Књижевне новине

gedija? re svega tu pravcu čičćenj& ođ maslaga WacionalnD vromantičarskih preokupacija kao 4& jezičkih visoko-auhoparnih Kkovanjcm, Zatim bi bile potrebne popravke u dramaturško-kompo ziciskom pogledu, jer su sa te altrane iragćeđije nesavršene, Povrh svega bi bilo potrebno sBVOditi na prihvatijivu meru izve* sna Sterijina shvatanja, Stvarajući u vremenu punom nemira i buna, a buđući njihov protivnik, on je lustajao protiv svega što ne bi bilo u saglašnosti sa njegovim shvatanjem.

To što u Sterijimim irageđijanmma ina vicsta monologa, ukazuje na namera da &6 one Pretežno otjjentišau psihološk i, Što bi istovremeno i neizbežno diktiralo jeđan sasvim striktan ealistički adcenski izraz,

Pod pretpostavkom da su O8lobođenć svih ocwtalih mnepotrebnil balasta (rečenih gore), postcvlj& nje tih tragedija kao realističkih vbivanja čini nam še Gasvim mogućim. Maksimalno vreme trajanja jedne tako prigotovliene tragedije, uz sve mnogobrojne promene i ćventualne muzičke prelaze, iznosilo bi sat i po u kontinuitetu, bez prekiđanja ze publiku, i bes ikakvog gublitka cnoga Što one sobom nose Mao sadržinu i Kvalitet, Naravno, uz dekorsku i tehničku uslovnošt i uprošćenost.

Predrašude su vrlo žilave i masledne. Usled toga možeić doči u situaciju da vam Tiko ne veruje i da ne možefe da učinite ništa. A. to bi, u slučaju Sterijinih mekih tragedija, bila šteta, Treba ipak pokušati, makar i xbOg neke vršte duga.

Vasilije Popović

Vari sa svoga dram .) skog stvaralaštva, Jo

van Mtetija Popović je kao pesnik nepravedmo zapostavlien. Njegovi stihovi, uza svu švoju Ppseudcklasičarsku šematičnost motiva i obvađe i obavezno poučni karakter, pretstavljaju redak primer misaonih i etičkih preokupacija u mašoj poezis, koja se nije nikađa ošobito odliko-

Kad odeš u grob

Tiomantičari su retko dđolazihi do takve perfekcije jezika 1 stila i do tako blistave retorike; pa i Vojislav Ilić izgleda ponekad neuk u poređenju sa Sterijom. Prekinuta mnaprečac, klasičarska tradicija, koja je u Sterijl imala đoštojnog pretstavmika, nije docnije mašla mekog dubljeg

Prsnu o gusti tvrda

Mnogi po svetu što

Sto kazni pozno, al

Rlečeći drkće, i za Kom 'sladđost b'jaše

Vsuje i grobne sa

ZELENILO POD SNEGOM

Iz antologije srpske poezije

* Sterija

I kao pečurka, u kalu začeta, | Prsnu o gusti tvrđa groba mrak. TPomrknu sjajnost, ode prazna slava, I prođe strašan, sad je paučni splet. 'Nek te izmimna uzastapce prati, + Neće ti telo zadah lepši dati

Na smrt jednog zlikovea

Šta? tako brzo? ni tri puna leta Njegove slave ne potraja zrak, I kao pečurka, u kalu začeta,

Krvave ruke (bič nekada ljudma),

Skrštene leže na ledenim grudma Suira da pređu u {rulež i prah.

Kakva strahota! suđba sudom stroga,

Nit da s'„pričesti ne daje mu roka, Nit da se kaje za sva svoja zla:

Već sa krvničkom, teškom đušom kleive Odlazi na put strahom obuzef, Gde mnoge duše, svirepsitva mu žerive S osvetnom licem irče mu na sret.

Suze, i njihne podnesene muhe, Zmijama ravno trzaju mu grud

I s piskom ljutom suve dižuć ruke Prate ga k tronu svevišujem na sud.

Tyrd, neumolim, gordnik negda holi, Sad isti puzi ko poslednji crv.

Gde mu je sila? ona krutfa 'glava, Što zlobno bedni popiraše svet? Pomrknu sjajnost, ođe prazna slava, I pređe strašan, sad je paučni splet.

Prašino svetska, zašto paklu dade Večno blaženstvo za sujete san? Smrt tvoja svetlu ublažava jađe, Smrt ivoja opšteg veselja je dan.

Vsuje fi suze laskatelji toče, Člisleći lažno ivoje vrline,

Traže odahnut slabost svetine.,

Zlikovca dela iz spomena ljudi

Ne može sirti licemera trud,

I čak iz groba povest grešne budi Strogi da prime po

< Danas kao i juče gy

vala imtelekiualmim «tklo- | nosštima, Ako je diđaktički | đuh Sterijine refleksivne |

lirike već poodavno zasta- | reo, mjeni poefski Kkvalitebi i ne bi se smeli potceniti, Vređelo bi podrobnije ispitati stilske i meirične OsO- | benosti Sterijine versifikaćije:; mislim da se u mjjima kriju izv e Jezičke odlike koja i danas mogu poslužiti kao uzor:

ništan i ubog.

odjeka u naešoj poćziji, i to je svakako šteta, Možđa će tek najnoviji pokušaji objektivisacije misli i forme (sprovedeni, naravno, na jeđan drugi, savrememjji način), koji se naziru u Ppocziji mladih, uspostaviti tu nit koja je bila čitav vek prekinuta.

Zoran Mišić

groba mrak. |

sejaše strah, Jw)

praštat ne zna.

milost moli, prolivati krv.

natpisi ploče

zasluzi sud.

Jovan St. Popović |

KNJIŽEVNE NOVINE

Sterijina radna soba (kadar iz filma &

Miraš Kićović:

Steriji: " režija: :M, Niko

produkc

ai \»SlaYija-ffim«a; scenario: M Tokin;

Prema Vukovoj reformi Jezika

Za potpuno razumevanje Jovana Sterije Popovića značajan je njegov stav prema Vukovoj reformi jezika i pravopisa, koji nimalo nije jednostavan, i koji je kod nas ponekad pogrešno · imntepretiran, Dr Miraš Kićović objavljuje, u zbormiku koji će izdati Srpska Književna zadruga, veliku raspravu »Sterija i Vuk«. Treće poglavlje ovog rada posvećeno je Sterijinom shvatanju Vukove reforme jezika i pravopisa. Ovde objavljujemo samo jedan fragment tog boglavlja, u kome se govori o Sterijinom shvatanju jezika,

TERIJA i Vuk su za

pitanje jezika i pravo-

pisa imali nejednaka znanja i vaspitanja. Prvi se njima bavio više kao književnik i posmatrao ih je sa gledišta stogodišnje »slavenske« tradicije, koja je u njegovoj porodici bila naročito jaka, dok im je Vuk posvetio ceo svoj život kao naučnik, slobodan od tuđeg jezičkog nasleđa i zapojen čistim narodnim jezikom. Zato Vuku i nije bilo teško da primi u Ono vreme za Srbe novu Kopitarevu nauku: da književni jezik bude jezik prostoga. naroda i njegovih umotvorina, da ga freba jasno odvojiti od crkvenoga, kao što je učinjeno u zapadnim zemljama, ba da crkveni ostane kao bogat rudnik za naučna proučavanja i bogaćenja narodnog jezika, ali da se ni po koju cenu ne dozvoli njihova „mešavina (5makaronizam«e), a u pravopisu. da se piše kao što se govori i azbuka da ima onoliko slova koliko je u jeziku glasova.

Sterijin je slučaj drukčiji. Negovanje Kknjževnoga jezika kod Srba, do njega, bilo je za poslednjih sto godina privilegija austriskih Srba, koji su u tuđoj državi, bez svoje politike i vojne vlasti, indiviđualnost svoje narodnosti branili „svojom trađicionalnom crkvom prosvetom i Kknjigom, i vezom sa Rusijom. A, usto, kod njih je u XVIII. veku nastala jezička pometnja: srednjovekovni srpskocrkveni književni jezik je potismut i zamenjen ruskocrkvenim, koji je pogrešno smatran za oca slovenskih jezika, a od polovine veka %avladao je u svetovnoj upotrebi iz praktičnih razloga narodni jezik i najugledniji pisci su upotrebljavali jedan i drugi. (d. Rajić, mitropolit Stratimirović, IL. Mušicki), a neki su počeli stvarafi slavenosrpsku mešavinu (M. Vidaković), na koju se svom žestinom bacio Vuk. Kad je Sterija počeo da piše, o srp-

JTlustracije na ovoj strani

skom jeziku se, naučno, znalo samo po onome što je 1814—1818 učinio Vuk u svojim gramatikama i polemi-

kama, a o njegovoj individualnosti i odnosu prema crkvenoslovenskom jeziku

samo po poznatom Vukovom radu od 1826 i Šafarikovom od 1833 gođine. To je bilo malo da širi Kkmjiževni krugovi shvate svu tačnost Vukove nauke, ali ipak toliko da počnu pisati sve čistijim i pravilnijim narodđnim jezikom, koji su kao maternji znali i koji Je sSsVOjom lakoćom i pripadnošću brzo istiskivao tuđi i teški

crkveni jezik, a kako je, po ondašnjem · „verovanju, od ovoga i proisticao, njegovo usvajanje nije značilo napuštanje crkvenoruskog jezika kao nacionalne odbrame m Austriji, Đa je zato lako postao opšti Književni jezik. Takav je slučaj bio i sa Sterijom, koji je na samom početku pisao »visokim stilom« jednog tako usavršenog jezika kao što je »slovenski«.

Sterija je, prema ovome,

»slavenski« jezik „uzeo kao jezičko savršenstvo kojim

bi razne varalice i neznalice htele da se diče,

Dimitrije Demeter (1840); Svaka voda nije za pitje dobra

Tisac „Laže i Paralaže“, „Pokondirene tikve“, „Kir Janje“ i drugih komedija koje još uvek Žive na scenama maših DOzorišta, bio je do smrti odan „Sslavens&kom“ jeziku. Mnogi kritičari, pa čak i oni kojisu, kao Demetar, shvatili daje Sterija, značajan pisac, zamerali su mu tu mjegovu ođanošt „slavenskom“ jeziku, koja je, iako neodbranjiva, bila i duboka i istinita,

16. Veljače (1840) »Svetislav i Mileva«. Ova drsma nij+ se našoj obćimi lani baš nimalo dopala, letos joj pĐO nešto bolja sreća posluži, i to ima najviše gospoji Vagi, koja je rolu Mileve preuzeJa, zahvaliti; ona je posledni. mopolog pervoga: akta, gdi se Mileva sa svim, Š'O joj je milo i drago, opraštja, tolikom veštinom i čuvstvom izrekla, da je slušatelje do iskrenog pomilovanja ganula. Isto utištenje proiz“ vela je i u tretjem altttu, gde posle tolikog razstanka, Svetislava opet mađe. Veliko je bilo klicanje i mpljeskamje, kojimi ganjenma obćina .rud umetnice mnaknadi, nu i zasluženo., Za njom vredi Bg. Isaković, koj je Svetislava mnogom vatrom i ćutjenjem pretstavio, da bude pohvalie». G. Kap de Morte kao Bajazet, a g. Badlaj kao Tamerlan dopali su se takodjer. Pisatelj toga imao je griliku perve teatre memačke i talijanske zemlje posefljivati i budući dramatičkoj poezii od naravi prigmut, nije ftruda štedio, da se s duhovnimi proizvodi toga rođa cbih tih mamođdah motamiko upoznađe., Radosino će on wva svoja iskustva u svakoj priJici posredstvom toga lista odkriti... a

Ništa drugo dakle, nego pomanjkanje dostojanstva jezika i ukusa bilo je uzrok matmjega uspsha mekojih komaidah, Taj nedostatak opazujemo i u igrah istoga go spodina J. S. Popovićpe, koje”ı mi inače kao. jednoga od najploedmiih i najsposobniih naših dramatikah visko štujemo. Zato neće njegova tragedia: Svetislav i Mileva, koja je drugačie mnogom vešiincm osnovana i puna ftfeatralnoga efekta, nikada onaj uspeh imati. koj vadi svoje nutormje vrednosti zaslužuje, Ali gdi je tj

ZŽuko Džumhur:

U žici i crno-belom

RNO-BELU inscenaciju nosio sam nezavisno od Sterije...

i od njegovog Vršca

i od bidermajera

i pre »Sudbine jednog razuma« 3;

i »Pomirenja« na Crvenom krstu. /

Hteo sam da nmapravim i vidim scenu lišenu panađur+ skog šarenila i vriska...

lažnog drveća

papirnih kruna

glomaznih sandučina, starudija i nameštaja.

. Zatutkaljenih, brkova i brađa. -

Kladenaca i kredenaca

iz scenografiie Zuke Džumhura za izvođenje BŠterijine »Budbine jednog razuma« u Beogradskom dramskom pozorištu

frulih pelerina na plećima baritona i žutog električnož sunca.

Tu i tamo možđa samo neka reminiscencija, neki simbol samo... :

Učeni junak »Sudbine jednog razuma«, brkati doktori Spasići, opsenari, mudraci, varalice i gurmani, bili su ovde u onome kaldymisanom i Kknjaževskom „Beogradu gde su vo vremja ono i srpsko, i cincarsko i iursko, oko Velike škole rasli naši rasni Kkukuruzi i blagodejanmci između časova jestastvenice i gramatike, prilerani nuždom, frčali u suncokret i ševar među ćepencima, sokacima i baštama dorćolskim.

Išao sam Rkođ svoje crnobćle želje da doživim jedanputb na sceni samo nestvarnu Rkohturu stvari u krhkom RKrvotoku linija ispresavijanih nemirnih žica, — ljut na ćupave šarene spektakle koje nam je u nasleđe ostavio ko zna čiji Ottcan ukus,

'Uklopio sam oba Sterijina pozorišna pamžfleta sa glumačkim licima gladnim povorišne kozmetike u tu svoju neodoljivu i unapređ odveđenu nameru rođenu nezavisno od njega,

Neka nam po stotinu puta oproste svi veliki pokojnici što se nekad u šali, i n»svesni odgovornosti, poigramo njihovom slikom sveta i stvari koje su umrle.

izobražemi čovek, komu bi njegov Bajazet po ćudi bio? Reči, koje se čuju, samo

izmeta puka, teku iz ustah jednoga cama, i na smeh draže slušaoce u najturokonin scenah uništujući vas tragički efekat. Mi ne fražiumo iukočenost staro-francezke tragedie, koja bi dostojanstvu narav žertvovala; ali mi ipak me želimo, da se dostojansbvo i blemeniti Oobičaji sasvim iz &cene proteraju. Ima rečih i izrazah, koji uši izobraženoga čoveka uvredjuju i takovi se na kazalištu mijedno“a maroda više ne terpe. I u istih veselih igrah, koje su ipak odtisad svakiđašnjega živola, nesmie se dostoiamstvo u govoru sasvim zanemariti, a kamo}li u tragedii, gde se čuvstva izrazuju, za koja su samo ve]":e neobične duše kadre? Gospodin J, S. Popović zna iz izvora života cerpiti, što se iz mnogih scenah njegovih veselih igarah vidi: i to dokazuje, da on izvanredan talent za, dramatičku poeziju imade; ali nije sve, što je u naravi, zajedno i estetičko; kao što i svaka voda nije za pitje dobra: tu treba destiliranja! To je, na što mi tako njega kao i sve ostale maše spisaoce osobito

pozome učiniti usuđujemo se. U ostalom pako moramo priznati, da takoron kao i gospodin „Lazarević (autor »Priateljah« i »Vladimira, i Kosare«, jedne od majboljih nuših dramah) većoj strani tako nazvanih slaveno-serbskih spisateljah, što se na r dnoga sloga (štila) i čistoce rečih tiče, na izgled služiti mogu, premda i njihov jezik sasvim od staroslavemskih rečih čist, mije: ali je ipak čistil, mnogo čistil nego svih ostalih. Na» rodne pesme, Vukov rečnik i ostala njegova pisma, to su pravila, polag kojih se deržati moramo, ako i mi narodno, kao što svi drugi narođi pišu, pisati želimo; — i ako koju staro-slavensku reč iz nužde primimo, To ju polag običaja našega jezika prikrojimo, kao što raje Talijani, Franmcezi, Špa njolci i Portugezi iz latin slih rečih...

Kazalište mora biti vlastitost cčloga narođa, a me Ssamo izobraženmih stališa, ako hoće da steče ime narodnoga zavodđda;... u njem. se m aju dakle i takvi komapretstavljati,... koji su ta lo pisani, da se i onima, kojih čuvstva još sasvim uglađena nisu, omile.

J. S. Popović:

Slavenski Jezik

U »Matici smpskoj« čuva se jedan Sterijm rukopis,

pod, naslovom »Slavenski jezik«, koji najbolje ilustruj: koliko je ovaj naš pisac strasno preživljavao sve savoje ideje, i kako je u

Svetinjo stara i

pitanjima jezika bio isto toliko lično amgažovan kao i svim drugim pitanjima kojima se bavio.

U ftranskripciji đr Miraša Kićovića, taj tekst glasi:

davna i počifanija dostojna, što

je veličestvenije od-tebe?' Na obalama Ganga pore=

klo dobivši onda, kad je

svet u kolevki bio, odojila ie

priroda „silna, vitka, i snažna, kao što su brda prav“

selenska.

Kao stari deda glediš sad praunučađ od osamđe= set miliona, koji su se svuda raširili, no udaljavaju se od tebe, kao što vreme i moda potomke od praotaca u svačemu uđaljava, Svako korača, napred, ali ne na bolje, jer naš vek ne ljubi prirodu ni prostotu nego blestnu igračku i obmanu.

Koji su ti verni sinovi počituju fe u crkvi i s to-

bom se približuju

Bogu da žertve

nose i molitve

nose, no mnogi sinovi ne poznaju ie, no samo su čuli da si im ti otac, a neki i proteruju iz kuće i vole tuđinca. Oprosti slepoći. Teška sudbina leži nad nami,

da se odrađamo da se izmeđ' sebe koljemo.

No još

nije niko grešio protivu prirode da se nije pokajao.

Otče slavenski, davši potomstvu i Život i slavu koju ti rado priđevamo, oće li doći vreme da ie svi jednako ljubimo, tvoje slovo primimo, tvojim se dđu-

hom okitfimo? Tko ne može pnmadvisiti

bogatstvom,

prostotom visprenošću, gipkosti, prostranstvom? Pored ovoga, zabeležio je Sterija i neke misli, koje je verovatno fek hteo đa razradi: Bogat kao zemlja gdi s? izobražavš. Sasvim je udoban bio meriti se i ortačiti se (bo-

gatiti se) s grčkim.

Od svoju novi jezika slavenski se prvi izobrazio. Pravedno svaka grana smaira sa kao piramidu

jezikoizobraženija, praotaca svojih, kojim

obogatiti (Sion). Himalaja.

se može

O4d tuđinstva najviše čist.

Reka s krakovima.

ae ueoeeo arene ak 17 RSLRI RNS ODO RO ZNEC SKI iy

Sterija o kritici

»Lepotu osetiti, veštinu uvažiti, a pogreške otkriti«

TERIJA je svoje shva>

tanje Kritike izložio u

»Retobici«. Od Kritike je Tražio: da boznaje stvar o kojoj piše, da se ume prepeti u prilike pisca kojim se bavi, da je nepristrasam i nadahnut ljubavlju prema opštem dobru, Stil da mu je plemenit, ponekad obavijen šalom, uvek »važam kao što je i istina važna, nebodljiv i predmetu kom se piše shodam«, Ali Sterija traži od kritičara nešto više: da sam stvara dela slična onima o kojima sudi, »jer će tek tako moći i umnom poletu sočimitelja sledovati, lepotu osetiti, i veštimu uva– žiti, a pogreške otkriti, »ij. postavlja 'Kritičaru, kao što to izvesni beletristi i inače čine, preterami uslov da i sa..ı bude KMmjiževnik. Primea pravih Kritičara malo je mogao navesti zato, kaže što se kod nas ne kritikuje delo mego ličnost i dobre kritike dolaze tek posle smr 1' pisca, »jer omđa i prijatelji liščeznu li meprijatelji nemaju kome zaviditi«. Pre ovoga, 1839, Sterija je govorio ne samo o književnoj nego i o istorijskoj vrednosti pisca i od kritičara je tra-

žio poznavanje svetskih kla sika i dobar ukus, za prvog sudiju smatrao je čitaoca (»publikom«) i za poslednjeg vreme, Sterijimo visoko merilo kritike bilo je široko, dok je Vuk. svoju kritiku svodio na jezik, to jest na ono što mu je u borbi za j.ik i pravopis bilo potreb o. Zato se njegova jednostrana . filološka kritika Sterij: nije sviđala, a ni Vukov oštri ton nije odgovarao njegovom ftemperememtu, Da je Vuku maročito zamerao što je onima koje je Kkritikovao samo dovikivao da ne znaju šta rade. Posebno nije odobravao njegovu kriti-

'ku Milovana Vidakovića i u

Retorici je držao »da će slava mmogih koji sađa svetle iščeznuti, a truđ Vidakovića bolje uvažoti«. T 1852 je povoerio da su Kritike M. Vidakovića bile mnogo oštrije nego što je trebalo, a sam je Vidakovića ubrajao među pisce »koji prvi led probijaju ili šume krče« to jer" pravilno je branio njegovu ietorisku vredmost, jer je Vidalković me samo u Steriji noj mlađosti bio majčitanii Disac srpški, nego je do našin dana izdavan i čjtam.

Tpak Sterija po evom tem peramentu mije izazivao bOlemike i vodio ih je samo uoliko se branio, uvek na= čalno i ožbiljno, Veliku neprijatnost što mu je Vuk priredio «ea ftemninološkim rečnikom u Društvu srpske slovesnosti on je mirmo ću= tao i tek kasnije napisao razloženu mirnu odbranu. Kon stantin Popović Rameraš ga je svojom neumesnom kritikom izazvao da ukaže ma bezvrednost neozbiljne Kkritike, Na Korisne primedbe Pavla Ars. Popovića cidgovorio je nsčelno i s njim ostao u prijateljstvu. nužne napade Milovana Spasića po b: je dostojanstveno i komičmoga protivnika ovekovečio u »Sudbini jednog razuma«. Sa mlađim Vukovim sledbenicima nije polemisao Di. Damičiću na mjegovu prenagljenost povođem »ilirskih« reči nije odgovorio, · čak je prema njemu zadržao dobar stav i preko Vuka ga pozdravio, Na karikvaru svojih zemljaka i pro sveltnih radmika u »Putu« B. Rađičevića: nije odgovorio,

(fragment) Dr Miraš Mićović