Књижевне новине

i LIRIKA U PREVODU

yo m.

”

NKukovotf

oljske dizi

TUVIM, ZAGURSKI, HARTVIG, HERASIMOVIČ, PŠIBOŠ, BRONJEVSKI, BUČKOVNA, GALČINSKI. PREVEO M. DRAGOVIĆ

Vladišlav Brojjevski —

Stev

| teg

P Istina je Čarnoleški Jane: »Srce raste gledeć ovo vreme! Mlazem krvi sQ# crvenoga stega Varoši nam zašumele neme.

Kakva da se glasne mlada muza, Sem fa jedna — pesnička i vojna? Kakva lala mogla je porasti

Na ruine — sem crvena, bojna?

I zbog toga što glavni grad rasfe

Na spratove da se penjem cvećem

Otadžbini mojoj ja proleće

Ko steg dižem nad ovim prolećem.

Takav to steg da zemlju prekrije, Takav to sleg što stoleća nose

1 bilo gde ako se zabije

Početak će biti zemne ose.

Jesen '

Šume čiste, prozirne, očišćene od rađosti, od tuge po štubama ora idu polako kroz maglu do neba. Na jednom od drveta poslednji se listić crveni, kao svetionik obešen na poslednji vagom jeseni. .

Kola na putu kao da stalno iđu preko drvenog mosta. Malene grančice vranjskih iragova već breko kaljuge s idu pravo. Goli: jesehji greben gora za Đnmene je istinska pila. Ne pišem, ne mrdam prstom, demobilisan ljubavlju,

Ne „stiže pismo od nje. Nema-· bisma,

Na mukama sam, poštarevog bicikla slomljeni točak. Spaljen sam, rasturen po zemlji kao zgarište.

Ja sam strašni apostol koji čini čuđa iz očajanja.

O tugo, veče nad domom šumi kao pogrebno cveće, . To nisu' vesele ptice, to uvelo lišće igra, to je obmana TI obmasma modra duga grana, puna vramjskih crnih raznježenih grozdova Skoro što već moju kuću ne pokriva. -

Ježi Harasimović

e • Ld Majska noć Iz dubine sna izneo &i me na svef{lo jave kao uzdah ničiji, a ogromam. A

Sunce je već bilo iznad ruina Varšave, kao najviši 1 najmanji spomenik. T)ismlo je preporođeno zelenilo.

Šum je bio tužan kao da se snio.

Nama koji smo njihovu smrt brećutali pevao je slavuj što se iz njihova mira oglasio.

Julijan Pšiboš

Julijan Tuvim

Zar samo pusti očaj...

Zar samo pusti očaj čoveka da bude slika našega veka?

Zar da iz snevom skršenih veka bravdc nas golub usamljen čeka? Zav·da promeni za lažu jednu iskrenu rečicu vekova vrednu?

Kad se već takvo pitanje daje, Možda odgovor za nas ostaje?

Ježi Zagurski

. Rodila st se...

Tiođila si se u doba letnjeg obilja... Rodila si se u. doba bura.

Svake noci otvarao se i zatvarao se treskom vidik.

U fri, bilo je već svanulo

Išla je tvoja mati po kiši Zaustavljala se ) Išla je osmehnuta.

Drveće je mirisalo opojno. Topla magla ispun#avala je ulice Mokre i puste Varšave,

A. tvoji roditelji išli su njenim ulicama, Ogrnuti plaštom kiše

Išli su Trorak po korak

Kao aveti iz prastare bajke

U kojoj se iz krupnih suza koje su sfalno tekle

Rodio novi izvor suza, Novo svanuće Očiju deteta.

Međuratni periođ obogatio ie poljsku Kknjiževnost nekolikim umelničkim pojavama velikih raz=mera, U skladu 5 tradicijom prošloga. veka (s ro= mantizmom poljskim), poezija je bila književni rod u kojem se genije narodne Nnjiževnosti najsnažnije prestavio. Ocenjujući danas dostignuća takvih pesnika kao što su nedavno umrli Julijan Tuvim (894-1%3 ili Konstantin Galčinjski (19060-195), kritika smatra da je preokret koji su oni izvršili u oblasti izražajnosti naše lirike najdalekosežniji od vremena pojave poljskih roman

„tičara. Dovoljno je ako kažemo da je do trenutka

pojave Tuvimove poezije simbolizam imao kod nas verlenovske odjeke, a nije imao pojava koje bi se mogle smatrati kao odrazi Remboa. Uostalom, ana logija s Remboom takođe ne karonkteriše u potpunosti ono što pretstavlia poezija Tuvimova.· U istoj toj meri valjalo bi pri tome onda „govoriti naprimer o analogijama s vrstom talenta ruskoga pesnika Borisa Pasternaka. Tuvimovo stvaralaštvo je istinski lirski vulkan. Ovaj pesnik je pridobio za poljsku liriku: hiljade novih čitalaca koji su 5& strofama njegovih stihova preživljiavalii Jjubav, utiske iz svakidašnjega života, političku atmosferu epohe, bunt protiv trivijalnosti »strašnih malogradana« i oštri protest protiv fašizacije ondašnje Poljske. :Za vreme Drugoga svetskog rata napisao je Tuvim u emigraciji u Americi veliku poemu »Poljsko cveće« (devet hiljada stihova). Prožeta češnjom za rodnim krajem, ova poema je posfala, neka. vrsta sinteze Tuvimova stvaralaštva, splet njenih raznih strujanja: lirike, pesničkog romana, satire i pamfleta. i

Sto se tiče atmosfere poezije drngoga spomenu–

ı toga liričara, Konstantina Galčiniskoga, oma bi se

mogla okarakterisati najboije ako bismo je upoTedilj s ulogom „kakvu je u Francuskoj odigrao Apoliner, mađa ta analogija nije nikako sasvim tačna. Pokoja trun savremenoga boemstva, smisao za grotesku, povezivanje humora s lirizmom — to su osobine ovoga neobičnoga pesnika čije pesme spadaju danas među najpopularniie u Poljskoj.

. Poezija »dvadesetogoda« nmnačihilm je kođ nas slok koji nas je najednom preneo iz dubine devetnaestog veka u evropsku savremenost, Teško je tvrditi da li je bio važniji prelaz preko svih »izama« našega veka — od futurizma i ekspresionizma do pesničke »avangarde«, dosta originaine u zami-

'slima, ili pak činjenica što je u atmosferi svćčop-

Ššteg imtelektualnog previranja kođ nas delovalo nekoliko izuzetno snažnih talenata. Biće da ie ova drugo. Pored već pomenutih, Puvima i Galčinjskog, spomenimo najstarijeg od živih poljskih pesnika — Leopolda Stafa (rođen 1878, koji je u svome stvaralaštvu reprezentovao redom sve faze razvoja savremene lirike, od simbolizma. ·preko neoklasicizma do umereno »modernih« filijacija. Spomenimio isto tako Boleslava Lesm_jana

· (1878-1937), izvanrednoga pesnika vižioneta s Ogrom-

o Z

nim „bogatstvom uobrazilje, neuporedivoga pesnika. prirode i čulne ljubavi. Vladislava Bronjevskoga (rođen 189%), kojemu imamo da zahvalimo za »narodni oblikx

EKENJIŽBVNE NOVINE

Julija Hartvig

Savremena

Treko polja sazrevajućeg zlata

U kome zvezda cveća svetle

S lutajućim staricama 2 Vrbama

Ide poljski put.

Niko ga nije asfaltirao,

Čak ni dobrim kamenjem — željama Ide sam, slep, hramlje,

Pokašljuje u prašini,

Sapliće se na džombama.

Od gladi, vatre i rata Kapele u litijama nevoljć,

U jorgovanima narodne agonije Drveni uasbamički Krstovi.

Zimi

Kada je pokrov od snega zaveje, Prozorčići koliba ka+ sveće Treperavo dogotevaju

I vetar izgovara rekvijem .

Konstantin Galčinški

Poljski put

dulijan Tavim

Briga i pesma

Možda ništa u ovom Životu' neće biti Još godinu, još dve, još Iks,

Mojih mišli crni labudđovi

Otploviće Vislom u Stiks.

Ja sam znao: šta srcem da grizem Kakvim udđarcima da poturam prsa, Ne računom, me silogizmom Izgrađivao sam život i stih.

Ali je briga kao rđa žrla Iz srca moje pesme moć, Samo je krik stisnuta.grla Promuklo tamnu parao noć, Ali ću u tom kriku ostati mlad, . Ako, neka grom pogodi mene! Ovom svetu neću se bpodati, Ovom svetu reći ću: ne! Vladislav Bronjevški

S proleća

Otvara se kao rana

Gnojava

Crna zemlja polja uzorana.

Ide seljak — zlato iz torbe seje

U svetlosti sunca .

U brazdama sve više ljutići se žute. O pute! '

Moramo te uzeti na ruke,

Mječislava Bučkovna

| Zarobljeničko pismo

Voljena moja, voljena, Lakunoć, već si snena, vidim fe ma zidu, srećna, a noć je tako prolećna.

Jedina moja OVOg sveta,

kako da slavim tvoje ime?, Voda si moja preko leta,

rukavica usred zime.

Ti si mi sreća prolećna, zimska, letnja, jesenja. Lakunoć, — reci mi, srećna, usnama šapućnih htenja:

Zašto nagrada ova

za neba što tako maze? Ti si mi svetlost snova i pesma moje staze.

Konstantin Galčinski

e• „~

JiZzevnost

_PAA

»bio sam profesor filozofija u Parizu, a Vi već znate ka, kvi su naši mladi ljudi, Piz jeste, vrlo brzo shvataju, 'pa?

(nastavak sa prve strane) razgovoru sa našim istaknutim Književnicima i sVe postaje odjednom sasvim jednostavno. On ustaje, rukuje se i — da li kurtoazija? čini se da će vrlo rado odgovarati ma nekoliko pitanja.

Ako čoveka gledamo Uporno, napregnutio, sa velikom pažnjom izučavamo nJegovVo lice — možda ga dobro i ne vidimo. Možda se lice, isto tako kao i karakter, lagano otkriva. Možda je bolje ne gledafi ispitivački već čekati da se impresija postepeno stvori, da se nešto približi, otvori i iskristališe iz pokreta, pogleda i govora, da sc jedno na drugo složi u utisak., Sartr stoji, ali fo nije razlog (i Napoleon je bio omanji) što ostavlja utisak neupadljivosti. Ono nešto po čemu se odmah vidi da pred nama stoji čuveni čovek potpuno je oftsutno kod njega

Pitanja počinju brzo jer je u pitanju vreme.

»Ono što nije humano u literaturi, ne može ni da bude ližeratura« odgovara Sartr. »Da, kod nas postoji ozžbiljna kriza, već deset godina je naša literatura u stagnaciji; podražava sc ono što je bilo davno ili nedavno... ali io ne vredi. Svako doba frebalo bi đa pronađe svoju literaturu, a danas nema velikih dela. Dostojevski, Solohov, Dos Pasos pa i Hemingvej i Pokner to nije više novo... U stvari je mladim piscima

dosta teško; oni su u nedo-

umici, ne mogu da napuste svoje građansko gledanje na svet, ne mogu da se opredele za nešto drugo...«

Prva impresija? Disciplina i pažljivost. Sartr se sav uno si u razgovor. Nijedan nervozan pokret, nijeđan rascjan pogled. Puna prisutnost. Čovek koji je naviknut na intenzivan rad, koji zna. Ima li nečeg veličanstvenijeg od odličnog poznavanja sVOg DOsla? Onda nije potrebno da se čovek upinje, da komentariše sebe.

»Četvrtu knjigu »Putevi Slobođe« nisam napisao jer nisam „mogao... Iz jednostavnog razloga što je sudbina Matjea trebalo da se razreši u pokretu otpora. Danas, deset godina kasnije od onoga vremena, kada je angažovanje značilo potbuno pređavanje jednoj stvari, io angažovanje je postalo pitanje izbora, đok je u doba rata bilo jednostavno pitanje hrabrosti, danas je to Dpitanje savesti i izbora odluke. Hrabrost je postala suviše jednostavna tema za literafurlu.« a

»Mislim đa nije zađatak literature da nam prefstavi potpuno moralnu čistotu... Zar nije idealna čistota fantom? Čim se ona inkarnira krož efikasnost jedne akcije mora da. bude okrnjena. Problem: ić verovatno pronaćči meru: kako da sačuvamo Ššfo više čistote, kako da'zadržimo efikasnost moralnog stava i akcije. To znači za literaturu' pitanje složenosti koje se ne može mimoići.«

»Da«, nastavlja „Sartr —

Spomenimo majzad.

poljska kn

(SPECIJALNO ZA »KNJIŽEVNE NOVINE«)

našć revolucioname lirike, Sasvim drukčije nego Majakovski u Rusiji, on je izvukao taj oblik ne iz snažnoga šuprotstavljanja prošlosti, već zidajući ma vezama 54 glavnom strujom tradicije poliske poezije — s tradicijom romantizma. »Ovaj pesnik — pisao je o Bronjevskom jedan mueđurakni HKritičar (koji miukoliko nije bit mjegovih političkih pogleda) — recimo io otvoreno kao njegovi političhi protivnići, grunuo je zaprepašćujućoni silinom. Njegove pesme nisu samo »revoluciona?rmć«: njegove pesme su revolucija, etapa njene pobede u svečopštoj svestl... Te pesme su dinamji, kao dinamit proste po svomć saštavu, kao dinamit rušilačke«. U poljskoj prozi međuratnoga periođa najsjajmija dostignuća pripadaju dvema ženama: Zofji Nalkovskoj i Marji Dombrovskoj. Zofja Nalkovska (1885-1954) zaslužuje da bude mmnazvaha prvom intelektualkom u poljskoj književnosti, Njeno stvaralaštvo moglo bi sć okarakterisati kao psihološki realizam, samo Što u nekim njenim delima jače od psihologije naravi izlaže ma površinu veoma važni problemj društvenog& morala (naprimer u izvanrednome romanu »Granica«1), 19835). Posle rata Malkovska je stvorila jedno od najrečitijih sveđočanstava narodne mar tirologije za vremć okupacije —' zbirku skica pod naslovom „»Međaljoni«. Mao učesnica komisije za ispitivanje hitlerovskih zločinstava. Nalkovska dje u tim skicama dala sliku žrtava pakla koncentracionih logora. Surova ištinitost opisivanih događaja dobila je u njenoj knjizi svoj puni izraz zahvaljujući izvanrednoj Ššteđlijivošti u rečima, svesnome prećutkivanju pojedinosti, umetničkoj distansi koju je velika umetnica umela da sačuva kad je u pitanju bila ovakva tematika. »SNtvarnost se može izdržati, jer nije čifava, data u iskustvima — ustvrdila je Nalkovska na jednome mestu u »Medaljonima — ili bar nije data istovremeno. Dopire do nas u odlomcima događaja. u fragmenfima izveštaja... Tek misao o njoj pokušava đa je skupi, da je liši kretanja i da je razume...e n Mafja Dombrovska (rođena 1892) naj-

· veći je ćpski talenat u našoj savremenoj Kknjižev-

nosti, pisać romana u nekoliko knjiga »Noći i da ni«, napisanog u vremenu Od 1932-1934 godine. slika ona istorij društvene ećvolucije koju je preživela u drugoj polovini XIX i na početku XX. veka klasa nekadašnjih zemljeposednika, gubeći vezu s radom na poliu, pretvarajući se u građanstvo li proletarizujuči se. Roman Dombrovške, ošočen dubokim humanizonmm i ogromnom suptljilnošću psiholoških opsšervacijia, pretstavlia istovremeno sjajan UzOP” jasnoaće i stilske harmonije; to je manifest odvra=– ćanja od ekspresionističke uzvitlanosti, hoja je la,

dala dobrim delom naše proze prve četvrti XX, veka.“ — P RČ ,

1) Izlasi + kod nas u Tzđanju »Miućrve«,

sjajnog naratora i stilistu; majzad

Značajna ličnost n poljskoj Književnosti međuratnih godina najzad je kritičar i esejista 'T' ad.-c uš Boi-Želeniski (1874—1941), veTiki borac racionalističke misli, čovek koji se borio protiv mračnjaštva, Klerikalizma i malograđanške dvoličnosti, koji je operisao sjajnim stilom. inteligentnim i duhovitim. Osim toga, bio je i neumorni prevodilac skoro dvesta Knjiga najvećih remek-dela francuske književnosti, između ostalih Vijona, Rablea, Montenjia, Paskala, Larošfukoa, celoga Molijera, Didroa,* Voliera, Monteskdea, Rusoa, Bomaršća, Stendala, Balzaka (nekoliko desetina roman3a!), Merimea, Prusta... Bojevi prevodi ,po pihnvilu sa živim i zanimljivim kritičkim uvodima, otvorili su novu epohu u istoriji poznavanja književnosti u Poljskoj, a njegovo esejističko stvaralaštvo pretstavlja ono što je najtrajnije u Kknjiževnosti međuratnoga perioda. Po upadu hitlerovške vojske u Poljsku, Boj-Želenjski je pao — jedan od prvih — Kao žrtva fašističkog ferota. »Gestapovci, koji %wu 1941 godine pucali u šezdđdesetsedmogođišnjeg starca, znali su šta rade — pisao je nedavno jedan poljski publicista — pucali šu u Svog Bsmrinog neprijatelia: u razum, u svetlost«.

Stvaralaštvo pisaca kao Sto su Btaf, Tuvim, Bronjevski, Galčinjski, „Nalkovska, Dombrovska, obuhvataju ne samo međuraXni period, nego i Dposlednje #odine. MDodaimo njima ime Weona Kručkovsko ZE (rođen 1900), pre rata pisca nekoliko romana čuvenih u Poljskoj, koji Su pretstavljali struju istoriskog revizionizmia i u kojima je pisac pokušao da osvetli životne niti eksploatisanih klasa, onih koje je zvanična istorija prećuikivala, Posle rata Krnučkovski je postao uglavnom dramski pisac, stičući znatan glas pre svega komadom »Nemci«, u kojem djić istakao centralni problem odgovornosti nemačkoga društva ?4 hitlerizam, Obišao jpg ovaj komad mnogo cvropshih scena. n .

oO4d ostalih pisaca spomenimo Amtoenm jija Slonijimskoz (rodćn 18095), pesnika plemenite retorike i Žžestokoga polemičara, neumornoga branioca načeja slobode i demokratije; zatim Mdaroslava Ivaškijievićčća (rođen 1894), pesnika, prozaika, i dramskog pisca; Jana Pa ramđovVsMKko>z (rođen 189), romanobisca i esejistu, sjajnogka poznavaoca i popularizatora antičke kulture.

Poratne godine donele su stvaralački rascvat nekoliko istaknutih pisaca nešto. mlađeg pokclen,ja, kao Štoje Adolf Ruđnjicki (rođen 1912), pisac potresnih pripovedaka eo sudbini jevrejskoša sveta za vreme hitlerovske okupacije, ili pak deži Anadžejevski (rođen 1011), kojemu imamo da zahvalimo za jedan od najboljih romana #2de se rasvetljava. moralni vid reyOiucionarnih promena što su nastale u Poljskoj posle poslednjeg rata (»Pepeo i dijamante).

Od pišš&ća još uvek aktivnih spomenimo isfo fako sjainosa Mječislava đasštrunma (rođen 1903), koji pretstavlja pre svega strnaju filozofsko-refleksivne liyike što se išražito nadoveruje na tradicije velikih romantičara. Jdastrun je isto tako pisac dragocenih romansiranih biogtafija, najistaknutijih. pesnika naše prošlosti — Mickjeviča i Rohanovskog.

Pesnik takozvame avangarde, koji je propngirao kult »modernizmaz i šmelih umetničkih eksperimenata jeste dguljjam PŠiboO0S (rođen 1901). Sa mnogo umetničke MWeonsćkventnosti i sa pasijom da se laća oštrih političkih prohlema poezija je Adama Važihkua (rođem 1505). Najzad od najmlađih liričara spomenimo T ı d ćuBba Ruževiča (rođen 19%), koji je dao potresnu u svome tragizmu i vanredmo originalnu pesničku viziju doživljaja iz vremena rafa.

Od savremenih proznih pisaca veliki je glas stekao. TsgSor NeverI!i, pišac naščitanijer posleratnog romana pod naslovom »Sećanje na Celulozu«, u kojem se prikazuje sazrevanje mladoga revolucionara u međuratno doba, Veština ispredđanja žive niti akcije, šarolikošt i smisao za događaj pokazuju da u Neverliju možemo videti nmastavljača Sjenkjevičevske trađicije u mnašoi književnosti,

' Između ostalih obdarenih savremenih Dproznih pisaca zabeležimo imena Tadeuša Breze, Miimijće-

'Ža Brandisa, Vojćeha Žukrovskoga, Ježija Putra-

menta — pa ćemo time uglavnom šspomenuti pisce koji su za sobom ostavili dublji trag wu Mnjiževnosti. Ocenjujući stvaralaštvo mama savremenofa đoba, teško je dati sintezu, Opšti sud. Jedino trćba podvući da je u našoj Književnosti postojala tesna i duboka veza s iđejama društvenog i umetničkog mapretha kako u međuratno doba tako i u poslednje vreme. Pre rata proces fašizacije žemlje pratio je protest većine pisaca, koji su na razliLite načine izražavali građansku brigu za, sudbinu otadžbine, Tu brigu je tada često pratio tragični neskInd, nemoć je bila u zaključcima. dasno oznanačeni iđejni pit imali sh pred sobom samo pisci povezani s radničkim pokretom. Damas je većina Pijdh pisaca povezana sa socijalističkom jidćologijom. i To pak me znači da su uguženi fonovi dru štvene Kritike. Izgradnju socijalizma, naši pisbi me smatraju. za trijumfalni marš, Nasuprot vulgarizatorima, koji ne osećaju veličina opasnostli Bio

| preti od birokratizacije · književnosti, oni se bore

za niem slobodn razvoj, za uspešnu Kritiku društvenih slabosti. \

Ali to ne čine u ime ćiljeva protivnih Osmovnome smeru promena koje se dešavaju u.Poljiskoj, Slobodu razvoja književnosti shvalaju oni kao SIObodu diskusi Č o problemima izgradnje socijalipma, a ne kao slobodu rušenja temelia za ustrojstve na rodne demokratije, Tai stav, stav opšte brigć za narodnu domovinu, povezuje sve pisce koji sfvde

raju u zemlji. RICARD MATUSEVSKI

kav šešnaoslogodišnji mla dić nije više ničim impresio, niran, on sve zna, ne epatj, ra se, trudi sc šla više da po. kaže da mu je sve do zla bo, ga dosadno... Kasnije sam otišao na Sever. Tu sam i mao sasvim druge đake, se, ljačke sinove. 1 njima sam predavao filozofiju, ništa na, ročito, razume se, klasičnu Dekarnta, itd. Ali oni, koji šu isprva jasno pokazali. da ij. sle da sam lud. potpuno lud ulazili su lagano u broble. me, i verujte, čak su bolja razumeli i znali od Parižana,

Sartr jedva Sestikuliše i njegovo lice je ·mirno, on pažljivo sluša svaku reč kan da bi on mogao nešto da nauči. Mora da je bio odlj, čan profesor ako je iako paž ljivo slušao svoje lčenike, Kako ih je to ohrabrilo. Sa. trovo lice postaje nešto čjt. kije: pažljivo, zainhterčsovano i strpljivo. Godine nisu uc. tane, ni strasti. Ali možda je sve prekriveno mirom hilja, du saznanja? Ili bi trebalo da sedi Sartr prema Sartu koji bi istim dometom ocenjo njegov domet? Možda se ne može obuhvatiti učenički deo po deo?

»Pisaću autobiografiju, Ne mislim da opisujem hronos loški svoj život, Sada imam pedesetijednu godinu. Čini mi se da je to trenulak kada se najbolje vidi ono što je bilo i ono što smo uradili,

šsće li da kaže da je sada ma ihuncu, na uHiuzvišici sa koje može sagleoeđati ispćd se. be i oko sebe? Ako je tsko onda ma ftom vrhuncu ima najviše vreline ali i straha jer se možda baš {ađa naj intenzivnije ošeća perspekti. va ispred sebc, mazirte sei kraj i želi se postići još ' ovo i ono, a sem toga tađa je kao na nekoj raskrsnici na kojoj se odlučuje za. ovo ili za ono,

»Zar nije najviše posštighuće naći pravu istinu? U raz. govoru sa vašim piscima sšte« kao sam impresiju da se ona kod vas traži. Rekao bih da je to jedino mesto sSde bpOstoji to traženje a fo Wnogo obećava. Kod nas to ne postoji.« Sartr gšleda zamišljeno i skeptički. Ni u jednom tre« nufku za vreme OVOE sata ne dolazi misao da pred nama sedi. jedan od friili četi najčuvenijih „ pijsaca „sveža, Da li obzir? Svakak6 jo'i {o kođ: Sarira ma. vrhuncu: ni čim ne pokazati siromašnom da sam ja bogat! Nešto sam iskovao, nešto sam žizlio, nešto sastavio... bolje i gore,..& Svaki mora svoj deo pažljivo obraditi, svaki od,nas«,

»Narodi moraju da razvi» ju socijalizam, — kaže aSrtf, fo je stvar prakse naroda koji kreću u socijsdlizam, „oni mogu sve više da razvijaju Sarfrom? Površno kao landemokratičnost.« ·

Šta se otkriva u dodiru sa genta na njegov krug jer on već odlazi, oprašta se.

Julija Najman

SD, Drozdzijeeka (Poliska)ž

Buoace, {apikerija ~