Књижевне новине

ANKETA:

Fi}

Skoro je nemoguće pretpostaviti Čaplina Ejzenštejnu (mada su prividno dijametralno suprotini), ili Karnea Kleru, Ležea Drejeru, Flaertija Bunjuelu, recimo, ili Lamoyrisa Velsu, ili Diznija Mak Larenu ako baš hoćete; teško je čak glasati za Klera iz „Velikih manevara“ a pritom ne misliti na Klera iz „Dajte nam slobodu“, onog istog Klera koji je pravio „Međučin“!; a kođ Forda, naprimer, da 'Hi-bi se uopšte imalo kuraži upreti prstom u „Mirnog čoveka“ nasuprot „Poštanskih kola", iza kojih stoji monument „Potkazivača“? 1 tako beskonačno, sumnjajući, kađa se misli na umetnost i na njene bezgranične, široke i vijugave tokove.

" Pa ipak, u čoveku postoji velik klavijaturni raspon koji je iskljudela koja su

čivo njegov, i ona svojom čuđesnom snagom uspela da sa tog instrumenta izazovu totalni bruj što ga okupira do nezaborava, onog na osnovu koga bez razmišljanja uzvikuje: TO! mogu se tim isključivo subjektivnim razlozima (na osnovu. kojih je i izlučeno jedno takođe isključivo sub jektivno merilo vrednosti) odvojiti dela najbliža čovečjem srcu i zato u trajnom „posedu njegove memorije.

Ako bih tražio zajedničku nit filmskim delima koja za mene izvanredno mnogo znače (a to su ona što se od Drejerove „Žane od Arka“, Ejzenštejnovog „Oktobra“, Čaplinovih · „Svetlosti velegrađa" uz koje, ma koliko apsurdno izgleđalo, moram da stavim i Bunjuelovog „Andaluziskog psa“, preko

a 20)

DVI KOJE VI

Tako je zbog zakašnjenja poslednjeg broja „Književnih novina” rok za predaju odgovora na prvo pitanje naše filmske ankete bio veoma kratak, ipak smo primili blizu tri stotine odgovora iz cele zemlje. Redakcija je odgovore pregleđala i sredila kako bi ih, po završetku ankete, mogla staviti na uviđ komisiji koja će sve odgovore još jeđnom pregledati i odlučiti kojim će se odgovorima dodeliti najavljene nagrađe, bez obzira da li su ti odgovori već objavljeni u našem listu ili će biti naknadno štampani. Ovoga puta redakcija je, po svom vlastitom nmahođenju, odđabrala neke od prispelih „odgovora (ili samo pojedine njihove đelove) i objavljuje ih u ovom broju, da bi čitaoci imali uvida u kome se smeru razvija naša filmska anketa.

Takođe napominjemo đa će se uzimati u obzir kvalitet napisa bez obzira na koje pita-

Učesnicima ahkete ~”

nje učesnik odgovara, ali će se, isto tako, uzeti u obzir za nagradu i oni učesnici koji budu uspeli da interesantno odgovore na sva „postavljena pitanja (kojih će biti ukupno četiri). Zato prođužujemo rok slanja odgovora na naše prvo pitanje i učesnici ih mogu poslati zajedno sa drugim odgovorom ' zaključno do 15 jula 1957 godine. Čitajući prispele odgovore, ređakcija je stekla utisak kako mnogi učesnici nisu shvatili da ie u prvom pitanju najvažnije bilo obrazložiti zbog čega se pojeđincu određena vrsta filmova, ili KkonKkretno navedeni filmovi sviđaju, bez obzira kome žanru oni pripađaju. Nadamo se đa naše drugo pitan ı daje više mogućnosti ljubiteljima filma đa slobođno izraze svoji odnos prema najpopularnijoj umet-

nosti u svetu.

| m M i O a O a o_O M u ———

Fordovog „Potkazivača“, Flaertijevog „Čoveka iz Arana“, Karneove „Obale u magli“, Malroove „Nađe“, De Sikinih „Šuša“ i „Kradljivaca bicikla“, Velsovog „Otela“ Kajatovog „Svi smo ubice“, Litvakove „Odluke pred zoru“ i Kluzoove „Nadnice za strah“, protežu do Latuadinog „Kaputa“", Kazanovog „Istočno od Raja" i — naročito Felinijevog: „Druma“),

Redakcija „Književnih novine” . postavlja čitqocimc 4 pitemja na koja treba da. odgovore do određenog roka,

Noajzemimljiviji odgovori „objavljeni i nagrađeni. Nagrade:

JI, 30 ploaćenihb Bioskopskih ulaznica u dobiinik nagrade sam izcbere.

na. sva. četiri pitcmja biće

bioskopu koji

___IL Dve nagrade po 20 plaćenih bioskopskih ulaznica u bioskopu koji dobitnici somi izctberu. e TH. Pet nagrada po 10 plaćenih ulaznica u bioskopu

koji dobitnici sami izaberu.

Osim toga, objavljeni odgovori posebno se honorišu.

KUPON BROJ 2. ~ Pitanje: NAČUJETE SA

DA LI SE PRILIKOM GLEDANJA FILMOVA IZJEDHEROJEM ILI NEKOM DRUGOM LIČNOŠĆU

e | FILMA I U KOM SMISLU? ~

Ime i. prezime

Nara! ri ;

7.% ~

·'OObrazložen odgovor (i odgovor iz: ptošlog broja) sa prilo· ženim: kuponom poslati najkasnije do 15 jula na adresu

„Književne novine“,

(10

Francuska 7, Beograd,

za filmsku anketu

Tai

mogao bih je naći tek posle svesnog napgra u traganju za njihovim zajedničkim koeficijentom definisanim vrlo nesigurnim rečima: ta dela naslućuju tragediju ljudske jedinke koja neizbeživo oscilira između „sopstvene samoće i drugih ljudi, društva i prirode koji je determinišu. |

I ako bi ovakva magličasta, ali za mene jedino mogućna defini-

68%”

cija mogla da sakupi nabroiana dela u jednu vrstu — evo je. Živojim Pavlović

Nisam gledao sve domaće filmove; to je vjerojatno razlog, što o đomaćem filmu imam bolje mišljenje od nekih profesionalnih filmskih kritičara, koji su po službenoj dužnosti morali gledati i Hoja-Lero. Stoga već na početku moram đobaciti spomenutim kolegama: naši se putovi razdvajaju. Međutim, kađ bi me neki mlađi i još neokaljani nađobudni filmski režiser upitao, od koga domaćeg prethodnika da uči, usprkos svemu savjetovao bih mu: me okreći se sine. Negdje između ove. dvije izjave nalazi se i moj sud o do„maćem filmu. . '

On: je naš, toliko naš, sa svim svojim nedostacima, đa' je.u cjelini uistinu na svoj način ogledalo vremena, premđa.su i neke suvremene · teme. ostvarene na način, koji. bi, više odgovarao — Anikinim vremenima. Snimani ma Ssvojioi zemlji, usred njena dinamičnog puta ud socijalizam, naši su filmovi, i kao dometi i kao promašaji male stvari. No, još uviiek neki 'ljudi, čini se, nišu shvatili, da. sa

i —— _ — "——

| »Gram pri« u Kanu: »Prijatelj-– sko ubeđivanje« Vilijema Vaj· lera, sa Gari Ruperom u glav noj ulozi i mo male i đetaljizirane teme mogu

· postati veliko filmsko djelo, a da

može biti umjet-

priča o fabrici ne duboka i istinita

nost, ako nije priča o ljudima.

Još uyijek neki traže djelo epo-

he, ogledalo čitave naše komplek-

sne stvarnosti, kao da ona stane na „ograničenu dužinu filmske vrpce. Vide dramu, i tamnu, sje-

novitu stranu, pitaju gdje je ko-

međija, vedrina, svijetla perspektiva? Malo smjeliji scenarista ili režiser sklon eksperimentu lako bi mogao postati u toj klimi — sumnjivo lice,

Prvobitna „originalna „zamisao, dok prođe kroz labirint svih nadležnih faktora filmske proizvodnje, mnogo “izgubi od svoje #svježine, zato nije pretjerana tvrdnja, da jedan „wosebujan i film, kao „Građanin Caine“ na pr., još uvijek ne može izaći iz nasih filmskih studija.

Društvo daje pare, pa ima pravo i dužnost, đa se na sve odgovara– juće načine pobrine, da to ne buđu zle pare, odhujale s vihorom kao,

milijuni na otoku; ima pravo i dužnost da se brine za domaći film, to svojevrsno Oopćinsko dijete, ali postoji još

jedan faktor ličnost stvaraoca! Kako usklađiti sve objektivne uvjete, da ne smetaju previše subjektivnom stvaralačkom entuzijazmu jednog filmskog genija, ako se takav slučajno pojavi kao svoga tijela (i đuha) gospođar? Ovako, i istinski umjetnik kao Bojan Stupica, koji se bojao da na filmu ne padne u stupicu klišeja, ipak se na kraju obreo — u mreži kompromisa. O tome bi valjalo razmisliti, jer veliki stvaraoci uvijek iđu, barem. malo, ispred ukusa sređine u kojoj stvaraju. |

Veliki i mali — nije li to mozda priča o našim režiserima, malima, razumije se, ne velikima, jer takvih još nemamo? Nakon neđavne afirmacije u inozemstvu, oni se u našoj dolini mira nalaze pred suđbonosnim trenutkom „odluke, jer

· ih očekuju sve teži zađaci. Zauv.-

jek je prošlo vrijeme, kad je vrijedila parola: svi na more, kad se snimalo rađi zađovoljenja nečijih bolesnih ambicija, kađ se trošio novac na čarobni mač i na rezlične ciganke, Hanke, Sofke i Šćepana Malog, na otrcanu pjesmu na kumbari i malu Jole. Mislili su: Živjet će ovaj narod (filmski) tako još dugo. Međutim, takvo olako shvaćanje, u kome su glavnu riječ imali điletanti, doživjelo je već svoj posljednji đan. Sada nekoliko ozbiljnih umjetnika iđe u potragu

Proljeće je, đa ne kažem Vesna za dobrim scenarijem.,

Prvo smo upoznali iskrivljeni, jevtino slikoviti mit o toj zemlji; desilo se to, možda, u nekoj prohladnoj berbernici našeg detinjstva čiji je zid, krasila prašnjava litografisana smrt cara Maksimilijana, a nastavljalo se tu, doskora, posređovanjem onih nekoliko meksikanskih filmova koje smo gledali u prepunim dvoranama bjoskopa.

· U trenutku prvog kontakta sa tim

delima često smo požurili da kažemo: eto, to je ono pravo! Ali sada je jasno — Meksikanci, stvaraoci tih- filmova gleđali su svoju zemlju očima odđveć nepronicivim i malim zadđovoljnim, qleđali su je očima stranca. Otkriće Meksika i istine o njemu palo je u deo trojici „ljudi spolja:, Hjustonu (Blago Sijera Madre), Bunuelu i Ajzenštajnu.

Ajzenštam nam pokazuje istinski, drukčiji Meksiko, no Meksiko je omogućio da upoznamo i drugog, izmenjenog Ajzenštajna. Čitava, ogromna područja ljudskog postojanja preko kojih bez pomena protutnje četiri njegova filma o Revoluciji u Rusiji, žrtvovana Svesno monolitnijem prikazu zamaha Revolucije, ovđe su, u fragmentima neđovršenog đela Neka živi Meksiko!, uzbuđeno istraživana i velikođušno poklanjana, nama, gledaocima. Mađa su već · u Generalnoj liniji prisutne izvesne scene čiji je. naividniji beleg smiren i rađošću tihom zračan lirizam, ipak kao retko, neprocenjivo vredno obogaćenje primamo pojedine đelove Ajzemštajnovog meksikanskog filma. Tu je sve usporeno, spokojno: na ekranu se lagano smenjuju slike, baš onako nežbrzano kako su se ukazivale samom stvaraocu: treptaj lisnate grane, tamna površina vođe, osmeh ili zmijuljavo crnilo pramena vlažne kose na belini grudi jedne devojke. i

Takvim trenucima se me iscrpljuje film Koji je Ajzenštajn zamislio. Daleko, od toga đa potcenjuje mogućnosti i đa „postavlja granice · primenljivosti filmskog jezika, Ajzenštajn je hteo da na čini film koji će biti poezija, ali, ujedno, i istorija cele jedne ze-

avangardđistički |

je, i gledam u parku pred Sveučilišnom Kknjižnicom bučno društvo naše besmrtne mladosti; jedan od njih, što nosi crveni cvijet u zapućku, govori nešto glasnije, pa i nepozvan čujem: „Jeste li kibili zenicu? Vrijedi kartu više, makar je naš film." Znači, led je krenuo. Drugim riječima, to znači: i naš je film počeo osvajati našu publiku! Nisu li to zapravo one Vedre perspektive, u uvodu spomenute! . No, iskrenost prije svega: nije svaki film snimljen kod nas ujedno i naš. Pogađate, da je riječ o koprodukciji ili o gorkokisela dva zrna grožđa. Kad bi samo bilo dva! Ima ih već tucet, a sve ih nadmaša — klisura banalnosti izmišljenih u nekoj kući na obali (našoj!'). Sve mi se nekako čini, da smo od poslovične gostoljubivosti, zbog koje — državajući staru tradiciju ·'nuđimo svakom gostu kruh i sol, imali više soli nego: kruha, Nakon tolikih gorkih iskustava, već je vrijeme đa se opametimo, soli u glavu, pa tek onda na pregovore sa strancima!

Oibriće Mebsihbd

mlje, čitavog jednog naroda. Njegov film bi u svom konačnom vidu bespogovorno bio najzamašnije ostvarenje u okvirima umetnosti našeg vremena, on bi nas suočio sa samim tokom istorije. To je pokušao samo jeđan čovek pre Ajzenštajna — Grifit, i ni jedan posle njega. U svakom od prelomnih perioda Ajzenštajn je smerao izvesnom „koncentrisanju · suštine, zbivanja u živote čoveka i žene,

približujući njihovim „posredstvom

smisao tog istoriskog trenutka budućim gleđaocima. Kraj filma, proslava dana mrtvih je u njegovom planu imao značenje konačnog pokopavanja svega užasa prošlosti, poslednji kadar, onaj nasmejani dečak, pretstavlja neuznemireno, osmehnuto iščekivanje buđućnosti. Naravno, sve Ovo se samo naslućuje u filmovima Bura nađ Meksikom i Vreme na suncu rađenim po materijalu što ga je Ajzenštajn snimio u Meksiku. To nas, stalno, za trajanja svakog od ovih filmova, potseća da je neđovršenje filma o kome je sanjao bilo za umetnika: uzrok uvelc

prisutnog bola. No baš mnesavrše- |

nost i konačna neuobličenost – terijala koji smo viđeli (i OLSBBEVO nog smisla koji bi mu dala montaža samog autora) · omoqućuju nam đa bliže upoznamo skrovite zakučaste puteve nastajania filmskog dela. Dok, jie u književnosti dovolino da se mašimo · kolekcija sabranih dela jednoq autora pa da nam se, recimo, ukaže preqledna i jasna qeneza ijedne pesme Kroz više različitih i sukcesivnih verzija takav uvid je nemoguć kađa je u Ditanju film. Filmovi ili ostaju u Svom konačnom “svelom viđu iti iko su neuspeli (često, no oceni tr

govaca) bivaju uništem:i ili osuđeni

na mrak bunkera. Otuda je šteta.

đa Jugoslovenska ~ Kkinotel I moqla da uključi u svoj OPOROARNN tzv. „građu za proučavanja“, MuZela mođerne umetnosti u Niu-' jorku „kojia se sastoji iz svih DSBnađenih verzija ojeđinih ebi Aizenštninovoa filma, Ta HrBBa O. moaućuje mpraćenie rasta jao Senstya oj i aio oona šavršenst ji ie Aizemšta : wnželjnim., | Paki aaa ih, čijem formulisanju ne stoji kao Drepreka' nepoznavanie GOIRORULO

Na kraju, poželio bih đa naši filmski umjetnici stvaralački iskoriste veliku, upravo neprocjenjivu pouku talijanskog neorealizma. I da očiste svoje redove od diletanata, što su jedan od pojmova, koq je je donio spomenuti neorealizam, shvatili na svoj način. Mislim na pojam „naturščik”. Oni bi, naime, kađ (im) ljubav dođe, i kad bi dobili odobrenje za realizaciju beskrvnog scenarija, tražeći protagonistkinju, t,j. nat ur šćika među prolaznicima na ulici obično više gledali na tur i Šik nego na glumački “+alent, što je i dovelo do toga, đa ni nakon deset godina nemamo ozbilinu filmsku glumicu, afirmiranu kreacijom neke veće uloge. Nađalje, poželio bih, da naši filmovi postanu barem tako popularni kođ naših ljudi kao plavi 0, ali ne kao plavi 9 — film, već kao plavi 9 — bonbon. Tađa ćemo, zamišlieni nađ retrospektivom našeg filma i vjerujući u mjegovu svijetlu perspektivu. s još više pravi zaključiti: nije bilo uzalud...!

Vlatko Pavletić

„građe“, bi bio: svojim projektom adaptacije Američke tragedije i nedovršenim filmom Neka živi Meksiko! Ajzenštajn je bio na domahu suštinskih novih otkrića od značaja i za njegovu ličnu evoluciju i za. evoluciju filma; gubitak nastao nemogućnošću realizacije ovih dela bio je ogroman i za Ajzenštajna (za njega i presudan) i za filmsku umetnost.

Branko Vučićević

KNJIŽEVNE NOVINE

List za književnosf, umetnost i društvena pitanja

Uređivački. odbor: Oto · Bihalji-Merin, Miloš 1. Baoadić, dr. Mihajio Marković, Peđa Milosavljević, Dušan Matić, Tanasije Mlađenović, M. Pa-" nič-Surep, Vicko MRaspor, ing. Rajko Tomović, Risto Tošović, Eli Pinci.

Odgovorni urednik: . DUŠAN MATIĆ

i Dire ktor TANASIJE MLADENOVIĆ

· List izdaje ·Novinsko-izdavačko pređuzeće »Kultura«, Beograd, M. Pijade 99. Redakcija: Francuska 1 iel. 21-000 tek, račum:

10 — K. B. — 33 ra aĆ, Ž — 28

List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj Din 38. Godišnja. pretplata Din. 600, .polugodišnja Din. 300, za inostranstvo „dvostruko

Tehničko-umetnička oprema Dragomir Dimitrijević Štampa „Glas”, Beograđ' Vlajkovićeva 8.

KNJIŽEVNE NOMINB