Књижевне новине

Paradoksalni slučaj| · Stjepana

i : (Nastavak s#& Drve strane)

Wova, ni Bramsova, ni opa Čajkovskog; 2) da se u brelaznim epohama kulture baš po Travilu ia pojava starog u jednom novom značenju u=vek: i pojavljuje; 3) da je izvanredno eklatanini primer tog muzičko-igtoriskog i mu-– _ zičko-estetskog fenomena upravo onaj kompozitor na ko jeg še, u jednoj brilici koju treba. zaboraviti, baš ovaj isti Stliepan Šulek — »bacio kamenom«. (Mislim na MHeltoma Berlioza, koji je, bre Lisla, inaugurisao programski ip muzičkog romamfizma, iako u mmzičkim obrascimsm opere i simfonizma tada Već proteklog Rlasicističkog mu zički gramatikalnog swsistema.) . Dopustam sebi da Rkaženi makar i u jedmoj fugitivnoj parentezi da Šulekov ma ovaj mačin TĐaradoksalni kon mpozitoyski (stilistički i Kom mpoziciono-tehnički) slučaj u muzici Zivo polseća na one fapamske vojnike koji šu u dubini malajske ili inconežanske džungle, tuce godina po završeiku dayiugog &velskog rafa, sa gordom frenepzijom odanosti svojim zasta

vama, wvojim simboličnimi Krpama, branili svoje mestvarne (osvaiačke ili Ood~

branbene) kote od fiktivmog meprijatelja. A. ipak, na Šulekovim, velikim tonskim Tre skama, u jednom sftaromođmom i veličanstvenom simfonijskom stilu, desetine hiljada rulku vapijućeg, miru i dobru stremećeg čovečanstva, (jadnog, ubogog, bolmnog-prebolnog „čovečamstva) lkeše se i prepliću, lome se i mrse, je; me znam. gde, u kojem fantasnagoričnom, maselju: da li u Danteovom Palklu, da li u njegovom pra laznom ili prolaznom Čistilištu. Ima mnogo buke i huke u ovoj Šulekovoj simfoniji (osim ma močetku WMFVOB Odelika drugog stava, sa 1ledva meštio masušne zvučno tišine). Jauk i pĐlač meša se sa salonskom „“eleganciioni Raniilene oboe ili violine, Zatim opet burme sekvence, ferasaste maslage wuoltiva, uzrujane plohe lataklizmi Tipa programske muzike, pa onda opel apsolutno muzičika logika oblika fuge, sonat me forme, vascela kavalkada muzičkih formula prošlosti, — jednom reči, čudesna mešavina simToničarskih ĐODUda i botstreka, hibriđnost knjiških i meposredno vitalnih izvora jedmom ubravo neuhvatljivom Rkonglomera„tu ličnog muzičkog ukusa! Kao da pozorišna zavesa, sa velelepnom alegoričikom kona mpoziciojom mpatetičnih doga=đaja istorije ili mitologije, u svojim gustim naborima. Roji se već mekoliko decenija mragmiču. otkriva, DO» sred časti i slave jedne DbO= zorišne kuće, jedne dike i ponosa nekog starog, samo-> svesnog grada, svoju Ssvečovečansku etiku, svoi idealizam, SŠSvoju građansku me” fafiziku!

Đa, Šulekov simfonijski stjl, sav iz dobrano zastarelih obrazaca muzičke filozofije Cezara Pranka, ili Bramsa. ili Čajkovskog. ill Riharda SŠirausa, nije dospeo i, kako izgleda, baš svesno, mamerno mije hteo

Nera O 0

da dospe do onog &leđenmog, ukočenog, pancimog grča gordosti, do onog bunkezrski betoniranog anftiromantizma do kojeg We uzvinuo mpDozni Stravinski; da, Šulekov simTonijski &ltil sav je sazdam ig tipično. romamtičarskog (po dubu wtomanftičarskog) meuzdržavanja od Riklopskih, bruknerovskih valova dina-. ničkih gradacija, sav ie u valjianju i stenjanju Đo ferastastin naslagama sekvenca, Sav grca pod pombezno starinskim lemama, iz Kojih . se azleže pustinjsko proTočki glas vaskuzane hroma~. tike vidanja i plača. Ali, valja mi priznati, u tom tako starinskom, secesionističkom, kvazi-danteovskom, stilu terasastaog sekvenciranja, slojevito građenog lelekanja i ridanja. (i drevno antičkog i pradrevnog wWtarozavelnog) nastaju burne građacije koje oduzimaju dah, baš Danleovski (ni »Kkvaziea ni »psevdo«) padovi, sumovraćivanja un "'ačne ponore, u kozmičke liišine bezglasmosti mekih od” strave i užasa pretrmulih pauzi. A u tom simfonijskoni grafikonu dizanja i survavanja jedne kompleksne, višeSlasne, skoro bih rekao rubensovške mase linija. u iom TĐurtnom hbučanju i ftalasanju od gore na dole i od dole na gore, u tom dinamičkom osciliramju jedme Wompleksne, u Ssmop ubletene debele linije &koro. programski jas mog Simfonijskog ričamja, prorokovanja, mwrizivanje i tragično-vapajnog bogsorađenja — posted uzaludnosti i besmislenosti švih mapora, kako su ovi od vajkada odjekivali u Trolezmim, eri mičkim, kratkovekim ljudskim bolovima, — ponavlja se istorija jednog vetra, jedne beogradske košave koliko i filipinskog uragana, islOYija jednog bahatog, bustošenja i muklog stišavanja, istorija jednog ialaša koji se izdiže i napinje, da bi zatim gplasnuo i rasplinuo se, istorija jednog Krika Roji se usudio da, vaspara ravnodušma nebesa, dina bi zatim iščezuo u muhkloj iišimi prolazmosfi, propadljivosti i smrtimosfi vascele faune i flore, svega živog i životom optemećemogp ili blagoslovenog, 1 zafo, u ovom Šulekovom sin Tonijskom plaču i leleku, u ovom hadskom žamoru ZVučnih simbola jedne stravične vizije večnih ognjeva milskog podzemlja, vizije Tanta losove neutoljene žeđi, vizi-

je Sizifovog brega i uza nj valjanog Ruammena, Mao

da zvoni i oglašava se, kao da odjekuje i prolama se večna ljudska epopeja mula i preklinianja, ispaštanja i kajanja, vapijaenja i \dozivanja, — ovde na zemlji, na jednom majušnom mpulnktu vasione, koja i &ama, po Učenim glasovima savremenih astronoma, kao da se rasplinjuje, širi i, možda, zakonito grede ka svom, nama neznanom ishodištu.

Zvuk, ma on bio i ovako velebna masa, lavina, Mao što jie u Šulekovoj četvrtoj simfoniji, pubi se, iščezava. Reč, takođe, razvejava se, osipa. No ako je ovim globodnim verbalnim arijaciiama makar samo nagovežšlena širima ali i ograniče-

LERU. : PRO AM a S PO O i al O -—~

e e

ro —e e —:

—_.—

e e

is seni Wrila, snovi

—

i vvezda Žžemi:

privremeni

–

ponoš

vidik mreni

Ta AI

i stojiš sam u Ne i zemljom &Vi

| Glas davno zanesenuih | | |

Rlikće duša stotinu jeseni, . tihe zvezde daruje i meni;

starom makar ponos privremehn!,. zida dom u gnezdu, dom na pen!

stara rana našoj staroj mrenmni, - . starom žudnjom svi 6u pokotreni;

i sem na steni k'o na uspomeni, zapumeni Žar nezapreteni, | { wvi vatreni, &Vi nepogrebeni;

da je povileni, Melpomeni grozdovi magleni;

duša od ješeni ZOV je meni,

elo pokoreni,. | nesmokreni pošli uspome?ni; ' bu, san mia steni;

i su davno zanesenil,.•. ,

.. T stojiš sam u nebu, sam ma steni; Rrilom grana maše uspemen!;

ptica sama podaje se seni. zračni su joj prsti upleteni; cvet se cvetu Žurno zarumeni, dah za dahom hita senkom sne!

šum faj davmi šumi ·nepogrebeni; s kama na kam skakucće Vi lenj;

svod nebeski poldoni se žemi, | da se jahač u galop vatreni, | | |

morem moru, suza Melpomeni, 'rukom veze Veo naš magleni; ')

izmoždeni;

sazdan peti;

Desimir Blagojević,

050

:vota i O! Keisi

Guleka

nost Sulekove simfoničarske misaonosti i osećajnosti, ako je ovim proznopoetskim »proe vođenjem« Šulekove zvučne strave i jeze u hrpu irošnih reči makar samo naslučena kompozitorova ispevest o du bokomy, ličnom proživljava-> mnmju vekoynog jada čovečan~

'stva, o žudnji kompozitoro- ·

voj da ga bratski obgrli, u vascelom ovom jauku, (kao što .je Tio Poođavno zažeilćo Betoven Devete simfonije, a himničnol] propovedi svog Tinala) ako je dakle ovim mojim efemernim „mrečima makar samo upozoreno ma Šulekov gordi humanizam, u čijim stereotipnim mu strama ima dovolino mesta

„za čitavo izmučeno čovečan-

stvo, — nmeka' bi ovaj improvizovani prilog nedokazivim Woliko i mneosporivim vrednotama sveta, od polularske žege do bakarno za'brenđenog rumenila polarnme &veflosti, bio (i koji časak ostao) znameh. jednog MKritičaragkog priznanja idejno maprednom i muzičko-jezički konzervativnom Stjepamu Šuleku, hivatskom sinu, koji se wsudio, — onalo izgsSnanički samotan kao Što valjda. on. zamišlja da io jeste, kao što je to nekada, davno, fiPentinski prognanik Dante Aligieri zaista bio, da zavapi za mirom i dobrom voljom među ljudima, i da lo učini baš on. Šulek, biče Koriolanske ponositosti i wdistancirane Đoprišie duševnih mnemi'a ljudskih, pblen bajronovskih ognjeva i ahasverskih brkosa, Bavremenik jecdme mečuveno protivrečne epohe, ko> ja je upamiila autodale i maknadnu Kanonizaciju spaljenih jeretika, a čula samuyrtne ropce Gotanove »Jame«, buktanje peći, besnu vilcu islednika ı duboke uzdahć sa dna tamničke momle.

Pavic Sičlanović

izolovanosli,

U Juzgoslo

PLUG I ZVEZDE

'Mađa je sasvim proizvoljno na zivati Šona O'Keišia naivećim ži vim dramskin pišcem engleskog jezika — i lo u vreme kad bišu ir. S. Eliot i Mristofer Ieraj mora &ć ukazati da je O'Koisi jedan od trojice pisaca čije delo pretstavlja poslednji odjek ellzabetansške, drame u vremenu ko je nije naklonjeno ni izuzetnint strastima i silovitoj drarasxoj akciji, Doduše rađi se o ražnovodnim piscima hojima su pied očima _lebđeli ranoliki ciljevi, Ali i Bemar Šo i Judžin O'Nil i Šon O'!Keisi imali su zajedničku sposobnost da U svojim drama-– ma naslikaju uzvitlane strašti i jake karaktere i pozorište je za njih bilo bre SVega domen DPObičmo razvijene imaginaciie. Me đutim, za razliku od prve dvojice Šon O'Keisi nije imao mnogo smisla va sagledavanje stvari u krajnim konšekvencama. Umesto toga Osećala se u njegovim de)i ma često sklonost za (u Osnovi idealističku) asentenciomost Džo na, Raskina i vera filosofa Osam maestog veka lu sušlimsku dobro tu čoveka. I jedmo i drugo možadsm, je bilo a»log što Je ovaj pisac morao toliko „dugo ida Čeka ma primaje:. on nije imao Dravog Wontahkta sa svojom epohom a DOogotovo se njegov, metođ nije poklapao ss tendencijom svođenja pozorišne umetnosti ma spivitualmi moment. Naprotiv. O, Tceislevo pozorište bilo je poslei mji protest protiv ig!ć nijansi u teatru i čeBnjiva iuga za dahom veličine,

Bilo bi neopravđano shvatili O'Kelsiovo delo hao SLrogo A lističko naročito ako se zMn da posle 1928 g ije Napišao nijeć mo delo u sličnoj formi.

Njegov ıasvoj pada u vreme dominacije nemačkih ekspresiomista Georg3 Kajzera i Kimsta Tolera koji SU izvršili veliki uticaj ma Čilav i? značajnih pisača. Njihovom uticaju nije izbegao u O'Kelsi i njegov komad „Srebrni pehar (1998 g) znači potpun i definiti wan raskid sa realističkim DOstupkom, Na tai put O'Ieišia je gonio i njegov iđejni razvoj: već u Plugu i zvezdama On je pokazao izvesni sklonost, da ijudške probleme ne Shvata usko (kroz nacionalnističku, irsku bO ju) ali je tek u ovom, delu Dpotpuno došla do izražaja narcra da sićušni problemi pojedinacn budu mmamenjeni problemom lju di wopšte. U mjemu O'Keisi nije hieo. da, protest protiv rata izvazi kroz priču o jednom čovelu 'jer bi time drama bila svedena na potresnu istoriju nekog he:

"voja Već je najezdu rata u ljuđ

ske duše remlizovač Birokom elts presionističkom. panoramom OVO Na Hoja je imala šve elemente :guštinslog simbola, To n!Je bila slučajna evolucija: njegova pagio miraa, drsamslha, akcija i grievnn vetorika pretile sm da vaspu rad 'mju komada u kišu iveria i 0 'presionizha je (i sami usvajaju/ takav jezik i akeiluy kamališao re u OSOBINU Oba A T sve mjegove docnije frame SV. su Dre nemo realimtičkm, slika. ŽA naičešće konisfi lirsk:o-elegičam postupak, oblik fantazije i horške drame. ·

Drama, OE i Ein (1996) #) pripada izrazijn 16a'atičkomi beriodu O!Keisie0vo stvaranja ali še već m mnjoš i um stilslir? karakteristikama u idejnni orijemtaoiji oseća blivak preokret koji će uwsleđiti p0O~

sle dve godine, Po Iormi delo

nacističkih ~

POZORIŠ'

je potencirani široki pokuci života dat u ecpizodičnoj r u bujicama retorike. U idejnom smišlu Rkerakterističan jc ill na koji O'Kejisi· pristup ibstoiji dablinskog ustanka godine 1916 o kojoj priča drama. 7: se oseća, duboko i iskreno pošto vanie za trageđiju ljudi koji su se' borili za, |! nezavisnosti ali i daleko veća Osetliivost za opšte zlo u civilizaciji, a i postala, Je šira i đublja: to nije više samo Irska, Osnovni poštupak je zanimljiv: patetičnu isto-

je naslikao inmdirekitnim mačinom u njegovom porodici D fatalnom Kruagu SiromaštYa i TČsreće. Ustvari, velike i plemenj=te stvari ogledaju 8se u tom krugu ma i;

meno duboko prirođan način, Odlučna borba Džeka Kliđeroa dovođi do ludila njegove Žeme i jedmog mrbvorođemčeta, nalni jih stacija do, pijančenja 1 osetnog zaoštravanja a vrhunac oružane ) staje nepošreden povod Pa, pliačku, Odatle pyroizlazi ] utisak da su sve vređnošti pod makom pitanja,

Pri realizovanju drame Plug

shvati ciolog bilo kao pokretač emo» cionalnil „ Reditel M, Belović. je, pošao od čimjenice da delo ne FOVOTri Toci ma mnedreće i načinu na koji .ič društvo odgovorno za da slika samo uslove pod ko-

ODN

~: Tačeo wam da pišem Wesme ZAlo hlo mi je to jednog mnedeljnog posle odneva mw marim 195 godine pyedložio ijeđam prijatelj, Nikad wi pre tosa mije wdelazila, takva. pomisao, Poznavao sam milo pesama — ngleske erkvenme himne, bPsalmi, Struwwelpeter i stihovi MWoji se UČC Ji pamef iz Renedijevog iračenog latinskog bukvara uglavnom sw jedine kojih se gečćam — a malo sam imao infieresovam,a za onu literatura koja še naziva plodom stvaralačke mašie, Najveći dea moje lektire imao dje izvesmm vezu & jednim mojim ummTarmnjim svetom „Svetih stvari“ Pored mnekolikjo ' priča, khao Što sU „„Primceza, i vilenjak“ od Džordća Makdonalda i „Dete pećine“ od Žil Verna, čije su iemo imale dodirnih tačaka s mojim opgesijama, moje womiljene knjige su imale ovakve maslove: „Život u utrobi zemlje“, „Mašime %8, rudnike mclala“ i „JBoade olova, i cimka w NortamberlJendu i Alstonskoj Močvavi“ a, ćitao sani ih n SvesDnOj mameri da w mjimnu mađem · obaveštenja, o mojim „Svetim sBlvarima", ZDog foga mi Se u lo vYreme predlog: da pišem pesme učinio kao nebesko otll'ovenje, kojo ništa m mojoi prošlosti ne bi mogie ia opravda,

Međutim, kada se danag osvrimćm Mnazad, jabno

mi je da sam {ichnološku prozu mojih omiljemih Knjiga ćitao na poseban maćčin, Nekwm već kao, maprimer, pirif za meno nije bila samo prošta ozna ka; za mene je to bilo vlagt:to imo jednog „svetog bića", iako da, sam bio vaprepakčen kada sam čuo

kako ga neka, moja tetku izgovara piriec, Nijem ·

izgovor je bio više mego pogrešan, om je bio ružan. Neznanje je za, mene bilo svetogrdje. Ako je pred log mog wplijatelja naišao ma neočekivan odziv, {ome je uzrok: možda bio ftaj što sm%m „a, i ne mwnajući, vwecG odavno uživao wu poečlskoj primeni jewika, Napori početnika, ne mogu se nazvali promake“ mim, niti imifatorskim, Oni su inveniivmi, Nlaba pesma” ima, ovaj jli oma, medoslatak, na koji može da se ukaže, a imilatorska pesma jesle lakva u Rojoj se može Ppoznaii podražavanje ove ili one pesme, odnosno ovog ili onog pešnika, Međutim, ma, račun pesme Mweojm je plod stvaralačke maš{e ne može se izreći nikakva MWritika, pošto je io nodražavanje poezije opšte uzev, Nikad više meće e pesnik osećati toliko imgspihisam, foliko swiguran u Svoj genije, kao što se oseća' tih prvih dana, Radu micgova, Olovik, počne da vwwi siramice. No, ima jedna stvar koju on još fadđu nauči, Ispiswujući reči, On se pyrivikava ma Tio da mapažu melričke Mkyantiete, on počinje da shvata, da, svaka izdvojena dvosložna' reć mora imati jedan od sledećih obrazaća: BA-BABI) BAB-BAili pomekad, BAB-BAB, dok udružena sa dYngim Tečima omm, može primiti obrazac BA-BA. Kada ofkrije neki slik ma Koji ranije miis pomišljao on ga čuvam w pamćenjn, a io je nn vika, koju italijanski pesnik možda nema potrebe da sliče, ali koja će engleskom pesnika biti ko„y\isnma., 1. mada tek mme da ispisuje reči, on je već počeo dwa čita prave pesme kvesmo i radi wzživanja. ” Mnogo toga, može da se Wake protiv aniologija, li mladiću kome gu čak i jmena, većime pesnika nepoznata, dobra antologija, može biti mnćčiteli od neocenjive vrednosti, Ja gam imao im izvanredmu srećueu dua sam dobio hao božićni poklon de la Merovu aniologiin „Dođile kk meni“, Onu je va, mewe imala, dva velika preimućstva. Prvo je to šio je sastavljena, sa mnogo nkusa. Čitajuči ie danas malazim vrio malo pesama koje bih izostavio, a nijedmm va koju smatram da bi se mogla, dopasti szmo čitaoćm s5% rđavim „mEkusom, Drugo wreimucčstvo ~ ie njen sveobuhvaini karakferT, S obztom na uzrast čitalaca Mojima dje nmamenjema, izvesne vrkie poezije m njoi nigu zastupljene, ali u tim gramicama postoji ipak izvanrednu raznovrsnost, Naročito je dragoceno kod te amiolomrije to BtO u mioi nema uwikakve literarne klasifikacije, što ona sadrži WDpoveđo, kao ravnopravno, mezvaničnn poeziju, fahvu kao što su nesmice pomoću koi se dem, u svojim igrama preDbrojavaju, i zvaničnu poeziju, kao to sw Tiifsove ode. To me je još uv samom početku naučilo da, počzija ne mora da bnde velika, pa čak

1) Prim. prtev.: B — KonsBonant A -— vokal

venskom dramskom : sys

dablinska

jima Živj tako

formi i “Jsećajnošt je način vota.

Odoš uvek stičku nijansu i

glašavane Kao i lu

nacionalne glumčovom postupku,

ideale našoj

Vizija Ššona O'Koeisia &ieva sklonost za

uskršnjeg ustanka, O? Keisi ı sio karikaturaine crte, odblesku u jednoj da su karakterni bili

dablinskog predgrađa, u pravcu maturalističke

ture i manj

neki izvitoperen i istovrć-

Tramska akcija

macio-

patos Wwskršnijih menifce- prot ovim „leWranlinn komšisicdh odmysa,

akcjje ĐOo-

odzvanja gorki smelb,

ironija i toga, ošslonivši se ma

stave zvezde Osnovno je obiopasnost da &e O” Keiši no) zasm 1 isključivo bilo kao sO- ma preciznoj slici

doživljaja, , Reditelj

o UuZroci-

nju već

i Branko

Crnoboti,

Marija Olga Špiridonović

periferija, bila, stalnom kontrolom ociološkog podatka a ovaj Je izvirao iz žiPretstava je tako jednu Jako naglašenu naturali~

j i to se Ošsećalo pre svega u dekoru, u osobinama, ličnosti komađa koje su na osnovnom

shvatanju pogođdovala je O' Keipotemciranu reč i uvećan efekt, njegova preteranost u tragici kao i _u KkOmediji. PBelović je podđvlačio. ove osobine i u, ličnostima. je naglate tako stilizovani

e mu doclovali kao široka slika naravi, Tome je doprinela i O! Keisieva zajedljiva opservacija na kojoj se zasniva njegovo posmatranje šivota,

kroz koju su se realizovale te Rkarikaturalne Crte poisećala je na farsu, Nasuu drami postoje i tragični akcemti mad se u Kengleskoj često igra kao Sserjja scena mraka u kojima

iskustva pozorišta Abi u Dablinu, telj je osnovnu alnošferu pretpromsšao u nećprestanom izviranju tragike iz farse (i Obratno) zasnivajućj taj postupak osećaja u irenutnoj situaciji, Tteđiteli je wa taj način pokušao da ritam komada učini israzitijim jer je Usled forsiranog gešta i vetorike pretila obpašmost od monotonije. Komad je tako imao uspone, pauze i padove neophodne za TAZ-

nu ops NIVARAMJE I OCEVJIVAVJE POEZIJE

mi ozbiljna, da bi bila doba, i da ne ireba da se stidimo takvih Takpoloženja, u kojima Me O8ećamo ni najmanju želiu da čilamo „Bozanstvenu MhomeFu“ ;

Tesnilk Woji želi da se usavršava treba svakako da buđe u dobrom društvu, ali, da bi om od Tog droštva imao Nhoristi i zadovolistva, potrebno je da omo ne bude suviše iznad njega. Nije mimalo sigurno da Je poezija MWoja, je mnajplodnije uticala na, Bokspiroyv razvoji bila i najveća poezija koju Je on poznavao, Čak i kad joe reč o čitaocima, ako 5e pomisli na fo MKoliku pažnju iziskuje svaka velika pesma, onda posiaje jasmo da ima nečeg mneozbiljnog wu pretstavi da svaki dan freb pročitati po jedna fnkvu pesmu. Remekdela, treba, ostavljati va veliko svetkovine duha.

_ da ne pokušavam da branim estotsku jeres da jedna tema nije, važnija od druvwe, ili da pesma mema, sadržine, ili dam nema razlike između velike i dobro pesme — jeres NWoja je, kako se meni Čini, suprolma, lindskom osećamjiu i zdravom razumn ali ja mogu da shvatim zašto on postoji. Nema ništa gore od slabe pesme Roja ie hiela da buđe velika, "ako bndući pesnik počinje de shva{nu da je poezija raznovrsBija nego šio je on to mvamišliao i da različite pesme može da voli ili ne woli iz razhčifih wzrokia,

Džumbur: Odn

Bad bi poezija, bila opšian pofreba i had bi zbog 4oga bilo prezauzetih profesionalnih ' pesnika, mogao bih da mamislim sistem, po kome bi neki pričmati pesnik uzeo nekoliko učenika, koji bi mu u početku samo menjali npijače, hasmije bi već kueali na mašini njegove rukopise, n na krajm bi numesin njega pisali pesme za koje je om suviše zauzel da ih počne ili završi, Učemici bi znaisšta mogli mešto da mauče, jer majstor, koji bi znao da će se njemu pripisivati Nyrivica na i masluga Za njihov rad, bio bi veoma sfrom prilikom mjihovog izbora i tradio bi se do Nraja da ih nauči sve fo &am zna,

VUslvari, budući pesmik wči zanai u biblioićei. To ima svoje prednosti, Muajsior mw je, dodasše glov i nem i me daje .pouke, miti kritikuje, ali učenik može sam sebi du irabere ma,istora koga želi, bio ovnj Živ ili mtav,. i tom mxuištora može da 5e obrati m svako doba dana ili noči, časovi %W besplatni, a žarko divljenje koje učenik gaji prčnia

%* „DVE PREMIJERE U BEOGRADU

vđfj akojje. Drama se razvijala

kako komad nema određenog niz pojedinačnij sukoba, a to je istovremeno hranilo i komične situacije. Sukobi su bili precizno izmijansinani i psihološki objašnjeni čak i Uu

dali su Kaplara\ đanske

kategoriju

trenucima. ŠP OOa bliskim žfatši, Tteđitelj je tačno osetio da bež wostojalo i njih t drami nema kretamja, da OVO RLO

je 8% ove umcinosti pojedinačmi konflikt.

Ritam pretstave i tih- pojedinačnih sukoba ređiteli je uvrOnalazio i ı naglašenoj vetorici koja je sama u sebi sadržavala i prostor. Replika je tako česio Određivala, i sam mdizanscen, dinamičan i uskovitiem.

Skoro ni ma jednoj. preistavi O a OOU godina, gluma njje ila tako đobra i tako ujednačena. Svaka uloga bila je mala studija u kojoj su se postepeno otkrivale sve nove i nove crie, Bili su to mali ljuđi čiji životi, osim Norinor i Kliđerovog, me igiskuju da, ih volimo ili mrzimo na nelim ozbiljnijim pĐremisima, ali i ljudi ı čijoj Se raždđraganoj ili jarosnoj retorici, grupom humorom i neuzdržapim ljutinama, i radostima ogledao temperament: jednog podneblja i jedne siromaštvom ojađene sre dine. U naglašenom · pokretu glumca povremeno se gubio sociološki podatak ali je dah tople poezije života bio stalmo punisutan. Gluma, je bila presudna za atmosferu, za ritam pretstave kao i za, mizanscen, Reditelj jie upotrebljavao tri raznolika poštupia i obrazovao je tri grupe ličnosti. On je pre svega oštvsrio grupu ličnosti koja je svojom farsalnom „alkcijom, groteslkno dimenzioniranim duševnim i f{izičkim pokretom imala igsrazito MWarikaturalno obeležie (ĐPiler i Mali- g-đe Gogan i Berdžis donekle Mlater — jer je om po nekim osobinama spadao i u treću grupu). U duelima vili ličnosti otlurivao se grubi huinon, ironija prema situaciji pa čak i farsa života.

Nesuprot njima stajao je khračni Đar Klidero kao nosilac tragičnih dilema. realizovan u Yea-

terima.

pod rakter„ u dobi}a,

eveszmi trageđije.

"Takom

karjka-

piranje

i ko-

'muesto

redi-

Drama svakako

delu

elu „HBiće niti

noša:

ma samom

unutraš.

bay ili

Dokle čovek ograničeno

menija đa će s čin u kom

lističkoj Tomi, U ovu supu spai engleški vojnici kao i pripadnici Ayvmije. Ne iako izrazito pretstavljali su te, i Kaplar. Kod njih osećalo se karikdranje ali nešto | što ih je činilo potpunim karak-

J. Milićević Džeka Mliđeroa u prevazi snage odlučivanja nađ mekotom enovči. ja. Osnovna crta KMliđerovog kanjegovom bila je tragičam međosiatak. predosećanja sopstvene nesreće,

Svoju Nomi TI, Kolesar je izgradila na suprotnom i nošt bila ie od početka učesnik 1 Služeći se pogffupkoni lirskog realizma oma, je u DYCIstavi oslvarila ufisak one Dlinufe tuge, kao otrovan gas fteške, koja ie Kcvarila raspoloženje vim ostalim junacima i opterećivala njihov doživljaj.

Veoma uspelu harikaturu zanesenog: mlađića, ko načim misli o socijalizmu, ostvario je S. Dečeymić., On ae trudio da pronađe osnovne osobine lika, i da ih lNarikira polinim Đokretom. Tako ja strasno dečačko oizražavao unazad zaba-

„lza zatvorenih vrata“ ho majpotpunije bDrvobitnu iazu Bartrove jlOBOUlije. Ovu dramu artr je bosvo tio nolkim ošnOViiian, BVOS učenja i DOO Pi dranaskcoj

svećena je problemu drugog: Honie će Bartr. i docnije, Q OG

ae e pažmjo, vcijalističkom ahvatanju čowek nalazi u sistemu trostrukili a Čovek-kozmos, ma drugom CON i čovek pre sebi. 9dpoRa, OJO više wistencijalističke fTilosofe O AJK AO i a, Po ijima je čovekova zavisno: drugih ljudi 'u tome što S a veđen jeđnoni ) bića za' sebe (dakle u Subjektivnog „saznanja njem i spoljnom život neprekidno mastoji MS O CUSM hači sa hategorijom de (pretstavom „njegova. okolina. raavijanju ovih Movie stencijalisti uče određen kao, biće Ioahkavica DOBI određen kao b eZe ni jednou il i Bijenit SHA pe ya obi

#8mo U odnošu na biće po sebi

Živi on je : slobodno" RON %a #6bey pade moše po Svoje biće po sebi, tak a tek njegov pošlednji še angažuje konačno

fom muajsioru jeste zarantija da će se on takođe mnogo trudifi dn, mL, ugodi,

Ta mu ugodi vnači dan #a podražava, R= nemogućno dje podražavali nekog pesnika iako da se io može poznali, ako se ne obya{i pažnja ma svaki detalj njegove dihocije, ritma i mačima ošećanja, Todražavnjući svog muajsiora, učenik stiče ćenrora. Mo god piše poeziju, poznavaćče iakvog „kritičara koji se iniereswuje samo za jednog pisem i Koji se bavi samo delima, Rodja još mne postoje. Od svog cenzora pesnik ui da postoji samo jedna prava reć, jedan pravi rikam i jedma pravi forma. hem obzira ma fo, kako ih nalazi, inspiracijom. pukim. slučajem ili posle mnogo čas0Ova istrajno iražemnja. Ono pravo JOŠ mijče ono realno, jer ućenik w ovom, slučaju jmm mWlogu „(Vireć u rukama, ariiste koji govori iz frbwba, ali je ipak odmakao od nopšične poezije; om smd uči kako se ĐIŠG pesma. On će Wasnije ghvatiti koliko je važna umetnost; podražavanja, jew će dosta čeBio mornfi &amog sebe (a podražava, a OB ; el

Moj pulvi majstor Dio je "Tomns Mardi, i ia mislim đa je fo bio vrlo srećan izbor. On ie bio ćobar, moždn i veliki, ali ne suviše dobar Desni, Moliko god Bam gi vOleo_ čak i ja sam mogpso da vidim da je njegova dikciim često teška i usiljena i du wu mnoge njegove pesme prosto slabe. 'Fo mi je davalo nade. dok bi me neli besprekoran pesnik nagnno w očajanje, On je bio mođeran, ali ne suviše moderan. Njegov svet i njegov” osećnjnost bili su mi dosta bliski — interesaulno je da u nje-

·govom Jicu imxw irapaine sličnosii a licem mog oca — fako da me podražavanje MJega vodila K

meni, a mije ndeliavalo od mene. ali fa bliskost ipalk- miie bila tolika da bi vbrisala moi identifet. Tada bih gledao kro» mjegove naočari, osećao sant ba izvesno naprezanje očiju, Najzad, vazpovršmosf miegovog meka. niečgovn, ljubav prema Kkomvlikova nim strofamsa. pre{isfavljala je za, mene drapocenu vežbu mw vešijmi pisauja. Ja, sam iakođe zahMvalam šlo moj prvi majstor nije piBao U slobodnom stihu, jer bi me fo moglo dovesii ı iskušenje da poveruiemi da ie Jaše pisati slobodnim tihom mezvo sluŽili se strožijimi formama, dok danas zvuam da Je iv beskvraino feže. - i

Sad„ se ziaveša diže mad scenom kojn potseća ma, finale dragom čina „Myijstora, pevača“, Nazovimo je Skupom mčepjka. Dolazeći sa svih strani, nčenjei se okupljaiw i otkrivaju da sm oni OVA, generacija. Neko uzvikuje reć „moderno“, i pobuna je počela. Ofkriveni sa movi pesnici i Rritičai ikonoklasti = dok sam ja bio student, neki Writičar jie „još mogao da piše o g. "'. S. Kliotu kao O „Dijanomı "helotn" j poezija koju ovi novi auf{oriteti preporučnin postčmde Kamon, a ona na koju se Mi mršte. bacn se Toro prozor, Tmzm, bogova, koje lcrifikovafi znači svotogrđe. i đavola, čiie ime niko ne sme da pomene TĐez užasavanja. Očenici su vgledali velikm sveflost, dok njihovi učitelji seđe u tami i u senci smrti,

gedan učenik olkriva dn poskioji vpačajna Veza igmeđu izjava „MDamas navršavamni devefmacst godi" ma“ i „Panas je dvadeset 5 prvi februsr 1926 modime“. Ako mu je to ofkriće i jagno, 10 je ipef ofkriće koje om mota wčinili jer. dokle god me shvalii dm ve mnoešme koje ie pročitao, ri, MKeliko bile različite. imaju im zaiedvičkn Watalkteristiku da sw sve mapisann, đoftle omo to om sam piše neće prestati da bud” modražavanje. Op smeće vnaii šim, sam može da napiše dok me stehne opšte saznanje o tome Mia trebm pismfi. A fo je ono čemu stariji me mogu dw #m moouče mrava rbom toga Slo su sfariiil; on {lo može nawufifi pnamo oj fVoOJIM saAWMčenika. s„ MNojimnm ima zajedničko {io da su oni mjeoovi gavrememniti, :

Ovo oiWkriće mwije sasvim prijatno, Rad mladi govo”s o puwčlosti kao o feretn koji Je Yadost vbacifi, 55 njihovih veči čćeško *foji gorčinnm i siral pre“ svešće 6 tomo da ih prošlosi meće izneli na svojim leđima, i

'Kritičke izjave eenzroru su MWvek polemicčki savefi koje on daje svom pesniku, ne kao objekftivnmm istinu već ao putokaz, a kod mladih liadi MNo,i se rade da olkviiu NhopHhtveni idenfite{ sasvim prirodno pokštoji fendeneii„ da ogorčenje zbor iogm šio još misu nspeli izraze sa Fepstiinomt i preterivanjem.

Ako neki sftudent jednog danm izjavi Svom, nastavniku dua jc Džertvmd SNfejn majveći pišac Sviln vremena ili da Sekspir ne vredi mišta, o mstvari Waže sato olprilike nešto kao: „Jm JOS me nau šta i kako dn mišem, ali juče, dok sam čitao Džertrud Nteju, došla mi ie pomignmo dna sam mnša0o Tekonje“ ili „Dok Bam iuče ćitno šekspira, shvatio Sam da je jednnm od mojih rešaka n pisanju tendeneija ha reftoričkoj bombas{ičnosti",

Moda i snobizam su talođe dragoceni Whao odbrana od pretrpavamja knj evnim proizvodima, U vek je bolie pročitati pažljivo nekoliko Mmnijjiga, bez obzira ma, njihov Kvalitet. nepo prelistati množe, A m nedosta(ku ličnog nkusa, koji se me može iormjrafi prekonoć, snobizam dje iBto toliko dobar primcip ograničavanja kao i hvaki dragi.

čenim., držanjem., a. dićaktičko-površnu obrazovanost wtiliovAnom” io

[6}35}4] CB | Gra- dikcijom odlučnih i jasni} Nova.

difezenciranu Takođe veoma uspelu Lkayvjik Hella Tu (nacionalno-romantič; svakog ed atoša) ostvavio je M. Aleksić is kao Piler. U sitnim mođi{ilkovaje nim polcretima, u glasu koji je bio prividno smiren nepreštano sc osećala razdračenost koja, je. na samoj ivici strpljemja.

RR. MPrersari kao g-đa Gogan 17vrmo je dočarala lik brbljive, prostosrdačne Žene kola živi po površini događaja i čija &e mašta, pokreće samo da dočara mina= vično-smešne mprizore smrti j ĐOgreba, M. Ajvav kao MFlafer i N. Miku li kao g-đa Đerdžis ostavili su majdublji utisak. TPiosto je meshvatljivo kako je M, Ajivažz, iako je neprestano ošstajao u rugu sličnih mnjijamsi, uspevao “a mevrekidno olkriva sve nove crie ovog junaka i da jednoj gOtovo karikaturalnoj pojavi ulije neki epsku širinu. U. glumi N. Mikulić bilo je nekoliko izvrsnih irenutake kad se iza naturalističke kamikatore otkrjvala slravićnošt apokaliptiičnil} šlutnji,

x x *

mzainmo đubij

je izgradio lil

tumačenju

ta Jlćjedini često nevidljive

TRS>

koji na Knjiški

U cCĆCTELJEU 212»

IZA RATVORENIH

VRATA

ima interćs za mene tek MWtolik ukoliko je jedno atubo LO O: NO mene, i obrnuto ukoliko Robi al ažaVa moje Ja „to jesi koliko e eainia Sam ja, predmet za njega, S ob RM VOR zitom „na tu huzždu, piema kojoi

šam „ja predmet za sobe, tek

otkriva

ona

tamo hod drugogz Š aLtće . goga, ja molran ništavilo", polkio- ado Orimnanje" mog bića od Po oegzisten- Boga.“ Taj „nerasmyrsivi sn-

kob u okvira kog j

1 Kog se vaspravlja Ba ojnu slobode, teskoba i čipa Sho kite kana bra tvorenih vrata“, OB NO a?

Kako je želeo da stvovi filo~

Čovek pre

Poslednja dva

zanima.j E Sofij | JU eg SOžiju. u dramskoj akciji Sattir dayia i 96 Je Stvarao jednu maročitu dra5 Taatun&iju koja je odgovarala JeBOVOj mamePi, On je izrazio

glediš E BRODA da pozorište karaktera eh da iednom proteklom YreDWdG. 8 da ie neminovno da On0D ie enjeno bogorištem u ko nežyaož inira situacija (Wojm se Konak a VB Mhvatiti kao odnoš i ay entno određenih ličnosti) Fave? ne e Se mlavmi imteres usme a na. odvueđenu slobodu okova 5 u CON MN U viziji ovog: niš DO Sebi hra- _ slab. Je pre sveža tiragičal BODA ai Za sa sloboda je ono šušfimslko što iće za sebe pe „LOtETiva Wmmesto sudbine, Čoi b HOR, morao da. postame nešto odpsadvidljivo,. nešto ·Bto biva Potita u svakom +renutku. WR Koa usklađivanja događaja ETNA drma adbačivan ie U aefiyit PE niie želeo da viđi 9 sVOiIE o Tormirane MWaraktere i ila dramama i mameta mu Č.bila da stvori takve ličnosti

kroz kategoriju totainosšti

o svom

izjed | bića po se Koju o nu „daljem kategorija egzi da je Čovelh,

jer ova postoje

(kao biće

odredi. BR | a koje s Ž OS tih aveja eter aBUra~ o izabrali O a o S 085 Zvesmo stanje teskobe Ste okrenu omom” put, OCH prekidno ngaiojanie 340 1 ne ierminimam supratnom., Indedva bićm, iđeniičios da se ta od osnovni je besummje jedno ; Š _ uji: otuda ı Snovnih obeležja ·ove dram e Biyal a ne ja ove dam Pleša u Sarirovom homadu di O EEX jedne vesti Tel 80 Žal ab Snč Walia

šeća, u mehanizmu ·

biše: „,Dyruži OSE šugerira pomisao: nije

uacije