Књижевне новине
Godina. VIL · Nova serija, br. 1
„9... mo kad se u Srbiji. podjgne buna · na
Turke, njemu kao da ude slo šiljaka pod koŽžu...e (Vuk o Tešanu Podrugoviću). .
VEK kada je u pitanju
bilo nepočinstvo, svoje. diro s koje strane dolazilo b-~ obzira na mesto i vVreme, je? 'se nastavljalo. nikada meprekinuio, kada je trebalo braniti zemlju (koliko je: pešadija izginulo!), u
Suvbiji vojničkih spomenika, opanaka i šajkača, grubih
raža i nevojničke opreme, u boj se bpolazilo kao na veli ku svetkovinu živola; vojnici su nosili pod .pazuhomi gajde smeha, | čudno su se ommehivali u sudarima sa smrću, Wao. veliki smcjači, ko najdivnije lole, sa podivanjima i šalom, sa b.kovima ispod kojih su se ktrile najčudesnije cči šaljivčina, nagorele od baruta, prozukle od vremena. ali dovoljne da nadoknade osku dicu u rafnoj opremi, da napune ispražnjene redenike i đ. se silinom svoje životnmosli produže u vreme, do pra,raunuka.
TI io je najveći nepodignuti spomenik vojniku, koji nije Rasarna, nije epzercit, koji nije samo. šlem i tesak, jer nije stah, ne gazi tuđim zemljama. ne zavija u cerno đomova«. njje neprijatelj koji mučki napada, nego odbra na, rov išpred rodnob doma. "To je bila Srbija od pamtiveka do Sedmog jul» — igturene grudi koje su neprijateliske kolone obručima pokušavale da okuju. Ali su prsli obtruči, dmog jula i lirećepozivsu bili prvopozivci, Nije bilo razlike, jer kada se zomlja brani od napada-
č- svi su ljudi alnici i svi su Yafnici mladi. Spomenici su uvek veličanstveni kada simbolizuju velike sudare: i kad su šiknuli iz krvi.
I kad su Suljeska i Ćele kula!
To su onih sto siljaka pod kožom svakog Podrugovića ov. zemlje, koji ljud:ma misu davali mira, koji su bili
oo. nena i najčislija ljubav pred samožrfvovanje. Nisu to bili obični vojnici. koji su
su se okretali čas »na levo“ Čas, »na desno« dok ih bofreba za nasiljem nije uslemila na ljude. koji su živeli kako su živeli na svojim njivama, u svojim kućama, oc žetve do. želve, od svadbe do kolevke. #
Više pesnici nego vojnici! Jer su uvek izmišljali doskočice i otegnuto pevali zavičaje koji su ostali pusti sa izvešanim crmim zastavama na dovratcima Kuća, pevali svoja nevojnička, vojnikaovanja i potucania od bojišta do bojišta, ali ne gorko, nikada ofsuhne i samoubilački, nego vakreno i sa Ššiljkom
mart Desna srbije
Milo Milanović: ?»+
sm na ispod lake, nabubreJe kore improvizovanih stihova. Polazili su u šov't slaveći veliku svetkovinu života, sa iskstvom predaka, sa nasleđenim da?om za humor koji je bio siguran, Inventiivan i ubojit.
Sve le vrečdmosti kolima su lili obdareni Gujica, Ra domiri. Svelislavi, Bukumi-
Velimiri, Koste, dobile su Sedmog jula i jedan viši, revolucionarni sadtžaj, bez koga naša zemlja ne. bi dais bila ovo Sto, jesle.. bez koga bi se narod umorio od uastanaka.,bez koga ne bismo bili sigurni da je Sedmi juli bijo poslednji, konačni ustanak. Branko V. Radicević
XXIII BIJEN4LE
Jin Čedurk
Rhulptora u ravnoi
(XXVIII MBijenale)
U ovom broju donosimo napis Alekse
Xx» Čelebanovića
»MOVIII Bijenale na sed-
moj slrani, kao i miz likoviij priloga
_—_—-——————_ x—--—
strana
L ı s T
freske
„DBETO36AP WAPMUBAN""
Z A KMNMNJIŽE VN
DI OŠTVEMNWA
BEOGRAD, 8 JUL 1956
SVETKOVINA ZIVOTA.
SiD nodina OU. POpnmja slovenačkog ppsn'ka
Hil
rIETREBA se unapred odreći .i same pomisli da se o jednom pesniku, bez obzira da li on piše u vezanom ili mevezanom slogu, može šve-reći, da še može makar samo ukazati ma sve ono što njezovo delo sadiži, da se može ustanovili u polpunosti iz Čega je SV“ io delo sazdano ji šta, je ONO, sa svoje strane, trajući kao svaki Živi stvor, izazvalo i sivorijJo. Ni najhko!je studije io nisu mogle dal, Pesničko delo, 1o jedan nov Život, sli žehiji mo žda i čudmniji Rkatksd nego i sam realmi život. Ko od nas zuta Koju 8mo r2č,svoga ma~
ternjeg jezika od RWhoga naužili i kad je lo bilo. A voči
— to su pojmovi: predmete i mjihove slike, njihove sličWmosli i vazličnošii — sve je to mogla povezati u Po jmnve. tek misao ČOVŠKĆCMVA 'xUčeči preči, mi primamo 1 "suštini i deo one misli koja ih je stvo vila. Pravo pesničko delo, 1o je uvek jedam bov jezik, u kome sVe ODO Xlo Je Sigro đobija Tova~gnXe ai DOstaje novo, } sx 6 Ovu, Slo je fu, u, lom debi i, tonu jezik, rvorođdene postaje, %JOZ rj "će ili duže vreme, okbšte i zajedničko. U fim iminožavanjima i zajeju:caman Pačižiju se | stvaraju pesnićh · dela, u Mıijinaa. Qa% traju | mastavljaju. se.
'Pako jc. sa svakom bpoeziJom. Pa i s Aškerčevom, Omo šlo se Mmajviše može, posSotovo u jednoj prigodi i u jubilarnom kratkom napišu, io je ukazati na neke činjewice, pomoviti meke već poznale podatke, i reći, usput, nekoliko veči o pesniku, pre Meso o njegovoj, poeziji.
U ovom, Aškerćevom slučaju. ta veza između pbpesnjka i mjegovog dela bliža je,
(Nastavak na sirani)
osmo,
u Izvršnom većn
Djuza Radović
le Ceo:
— frewufak odmora
Goran u partizanima
MOJ GROB
Da ne dopre do njega pokajnićki glas, Birah obraćenika, molitve za spas.
U planini myrkoj nek mi bude hum, Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,
Neka šikne iravom, uz Prmmovit grm,
Ljeli vječan vihor, zimi visok snijeg, Besput da je do njeg, neprobojan, strm.,
Muku moje rake nedostupan bijeg.
Nitko da ne dođe, do prijatelj drag, I kada se vrati, nek poravna irag.
Ivan Goran ROVAČIĆ
Wisoko mck stoji, ko oblak i tron. Da ne dopre do njeg niskog iornmja zvom,
(1998) | ERP Bir gine af nirre paaa PESNIKOYA SMRT
FRRARAŽIM grob ovaj izgubljeni u dalekim mojim šumama, tamo gde vukovi lutaju bespuftnim vrletfima. I orlovi nad njima kruže, i munje prosecaju uplašeno, nesa gledano nebo, Tražim ga u strmim polocima gde Rkhošute juirom donose svoj
žed, u mrkoji mojoj Mrćin planini, po zelenoj mojoi Zelengori. I dolazi tako sećanje, dolazi potajno uz meki slučajni bisak dJokomotiye i žagor ulicc, dolazi i nosi me u ona davna, sumorna, kišovita juta, mw ohe mrkle puslahijske . moći, fiamo gde moji koraci SHaJU tugu osamce i duboku tajnu što pod horom čedne zemlje uvire. Dolazi scćanje, s njim i tuga, i stid, i ponos jedan zauvck — sve. Što mi ovaj zrob neznani u mom Zaviđaju daje i uzima. a \ "Tuga što taj grob ne malazim, kao prijatelja da ga pohodim, slid šlo „e ovaj zločin. polekao od mojih zemljaka, ponos šio je pesnik svoju davno isanjanu humku u mom kraju našao.
Možda su ga, vezanih vuku, udarajući ga kundacima u lIcda, odveli prcko ošlrih kamenjara. IČ- da li je bilo jutro, i da li ie bila noć! MKMamen,je je seklo sole tabane. Možda ije i padao ničice na zemlju i, zgrčenog, iznemosglog, jadnog, možda su ga udarali cokulama u rcbra, psovali ga i ismevali ga, Nebo je, gore, nad njim. bilo blago, i svc je bilo mirno okolo, i sve „e čekalo, pritajeno i začuđeno, Stirepnja je jedna samo ponirala u ovu lcdenu fišinu, i ona je zamcla irPag do ovog groba, i ona jc ostala jedini nemuš{i svedok ovoga, zločina. 9
Možda su ga vczanoš odveli preko sirmjh sirana boloka kroz neprohodno kotovito grmlje, i tamo negde, na nekom pustom. Dprisoju, možda ijc njegova krv briznula ispod besnoz sečiva. Srušio se na, Rkholena, poslednji pul se nemoćnim rukama o zemlju odupro, i pre no Šlo se, u grč slilupčan, survao miz padinu, oči,su mu zaronile u duboki vir neba, tu nedužmu fajanstvenu provaliju,
Onda je padao u mrak razjapljene jame, i to padanje je irajialo dugo, celu jcdnu većnost, to padanje što je ličilo na Jet kroz pabuljastu svilu oblaka negde visoko nad šumamu, lamo gde se rukama mogu dobyatiti zvezde,
Risto "Tošović
' sve stvari, sva bića,
»Revolucija oslobađa samo socijalno i fizički, vec i emocionalno, intelektualno«. S
Gorki.
TISMO skloni da bez ogranjcćenja prihva timo misao da je sama nužnost mišljenja o..Revoluciji dovoljna i da važi
Već sama bo sebi kao vrednost koja joj se pridaje, ali koja se tim i iscrpljuje: nego sma 1ramo da je Revolucija prevashodno u dokazima svoje stalne prisutnosi manifestovane kao akcija koja se potvrđuje i koja je, na kraju krajeva, suština kosmičkog zakona prevedena ma ljudski jezik, ljudska. islina sazrela da se ovaploti u delu ı reči, Fw
Izvoesmi pisci se odbijaju od. te leme ili ostaju ma mjenoj pčvršini samo zato što polaze od neosnovane postavke da: se o njoj sve zna, aa je emocionalno i inielektiyno iscppena, pa se katkad ide i u kyajnosi: negiraju je na 1aj način Što Je uslovljavaju nekim svojim pro+izvoljnim i neodređenim shvatanjima.
Budućnost se izgrađuje osvajanjem i doda vanjem novih elemenatn omoj masi koja već postoji kao uveden prostor daljem smišljenom) delovanju. Pošto je u putincipu okrenuta u budućnost, ona svakako nmra. pa prirodi svojoj, po određenmju, da nosi, dakle, sve {e stvaralačke komponenie u kojima su implicite dati i svi oblici ljudske delatnosti. Tu sad sići u dubine duha. Revolucije, osetili njenu suštinu i odgonetati njen kosmički sm;j sao, znači naći ravan na kojoj se duh ljudski može. da: osposobi ga nova dela „ da se Oosovi na svoje noge a to sve znači proširivafi ljudsku prirodu, učiniti je g8ipkijom, složenijom, sadržajnjjom; znači dovoditi čoveka nad ponore u koje se mora sagledati da bi supstrat veličine dobio svoj legitimni dco u živolu.
Otud je Revolucija nešto što sialno pyreli duhovima sklonim nepomičnosti, jednosmislenosti, pesimizmu, oklevanjima, dakle, ljudima koje novo, vreme ostavlja iza sebe kao dotrajao i nepotlreban pulljag; otud oni njeno slvaranje, prekivanje i iskivanje smatraju
negiranjem napora za više vrednosti živola,
čoveka me”
kad je najđublja ·
Revolucija ·
Oiesto da Je shvate kao stalno i neprekidno širenje prisutnosti i slobode čovekove. Oni smaraju, sasvim pogrešno, da se tu sila traj-
no digla iznad slobode, umesto da shvate da se fu sloboda pretvorila u stvarmu snagu u
e RH
kojoj se jedino i mogla da ovaploti kao mo-
valni imperativ, #
Ako je RBevolucija duboka polreba Čovekova da se oslobodi, da se potvrdi kao najviša Pealnost koja deluje — a to jeste nesumnjivo
· = onda ona viriuelno sadrži u sebi | sve cle-
mente koji ftueba da stalno deluju u svima pravcima našeg osvajanja vlasti nad stva?ima i da nas slalno diži na onoj meri 5 koje moramo da se prevazilazimo: omo što smo jednom saznali, makav to bili »izuzetni«, relki veliki trenuci — mova da nam ostane kao stvar veličine 1 samoodgovornosti čovekove.
Moglo bi se reći da su stvari oko nas ZBUsnufte šlcije, ukrućene i usmerene ma jecuio stanje koje ih određuje. kao predmet: olucd svaka naša ocena prirode zbivanja nosi u sebi latentou sklonosi ka šematiziranju pojava života. Taj pogrešan put. uzimamo | kad odre đujemo svoj odnos prema Revoluciji. Međutim, čovek istinski revolucionaran, što znači slobodan kao stvaralačka ličnost, ne podleže isključiyom »prisustvu uslova« koji u osnovi znače donju naslagu, fromost živola i koji po gled zadtžavaju na površini, nego ih pibližava praničnoj sleri mogučega i podtećuje svojim ciljevima. Tu, dakle, pred tako shvačenim vrednostima lrajanje i prolaznost sve
„više dobivaju zasebno značenje bez seniimen-
talnog prizvuka, jer postaju sastavni delovi jedne ·jedinsivene akcije: oslobođenje
smrt shvala kao jedan napor što ga život u sebi sadrži kao nadu na večnosti.
Ako je Revolucija:cilj da najbjlmjje inte+ rese Čovekove i velika pitanja života dovede do pune svesti kao poermanentnu osnovu za dalju alteiju, onda i književnost može da bu-
ZEV ;U
ČOVE= · "kOVO — ako je besmrinost nemoguća, to se
dB. BpSVAJ istinska književnost samo onda aka
kao i Revolucija ležika cilju da čovek. sagleda |
sebe u funkciji onoga što'bi po sv ojoj odrede
nosti čoveka trcbalo da, bude; a otud, s cupe. (i
sitane, oseganič, mogučne „osamljenosti
rbd veličinom” ciolazi. „dB jčoBGe' tamo gde je ~
šematizacija živola suviše duboko prodrrla i uspavala stvaralačke snage, 'u, dakle, na osnovama, na širokoj bodlozi najintenzivnije prakse, gde se čin spoznaje i saznavanja odi'Srao u najkonkrefnijoj formi.tu dolazi do onih blodnih, originalnih, bogatih vefleksija koje život osvelljavaju i izvlače iz njega ono što život čini sadržajnim a misao bogatijom, Idući ovim putem, Revolucija postaje i SVOJIH poslednjim konsekvencama sve više
· heuristički princip i nameće se sa. svim 5VO-
jim. opsegom najdubljoj, oservaciji; u njoj se
otinivaju najnepoznatije stane ljudske psihe;
u njoj se dodiruju još neraspečaćena sazna nja o samima sebi koja nas ispunjavaju muk Jim nemirima, slutanjama i nadanjima koja česio merena racionalnonm: merom liče na zaludnosti: naći čemo u njoj.onc primete koji čvpPstoćom ubeđenja i nepokolobeljivošću smc ra ostvaruju iskonsku. čežnju za objavom sa~-
'moga sebe kao svom sušlinskom određenju u
večnom procesu života. I isko opšti smisao duha RHevolucije, — koji je sav u 'gromkim, nabijenim eksplozivnim skraćenicama koje traže razrađivanje, i tumačenje: tu su pretstavc, osećanja, slanja duha, napstost energija: munjevita sagledanja, jezive dubine konkretnih doživljavanja, prelamanja najtežih odluka. i mnogo toga što se ne može ipienovafi nekom određenom distinkcijom, — lokalizovan i zgušnjavan na pojedine oblasti delanja daće jednu novu kul turu, jedno novo stilizovanje Yevolucionarnih aspekata u svima pravcima slvaralačkih ten dencija., jer »revolucija oslobađa čoveka ne
samo. socijalno i Tlizički, već i emocionalno, intelektualno«. Emil S. Petrović
INIK IJE
„.ŠStvenih
saznavanje, uživlj javanje ·
PITANMA
Cena 30 di
Muzika ı (iii PPVOJICIJB
A KO je sve u večitom, A A heraklitovskom strujanju, proticanju, zretanju i menjanju, ako šu sve pojave u međusobnim, m>=kab i daleko obilaznim, indirekilnim vezama i odnosima, O)i= da su i dva sasvim raznolika, dva po svojioi specifičnostima, kvaliteta i značenja sasvim udaljena područja ljudske, dvuštvene delatno= sti — revolucija i muzika koliko vazda promenljive kategorije „naših ljudskih vrednosti toliko i vazda Uzajsmno dejsivujuće swage tih kategorija. Ni jedna revolucija tokom svetske islo vije nije dejsivovala bemanentno (svaka se, uostalcm, pored drugih svojih sociološki opazivih osobenosti, i time i razlikovala od DrOoccša društvenog razvitka, evo lucije), ni jedan vid ili stil muzičkog izražavanja čove= kovog nije mimoišao zakonj= lost svog naslajanja, razvilka, prozvata, opađanja i odu miranja (čitava muzička isto rija samo je sukcesija tipova fih preobraženih stupnjeva). Ali, i po svojoj dramntićno= sti i bo boetićnoj slikovilošti sMojih uvek „novih i 3O> vihiWwiđova, -uzajaro (iej= stvo društvenih. revolucija i muzičko-jezičkih pravaca i stilova jednih ma druge +diuga od dveju ovde pomenulih zakonitosti. u Kkrugu raznovrsnib vidova drušitvce= ne aktivnosti Čoveka — daleko je zanimljivije i Puivlač Wije područje mišaonog. posmatranja onog što smo čČinili i što ćoo: možda )05 iz= vesab broj stoleća činili u ovim dvema sferama našćg svesnog . nastojanja da upravljamo sami svojom dituštvenom | odavna Već ne sa mo svojom biološkom sudbinom. Ipak, za mnoge duhove haučno-istraživačkih napreza> nja i ozbiljno naučničkih bre tenzija nj dan danas nije nji „utvrđena ni prečišćena činje nica da su pesma | svirka U= nošile svoj doprinos u diuštvenu akciju isčauravamja i poslepenog sazrevanja jedhog idejnog 1 emotivnog ljudskog stanja i stava Moji
: su pretstavljali zakonile pre· duslove za aktivno oslobađa
nje stromljenja i sila dru> vevolucija, kao šiog mnogima hije ni danss jašna istina da su se naslage idejnih i emocionalnih iskustava iz masovnih revolucionarnih 'Đokreta, makav i duboko pe obražene u svojim kvaliteti:mae, makar i nevoljno i nehotično, ipak slivale u šednu tako posebnu. taka specif'čnu ljudsku delafnost kao što je lo delatnost
novrsnijim vidovima vih kombinatoičkih, sukcesivnih i simultanih veza 1 odnosa ili kao što je to mož=da još čudesnija svesna t1 emocionalna delatnost ljudj da u tim apstraktno-komb:naftoričkim igrama sa osetima jednog rekso bih drugorazvrednog čula (čula sluha) na laze prijatnosti i neprijatno» sti, koje Se nikako ne zadr-=
žavaju na osećajnom tomu čulne senzacije nego se, slažući se u komplikovane spre Bove iz. viših, složenih emocija. jednom upravo neshvat ljivom snagom tiskaju i u» pliću*u mislilačkiu iđeološku OODIĆGBRORI čovekovu p”ema svetu koji ga nosi i pofiekuje. diže i smoždava, zapbrebašćuje i ozarava, obespokojava i teši.
Doličući se, ne znam več po koji put, ove teme o Uzdjamnom dejstvu i međusobnom ulicaju raznolikih vidova ideološke nadgrađnje jednih na druge, o brožima-
(Nastavak
njiho=
na osmnj lani) Pavle Stefanović
; »slagania 1. tazlapanja« tonova U najtaz-