Књижевне новине

PITANJA

L FOS'T ZLA KN: M.Ž E VINO S Ty, U:M:E-T N-O-'S-

Godina VIL Nova serija, br, 25 ; BEOGRAD, 30 SEPTEMBAR 1956

Cena 30 din.

Minoć i

„Juče je u Udruženju knji

ževnika, Srbije odtžanm 'pleMarni sastanak, ma. kome .je vođen razgovor sa delegacijom sovjetskih Književr:ika, na čelu sa poznatim književ nikom Leonidom Leonovom, piscem wwnogobrojnih romana, pripovedaka i drama, od kojih su mašoj publici maočito poznati romani »I,opov«, »Skutarevski« i dr. U srdačnoj almosferi Leonid Leonov i njegovi drugovi odgovarali su na mpitanja koja su im poštavljali članovi Udruženja Rknjiževnika Srbije. Pitanja su se odnosila, uglavnom, ma stanje u sovjetskoj kmjiževnosti najnovijega vremena, a naročito s obzirom na opšti značaj XX Kongresa Komunističke partije SSSR-a. Mnoga pitanja fticala su se i sivaralaštva pojedinih SsOVjetskih i mekih starih ruSkih pisaca, a maročito, za_ ni mljive odgovore su izazva LE ona koja su bila upućena lično vođi sovjetske knjiŽevne delegacije, Leonidu Leonovtu, o njegavom književnom radu. : Odgovarajući na pitanja, h: jiževnici Lavrenjev, Brov ka i Ovljčekin izneli su izVesna opšta mišljenja o stva Talačkoj atmosferi i dostig_ nućima u sovjetskoj drami, Doeziji i, donekle, prozi. Oni 5. 'stakli da je vidan mapor Sovjetskih književnika, a na očito. onih iz mlađe generatije, za dublje i ozbilini + tretiranje svih Rkomipleksnih '”-blema koji sobom nosi ! donosi čovek socijalističkog društva. U Sovjetskom saVezu, kako je maglasio pe-

šhik Brovka — danas po~- ji puna sloboda stvaralaŠtva iako, je — po njego-

Vom mišljenju — bilo izVveŠLih merazumevanja za poJedine poetske motive, u'prVom redu za motive ljubavTe poezije, Ali mlađa geneTacija sve više obraća pažlju upravo im temama 1 Molivima, i to čak,u tolikoj Meri da se njemu čini da 10 Već prelazi u sferu izvesne "Pasnosti za samu celovitost i autentičnost te poezije. Me štečina, slavuj i cveće česti ŠU atributi ove poezije i nje” Mi horizonti. Pesnik Brovka Vidi u ovome simptomatične Snake te opasnosti. e hjiževnik Lavrenjev, ~

8 neka dela su prevedena

Ma našć jezike, govorio de; među ostalog, o današnjoj Sovjetskoj drami, koja moi neizbežno da se oslobođi Tokratskih opterećenja 1

"Mhteva izrazito suproin'h

Prirođi umetnosti, U prvom,

u bavezu

Knj

redu je već o. doskofišnji!

stiio težnji'izvesnih faktora kalturnog života da se ta,še r alka mesta uporno poštu~

ju, a maročito što se” tiče samoga završetsa pozoriš-

nog komada: kraj je uvek morao da donese apsolutni trijumf pozitivnog junaka,

Interesatno je bilo saslušati proznog pisca Ovlječe• kina, koji se nije složio s jednom uzgrednom primedbom Leonida Leonova na račun nekih mlađih' proznih pisaca u SSSR-u,.i po kome su to pisci koji teže da na n„j„vi način protumače život. Za jednoga od mlađe književne generacije, on je rekao da veruje da će poštati dobar pisac, između ostalog i zato Što se vrlo „retko viđa u Savezu sovjetskih književnika! Pro-

' stor”je Saveza on je zame-

nio kolhozima i gradilištima, što je jedan od bitnih faktora kada se misli ma dublje i stvarnije sagledavonje životne istine!

N= prisutne je najsnažniji utisak ostavilo suptilno, neposredno i do krajnosti iskreno istupanje svima DpOoznatoga Leonida, Leono\a. Tip:ne ruske prirode, širokog gosta, živoga duha i pun r.eposrednosti, ovaj snažan čovek, koji nije slučajno naj bolje od svih sovjetskih Dpisaca osetio i razumeo Do„tojevskoga, znao Je uvek da kaže ono što ie od najvećega interesa. o!..je bio slučaj čak i onda kađa je morao da odgovara na DP! tanja Koj Pšaa, a 6BpirOmi da su dodirivala stvari svima nama već odavno poznate. (Kao naprimer . o neštampanju romana »Lopov« u njegov!m sabranima delima io GS zurisanju xekilh Gorkovih i Maijakovskovih tekstova). Dok je. Leonov odgovarao na ovakva bitanja niko od - "gutnih nije mogao da se otrgne od utisaka da pred sobom ima čoveka duboke Rulture kome se trebalo O” bratiti jezikom koji bi nas više zbližio s njim i tako omogućio još bogatiji raz– =ovor, tim pre što su njegove opservacije o Dostojev-

skom, rečene između dva Di,

tamja, to nepobitno potvrMOkonka, o Dostojevskom, Leonov je kazao da taj velikan ruske i svetske lite-

:: nako kako je zaOSS S Dosto~

važio. Po Leonovu, 1 edekM je viša matematika literature i zbog toga je VC=

evnika: T.eonid Leonov govori, Pored njega sedi Velipor Gligorić

; .: i Yovalnoidošlo do iogie” tendencijama, črno-belog pri. mevanja, Dok kod Čehova, ; kazivanja sovjetske stvarmo-.. koji'je veliki pisac, možemo . . jesmo. da Yazlikujemo tri, osnovna tona, tri osmovne bo- aj rature nije” bio shvaćen u je koje su sadržavale i izra- ni ževnale njegov svet, dotle Do stojevski raspolaže

pripadnika ,

a su bila sasvim ·

uslov. za

čitavim

UĐENJE sportistima, koje je nedavno održano u Osijeku potsetilo me je na slučaj Kronjina sa pisanjem novinskih

članaka o sportu, a u vezi s tim na jedan ne tako davni, ali utoliko burniji plenum jugoslovenskih književnika. Zaluđu, ideje se nadovezuju jedna na drugu i čovek, razmišljajući o tajanstvenom vrzinom kolu Higlovih stofina hiljadarki odjednom. primeti da se zalepio na »lajm« stare teme o analogiji sportske karijere i književnog poziva.

Ali da pođemo redom. O čemu je u Osijeku bila reč o tome je pisala dovoljno dnevna štampa: Bila je reč o podmićivanju,.o prelaženju stotina hiljada dinara iz jednih ruku u druge, jednom reči o zakulisnim ·tajnama izrođenog amaferizma

Kronjinov slučaj je već nešto manje pozmat. Tu je bila reč o tome da je inostrana sportska i ostala štampa servirala kao delikatesu slučaj slavnog pisca. u vezi S njegovim pisanjem u sportskim listovima. Prosta činjenica da je Kronjin, za pozamašan honorar, otišao u povremene sporiske izveštače komentatrisana je kao pikanina senzacija divljeg braka sporta i književnosti, iz čega su, opet, mastale duhovite i manje duhovite kRkozerije. Naizgled je, naime, bila reč o raznorodnim stvarima. Sport i književnost — ta to je otpri like daleko jedno od drugoga kao nebo i zemlja i na prvi pogled je upošte nelogično upoređivati ih, a ponajčešće se i ne usuđujemo da to učinimo.

Ustvari, međutim, to i nije takav paradoks. Ako obe delatnosti oslobodimo njihove svakodnevne pojamne sadržine i ako ih po uputstvima starog dobrog Kanfa ispitamo u smislu njihovog dejstva, videćemo da, buđući su i jedna i druga ljudske radnje, obe imaju svoju moralnu vrednost i mehljivo „dejstvo. Dalje, one obe znače određenu Količinu energl-

ie i po ovim svojim svojstvima oba pojma

itekako mogu da se upoređuju. U našoj sVe– sti, da se tako izrazim, postoje norme ža njih. Tako se tri krnja utiska: suđenje u Osijeku, Kronjin i diskusija naših književnika spajaju u jedinstvenu pouku. )

Biće ih možda koji će se iznena : čuju da se dvadesetih godina našeg stoleća u Parizu bio čak rodio i književni pravac koji je kao svoj programski cilj istakao otkrivanje sporta kao književne teme. Njen vođa je bio

danas već zaboravljeni pesnik i trkački šamje pevao o lepotama

ion (Charles Geo) koji - 1 pobi i sve svoje pesničke slike, atribute i abrte crpeo iz sportskog rečnika. O olimpijadi je bio objavio knjigu stihova pod naslovom „Jeux Olimpiques«. I najzad, Gete'je takođe pisao pesme o klizaniu na ledu, pa, ako ćemo pravo, Viteški SO TORO vremena ftakođe su svi opevali UL; \

MO ole toBa: 80 nije više tako neobično da je na poslednjem plenumu naše organiza-

diti kad

: i smekirom boja i gBromunjun aZU- brojem. mjihovih kombinaciZbog ioga je bilo mogućno ovome piscu da istovremeno. osvojio i realni i irc' svet, i to u istome mahu i zamahu, što je osnovcelovitost njegove pretstave o životu. Le-

(Nastavak na osmoj strani)

O našim prepirkama

specijalno ma · „Rnjiževne novine" napisala, Jadviga Sjekjerska

- Jadviga Sjekjerska je poljski kritičar i teopetičar umetnosti i književnosti, član je Saveza književnika Poljske i pbrofesor na. Institutu društvenih nauka CK PURP.

S uzbuđenjem šam se prihvatila pera da pišem na stupcima jugoslovenske knji ževne štampe. Naš narod gaji iskrene i duboke simpatije prema Jugoslaviji. S time su usko povezani žaljenje i gorčina na minuli period poremećenih odnosa (očigledno ne Kkrivicom Jugoslavije) i radost povodom poboljšanja tih odnosa. Nadamo se da više nikakav zločinac tipa Berije i nikakav »kult ličnosti« neće više nikada bomutiti naše prijatelistvo.

Mislim da je jezik umetnosti najkraći i najbolji put k uzajamnom razumevanju. Sve što je zaista ljudsko, plemenito i lepo u umetnosti i literaturi bez pasoša i viza prelazi granice i dopire u srca i ljudske misli i u sve kutove sveta,

Specifičnost umefnosti 1 literature sastoji se u tome što one kao biljka bez vode venu tamo gde nema almosfere slobode. Kao što je poznato, o potrebi slobode takode i u umefnosti, za Droletersku, socijalističku Književnost pisao je Lenjin u čuvenom svom članku »Partiska organizacija i partiska književnost« (1905 godine).

Nažalost period staljinizma povredio je i laj lenjinmski princip u odnosu na Mumefi.. nost. Mi smo to hi našoj zemlji plafili teškim gubicima ,u oblasti kulture 1 zastojem u razvoju naše književnosti

Pod izgovorom borbe za socijalistički realizam oduzeta je umetnicima sloboda stvaranja. „Pojavila „su se

(Nastavak na šestoj strani)

Crnaca

feleno polje crno Bolje

cije pozvane da štiti interese književnika, iskrsla stara tema u svojoj najaktuelnijoj varijanti: diskusija o vrednosti i šansama sportske karijere i književnog poziva. I to, karakleristično, prilikom raspravljanja o pitanjima

· materijalnog obezbeđenja naših književnika.

Diskutujući po ovome pitanju više govornika je; pokušalo da s podacima iz sportskog života — kao što je, naprimer, materijal iznet na osiječkom „procesu —Č dokaže da danas sportisti imaju više udela u svim vrstama Ppriznanja nego ljudi od pera. Na svakom polju, podrazumevajući tu i uspeh, oni '?nailaze na manje prepreka, a što se, pak, toliko prijatne popularnosti tiče, tu sportismen dobija trku bez i po muke. Diskutanti su, koliko se sećam, navodili takođe i pojedinačne primere i, svaki prema svom temperamentu, mahom svi izvodili zaključak đa je danas. mnogo realnija stvar biti centarfor nego opseđati realističkim ili modđernističkim delima dvostruke bedeme ćudi izdavača i ravnođušnosti publike.

Diskutanti po tom pitanju i jesu imali pra vo i nisu. U cilju prikazivanja izvesnih postojećih anomalija oni su imali pravo kađa su vršili spoljnja upoređenja, imali su pravo kad su iznosili svoje svakodnevne teškoće i nevolje, pošto su govorili pred forumom Dpozvanim da zastupa njihove interese, da se stara o rešavanju profanih briga spisateljskog poziva, dakle takoreći u »porođičnom krugu«. Oni, dakle, koji su ih zbog toga ućutkivali jer bilo ih je i takvih, — nisu bili u pravu. Pitanje, naime, nije procesualne ni načelne prirode nego — naprosto — mopalne, Nije stvar u tome sme li se, može li se poziv književnika uporediti s drugim pozivima, već u tome imamo li pravo'ili ne, jesu li naša upoređenja ispravna ili nisu.

Diskutujući u okviru svoje Struke, pisac može postaviti takvo pitanje ako oseća da grafikon privrednog talasanja ugrožava njegove lične okolnosti. Ali upoređenja Književnog poživa sa sportskim nisu umesna. Jer jalovo je i besciljno ukazivati na konjunkturu

'sporta. To znači žaliti se na nešto čemu je

kriva naša iskonska ljudska prirođa i niko drugi. Možemo da ustanovimo da sport osva– ja svojom čarolijom daleko veće mase nego štampano slovo, da sport donosi stotine hi-

S G ĆrŠ =

\ BEOTPAR

, |

pra

ljada a slovo samo lovorike, Kao konstatacija to je tačno „ali je besciljno kao žalba, otprilike nekako isto kao kad bi neko tužio za naknadu štete vetar žato što odnosi krovove sa kuća.

Vozači irkačkih dvokolica antičkog Rima bili su takođe popularniji od Seneke; gladijatori su dobijali basnoslovne plate dok su Dpisci jedva sastavljali kraj sa krajem. A teoreadori Servantesova vremena dobijali su masnije zalogaje nego jadni, osakaćeni i od gladi na po mrtvi pisac »Don Kihola«.

Tako je to bilo i tako će i biti. Ljudska mašta kupuje uvek onu hranu koja se najlakše može svariti. _

Drugo je sad pitanje koja delatnost od te dve ima dublji društveni značaj. Ako u tom smislu upravimo pilanje našem takozvanom »unutrašnjem ja« dobićemo odgovor: književnost. Ali naše unutrašnje ja će odmah dodati: Jeste, ali ni sport ne zaostaje mnogo za njom i nije delatnost niže vrste nego samo — druge. Nadmoćnost književnosti nad sportom jeste nadmoćnost duha nad felom. Nadmoćnost sporta, pak, nad književnošću jeste nadmoćnost prizora nad doživljajem,

'UU poretku je stvari i pojmova da sport interesuje veći broj ljudi nego bisanje; njegovim umetnicima stoga pada u deo više od blagodeti života. Travnati tereni stadiona su privlačniji od neuglednih polja slova, što niukoliko ne menja činjenicu da će žetva budućnosti ipak sa ovih potonjih biti požnjevena. Bezvremeno pretstavlja ipak više od privremenog. doživljaj je trajniji od prizora.

Ako, dakle, ima kod nas nešto da se uradi oko obezbeđenja egzistencije spisatelja, to će izvršiti naše društvo, koje je i dosad odredilo dostojno mesto piscu u ranglisti poziva i njegovu ulogu u zajedničkom poslu A sportisti neka uživaju svoju zasluženu popularnost, ali neka povuku i konsekvence iz osiječkog procesa. Jer ako čovek duha proda svoja pero on zato odgovara jedino samom sebi. Prljave poslove sportskih liudi, pak, ispašta sav sport i sportski duh u čelini.

A čak i u sportu duh je najvažnije,

Jožef Debreceni

• snage,

(rna plastika

Povodom Kongresa književnika ı umetnika

Dvostruka figura

Skulptura primitivnog čoveka dvostruko je interesantftna za kulturu mođerne civilizacije. S jedne strane ona je dokument o razvoju ljudske psihe, a s druge, ona igra neposrednu ulogu u savremenoj umetnosti. To je doprinelo da se o njenoj vrednosti ' donose najtazličitiji i najkontradiktorniji sudovi. Često su joj priđavani atribu ti koji pripadaju svesti civilizovanog društva i fime se onemogućavalo naučno i estetsko proučavanje.

Izraz »primitivna skulptura« više je konvencionalno označavanje, nego što pokazuje suštinu stvari. Neposrednost njene „umetničke koja za nas postaje sve atraktivnija, to najbolje potvrđuje. Možda se u linijama ove skulpfure krije odeovo. na tako često postavljano pitanje o odnosu forme i sadržaja. Kod primitivnog sku!ptora ovo razlikovanje i podvajanje ne postoii. Hteli mi da priznamo ili ne ni pred jednim ostvarenjem »na še umetnosti« ne osećamo takvu elementarnu privlačnost kao kada gledamo neki od ovih simbola, koji pretstavljaju neke od stupnieva u razvitku liadskos poimanja prirode i društva.

Prava primitivna umetnost pĐripada prošlosti, bez obzira što njene ostatke nalazimo kod nekih današnjih plemena. Odlučujući činilac u takvom stanju stvari bio je dodir primitivaca sa civilizacijom. Zato je danas nemoguće utvrditi vreme kada su pojedina dela „primitivne umetnosti nastala, ovo tim pre što se mnogi simboli vekovnom tradicijom ponavljaju. – Izgleda čudno, ali »tradicija« kolektivnih · pretstava mnogo je 'postojanija nego u društvu gde vladaju klasični zakoni logike. Upravo, to i nije Tradicija. već fetišistički stav pred prirodnim pojavama koje primitivac đoživljava kao deo samoga sebe. Devijacije od prirodnih oblika jedan su od dokanza ove ne-

yraskidive povezanosti.

(Nassfavak na osmoj stran)

Predrag Perović