Књижевне новине
Đorđe Maletić: \
”
Za njegs nišu drugi mislili
ODIO se 1 januara 1806 god. u Vršeu. Otac mu je bio Grk, a mati Srpkinja. Svršivši u mestu SVO rođenja četiri gimnazijalma razreda,) u Temišvaru Ritoriku i Poeziju, u Pešti filozofske a tu Kezmarku pravoslovne nauke, vrati se kao pravobranitelj u svoju postojbinu. Tu je od godine 1830 do 1836 u privatnoj polugimnaziji predavao latin#ki jezik, a te godine ostavi se bprofesorstva i počne kao advokat „zastupati pravdu. Godine 1840 pređe u Beograd za profesora pravoslovnih nauka, gde se nn njegovo predloženje godine 1841 zavede Družstvo Srbske Slovesnosti. Kad je posle dve godine u mesecu sepiemibru povodom narodnogp volnovanja Pobpečitelj' stvo Prosvete bez svog načelnika ostalo, pozove sa Praviteljstvo s njegove. katedre i poveri mu dužnosti istog načelnika, kojima je, po ondašnjim potrebama i okojnostima poftpunmo odgovarao. Za vreme njegovog dejstvovanja u toj struci osmovao se god. 1844 njegovim nastojavanjem, srbski Muzeum, „a god. 1846 sirobinjski Tond, koji prosjačenju po Beogradu kraj učini. U tom je zvanju s voljom i neumornim ftrudom. radio do god, 1848, kad se svojevoljno zvanja odrekao i u svyoju postojbinu vratio,. gđe mu se i život prekide god, 1856 Februara 25. U njemu je izgubilo srpstvo tivorca svoje iragedije i komedije, a u islo vreme i najvrsnijer lirskog pevca.
Šio je nekada Siler o nemačkoj, mu-– zi izrekao, da se sama svojom snagom uzvisila, bez .ikakve polpore promislom uzvišenih zemnih sinova, io se može i O srpskom knjižestvu reći. I „ri samim salomljenim krilima | uzvisio se Dositejev duh kao orao had oblake, uzletio je Mu-. šickov nebesni dar kao venusinski labud, vinula se Milutinovićeva fantazija kao rosonosna para.
U borbi s mnogočislenim protivnostima pojavljuju se svi podobni srpski duhovi kao slavni borci za rod i otačastvo.
Ovim, sopstvenom snagom, uzvišenim đuhovima može se pričisliti i Jovan S. Popović. Od ubogih roditelja rođen, borio se dugo sprotivnostima, i u toj borbi uzvisio se tako reći nad svojim narodom, da je s visine kao neko svetlo svome narodu različne staze Žživola osvetljavao i narodnu svesi snažio i krepio, čas gorke dane
šalonr i doseftljivošću, razblažujući, čas vesele proteklom tužnom prošlosti umeravajući, a uvek kao pravi Srbin blago svoga roda pred očima imajući. Njegovi umni proizvodi u lipskoj i dramskoj poeziji stavili su ga na prvo mesto mjegovih savremenih pesnika, i opleli mu vemac, na koji će se i kashiji mladi veštaci s ushićenjem i željom ugledati.
Popović je jedan od onih retkih dahova, koji oslanjajući se na svoje 8posobnosti i iskustvo, za drugima se ne po> vede, koji sami ispituju i rezultatima tuđeg ispitivanja nad svojima samo onda prvenstvo daju, kad ih razum, ubeđen samim zakonima u mišljenju, prizna i odobri. Za njega nisu drugi mislili, njenu nisu drugi planove .krojili, niti pravac u mišljenju i delanju polagali: njegova sšamostalna duhovna moć sama je sebi namere stvarala i pravace. polagala. S ovom samostalnošću u mišljenju sajuženo je bilo i postojanstvo, koje mu nikakve o kolnosti nisu mogle pokolebati., Uzvišen nad strastima i afektima hladnokrvno je i sa smešenjem merio profivna mnjenija i težnja svojih savremenika. Uvek sebi sletstven, spokojnim duhom otilpravljao je dužnosti svoga zvanja, slabo obziTući se. na protivnosti, koje mu je nerasudna gomila katšto na put stavljala, po onom, u duhu naše crkve lepo prevedenom MHoracijevom stihu: »Otfstupite, jelici neverni«. Strasti za novačenjem nije poznavao, i kao zreo čovek uvek je pretpostavljao opitom potvrđena načela praznim idejama i zanešenostima, pa ako je ovima i množina zaražena bila. Koliko je u zvaničnoj dužnosti bio strog i ozbiljam, toliko je u svom drušivu bio druževan, veseo i šaljiv, čas smešnu i neskladnu stranu ljudskog života u humoyx i s&atiru. oblačeći, čas oštromljem i iskustvenom mudrinom tuđe razgovore prateći, Redak je Srbin koji je svojim životom i delima takav krasan spomen svome potomstvu ostavio. Kao dostojnog druga Dositejovog, · Raićčćevog i Mušickovog uvek će sa istorija srpske literature s počitanjem spominjafi, a sađašnjost, plemenitim i dela telnim duhovima dugo kao uzor stavljati. Laka mu «bila zemlja, koja njegove trošne ostalike pokriva.
(Glasnik Društva srbske slovesnosti, 1856, sveska WII)
rrenectpapse Siti Og BO Boyanarıee=e—" 3,
Branislav Miljković:
+x ovo
NŽ "PRRIJA je uspeo da re= S alni život oko sebe izrazi komikom, i tuma-– či njegovih dela uvek istaknu reslizam njegovih komedija. Ovdđe se nametne pilanje: kakvu sliku realnosti to ga vremena možemo izvući iz njegovih komedija? Izvesno je da je Sterija susretao likove promućčurnih lažova, pokonđirenih građanki, lažnih rođoljubaca; i izvesno je da je po fim modelima uobli čavao junake svojih komeđija, — ali načinivši ih komičnim, A komično je ono šio se suprotstavlja realnom, svakodnevnom sveiu ozbilinom: ano čime ametnik stva ra jedan zaseban, neozbiljan svet, smešan. Komediji je, pre svega, dužnost da zasme je gledaoce; ona im izaziva smeh neprirodnim stavovima junaka, situacijama nemogučim u realnom svetu, pofenciranjem osobina. Zato je, možda, pre analize realizma Sterijinih komedija potrebno istumačiti na koji način je on pravio komiku, iz čega? Do komičnog se dolazi različitim putevima. Mnogi psiho lozi ulazili su u objašnjavanja smeha i smešnog, od Ari stotela do Sartra danas. Kako se i koliko njihova analiza može ' primeniti i na *erijine komedije? Može li se u njima naći i što bar karakfteristično u nalaženju izvora smehu i smešnom? Smeh koji komedije izazovu može biti smeh sa simpatijama prema ismejanima, smeh iz osećanja veselosti, — i smeh satiričanm, smeh superiornosti smejača nad ismejanim. Drukčiji je smeh koji prati Jelicu (Laža i barala= ža) od smeha koji izazove (Pokondirena tikva), i sasvim drukčiji smeh kojim se gledalac smeje Kir-Janji (Tvrdica) i Rodoljupcima. · Kada se govori o Sterijinim „komedijama obično se
S • • • || CO er1J1noS potpuno prihvata njegova iz=java da on hoće njima i da poučava, đa daje »nauku življenja«. Da li je on zaista imao takve želje da ispravlja mane? Ili je tačnija ona druga, docnija (1839) data njegova izjava o sebi: da on piše samo onda kada, posle zamornog svakođnevnog DpDOslovanja želi da se odmori i da » razonodi? Možda je ono
njegovo tvrđenje o svojim ·
namerama da poučava samo opšte mesto u komediji, koje je nalazio i kod Horacija, koga je toliko voleo i prevodio, i kod Molijera, koga je dobro poznavao. Onda ne
bi bilo potrebno zadržavati
se na nekom „njegovom didaktičarštvu, već negativne likove iz njegovih komedija razmafrati kao likove Koji podležu zakonima komičnog; pa tražiti bitno: na koji način ih je on načinio „smešnim. Jer Sterijine komične ličnosti više od jednog veka imaju svoju dužnost da pre svega zasmejavaju naraštaje. Neosporno je i da smeh kojim umetnik, i sledaoci, prafe njihove postupke je kazna koja im se dodeljuje što se, svaki na svoj način, ne saglašava sa društvom ko-
smeha
me se ne prilagođava, što ne ume ili što ne želi. Zato će se i ta pedagoška uloga ovih komeđija istumačiti analizom Sterijina humora i komičnosti junaka iz komedije. (fragment)
MRS Pap p——
...
Sterijine
ličnosti
Na portretima slikara tog doba
TRBRIJA je uspeo da
dokuči uzroke smešnih
navika i poroka svojih savremenika. Nekoliko decenija pre usvajanja realizma u srpskoj · književnosti, on je smelo raskinuo konvencionalne obzire, i progovorio sočnim jezikom istine, . žigošući udVvorištVo starinskih »romandžija«, koji su se, radi ličnog prestiža i održanja, povodili za ukusom sredine, Ovaj Sterijin protest bio je izuzetno oštar i jasan.
Manje očigledno, ali takođe dosledno, u srpskom slikarstvu tog doba odigravao se sličan proces. Građanski
stalež još uvek je zahtevao portret kao simbolično i formalno obeležje svoje moći, izražene nadmenošću u stavu i, naročito, nametljivo istaknutim predmetima materijalne · kulture. Portreti prađana toga doba — i pored toga što se na njima ogleda kolebanje umetnika između suverenog likovnog pravca i neodoljivih realističkih težnji — pretstavlja-
ju, svi zajedno, likovne hro=
nike čitavih naraštaja. Obilje materijalne raskoši na portretima Nikole Aleksića, Konstantina Danila, braće Jakšić, Dimitrija Dimšića., Zutilova, Nančiku, Smr
ša Kneževića, Dimitrija Avramovića i drugih ·srpskih
slikara, koji su Kkičicom obujmili obimnu galeriju tipova svoga društva — iz koje je i Sterija izvukao na površinu Kir Janju, Femu, Svetozara Ružičića, mlado-
· ženje i provođadžije, Lepr-
šića, Žutilova, Nančiku, Smr dića, Nešu, Staniju i Velimira, — svedoči da su iz tih neumerenosti mogle da se pojave, kao pojmljive psihološke posledice, sve one nasiranosti o kojima je Sterija pisao, „izvrgavajući svoju sredinu potsmehu.
Tako ovi portreti, nisu uvek iste umetničke vrednosti, oni nesumnjivo dokazuju da je Sterija ličnosti za svoje komedije nalazio u samom životu. Zbog ioga oni pretstavljaju, zajedno ,sa Sterijinim komedijama, jedinstveni i značajni dokument o jednoj epohi našeg građanstva. |
(fragment)
NENAD M. SIMIĆ
() tegtru i tegtralnim delima
od ]. S. Popovića
U čislu 32 »Južne Pčele« pečatana su dva raspisa od artističkog odbora narodnog teatra u Zagrebu. jedan u kom se traži pozorišmmici ili (kako oni vele) dramatični igrači, a drugi, kojim se narodni spisafelji pozivaju, da svoja dela, bilo izvorna, ili prevedena, za izvesinu negradu društvu ustupe, U ovom poslednjem raspisu stoji, da će se takova dela pri-
mat: bez preihodnog ispita, samo ako ikoliko budu za.
javno pre(t)stavljanje. Ja sam ovde sasvim drugog mnjenija. Ako je kakvo zavedenije za izobraženije i napredak naroda, to zaista teatar treba kod nas takav da bude, Kako se sa druge točke stvar uzme, olišla je sva muka i sva cel u vetar. Mi ni malo ne treba da se ugledamo ma druse. Bezobzimo podražanije ·'škodljivo je svuđa, a ovde bi najveću štetu pričinilo. Ako stanemo gledati kakve nagrade, ludosti i pravi izrodi uma i ćudi pretsštavliaju se napr{(imer) po fran cuskim i nemačkim pozorištima, te budemo zaključivali, da takova dela mogu podneti i za naš teatar. promašismo cel, i umesto da popravimo i izobrazimo „iarod, mi ćemo ga s druge strane pokvariti, i samo umnožiti nezgodu i štetu. Najstrožiji izbor dakle ireba. po mom mnjeniju, đa se nađbliudđava ne samo kakva se dela pečataju, nego i kakva se predstavljaju.
Nemojmo se povoditi ni onom nedotupavom misli ovo je delo razglašeno kao klasično; ovo ćemo dakle prevesti i predstavljati. Što je za jedan narod shodno, za drugi može biti ili bez cene, ili škodljivo; koje jelo jednomć prija, ne mora i drugome; od čega se jedan goji, drugome može to bolest pričiniti; koji se vozduh jednome kao celitelan preporučuje, drugome može vrlo škodljiv biti. Teatar je lek za bolesti moralne; svaki narod ima svoje sopstvene bolesti, i teško i , lekaru i bolesniku, kad se na ovo ne bazi, nego: se predpisuje lek jedinstveno zato, što je Uu. knjigama poznat kao celitelan. | De
Sve ovo pokazuje, koliko na oprežu mora bit onaj, koji želi drame kupiti za predstavljanje. Cim ne poznsje narodne potrebe dobro i svestrano, čim nema veštine ispitati: zašto se delo predstvlja, ne&Q samo da he ostane veče bez predstavljanja, ode Sva cel, ode i teatar u more, Sami zritelji rado gledaju, kad se namera predstavljača odnosi ili na polzu naroda, ili na njegovu slavu, a znamo iz iskustva, da se pozorište ladno i nemarljivo poseštava, kako 50 počnu dela bez obzira i celi, ili bez ukusa davati. Rđav je lekar, koji se nimalo ne obzire na dviženije bolesnika; sakato mu je lečenje, kad na zahtevaja
j Ove godine navršava se 150 godina od rođenja i 100 komediografije. U okviru proslavi 'jubilarni pozorišni festival. »Sypska književna zi; svećen Sterijinoj ličnosti i njegovom radu. Don
godina od smrti oca srpske e te godišnjice održava še U Novom Sađu adruga« priprema zbornik poosimo priloge o životu i delu
0 Sterijinom, od kojih su neki iz ovog, Z adruginog zbornika.
,
Casa JB
e.
Jovan Rištić
(1856):
Poetička nega narodnosti
Vreme je bpotvrđilo Steriju kao vanrednog komediografa. Donosimo odlomak iz teksta Jovana Ristića, koja se odnosi na Sterijina tragediju »Smrt Dečanskoga«.
ESRAVNJENO savršeN niji značaj ima Popo-
vić kao tragički pevac. Da mu je proviđenje dane produžilo, bogati izlivi humora njegovog, koji su Osobito u poslednje vreme Srbe veseliti počeli, opravdali bi možda misao nih koji mu u komiki .gču nalaze, no dosta rana smrt snađe ga
jošt na polju iragedije, Z1e je on već zarana sebi venac besmrinog spomena spleo.
... Tako pristajemo na načelo, da je pod perom pravoga pevca sve poezija pa ma u kojoj odeći svojoj, Opet nam se čini, da je prošlost naša više eposke no tragičke vrirode, Izabravši ova {ri junaka, a osobito Dečanskoga i Lahana, za predmete tragedija svojih, Popović je dokazao, đa je među karakterima naše i bugarske istorije znao ođabrati one, kojih je sudbina
~
prirode u bolesti ne pazi, nego samo svoju glavu, ili svoje knjige ima pred sobom; propašće i bole-
snik i OD.
Osobito imam ovde opomenufi na jedno Opstojateljstvo, koje je po teatrima izobraženih naroda otelo mah, i koje na moralni svet ne može inače dejstvovati, nego škodljivo i ubitačno: razumevam one šale | vesele igre, koje sablazan podižu. Ako je teatar škola, treba da mu je cel: nauka i spravlenije. Nauka ne isključuje šalu i prijatne razgovore, ali ovi u očima pametnih pozorištinika nisu ništa drugo, nego sirupi, ili slatkiši kod obični(h) lekara, Škodljiv je med, ako otrova u sebi ima; a kakva je šala, gde se prelesti i skarednosti u laskavu haljinu oblače, da nam prijatnije postanu. Pa za ovaj razvrat srca i naravi treba obštinstvo (publikum) jošt ı da p:iati. Neće Mb se kakav novi Demosten waći koji će na vratima napisafi: »Neću da kupim ono, zašto ću se posle ka-
jati.« Svaki dakle izraz, svaka reč, pri kojoi bi nevino
lice pocrveniti moglo, sve, što nema veću cel, meso smeh podizati, treba da se iz teatra našeg protera. Neka drugi izobraženiji od nas, nađu u tom uveselenija, mi, koji najviše očekujemo od teatra, upravljajmo se po nuždiipo potrebi našoj, Kud će goreg svedo čanstva za kakvo zavedenije, nego kad se mora zabranjivati deci, da onamo ne odlaze; | Md će veće
predstavljati«.?
(»Srbske novine, br. 50, 1 maj 1852)
Preporuke, nego kad roditelji svojim mlađima kažu: »Ajdete deci u teatar, danas će se
jedno lepo delo
KNJIŽEVNE NOVINB |
zaista tragička, bar u »Smrs
ii Dečanskoga«, Veran pre. danijama istorije, Znao je vešto odvojili jezgru od
meune, i u potpunosti svojoj pretstaviti i islinu i ppoe, ZIJU.
U »Smrti Dečanskoga« bbt« ri se slabost sa jačinom du. še, lukavstvo sa istinom, Borba je na polju maravs
sivenosii. Junak tragedije pada kao žertva, koja nije kadra Taskinuti Vigove, u
koje svakim korakom ulazi, Koliko nas potresa viditi sina u borbi s ocem, koliko nam Ssaučestije uzbuđuje smrt dobroga ali nesrećnog voditelja! No grozeći se strasti i podmuklih spletki, koje su konflikt pripravile, a osuđujući, premđa mučno i nerado, osuđujući slabost, kraljevskim vencem krunisanu, bptlistajeno ipak na onu stranu koja zaplef na korist naravstvenosti rešava,
... Poetička nega narođnosti, verno snimanje istoriskih junaka, iragičkih Slika i karaktera: ovo su značajne čerte tragedije, koja. pod imenom »Smrt Dečanskogac«, sva oslala pozorja Popovicće= va nadvišava.
Sterijine tragedije danas
VA pozorišna sezona odvija
se u okviru Sterijine Dplo-
slave i zbog toga nije neobično što ćemo uskoro moći na beogradskim pozormicama videti i preko radio-dramskih emš:sija čuti sve Sterijine. komedije, izuzimajući dve-tri male ijednočinke. Sa te strane to je izvanređan uspeh beogradskih pozoništa. Ali šio se tiče Sterijinih trageđija, izuzimajući nekoliko usputnih misli izrečenih u meldim člancima, stvari su oštale tamo gde su i dosad bile, niko nije imao dovoljno hrabrosti da ih pomeri sa toga mesta, da ili uznemiri i skine sa njih prašinu, Ono pak što je-u pomenutim člancima rečeno, svodi se uglavnom Više ma neku vrstu opravdavanja takve situacije nego na impuls ili ideju za oživljavanje na sceni, u ovoj Jubilamoj gOdini, tih tregedija. Gwxsmanl Me mentari su protivurečnji: DOZOrišni Nvitičari i ljubitelji žce đa se ı iom pogledu učini SVO što je moguće, dok „pozorišni liudi suviše skeptični. Da })i to sa njihove strane ima dovoljno opr'vđanja?
Ovom prilikom nije u pitanju | mikakav problematičan weksperiment, već pitanje uvećanja naše kulture, Ne ustručavamo se da kažemo da bi meke Steijine tragedije, pođ izvesnim pretpostavkama, mogle biti sa uspehom pc-ustavljene ma sceni.
Danas se mnogo vođi vačun& o tome da izvesna drama, koja je uključena u repertoar, buđe i Dpozorišno opravdana, odnošno da privlači publiku i Kuću, da buđe interesantna \jednom rečju. Opravdđano. Ali nije ni uvek fako. Sa mekim stva rima se unapred računa na nedovoljan prijem kođ pu blike i što je još interes atnije fiakve stvari misu nl retke; ima ih bar po jedna u svakoj kući cd šest do osam predviđenih, Tako je verovatno Jugoslovenško dramsko pozori | šte računalo u svoje vreme 5& | »Perom Segedincom«, Narodno bozorište sa wOUvoševom ženid- | bom« i sl. Činilo se i čini 5e to u ime nekih viših principa negovanje. onoga šio iole imamo vrednog i šio jie podložno nekoj vrsti usavršavanja. Mnogc znače i navike publike; u sve ovakve pretstave i slične njima, mwije uloženo dovoljno propagande i tumačenja, publika nije bila dovoljno oslobođena otpora i sVO" strano pripremljena tih Kkomađš »ha inđeMsu«, Možđa čitava stvar počinje još ođ vaspitanja u sred njoj školi?
Beogradska rađio-drama, me đutim, stavila je u #prepertošr jednu Sterijipu trageđiju. Ne bi bilo naročito razloga đa jedna radio emisija, koja đeluje samo na auditivno čulo, uzima kaj pevođ ili kriterijum pri raž“ govoru o pozorišnim prefsiavad” ma (jer šta je samo rečen tekst? Pola ođ onoga šfo je pretsta' val, & Što se to ipak na neki način zbilo uzrok tome su neke okolne činjenice, koje u prvom trenuiku me zapažamo ili koje m | izgledaju dovolino onačajne, jef nisu direktno vezane za samu interpretaciju teksta, Reč je 0 adaptaciji trageđije, koji
ovome slučaju pođuđara 5 pmenutom idejom usavršavš“ nja, i o vremenu trajt# nia trageđije. kojie ie frapantno kratko: oko peđeset minuta 24“ je lno sa nekoni vrstom muzikč između scena, Jedna tragedija koja traje beđeset miwuta!? Mislim da ovo može đelovati in” spirativno. :
U kome pravcu bi bile PO“ trebne adaptacije Sterijinih tra”
| | |