Књижевне новине

Put ka zaboravu

Ja rekoh već da šuma čudnog ima Obala cela gđe vajar naš prebiva.

STEFAN: ., To đuh moj šumi avi I u drvo svako lepotu ill . I neko tajanstveno i magiju još Kao što jezero je Ili moja bit.

VESNA: : I mag on je. Ko bi reko bo?

BORJANA:

Ne znam. Al rekla bih i io

Gleđajuč taj kamen iz kog žiyot —n San i mutni zvuk izvlači sam. STEFAM:

Zar rekoste đa sviđa vam se moj rad,

BORJANA: i

Da naročito torzo ispod kog sedim Rekla bih da osećam kako struji Krv tog mlađog tela što čeka

Ko čas neki nepresušni, gogrd Čas ljubavi il života svog. STEFAN:

Volite umetnost izgleda mnogo | Dođite da pokažem crteže vam mvojPp,

BORJANA?

Slike i crteži vaši, alto su kao i figure te Onđa još svet jedan otkriću - Danas, TI moram reći đublji još

Nego što beše kraj jezera ee

STEFAN: ERJE)

Dosta, đosta. Za rađost još rano je Mnogo. Jer sve ımapred Neizvesno je. Sađ... Gledajte To leto beše puno i rascvalo Nad vrtom tim.

Uđalji slike BI

Čiji miris zvuči kao i temmi

Zid što zaspa pod svetlom sav. Ja bejah tremutak t vrtu tem . i navek mi osta njegov kut

Ta klupa pozna gde nikog me bi T staza što se u travi satre,

O, mir beše u vrtu golem

# u daljini... ;

BORJANA: A ovo šta je?

STEKANM: ___

Obala na kojoj seđah đuge

T viđom obuhvatafh vodu

Kao pauk što ogrommu kap

U mrežu svoju čudno tka,

Za taj mi crtež beše

Došla i uspomena kao: vir

Jer sve mi ličilo je na more neko Kog sanjah uvek deckom dok bih.

BORJANA? Gledajte kako sedi žens ta Pođ maslinom što srebrom &ja pe „Dal mesecćina to je, il sunčev zrak Niz podne svinut,

STEFAN: 1 Ne, suton samo kad Se začne I kroz široki bluđi list,

BORJANA: _ | . Tek srećni vi ste jer svet Stvafate kakav san vam Pruža, a uspomenu svaku jave Što bljeskom nekim nekađ zasja U dah unosite svoga sna.

STEFAN:

Pa i san nekad nije eno što traži u nams aorlo Bit naša. Zato kađ pejzaž zasja meki

TI đugo u kosti plamen bdđi

To više je i san nego.

Al gledajte ovo, u pustom građti bejah ja

I sunce Što niz stube se prosu

I zraka svojih čudni đađe pir

Beše u meni. Te đugo snivah 88 šuncem fađ, Uz stubove se puste puzah, 1 obli

Mramor vila tih,

Zato i crtež taj je Vreo

Ko sunčeva jara u vrtu tihom.

BORJANA: OM e O kako divno pričate vi.

Ja svetlost. vidim. ] sunce eto

Kađ niz polje ko dah : „Sto guši šume, oblak se zgusne i divlje leto

U pođne bukne, ko užas svega. -

STEFAN: +

Ja nikađ dugo ne govorih tako

Ni sa kim o rađu svom.

A s vama eto, đelić svaki dđoživljujem opet,

—

PIREA

„KNJIŽEVNIH NOVINA“

ŠOAie WiHSgROVIĆ

· Kao da je svitalo.

Sa kamenom podgrađenog obronka dopire kreštanje.

Gde je to odnela velika bela dakota — hoće li moći da e. vrati, gde će se to vratiti, ko će se to vratiti, kome?

Kome?

Crveni krov sakrio se na crni, leproznim cvetovima obraslj obrohnak, i do njega nema staze, nema prolaza, dok LOR beložuti cvetovi rastu sve više oko nje.

6 Gdđe je ta velika bela đakota da je vrati u ono jutro, u ono jutro..

U koje jutro!

Čuli su se koraci na stepenicama,

Zatim su prestali,

Zašto su prestali koraci na stepenicama?

Nema koraka.

Nema stepenica.

Zahujao je lift — cela zgrada hotela je zahujala,

Ništa,

Niko nije zakucao na vrata.

Niko nije zakucao na vrata — na ta vrata kojih nema.

Trbušati sredovečni ljudi i deca, žene u crvenom potpuno pokrivene glave, vitki ženskasti dečaci u belom vrveli su dvoranama na četvrtom spratu,

Svi su nosili bele platne metle sa visokim tankim drškama.

Svi su nosili bele poveze preko usta i nosa,

Ustvari, to kao đa je bio koktel. Koktel u Diplomatskom Naselju

Ačarija, „Učitelj, sedeo je na stočiću, uzvišen, na belom platnu, zapa:jenih očiju čudnom bolesničkom vatrom.

Držao je Biser u ispruženoj ruci a kad je naišao fotogra! koketno je zaklonio lice,

Fotograf — to je ustvari bila Žanet.

Imala je šajkaču na glavi, a mesto fotografskog aparata nosila Je, pod golom miškom, dve Knjige, okovane u crno kao njena dva kovčega sa vunom i kožom,

To su bile Knjige o partizanskim mostovima i Knjiga o indiskim haridžanima.,

Onđa je Žanet počela da se svlači.

Knjige su se odjednom pretvorile u kornjače.

Žanetina jedina dojka se. pojavila — i sve su se glave zacrvenele, 1 Ačariji, kao đa je baš tog tremutka, nad svima, i ljudima i ženama i ženskastim dečacima i decom izvršen obred čupanja kose, pramen po pramen, đok lobanja ne ostane gola, i krvava.

Krv je tekla sa lobanja na obrve, na uši, na usta, a Žanet se izgubila, nestala u još mođrom hirurškom Šavu, u zaseku grudi na mestu gde joj je bila otsečena dojka, i mesto toga modđrog Sava, mesto tog hirurškog zaseka na zvanice je odjednom počeo da svetluca, sa neredovnim prekidima, Biser.

Nije više uopšte bilo Žanet — samo Biser.

Ačarija, Učitelji, obadđao je belom platnenom metlom, tankom drškom bele platnene „metle Kkrilatog slona iz države Šan, besno,“ jurečći za Nađeždom, iz dvorane u dvoranu, zaglavljujući se u ranastovima. Slon iz države Šan je monotono trubio kroz nestašno ispruženu sur]u.

Koktel se ođ toga uznemirio, :

Zvanice su počele da se iščuđavaju zašto Nađežđa neće da se pretstavi Ačariji. .

— Tako je ljubak taj slon iz države Šan, zar ne?

— Gospođe, ođe u Godđavari!

— Ode pod Branu!

— Kao slika, kao lotos — zar ne?

„~ Gospođe, ta surla!.

Giyaaa kao da se sve nekako pomaklo, taj išta: o ·Ačarija, Učitelj, ponovo je na svom uzvišenom stočiću, boso-

log, ispucalih stopala.

Ona, Vera, sedi na balkonu obloženom crnim krepom. Drži obe svoje dojke u rukama, čekajući đa se Nađežđa pojavi, mrtva, na površini vođe, pored Brane.

U krilu joj je, između nogu, glava savetnika „Maksimovića, ali savetnik' Maksimović je ustvari žilavi, đugački delfin kome je smoking preširok.

- Tole su nekoga sahramjivali.,

Pod balkonom je stojao ođređ vojnika 1} prazan lafet. Jadna grupa krenula je u mrtvačnicu da iznese mrtvački kovčeg — sve se ustvari đogađalo pređ ulazom ı Novo Groblje. Zatim je povorka, sa Tafetom, krenula i zastala do grobnice Ilije Kolarca,

Zalemljivali su metalni đeo mrtvačkog kovčega. Dimio še Kalaj. Letlampa je Bištala, Čovek koji,je. zalemljivao s vremena na vreme pomagao se čekićem, jsprayljao pleh na rubovima poklopca đa bi Takše zalemio.

Pođ njim se Žžutela velika grobnica, i neke razbacane stars cigle koje su grobljanski radnici kad je telo, uz tri plotuna, spuštamo, počelH da ređaju.

Bilo je hladno, sivo, haos. Tijuđi su se tiskali u svim pravcima,

Neko je odjednom rekao:

— Pa ovuđa se ne može proći! Zašto su pustili svet!?

—~ Viđite, to je ta prljava pena vremena | maroda, to je ta strahovita snaga njenog kretanja uvek na površini, uvek nad „sve- tom”, uvek mađ Revolucijom, ma kakve bure,pođ, njom, pod tom penom besnele — rekao je savetnik Maksimović.

— Ja čekam Nađežđu. Otkud taj lafet? Nađežđa je uvek bila u civilu, u cicanim srcima, nešto ljubičasto — rekla je Vera,

— Ostavite, molim Vas. Možda. je najnakaznija 1 naMtetnija

po koktel! profesionalna deformacija političara od zanata. Uključu-

suti svaku vrstu političara. Uključujući i one političare koji tvrde

da se ne treba baviti politikom, đa slobođa ličnosti treba đa buđe

osnova liudske zajednice. Ne isključujući ni najmanje ni nas, Nadeždinu i moju generaciju, generaciju Revolucije.

— Nadežda je pod Bcanom. To je stihija socijalističke prvobitne akumulacije. nadvladala naš zanos iz Fizičke Sale. Korov soci. jalističke prvobitne „akumulacije guši socijalizam. Ja znam jeđan lotos gde sam pala i ja — pođigla je Vera glas ali je odjednom zaĆutala. .

Brana pod njima počela je da se naginje prema jugozapadu a sa Rta Komorina na balkon su sletele dve vrane,

: Onđa je i na Branu i na vrane pao crni krep, u veličanstvenim draperijama.

Bilo je tužno što je taj smoking tako preširok.

— Ne, ne, meni su poznate sve Ljubišine koncepcije i teze o socijalističkoj prvobitnoj akumulaciji. Uostalom, vi znate da je meni sve poznato. 1 ono o slobođi kao privilegiji, ško vam je pričao Burmanac u Delhiju, na Palamu — to je još Roza Luksemburg uverila. T to da socijalizam nije elektrika, ni helikopter, nego čovek, sa. TKkovrdžama ili sa rukom, čovek na kiši, sa provaljenim crnim amrelom, sa gukama, sa plavetniklw majskog neba u očima, sa sivim melanholičnim nozdrvama, čovek koji hoće da se uspravi iz prašine,

„ da, i naš šifrant Dobrivoje kome sam ja i bog i batina — i to je već davno, iz doba Marksa, poznato, Ali to je ta pena. To je to „nad svetom“. I ona dva vaša kovčega sa terase, i to je jeđan oblik, đoduše vrlo, vrlo diletantski, prvobitne socijalističke akumulacije. Raskujte vaša dva kovčega sa terase. Vaš lotos je tamo. Tamo Su svi lotosi, Mrtvi. Raskujte sve kovčege — rekao je savetnik Maksimović. TI ponovio je, intimno:

— Vaš lotos je tamo.

Vera ic uzđabmula:

— Bože, bože, moje rukavice... Mravi, mili. .

Sakali u džungli prekoputa njihovog bangaloa počeli su da zavijaju odlazeći negde prema Nizamudinu:

— Vaš lotos je tamo!

Ređ neonskih sijalica se zapalio ivioom džungle, u nedogled,

Polugole haridžanke i haridžani otkidaju. pored tih neonskih sijalica grane i čupaju tanja stabla da bi naložili svoje „dimijive vatre pevajući:

— Vaš lotos je tamo!

„Šakal je odneo mače“ — rekao je Ačarija Maji, bererovoj detojBiol i mala bererova devojčica Maja izgubila se u neutešnom plaču, u suzama:

— Vaš lotos je tamo...

Vetar je zahujao nad Džamnom, nađd' džunglom, nsd Terasom, kroz krovove, kroz prodore ulica u dugačke hodnike ođ sivog i crvenkastog betona, nad Verom, nađ jeđinom zapaljenom sijalicom u sobi, nađ jedinom čašom viskija na stolu:

— Vaš lotos je tamo...

— Vaš lotos je tamo!

— Vaš lotos je tamo!

Vrlo mlad, vrlo mršav sađu dotakao je stopalo Ačarije i poljubio prste kojima ga je dotakao.

Ti prsti odjednom su se pretvorili u slepe miševe i vazleteli su se po sobi.

___Nestalo je balkona, crnih draperija, Rta Komorina,

· Nestalo je svega. J

"Slepi miševi lete na Mahabalipuram.,

tiču joj čelo. Nestaju negde u noć — zatim se opet čuje šuštanje njiho+ vih Krila,

Kroz mrak se viđi kako je jedan na stolu, prilepljen uz ba» nanu, jedući je, izbuljio vlažne, ođurne očice.

To sa kamenom podgrađenog obronka, sa Qbronka Lepre doleću odđurni proždrljivi slepi miševi izbuljenih očiju i sleću na njeno užareno čelo, i lepe Krila na njene usne, i šušte krilima u mraku zagušljive sobe u ovoj noći bez kraja, u ovoj noči samoće i tupe tišine koju prekiđa, sve ređe, rad lifta — i zaglušujuća tišina raste, raste, raste.

I ona je tu, velika bela đakota, na Obronku Lepre — otkađ , je ona već tu, sakrivena među palmama — treba da prođe još ova noć — najđuža noć života, da velika bela dakota uzleti u ono jutro, u ono jutro,

U koje jutro?

Gde da uzleti velika Bela dakota ?

Gđe?

Ne može joj prići iako je dakota samo jedan korak daleko.

Ne može je dohvatiti makar cenu ovu noć pružala ruke — ruke koje drhte, uzaludne ruke, prazne ruke u praznini ove totalne samoće.

Ali zašto lafet, zašto?

Lift je stao.

Vrata su se zalupila...

Ništa. · ·

Ni slepi miš nije uleteo u sobu,

Ništa.

Ni slepi miš. i · (Odlomak)

iyrininipitiiHHirinniimini} ini ina HiminnigiiiHTHi HA IRI TIIII HI HIiHIiTfn nr iHInyifin ay i IRI HI HI HITiHTTiiTii FIT HIRIIIIIIIHHRIHI 1111H III LIIIITR IIHII1f11fIfHI}iHi

GLASOVI RAZUMA...

zabrane daljih eksperimenata, dakle od učesnika londonskih pregovora, rizikovati da pred licem svetske javnosti bude kriv, ponese odgovornost za neuspeh? I to u tre“

To znači nešto. II umetnici jesmo

TI vi i ja, samo što vi ne dađoste 7

Oblika umetnosti onoj što duboko zrl

U sluhu vašem, mislima i viđu.

Il bića dva smo, što uzalud behu

Odjek tražili svoga sna. Ne znam”

Al rekao bih da još mnogo možemo

Reći svetu svom, alto razgovor još jedan Doživimo, pre nego što zgasne nad jezerom leto.

BORJANA: ut Da. A uveče kraj jezera bođam Dok Ivan briše Knjiga ROOT: prah. Ja iđem tako kraj obala Sama, i često zaželim da taš SVOJU žude Upućenu bilo kom, il đa slušam mekog ć U tami toj. O, duge šetnje su moje Traju sat pa i više nekad. Dok prozor svetli Ivanove sobe Ja pustim stazama kraj vođe bdđim 1 budućnost kao da gledam svu u mrkoj Iqri zvuka tih. I onda tek ja znam Puno o sebi đa kažem. ] san ceo Što mene tlači da objasnim. A1 nikog nema da me sluša · Jer vođa ima svoju pesmu _ I drvo kraj koq seđim sluša nju · TI krošnjom nekađ odgovara u varci Večnoj te dubine.

(Iz neobjavljene drame „Bit issjaj") Velimir.Lukić ·

KMMIŽEVNE NOVINE

Nastavak s% 1 strame

Savest čovečanstva je probuđena i njen je sud jedinstven, ne poznaje granice rasa, jezika ili đržava, baš kao što je i opasnost univerzalna: — sprečimo sopstveno samoubistvo!

Oči su uprte tamo kuđa su usme= remi i svi apeli. Na konferencijski sto u Londonu, u starom Lankester hatuzu, gđe pretstavnici Vašingtona, Londona, Moskve, Pariza 1 Otave pregovaraju o razoružanju. Nikađa, verujemo, nijedni pregovori o tako komplikovanom, tebničkom pitanju kao što je razoružanje nisu praćeni s toliko interesovanja i nestrpljenja. Svaki se predlog i protivpređlog brižljivo proučava ne samo na samoj konferenciji, od delegata pet država pretstavljenih u Potkomitetu UN za razoružanje, već i od običnih ljudi u svakom kutku naše civilizacije.

Mađa. često tajni, u suštini, ovi se pregovori kao retko koji, odvijaju pred očima sveta, očima, ši-

· rom otvorenim,

Može li se od njih nešto očekivati, đa li je tačno da „nešto visi u vazduhu”, ili će sve opet svršiti „približavanjem gledišta”, kao to-

'ničnih superbombi ·

liko puta do sada? Hoće li nas, kao prvi korak, Londom bar za neko vreme osloboditi nuklearne nesanice, ili ćemo ostati u njenom nelagodnom zagrljaju punom neizve= &nosti i strave?

Tvrđiti da postoje realne mogučnosti da se ovog puta nešto konkretno postigne ne znači biti optimist bez osnova. To, istina, ne mači da će se obavezno nešto urađiti, već samo to da se nešto može učiniti, da to — prvi puta od kada je: započela. trka u atom skom „naoružavanju ma dve suprotne strane bliokovske međe ulazi u sferu stvarmih mogućnosti, đa prestaje da bude samo lepa želja ili san, Zašto?

Utakmica je pokazala da je reč o — mrtvoj trci, Niko u njoj nije pobedio i ne može pobeđiti; niko bitne prednosti nije stekao i ne može steći. Nastala je revnoteža. Obe strane poseduju strašna Oružja u svim nijansama ' — od vođođo raketa sa atomskim glavama, obe strane imaju nagomilane megatone.

Prema tome, u smislu „omera snaga — atomske bombe kao i da ne postoje! One se neutrališu, Ali,

ond su pretnja i opasnost sve dok postoje, pa — prema tome — to što se one nekako međusobno potiru ne može samo za sebe da buđe garancija stabilnog mira. Njihova upotreba: bila bi Tuđost, to svi znaju — ali dok one postoje, ko može biti siguran da one neće biti upotrebljene? Na dva odvojena ali paralelna sektora ima izgleda za uspeh. Smanjenje oružanih snaga i izvestan stepen međusobnog kontrolisanja, to je jedno. Jer, mada manje oDasni, ipak topovi i tenkovi, klasična oružja, takođe mogu da ubijaju milione i ruše gradove. Uspeh na tom području ne bi bio ništa manje značajan nego li sporazum na drugom — zabrani atomskih eksperimenata, ako ne trajno, jer to ne izgleda verovatno (nijedna strana ne želi da sebi trajmo veže ru-

ke!), onda bar nui dve, tri gođine.

izgledi su realni, napređak postoji, uslovi su povoljni. Sve sada zavisi od dobre volje pregovarač“ kih strana. Za sada, kakoYizgleđa, i nju me treba,nikom osporavati, i poređ povremenih zatezanja.

Može li neko od onih od kojih zavisi uspeh, pre svega na polju

nutku kada je svima jasno da se prvi korak može učiniti, kađa je zahtev da se obustavi samoubilačka trka u eksperimentisanju masovs“ nim ubijanjem "i naoružavanjemi nuklearnin* oružjem prerastao u Svetski pokret u kome učestvuju naučnici, političari, državnici + obični, mali ljuđi čije se kože sve i tiče, u krajnjoj liniji? · Jedva se u to može verovati.

Bilo bi tragično kad se ne bi krenulo mnapređ. To je izgleda shvaćeno. Zato, i poređ svih još neprebrođenih teškoća, i poređ to:

ga Što se — nažalost — sa nuklearnim eksplozijama nastavlja, ipašć treba s verom i opreznim'optimizmom očekivati nove vesti iz Lon: dona. Možda se ne nalazimo suviše daleko od praga sporazuma, ograničenog ali značajnog sporazuma s razoružanju, Zabrana eksperimenata nuklearnim oružjem trebalo bi da bude jedna od njegovih tačaka,

Nadajmo se da će biti tako, i da će samoubistvo sveta biti na vreme

sprečeno,.. 0 Đuka Julius

9

w–