnji smisao njihovih nastojanja da Nemačku naoružaju jedan protiv drugog.

' Tako su se »velika trojica«, pojedinačno i ulroje, igrajući se lakomisleno istorijom, našla podjednako izigrana od nje. I u tome je možda dublji istoriski smisao onog svega što nam danas izgleda politički lišeno smisla,

| Iz reporterove beležnice

Skandinavija

___---—_ "—

Pretsedailh Bvoedske vlade

Stvarnost i

Tage Erlander sa sinom

APRAVIO sam gre-se uveri da sam i ja „običan

šku koja nikad ne

bih poslao sveslan da me na nju nisu odmah upozorili.

Žureći se na razgOVoOr socijaldemokratskim poslanikom Danskog parlamenta, zamolio sam svog sunarodnika — diplomatu da me odbaci kolima. Diplomatska kola, nažalost, moraju da budu roeprezentativna: stigao sam pred veličanstvenu zgradu Rilsdaga u veličanstvenim kolima.

Moj narodni poslanik je to saznao pre nego što smo se sastali. Prvo mu je pilanje bilo: „Jeste li doista novinar? Niste diplomata?“

Laknulo mu jie·'kad sam 'ga umirio i vodili smo dosla prijateljski razgoVo?.

Najjednostavnije je bilo zaključiti da je on želeo da tačno zna moje zanimanje, da bi se prema tome ravnao u razgovoru. Jer, drukčije se gOovori s diplomatom nego s novinarom. Drukčije li? Setio sam se

pompe s kojom dočekuju Nemci preistavnike velikih listova i — odlučnosti kojom

beže od njih, ako im se susret ne čini umestan. Ne, u ponekim velikim zemljampz stranog novinara jedva još razlikuju od diplomate, Različit je samo ceremonijal.

čovek“.

U svim zemljama se danas mnogo govori o brizi za sreću malog čoveka. Sovjeti su iz toga napravili parolu. Amerikanci su zbog toga katkada spremni da započnu krslaški rat.

Ima mladih zemalja i naroda za koje je to istoriski cilj, koji pod fim podrazumeva u sve: od uvođenja zubnih čelki, isterivanja predrasuđa i opšteg obrazovanja do složenih državnih i psiholoških eksperimenata. Kod Skandinavaca je ta briga običaj. Čak oni koji su u duši ili iz snobizma ili „zato šta je to tako zavedeno“ aristokrati, mpriklonili su tom običaju.

Mislim da njihovi krajevi koji baš nisu važni, moraju naročito paziti na svoje ponašanje. Engleze obuhvati gotovo smešna, noeshvalljiva i sladunjava ekstaza kada vidđe ili govore o svojim kraljevima i kraljicama, pa čak kad sretnu nekog tuđeg ili bivšeg. U krunisanom liku oni pofilsvesno fraže potvrdu onog spokojstva koje im je donosilo carsivo

sađa u smrinoj opasnostli.

Skandinavcima je kralj jedva nešto više nego deko ko-

Marodni poslanik je hieo da ji svakome potvrđuje da su i

Švedski umešžnik Bror Hjozd sa svojim slikama i skulpturamda

Simboli

oni imali pravu istoriju i da

eto, i kod njih sve kako tre.

po <elom svom ustrojstvu re.

kav potres — od potresa onj beže instiktivno. - | bi

Umesto toga, oni se frude da od svojih kraljevskih po. rodica naprave „obične ljude“

Danski kralj još najviše pa. radira — u zlatnim kočijama po Kopenhagenu — ne znam

ka za decu koju u takvi

slučajevima izvode na glavne mlice, Slike koie širi državna. propnaeanda, prikazuje ga u porodičnim dimenzijama. ı

ie wwvi „vlastiti“ krali svoje zemlje, otkako veka postala nezavisna, sam ie shvatio svoje Već 40 godina on ne pušta novinare u dvorac da ne bi bil

se vozi tramvajem — ponekad, A o lome kakva kola treba kupiti sinu prestolonaslednika koji je navršio 18 godinu —

pa...

NAJVEĆI broj ljudi koje sam sreo stara se — za razliku od građana tolikih žemalja koje žele da igraju jednu ili drugu ulogu u svetu i da važe kao međunarodna sila — đa bar na pr-

važni. Oni to ne čine iz ser-

ponosa.

———

je,

da ]i je shvatio da je to igrač.

sugrađane,

demolcratski raspravlja štam-

vi pogled, izgledaju Što manje.

ba. Doista, tu više nema ni. kakve politike. Možda su ove

publikanske zemlje već davno. mogle da se tog simbola oslo. . bode. Ali to bi već bio neka.

Norveški krali Hakon koji

je početkom.

reprezentativnih snimaka. On -

vilnosti, nego zbog građanskog –

Ponekađ mi se čini da su- | više delimo svet na kategori-

je koje moraju imati tačno

određenu formu. Zato su mi_-

neke koje su rušile moje pretstavi izgledale nerealne.

Izgledala mi je kao nuvori-.

šovski snob devojka koja je odbila mesto sluškinje, jer u devojačkoj sobi nije bilo super-prijemnika. Izgledalo mi je takođe pomalo demagoški kada su mi u kancelariji pret-

sednika švedske vlade poklo-

nili njegovu fotografiju koja ga pretstavlja na biciklu. Ustvari, mađa u prvome može biti malo snobizma, a u drugome malo demokralije („radnik-pretsednik vlade“), u

silnice u Skandinaviji.

svemu se ogleda ona ista te- | žnja za ravnomernošću, sma- |

njivanjem kontrasta i građanskom solidnošću.

Šta više, to čine i cele dđr- |

žave. Koliko puta sam u ovim zdravim i nimalo slabunjavim

zemljama čuo ono „Znate, mi.

ne želimo da

igramo važnu.

međunarodnu ulogu“ — što je

mene koji dolazim iz aktivne sredine, svaki put na nerazumljivi način razdražilo.

Ta težnja za običnošću mo-”

žda je ostavila i suviše jak”

pečat na ove narode u irenu-

cima krize. Mislim na rat. Šveđanima je još danas po-

malo neugodno što su kao ne-_

uitralci pustili Nemce Krož svoju teritoriju da okupiraju Norvešku. Ali oni imaju svoj izgovor — spasli su se od rata, doduše neprijatnom cenom.

(Nastavak na strani 13)

KNUTŽEVNE NOVINE