Књижевне новине

TBISNIK Milan Rakić bio je u Sofiji poslanik najduže od svih naših

diplomata pre i posle Prvog svetskog rata (od 1921 do 1997 godine) i u godinama koje su bile ispunjene najburnijim događajima bugar– skog unutrašnjeg i spoljnopolitičkog života.' To je bilo vreme Aleksandra Stamboliskog i njegove pogibije. Pa ipak, krug Rakićevih intimnih poznanika bio je relativno vrlo mali. Iako je znao da zastane, u razgovoru, i sa prosjakom na ulici, Rakić je u Sofiji pstao vazda zvanična ličnost — diplomata i „poslovan čovek”, pa čak i onda kađ je priređivao infimne muzičke priredbe u svojoj kući ili sedeo u klubovima, igrajući karte. Ako nije bio u svojim svakidašnjim šetnjama, u koje je obično odlazio sam, zatvarao se u poslanstvo i radio, ili satima svirao na klaviru, koji Je voleo od najranije mladosti, i koji nije napuštao do smrti. Znatan deo vremena poklanjao je i sedeljkama u »Union« klubu u koji su dolazili i svi bugarski političari, mada je to bio zvanični diplomatski

svim sličnim klubovima u svetu, (tim žđ(diplomatskim

berzama za doznavanje i pro fturanje vesti), i ovde su se igrale sve vrste karata, a Rakić je bio strastan igrač, pa je često u klubu ostajao do kasno u noć.

Bugari i drugi Rakićevi poznanici u Sofiji zna-

li su dobro za njegov značaj u srpskoj književnosti, pa ipak, malo ko se usuđivao da ga sam zapita nešto više o njegovoj umetnosti. On je sam, o tome najopširnije govorio u kući Kknjiževnice Ane Kamenove i njenog mu-– ža profesora Stajnova, ili u razgovoru sa svojim najintimnijim prijateljem, bugarskim književnikom i političarem Gligorom Vasiljevom. Kako su se kod Stajnova okupljali i ostali bugarski književnici iz grupe oko časopisa »Zlatorog«, dolazio je tu ı kritičar i književni isto.ričar Bojan Penev. Pcred razgovora o poeziji, Rakić bi

»Sinoć sam, Gospo, pio slatko ime vaše...« ,

· A sve u čast i 1 »Lepota«: |

7056? 1 i

klub. Kaoi u

Milan Rakić w Mimu, 1929, sa majmunom »Bubn« koga mu je,

A O JA PROŠLOST U SEĆANJU ~ da

'Milan Ra

U DIPLOMATSKOJ SLUŽBI U

Ba SVOg putovanja po Africi, doneo i poklonio Rastko Petrović

učestvovac u diskusiji * o drugim stvarima, a najčešće o »srpskom šovinizmu«, Penev je, naime, u svoje vcex e napisao. članak pod ovim naslovom i oko toga se, posle, vodila živa diskus.jn sa Rakićem. Ali uvek u vrijafteljskom tonu. Rakić je uspeo dđa razbije kod Peneva mnoge zablude, i njih dvojica su, na kraju, postali vrlo dobri prijatelji.

Jednom je Rakić izvadio iz džepa jedan broj »Nove Evrope« i, na opšte iznenađenje, počeo da čita svoje stihove. Svi su bili prijatno iznenađeni. A iznenađenje je bilo tim veće što su to bili njegovi sasvim novi stihovi: u Sofiji se mislilo da on odavno ne piše pesme, i zato, kad je posle čitanja, Rakić saopštio društvu da je te pesme napisao u Sofiji, iznenađenje je bilo izuzetno. Bila ie to pesma »Pismo«, koja počinje:

razna vina,

»Jest, nema na tebi nijednoga dela Da se momu oku mogao da skrije...«

Rakić se, i posle toga, u više mahova vraćao na ove pesme. ı

Jednom prilikom, kađ je Ana Kamenova napisala veći članak, povodom njego= vih sakupljenih pesama, on

je čak pristao da joj pomogne da prevede neke njegove strofe, koje je htela da citira u članku. Bile su to dve strofe iz poznate njegove pesme »Pomrčina«, prva:

»Ležim u tami kao klada

Ne vidim ništa, ne znam ništa; Od svekolikog svetskog jada Ne dopire do mene ništa... «

i poslednja:

»Sipi pomrčina kao sitna kiša

I zasipa stvari pred nemirnim okom,

I, dok noć postaje mrtvija i tiša,

Sve spava u miru tamnom i dubokom...«

Makoliko se držao diplomatski i ćutljivo, naročito prema manje poznatom svetu, Rakić je umeo da bude vrlo pristupačan i otvoren. Znao je i da se našali, i to ne samo na ftuđ nego i na svoj račun. U Sofiji se pamti, naročito, jedna njegova šala koju je učinio na. sopstven račun. — Jednoga dana napravio je pred celim društvom kompliment nekoj mladoj ženi. Ona se zadovoljno nasmejala i kazala mu da je »veliki kockar«. Rakić je brzo odgovorio: »U pravu ste, Jepa gospo, samo s tom razlikom što sam ja »kockar«, po srpskom, a ne po bugarskom, mada ne baš tako veliki«. Mnogi su bili iznenađeni ovakvim odgovorom, ali kađ je on objasnio Bugarima šta na srpskom znači kockar — da, je to čovek koji češće igra karte a svojoj ženi šta “na bugnrskom znači sta. reč — da je to čovek koji se često udvara ženama, — nastao je opšti smeh. (Više volim, ženo, da priznam ono što »hnije istina«, da volim karte, nego ono što je »istina«, da s.m Don-Žuan »objasnio« i.

i smejao se od srca). U svojoj diplomatskoj slu žbi, u Sofiji, Rakić je imao i teških, čak i vrlo gorkih dana. (U takvoj atmosferi. Rakić-diplomata uvek je zapostavljao Rakića pesnika). Naročito je mučno podneo onaj slučaj sa jugoslovenskim vojnim atašeom, ome su, posle ubistva Stam boliskog, »nepoznate ličnosti« upale noću u stah i pokušale da izvrše krađu nekih važnih dokumenata. Bugari su tvrdili da nije u pitanju

nikakva krađa, već obična:

avan{ura atašeove služavke, koja je pustila ljubavnika kroz prozor, Jugoslovensko

poslanstvo uspelo je da dokaže suprotno. Makoliko je radio po svojoj savesti i uverenju, Rakiću je sve to očigledno, bilo neprijatno, a naročito kad je, po traženju naše vlade, morala doći jedna četa bugarske vojske da, pri dignutoj jugoslovenskoj zastavi, spusti svoju zast.vu pred jugoslovenskim poslanstvom i na {aj se način izvini našem vojnom atašeu. Rakić je naredio da se spuste sve zavese na prozorima u poslanstvu, da se niko ne pokaže. i čim se vojska uđaljila, izdao je naređenje da se naša zastava odmah spusti. Kažu da je strašno bio ljut na bugarsku policiju što nije bila revnosnija da ne dođe do toga, nego je čak, možda, i sama organizovala tu neuspelu provalu.

U dugim šetnjama koje je pravio svakodnevno

po Sofiji i njenoj okolini, zalazeći često i u najzabačenije kutove periferije, nailazio je na otvorene izraze simpatija, Išao je svojim uobičajenim, odmerenim korakom, izbačenih ruku malo napred, ili s desnom rukom u džepu, povijen na desnu stranu, noseći svoju figuru nekakc iscela, bez lomljenja. Gledao je prolaznike svojim večito vlažnim očima i zaustavljao se samo na uglovima da, kao krišom, spusti ubožnicima svoj novčani dar i nastavi brže-bolje put dalje. Kažu da je bilo prosjaka koji su na nekim mestima stajali samo njega radi i znali tačno kad će se pojaviti i koliko će ih darivati. Jednom prilikom došlo je i

do komične scene između pjega i jednog njegovog stalnog »mušterije« — neke

prosjakinje. Videći ga uvek zamišljena i »izvan sveta«, ta žena smislila je prevaru: čim joj.je dao novac na uobičajenom ~ mestu, „znajući kojim će putem dalje, ofrčala je odatle i:stala na drupi ugao, pružene ruke. Rakić je odmah · poznao, iako se bila »prerušila« — skinula je maramu kojom je bila zabrađena kad su se pre toga sreli, — ali joj je ipak spustio novi novčić, i to dvostruku sumu, i brzo se udaljio. Ali je, u tom trenutku, čuo za sobom glas jednog drugog prosjaka, koji je inauče ranije uvek tu stajao, a toga dana slučajno zakasnio: »Brate, mene si zaboavio, ova te je prevarila, uzela ti dva puta pare, pošto je videla da ja nisam bio ovde... To nije pošteno!«... I onda se nadao za Rakićem. Ne mogući da ga stigne, presekao je ı sam prvu ulicu i spremio se da ga poput svoje dosetljive konkurentkinje do čeka na novom uglu. No Rakić se napravio da ga nije poznao i uputio prema njemu kao da će da mu đa novčić. Ali, baš kad je izgledalo da mu je pao u zamku, najednom je okrenuo u suprotnom pravcu i izgubio se.

A sutrađan otišao je naročito da nađe upornog prosjaka i dao mu dvostruku milostinju, objasnivši mu, u šali, da je ono što je on juče radio »nesolidna konkurencija sa njegove strane i krađa ideja«, i dođao: da se to kod Srba kaže: »Ko pre devojci, njegova devojka«. Nje gova »koleginica« nije ništa kriva što je on zakasnio i što se prvi nije setio da mu »podvali«.

Biniša Paunović

IĆ

BUGARSKOJ ~·

se pravo.

; al

IJEDNA se definicija umetnosti ne drži. Ne-

____ moguće je precizno Označiti bitne osobine bilo koje umetnosti; takav napor uvek nas vodi ili u neodređene'opštosii, ili u nedovoljno obuhvatne fananosti. Da li niujednoj umetnosti nema dovoljno esencijelnih crta koje bi nam u jednostavnom vidu mogle bpretstaviti njenu prirođu? Ipak, čini nam se da se u svakom umetničkom rodu čuva nešto nepromenjeno od njegoOvoBE prapočetka do danas. One elementarne osobine koje se ispolje u prvim danima jedne umetnosti, ostaju izgle=

da zauvek da svojom stal-.

nošću usmeravaju ceo mogući razvoj fe umetnosti u posebnom pravcu. Da li je zbilja tako, ili je samo određeni medijum ono što odvaja jednu umetnost od dru ge, možemo o tome praviti pretpostavke, ali nikakvih uverljivih dokaza ne nalazimo za jedno ili drugo. Teoriskim ·svođenjima tu ne postižemo mnogo, a ono dru go što ostaje, eksperiment vremena, — nije još izvršeno. Vremenski intervali umetničke istorije koji su ostali za nama, kratki su da bi bili ubedljivi. A oni koji su pred nama suviše su dugi da ne bi ulivali nepoverenje u suštinsko jedinstvo svekolike umetnosti.

J)ANAS nijedna umetnost nema svoje ideale u klasičnom smislu; jeđina koja je taj ideal zaista imala Jeste skulptura. Ona ga je mogla imati samo ondđa kada je cela njena dizražajna skala bila zauzeta svojim prirodnim uzorom i pandanom: ljudskim telom. Nijedna druga umetnost nikada nije imala takav apsolutni prirodni uzor, pa ni svoj izričiti ideal lepote. To otsustvo ideala uvek dopušta veće slobode, raznovrsnosthi i raskoš invencije. Antiskulptorskim osobinama ponajviše je darovana poezija. Njena unutrašnja, pa tako

i spoljna, elastičnost, može da bude i preterana. Zato je njena mudrost i njena

taktika da razvija svoje bez brojne mogućnosti a da pritom ne izneveri plastične principe. Ona ne sme da zloupotrebi svoju zavodljivu istegljivost da ne bi postala anforna, a ipak mora da iskuša svaku svoju mogućnost, jer u prevazilaženju oblika živi svoj živof.

TEZIJA se uvek bavila herojima. Nekad su sa mi junaci pevali o većima od sebe, titanima i bogovima. Zatim su pevači-nejuna ci pevali o narodnim herojima. Kazivanje podignutim glasom tražilo je dđa njegov predmet budu ljudi o kojima podignuto mislimo. Dostojnost sadržaja, makoliko se vremenom izvrtala, uvek je bila jedno od najboljih ograničenja poezije. U svo=joj nepostojećoj definiciji poezija predviđa „uspostavljanje vrednosti; ona ih mora pronalaziti, proglašavati, obarati.

U jednom trenutku drskosti pevač je, držeći liru u rukama, proglasio samog sebe herojem, a unutrašnje prelivanje svojih čuvstava, vrednošću. Koji su ga slušali, pomislili su da peva o njima, i oduševili, su se. Drugi su počeli da ga podražavaju. Na jednoj drskosti, koja neće da se postidi ili zamori, traje cela lirika.

SAD lirike se sastoji u tome da sve sagleda u jednoj žiži. Njen vremenski princip je sadašnjost, onakva kakva jeste: apstrakcija. U lirskoj pesmi vreme ne teče čak iako se peva o proticanju vremena. U temi pesme, u anegdoti, mož da bude reč o prošlosti, budućnosti, ostvarima · van vremena, i o vremenu samom, no lirski trenutak sam

KNJIŽEVNE NOVINE

Miljenko Stančić: Pyroviaciska )ostaja

~“ mišljamo neku

je uvek w vremenu; zbiva= nje lirske interiorizacije o kojoj nam pesnik saopštava, uvek je istovremeno sa pesnikovim kazivanjem, pesnik govori u srcu Jirskog događaja (koji se može prikriti iza nečeg prividno prošlog); kako on govori tako se lirski incident razvija. No ta sadašnjost ne poklapa se sa prolaznom istoriskom akftuelnošću, ona pretstavlja tip aktuelnosti koja se neprekidno pomera s vremenom unapred; sa odvijanjem našeg realnog, istoriskog vremena, sve lirske pesme hrle napred i u trenutku kad ih mi otvorimo, njihova sadašnjost je istovetna s našom, — one nas uvlače pod kupolu jednog zajedničkog, unapred pripremljenog, s a d. Jedna potencijalna, pomična, i jedna realna, trošna sadašnjost se susreću, da bi reflektujući „jedna drugu stvorile taj hibridni sudar, koji se s obe strane zove: lirski doživljaj.

ORED spoline topografije po kojoj delamo, u našoj mašti nosimo dvorane tame i za. Tivgrome i dole, ako nisu vezani za određene konkretne podatke, naći će svoju lokalizaciju u izmaglici fiktivnog prostiranja. I to ne samo kad se neki od ovih pojmova poimence kažu, nego i kad zaradnju ili "slušamo o njoj. Po udaljenosti iz koje dopire zvuk, po strani sveta sa koje nam se primiče uzbuđenje, mi vršimo razmeštanje po prostornim shemama, često gotovim, ponekad ih tek fre= ba izdubiti, razapeti. Za ra= zliku od epske koja je po pravilu tamo, lirska pesma je nepokolebljivo ovde s nama, ili smo mi ovđe s njom. Pomoću nje smo uvek na licu mesta. I svi okolni predmeti koji su kruženjem lirske sile uvučeni u unutrašniost subjektivnog „doživljaja, „postaju sastavni deo omeđenog (osvetlienog ili „zamračenog) ovde.

i na. platformi tog: OV-

de saučestvuju kako

pesnik tako i čitalac, kao

dva lica na đaskama pozor-

nice koja počinje da se izd-

vaja. Pesnik se obraća neči| Sen-Džon Pers, ili po pravom imenu „MariRene, Aleksis, Sen=Leze Leze, rođen je 51 marta 1887 godine u Gvadelupi. Daleki preci pesnikovi su, po ocu, iz gornje Burgonje; po majci iz Burgonje i Norman= dije sa izvesnim primcesama španske krvi. Do= veden je u Francusku kao dečak 1898 g., gde je završio klasičnu školu u Liceju u Po-u. U

ljevanje s ova dva istaknuta pisca „imalo veliki uticaj na njego-

vremona.

velikog vetra.

štini i u svojoj celini.

ka prati zapisnik.

lešk

vo stvaranje. Studije završava u Bordou, gde posećuje časove kod jednog staTop heleniste i velikog psihijatra, teče Frojdovog. U toku 1907 g. napisao vodnu «Pohvala« svršetku studija prava, posle nekoliko kružnih putovanja po Atlantiku, odlazi u Španiju, zatim

vraća u Pariz, i pripDrema se za diplomatsku karijeru. Kao diploma-

Miodrag: PAVLOVIĆ

jem uhu i onda kad prividno govori sam sa sobom; ovdašnjost i sadašnjost lirike podrazumeva dva lica u svom krugu, pesnika i čitaoca i njihova prirodna sifuacija jeste dijalog. No samo jedna strana u tom dijalogu je glasna, a druga, nema, „sabesednička, svojim prisustvom polstiče govor pesnika, te se u istim stihovima i ona posredno izrazi. Čitalac, slušač je po zasluzi teksta i sam na sceni; u dramskom „pesništvu

MDeta}i etrurske {ireske

kasnije Književno

fakultete prava književnosti, „uzima jednog pre- piše je = svojih Po

pesmu (Eloges).

Via,

O {O ezs

ta nalazi se od 1916 do 1921 u Pekingu, putuje po Kini, Koreji, Japanu, Mongoliji i tralnoj Aziji. Posle po= vratka s jedne ekspedicije po pustinji »Anabazu«. živi u Americi, gde se sklonio odmah po izbijanju rata od progona višiuta i Gestapoa, koji mu, tek što se nastnuwio u Parizu, pored lične i-

ovom gradu je upoznao y 5GaBV aie Fransisa Žama, s ko- u Nemačku, a u dva OVAU Zablefijdit

jim ubrzo postaje prija- maha boravi duže u Kkopise gotovih „sedam telj. Tu upoznaje i Va- Engleskoj, gde sklapa knjiga. »Književne noleri Larboa, i. nije is- prijateljstvo š Džozefom vine« donose u ovom ključeno da je prijate- Konradom. Zatim se broju Šesti pesmu iž

njegove zbirke »Vetro-

pak odnosi se menjaju, sabesednik progovara, ja-. vlja se drugi glumac, a posmatrač, slušač je izgnan sa uzdignutog prostora DpoOzornice dole u anonimno gle dalište. Na drugoj strani, iza glavnog glumca, povukao me za/sebe. Glumci su zbor da lutke govoye naizgled sase i sam pesnik; on pušta lirskih pesnika, a drama naizmenično sledovanje lirskih situacija, splet pesničkih istorija. · Između · pesnika, i gleđaoca stavljen je bedem prividne objektivizacije, iza kojeg se obojica osećaju sigurno. . . * no. što obeležava tip

“lirske poezije, čuvar je

čistote lirike kao književnog roda. Uopštem, kakav jeste i mora da bude, on se ne može pretvoriti u merilo umetničke vrednosti pojedine pesme. Akcentovanost ovih izrazito lirskih prostornih i vremenskih struktura, nije izrazifn livskih strukftu da obezbedi visok rang nekoj pesmi. Pomenute konstanfe lirske poezije ipak joj mogu biti od koristi, ne samo eugeničkim kKriterijumom, nego i ukazivanjem na puteve osveženja, na neiskorišćene mogućnosti, na granice do koje u izvesnim pravcima eksperimenti mo= gu da idu, i na trenutak kada su te granice prekoračene. *

() amiranjem lasicizma iščezla je iluzija o tome da umetnosti ima-–

ju svoje adealne +-klasične uzore koje treba đdostići. Ponovo se izišlo na čistinu (klasičnu!) gole invemcije, sve se moralo izmišljati i meriti kao što se mere novorođema bića, i nazvalo se to romantizmom. Takav romantizam «traje i danas, no jaz između njega i klasične književnosti ne čini nam se više vrlo dubokim. On ne izgleda dubok čak ni na planu lirike, koja se revolucionisala možda potpunije no ostale umetnosti. Nešto zajedničko traje u

cen-

Gobi Danas

Vetrovi

Takav je kranji spot u kome je Pesnik svedočio.

I u.toj krajnjoj tački čekanja kad. niko i ne sanja da se ponovo vrati u odaje,

»Čar dana u trenutku rođenja... Novo vino nije više pravo, novi lan nije više svež...

Kakav je to ukus borovnice na mojim usnama stranca koji mi je nov i stran?...

Sem ako se ne žuri da se u njemu izgubi trag moje pesme... A vi ste imali tako malo vremens da se rodite u tom trenutku...«

(Tako se Sveštenik kreće za svečanosti u zoru, vođen od stepenice do stepenice sav ustremljen protivu sumnje — glava glatka i ruke gole i do nokata bez mane —, to je sasvim prava poruka koju šalje u prvim vatrama dana lišće aromatično njegovog bića.)

I Pesnik je takođe s nama ,na drumu ljudi svoga

iPokretni tok našeg vremena, pokretni tok ovog

Njegovo zanimanje među nama: projasniti poruke. I odgovor u njemu dat iluminacijom srca. Ne pisanje, već stvar sama. Uzeta u, svojoj su-

Ne čuvanje kopija, već originala. TI rukopis Pesni-

(Nisam li to ja rekao? rukopisi će takođe evoluirati. — Mesto reči: sve obale ovog sveta.)

»Ti ćeš se pokazati, šifro izgubljena!... Neka suvišno čekanje ne uznemiri.

Upotrebu našeg čula sluha! nikakva nečistota neka ne oskvrne prag vizije!?..« J

I Pesnik je još s nama, među ljudima svog vre-' mena, nastanjen svojim zlom...

Kao onaj koji je spavae u krevetu prokazane, i

zbog toga je uprljan,

; Kao onaj koji je krenuo u preterano pijanstvo, i zbog toga je kao oskrnavljen, Čovek opustošen snom, čovek pobeđen zarazom bo-

žanskom, Ne od onih koji traže kao Skit,

Ni trovanje nekom biljkom krtolastom — belađo-

nom ili bunikom,

Od onih koji uzimaju zrno okruglo Ologe koju

jede čovek Amazonije,

Jage, lijanu siromaha, koja otkriva naličje stvari \

— ili biljku Pi-lu,

Ali pažljiv prema svojoj lucidnosti, ljubomoran od i držeći otvoreno na sve strane ze-

svog dostojanstva, nit svoje vizije: »Krik!

odricanjem!« Ka

I Pesnik je još među nama...

poslednji, ova minuta čak,

imamo tako malo vremena da se rodimo u tom tre-

nutku! /, \ , ı -.. I u toj krajnjoj ćanje postaje nadahnuće,

će... A SVOJ OdgOVOr?...«

Pesnik još među nama nji... ova minuta čak!..

Vi biste bolje učinili da zadržite vaše nađahnu– . A zar Vidilac neće imati

LDNEVNIK.

/ pijanstvo u pari konoplje,

krik prodorni boga! usred mnoštva, ne u odajama, TI mnoštvom raširen neka bude u nama ponovljen do krajnjih granica primanja... Zora naslikana na zidovima, svog voća, ne bi umela da nas odvuče jednim takvim

tački čekanja, gde samo obe

... Ovaj čas možda posled; i .· Ovaj trenutak!... — »Krik! krik prodorni boga nad nama!«

rici

lirici od njene zore do đana= šnjeg trenutka čiji dnevni čas (da li je podne ili veče?) nismo u stanju da odredimo. 'Peško bi bilo pronaći dokaz te mnepresušne „srodnosti, stalnosti lirike u nekim Oostvarenim, materijalnim njenim činiocima. Pre će biti đa u onom nekazanom ostatku, u fluidnim „resama “koje prate svaku umetničku vrednost, ne izjednačujući se s njom, koje su produžetak usmerenosti umetničkog napona, težnje ka novoj stvarnosti koja se projektuje u beskonačno, da se tamo u sferi van~egzistencijalne punoće dela, nahodi jezgro jeainstva:; nadđrazvojno jedin=stvo svake umetnosti. Kao da umefinost, „menjajući sredstva i sadržaje, čuva u svojoj osnovi istovetnost ne= kog imaginarnog cilja. . U konkretnim „terminima govoreći lirska konstanta jeste njena večita prigodnosft, odđ koje se u jednom višem smislu lirika nikad ne oslobađa. Otud ona poređ slika mašte doziva pred oči i spoljne stvari koje, zadesivši se u tom irenufku na licu mesta, postaju sposobne đa budu simboli. Otuda sva njena osvrtanja niz tokove vremena, čak i onog koje je samo moglo proteći, naležu čvrsto u račvu lirske sađašnjosti. Po svojoj nepostojećoj definiciji lirika je uvek aktuelna. Ona je zajedničko ušće naelektrisanih spoljnih predmeta i otelotvorenih unutrašnjih senki, starih uverenja i iznenađu= jućih otkrovenja, koje ona baca jedno drugom u naručje. Lirska pesma je jedno intfimno nedro gde se pomiruje i meša ono što se inače opire i izdvaja. Ravnoteža zavisi od razmere pojedinih delova koji u tom amalgamu učestvuju. Od ravnoteže zavisi lrika. Stabilnost te sprege fiktivnog i stvarnog jeste aktivna himera koja, mada neostvariva, vuče liriku napred, daje zamaha njenom krvotoku. |

neka nas obuzme

sluzava u tražnji

) Ovaj čas možda ovaj trenutak!... A mi

svoju priliku? Slušač

(Preveo T. M) |