Књижевне новине
ALLJUDI I GODINE
Hegelova· · »Fenomenologija duha«
Ovog meseca navršilo še sto pedeset godina od pojave grandioznog Hegelovog dela „Fenomenologija duha“. Po ogromnom bogatstvu i dubini misli, — OVO declo he pretstavlja samo izuzetnost u Hegelovom opusu već i jedan od najvećih dometa filozofske spekulacije uopšte, posebno u novijoj filozofiji. . Nije mesto da ovde disku» tujemo đa li je nemački istoričar filozofije Celer u pravu ili ne kada Hegelovu „Fenomenologiju duha', pored Geteova „Fausta“ i Danteove „Božanstvene kome
; dije“, smatra jednom od ove tri, po njemu, najznačaj'nije knjige svčta. Ali, izvesno je, „Fenomemnologija duha“ jedno je cd onih dela čija se aktuelnost potvrđuje svakim danom sve više na pođručju savremene filozofije koja rešava egzistencijalna pitanja i probleme
| čoveka i misli u našem vremenu. Povodom jubileja „Fenomenologije duha“ — objavljujemo nekoliko Hegelovih misli iz ovog dela. ;
, * * *
} Što nije umno, nema istine, ili, što nije shvaćeno,
toga nema. Um, dakle, govori o nečemu drugome, nego što je on, govori, uistinu, samo o sebi samome, on Uu tome ne izlazi iz sebe“. -
* * *
„Stoga što je ono opšte, što postoji, samo opšti otpor i suzbijanje svih međusobno, u kome svako pribavlja vrednost svojoj sopstvenoj pojeđinačnosti, ali do toga, ujedno, ne dolazi jer ona (pribavljena vređnost) doživljava isti otpor, pa se po drugima uzajamno razrešava. Ono što se pričinjava kao javni poređak, leste, dakle, ta opšta zaračenost, u kojoj svaki prisvaja što može, izvršava pravđu nad pojedinačnošću drugih i utvrđuje svoju, koja isto tako iščezava usled drugih“.
* *
„Istinito je celina. Celina ie pak, samo suština koja
se ispunjava svojim razvojem“. i **.:
„Neposredna izvesnost ne uzima sebi ono istinito ler njena je istina ono opšte, ali ona hoće da uzme „ovo“. Opažanje, naprotiv, uzima ono, što je za njega biće, kao nešto opšte. Kao što je opštost njegov princip, tako su opšti i njegovi momenti — ja i predmet koji se u.njemu neposredno razlikuju“.
sa
RAJA IUUGUUUUL|RU uv u!d_uY“Y aaa
Odluka engleske vlade da se poruši staro londonsko pozorište Sent Džems po sadašnjem razvoju situacije
izgleda da će biti poništena. Protivljenje javnosti i demonstracije koje su priredili lonđonski glumci na čelu sa Vivijen Li i Lorens Olivijeom nisu ostali bez uticaja na raspoloženje članova Doma lordova, U međuvremenu sa druge strane Atlantika stigla je ponuda dvojice američkih biznismena da stalno finansiraju ovo čuveno pozorište u kome su i sami: „proveli niz divnih časova“, Ponuda je naročito uvredila ponosne Lonđonce, koji nerado primaju „milosrđe“, pogotovu ako ono dolazi iz Novog sveta. Javnost se ponovo zatalasala. Listovima stižu mnoga protestna pisma građana i malo je verovatno da će u ovakvoj atmosferi Dom lorđova odobriti odluku Makmilanove vlade. Na slici: Vivijen Li i Lorens
DUbFovVn ua
Nastavak sa 1 strane kom napisu kao što je” ovaj, nekoliko nezaboravnih umetničkih doživljaja koje sam mogao da vidim i čujem za kratko vreme boravka od dvađesetak đana. Pomenuo sam već Ifigeniju na Tavridi koju kao da je Gete stvarao da bude kazana baš u parku Gradac, zatim na tvrđavi Revelin izvrsnu pretstavu Sida; potom već klasičnog Hamleta u tvrđavi Lovrijenac, koji ostaje đubok doživljaj i kad ga Bovek viđi i po đrugi put i čak i treći put, značajan ove godine što u njemu pored beogradskih i zagrebačkih umetnika učestvuje i veliki slo venački. umetnik „Stane Sever, koji dvostruko uzbuđuje i kao umetnik i kao Slovenac; i najzad možđa najuzbudljiviji spektakl treći deo Vojnovićeve Trilogije Na teraci sa Matom Grkovićem u letnjikovcu porodice Gundulić u Gružu, gde čovek ima žudđan autisak merazlučivosti
glume i stvarnosti, kad ne
zna da li doživljuje neku vrstu nad glume i nad stvarnosti, utoliko stvarnost i Umetnička vizija te stvarnosti
pored nekoliko izvrsnih koncerata, zaista uzbudljiv koncerat ljubljanskog „Slovenskog vokalnog okteta“.
Sve nam to dopušta da naslutimo do kakvih bi se tek visokih umetničkih dostignuća u Dubrovniku moglo doči kađa bi se tom odgovornom poslu pristupilo još sistematskije, još organizovanije, i sa mnogo više brige i materijalne podrške svih naših republika kao i pređanosti svih
“naših ljudi kojima naša umet,
nost leži na srcu.
Kao prvi zađatak postavlja se da se u Dubrovniku što pre formira pozorište koje bi po 'kvalitetu i po svojim snagama trebalo đa postane raVno našim najboljim · pozorištinia u zemlji, te bi tako poslužilo kao srž Dubrovačkim letnjim igrama. Možda bi najbolje bilo početi taj posao sa našim mladim školovanim glumačkim kadrom, koji bi pod rukovodstvom najpozvanijih pozorišnih umetnika u činili da „Dubrovnik ispuni nađe koje bude u nama nje“ gove neograničene umetničke mogućnosti. Da, tako, Dubrov nik zaista postane, naše za-
Olivije za vreme demonstracija na londonskim ulicama.
Kulturna prestonica Evrope ;
Pre kraćeg vremena grčka vlađa je saopštila da će po“ kloniti đeset hektara zemljišta za podizanje međunarođnog Kulturnog centra u Delfima, Beđištu čuvenog proro“ čištva antičke Grčke. Vlada namerava da ustupi ovaj zemljišni | komplekš Evropskom
savetu, a svaka zemlja — čla ·
nica biće pozvana đa u Delfima podigne svoj stalni dom nw kome bi njeni inielektualci mogli da rađe okruženi ve oma lepim pejzažom. Pokro-
__ vitelji ovog projekta smatra-
ju da bi pođizanje takvih domova u , Delfima „besumnje Mđoprinelo da ono postane sim bol kulturnog jedinstva Evrope. :
Zemljište koje grčka vlada namerava đa pokloni treba đa bude podeljeno na jednake parcele na kojima će se pođići paviljoni svake zemlje — članice. Za izgradnju paviljona postoje samo dva uslova: đa se đovrše wu određenom roku i đa su prethođmo ođobreni ođ strane Grčkog arheološkog saveta, koji ima dužnost da pazi na harmoniju novih građevina i arheoloških ostataka. Paviljoni bi trebalo đa primaju ođ 10 đo 20 osoba,
Ukoliko ovaj plan buđe prilhvaćen centar bi mogao đa se pođigne u roku ođ dve gOdine i on bi, između ostalog, svakako doprineo i „žširenju turizma u Grčkoj.
ŠALOM AŠ
Za vreme jedne posete u Londđonu je prošlog meseca umro poznati jevrejski Knjiševnik Šalom Aš.
AŠ je rođen 1880 g. u jevrejskoj porodici u poljskom gradu Kutno, kojih stotinjak Kilometara zapadno od Varšave. Obrazovanje je stekao u jevrejskim verskim školama i rabinerskoj seminariji. Pisati je počeo 190. god. najpre na jevrejskom, a posle na nemačkom i na jeziku jidiš. Ka-
"ko je poznato, ovo je hibridni
jezik kojim su se od polovine XVI veka služili potomci Jevreja proteranih iz Nemačke. Osnovni elemenat jidđiša čini srednjevekovni nemački sa mnogo anarhizma i starinskih oblika, a ova osnova obilato je proikana hebrejskim i ara-
mejskim rečima te poluger-·
maniziranim „pozajmicama iz latinskog, italijanskog, francuskog i ostalih jezika. Njime su se služili u svakodnevnom gaobraćaju Jevreji u svojoj istočnoevropskoj dijaspori (Poljska, Rusija) i jevrejski emigranti u Sjedinjenim, DrŠavama. Od polovine” prošlog veka razvila se i literatura na
pisali na ovom jeziku poznata su imena Abramoviča, Šaloma Alejhema, Pereca, Liveckog, Anskog (drama »Dibuk«), Singera i drugih.
Ameriku je Aš posetio prvi put 1910, stalno se tamo nastanio 1914, a američko državljanstvo primlo 1920 godine. Ubrzo je zauzeo i zadržao jedno od najistaknutijih mesta među američkim „piscima na jeziku jiđiš, kao što su: Pinski, Lajb, Rajzen, Blumengarten i drugi.
Prvi značajan uspeh postigao je Aš svojom „dramom »Bog osvete« koju je još 1910 godine inscenirao u Berlinu čuveni Maks Rajnhart i koja je posle, u originalu ili prevodima, sa uspehom obišla mnoge pozornice sveta. Najpoznatija Ašova prozna dela, za koja je. građu uzimao iz života Jevreja u Poljskoj, Ru= siji 1 SAD, a u poslednjem stadđiju stvaranja iz jevrejske istorije, jesu: »Lopov Moćka« (1917), »Ujka Mojsije« (920), »Majka« (1930), »Tri varoši« (1933), »Rat se nastavlja« (19935), »Pesma doline« (1930), »Nazarenjanin« (1939), »Apostol« (1943), »Jedna sudbinas (1945),
'če Tnog naroda« (1948). Mnoga su njegova dela preveđena na”
engleski i druge svetske jezike. Kod nas je u vremenu između dva rata »Zabavna biblioteka« „Nikole Andrića u Zagrebu izđala prevod njegova romana jedne ruske Jevrejke »Meric«. Mć.
Ia —
PRANCUZI NAJTPOPULARNIJI U JAPANU
Poznati japanski pisac Sim” pahiro Mijata, u jeđnoj stu» điji koju je neđavno objavio, otkriva đa je Francuska naj» popularnija na umetničkom i
| “IZLOG ČASOPISA i K JA KECOKOAGAZJEČ-C KmzJO
a IZ i »SAVREMENIK« . 7.8
Dvobroj »Bavremenika«< Za. {jul i avgust đonosi, na uvodđ-, nom metu, ratnu prozu Mihaila Lalića »Bam". Lalič obrađuje udes .čoveka koji, Odvojen od drugih i dragih, prepušten šumama, prirodi, 1 golom sopstvenom tazmišljanju pokušava da sagleda dimenzije vremena, đa nasluti neki smdsao i nađu u grotlu ratnog haosa. Talićeva reč je sklona psihološkim zahtevima, samoironiji, samolispitivanju, Proznim prilozima 23– stupljeni su još Tisto "riflković i Bodin Rakić,
i esejestičkom delu, pažnju privlače eseji dr Miloša i. Đurića, — »Platon i mjegovi pokušaji stvaranja uzorne države«, kraći esej Marijana Jurkovića o lirici pDobriše Cesarića i drugi naštavak »Estetičkih „fragmenmata« Dragana M. Jeremića. D. M. Jeremić analitički, razumno, sa pozna vanjem, obrazlaže nemogućnost opstanka teorije o pozitivnom heroju u ' literaturi. Njegov uspeh leži u izboru po lemičkih sređstava: OVU estetičku zabluđu tzV. »socijalističkog realizma« Jeremić tre tira bez potcenjivanja, ali Oštro negirajući mnoge takve i slične postavke. DE Terđo Čulinović objavio Me publici» stičko-naučni mnapis »Zeleni kađar«, u kome govori o revolucionarnom f#omešanju u tek stvorenoj \#rraljevini SHS i soliđarisanju maših narođa sa Oktobarskom vevolucijom, UW »Književnom. pregleđu« povittvmo su oćenjene knjige DB sama MDesimira Tilagojevića, T.aze TLaziča 1 Ttadonje Vešovića. +
Od poetskih priloga, jednostavnošću i spontanošću ističu se lirske međitacije Dušana Kostića. Zanimljivi su prilozi Vere Srbinović i Nenađa Tomića. Pesme su objavili još Ivan Ceković, Gorđana Todorović, Boro Pavlović, Milovan TDanojlić, Petar Vasić, Ognjen T.akićević i Božidar Knežević.
% »DELO« 8—9
od mnogobrojnih priloga (ovaj dvobroj »Dela« ima rav-~
„mo 230 stranical) najveću pa“
*nju zaslužuju prilozi Stanis wlava Vinavera, Aleksandra quča i „Mavla Stefanovića. Šest pesama iz Vinaverove DO smrtne zaostavštine sveđoče o čuđesnoj razigranosti mašte i o fantastičnoj gami Vinaverovog poetskog mišljenja. Tamani 1 neđokučivi muetafizički problemi trajanja i postoja= nja rečeni su ovđe varničavim, suptilnim, čak presups tilnim jezikom. Dva đuža pro zna priloga iz vremena okupacije Beograđa dali su A. Vučo 1 P. Stefanović. U ođTlomku iz Vučovog romans »Mrtve javke« ponovo se šus srećemo sa glavnim junajorn »Raspusta«, Draganom, čiji ži
manft Još se ne može #6 ti, ali valja veći da nsmh 1g ovaj .pođuži odlomak prijats no iznenadio. Proza Pavia Stefanovića je asocijatlVna,na granici između eseja 1 novele, snažnim zamasima, „rečima koje se sudaraju i plave, pi, sac nemilosrdno secira Život malog, zbunjenog, „nesštećnog građanina, pešaka života, iz. vesnog Gavrila Kuželja. Ipak, Stefanovičeve pređugačke ve. , čenice kađre su da nas pones kad zamore. . W Fohtove opaske O \Wezanoi i slobodnoj umetnosti (šta je to vezana umetnost?) su do. sta problematične i formallstičke, u svakom slučaju podložne diskusiji. „Hristićevih „Nekoliko napomena o pragmatizmu« su solidno ostvaren esej, sa nizom novih podataka o ovom filozofskom \lče« nju. Od pesama ističe se po+ tresan lirski zapis Mateja Bo ra. Poezijom su zastupljeni još i Sveta Brkić, Mirjana Vukmirović i Mate Panjkota,
* · »SUSRETI« 6—7
Dvadesetak stranica iZ na& objavljenog „dnevnika Rade Drainca osobito Bu zanimljls vo štivo ovog dvobroja. Prva neđelje i meseca nemačke os kupacije Drainac je, suđeM po ovom dnevniku, dočeka dosta trezveno, osećajući se« be na strani onih koji su do= bro uočili istoriske koorđina« te tog trenutka. Zanimljivo ja to, kako je ovaj pesnik-boem i lumpenproleter znao da WM tim mutnim danima 8sagled% pravu boju realnosti, Možda je posredi nepogrešivi instinkt pesnika, tek Drainac je Wvis đao sa koje će strane doči spas porobljenoj zem!ji. DD Miloš N. Đurić objavio 14 kraću preglednu stuđiju »S5o0« kratovci izvan žilosofskih ška la«, u kojoj se podrobnije ras držao na delima MKsenolonta f Eshina. Od pripovedaka (Rik sto '"rrifković, Milan D. BOgs danović, Krcun Đukanović) is stiče se koncizna priča. ali mosfere »Poslednji đani “e bruara« Vladimira Ličine. Oba javljena je i pesma Miloša Crnjanskog »Stražilovo« ČiM mi nam se da je ovca doba način đa se mlađa čitalačka publika upozna sa stvaranjem naših međuratnih pisaca. ·
Ođ poetskih priloga, vređi . 4stači pesme u prozi T.ijubiša Jocića. Svojim hovim pesmaš ma zastupljeni su još tri mla ' đa Vojvođanina Miroslav Anš tić, Plorika Štefan i Mile Bis skupljanin, zatim Mića Das nojlić, Miodrag Ignjatović ' Neven Rajković. :L0a +
»Susreti sa Kknjigamac MG. wanredno bogata i lepo ostvaš rena rubrika časopisa. U od vom dvobroju prikazane sU knjige Boža Bulatovića, Tlo rike Štefan, Peđerika Garslid · TLorke, zbirka nemačke lirike, roman Štefana Cvajga, knjigš Vladimira Filipovića, kao i kraći osvri na poslednju fazu Lubardđinog slikarstva, — Ođ
dopunjuju se i prožimaju U izražavanju ljudske istine, U muzičkom delu Dubrovačkih letnjih igara pomenuo bih,
naš . najplemenitiji svetom.
IZ.STARIH DANA
_jedničko umetničko žarište i dođir . sa
Dušcn Matić
ovom jeziku koji je dotađ služio uglavnom samo za prevode i parafraze Biblije i Tal. muđa. Od književnika koji su
>East River« (1946). Izđao je 1 dve ' zbirke Rratkih priča »Deca Avramovac« (1942) i »Pri-
literarnom polju kođ „japanske publike, Za njom sleđe Sjeđinjene Američke Države» Nemačka i Sovjetski Savez.
vot vih
MOJA SEĆANJA NA VASU STAJIĆA
(L OVODOM DESETOGODIŠNJICE SMRTI)
Polovinom septembra 1899 došao sam u Peštu da se upišem na Pravni fakultet tamošnjeg univerziteta, Kako sam bio predao molbu da mi se da mesto u Tekelijmom internatu, a izbor pitomaca trebalo je da se održi tek u oktobru, ja sam se za jedno sa još nekoliko đrugova uselio u Tekelijanum, da taj izbor u njemu dočekamo. Kao prvogodišnjaku i meni je bilo palo u đeo da budem smešten U „Sibiriji“, najvećoj sobi u staroj Tekelinijoj zgrađi, koja je „Sibirijom“ nazvana po tome što se zbog prostranstva teško zagrevala. Već prvog đana ja sam na stepenicama Tekelijanuma sreo jednog visokog, suvonjavog mladića, sa očima crnim kao ugalj, ozbiljnog pogleda i nešto uvučenog u sebe,
sa knjigom pod pazuhom. Na moje pitanje ko je
taj crnomanjasti mlađić, rekli su mi da je to Vasa Stajić, student filozofije druge godine. Još taj dan mi.smo se upoznali, đa do kraja drugog semestra 1902 godine ostanemo drugovi koji'su zajedno prolazili kroz sve životne prilike i neprilike kroz koje je tekelijanska omladina u to vreme prolazila. .
Kada se među, tekelijancima vodila reč o knji-
ževnosti, Vasa Stajić' bio je prvi, Jeđan od pred-.
meta koje je upisivao bila je francuska Minjiževmost, pa je Stajić francuske pisce gutao, naročito tada već proslavljenog Anatola, Fransa. Fenomenalnog pamćenja, Stajič je popamtio stotine me-
sta iz Pransa i drugih francuskih'pisaca i repro- .
dukovao ih kao da im u knjige gleda. Od srpskih ' pisaca tađa su na vrhuncu bili Sremac 1 Matavulj, · pa su sene i izreke iz Pop Cire i Pop Spire, Vukadina i Bakonje ira Brne, bile predmet Štajićevih svakodnevnih oživljavanja i navođenja. Od hrvatskih pisaca Stajić je voleo Mihovila Nikolića i Janka Leskovara i pravio propaganđu da ih čitamo, i mi pravnici, medicinari i tehničari. Od knjige se
GLODUR LU MAJ UR AN SI RL U
Stajić nikađa nije odvajao i knjiga nikađa nije pre= stajala biti predmet njegovih interesovanja. Krajem marta 1902 stiglo je u naše studentsko udruženje „Kolo mladih Srba“ Brankovo kolo od 27 tog meseca, u kome je bila objavljena novela A. G. Matoša Duševni čovjek. Svi smo odmah u Stojanu Vasiću, junaku novele, poznali našeg druga Vasu Stajića koji je početkom prvog semestra 1901 bio napustio Tekelijanum i otišao u Pariz da na Sorboni prođuži studije iz francuskog jezika i književnosti, gde je tađa bio i Matoš. Kada se iz Pariza vratio Stajić mi je govorio da sa Matošem nije mogao đa se složi i đa je Duševni čovjek reakcija na te njegove lične nesporazume sa Matošem, Jer, odista, Matoševa novela napisana je sa sasvim providnom tendencijom da se Vasa Stajić pretstavi kao tip nepopravljivog iđealiste i fantaste. U noveli Stojan Vasić skače sa mosta Pont Nef u Senu da bi spasao jednog samoubicu, babu alkoholičarku kojoj je život bio dosadio i koja, kađa je Vasiću pošlo za rukom da je izvuče na obalu, besno protestuje protiv tog njegovog podviga, Usled prehlađe i iznurenosti Stojan Vasić u Matoševoj noveli umire u bolnici. Matoš još piše
'da je Vasić došao u Pariz na rizik, da je u po-
četku trošio mesečno 350 forinti svoga novca, što je taman bilo dovoljno đa popije dnevno litru mleka + pojeđe-komađ hleba; da je stanovao na man“ sardi, u sobici toliko maloj da je rukama zatva-= rao prozor, a nogama vrata; da .je očekivao đa će mu se stipenđija za inostranstvo odobriti, a kada nije ođobrena da je „škripeći zubima i grčeći konvulzivno prste“ odlučio da Pariz napusti,
'Sve je to, kako se vidi, napisao tenđencio?n”, jer Stajić nije u Pariz otišao na svoju ruku i na rizik, nego miu je uprava Tekelijanuma odobrila
studije u Parizu, iako ne duže od jednog seme
stra, Još neka mesta u noveli ukazuju na tenđencioznost i na izvesno neraspoloženje Matoševo prema Stajiću. Matoš napr, piše da Vasića i sada njegovi drugovi seljaci zovu zbog cme masti „ciga“; da je vlasnik hotela, kada je Stojan Vasić umro, mislio „da je po običaju odmaglio“, nemajući novaca đa plati kiriju; da su ga u Parizu izložili u Morgue-u „sa bezimenim lopovima i beskućnicima i bacili ga, najzad, u bezimeni grob kao psa“,
Kada smo Peštu napustili, razišli smo se i
· otišli svaki na svoju stranu, Stajić da učiteljuje
u Rudđni, Pakracu, Previlju i Somboru i da, pred početak Prvog svetskog rata, počnu njegova stradanja. Tako je pisao da su srpskom narodu za nje= gove krupne ciljeve potrebne jake ličnosti, a nje= govi učenici zajedno sa njim se zgražali što je u Balkanskim ratovima najbolja srbijanska inteligencija slata u prve borbene ređove, Vasa Stajić je, kađa se rađilo o njemu, postupio drukčije. Kao poverenik Narodne odbrane, Stajić je, kada se iz Beograđa vratio, frontalno udario na mađarske šovinističke vlastodršce i na čitav austro-ugarski državni poredak, spreman da u toj borbi i život izgubi. Osuđen od mađarskog suđa na deset qođina, robije, Stajić bi, đa Austro-Ugarska nije srušena, u mađarskim tamnicama, na štetu naše narodne stvari, život izvesno bio izgubio.
Kađa je Stajić posle Prvoj svetskog rata došao u Novi Sad u Ođeljenje Ministarstva a Oo Banat, Bačku i Baranju za referenta, a 1921 postao profesor Novosadske gimnazije, našli smo se opet u jednom mestu. U Novom Sađu Stajić je počeo da ostvaruje svoje najveće životno delo: proučavanje arhive novosadskog magistrata. Kao plođ toga proučavanja nikao je čitav niz Stajićevih radova od najvećeg značaja. Ubeđen da na osnovu magistratske arhive treba, pre svegqa,rekonstruisati
pregnantan, ravnomerna.
međavno, »Susreti« su. prom? nili korice, te se fa promena oseća i u uređivanju časopisav
(M
pisac prati u sklopu no> okolnosti. Stil Vučov je rečenica gipka, o kvalitetu Yo-
istoriju Novog Sada, kao cenira i ishođišta čitave vojvođanske kulture, Stajić se toga posla latio i dovršio ga. On je na osnovu magistratske arhive, sem opšte istorije Novog Sada, dao građu za nje„govu' političku, kulturnu i privrednu istoriju, On je dao šest knjiga novosadskih biografija koje sadrže biografije ne samo istaknutih Novosađana, nego
naših znamenitih ljudi širom čitave Vojvodine,.. Na osnovu arhive Velikokikindskog distrikta i druge .arhivske građe, Stajić je prvi rekonstruisao isto“ riju te naše važne narodne samoupravne jedinice. 'Na osnovu arhive Srpske novosadske gimnazije 1 njenog Patronata, Stajić je dao i istoriju te Gimnazije. Ali je među radovima Stajićevim jedan od najznačajnijih njegovo delo o Svetozaru Miletiću, koje pretstavlja prvi pokušaj đa se Miletić i njegovo doba pretstave u jednoj dovršenoj sintezi. ,. Za skoro polovinu veka mojih veza sa Vasom Stajićem, naše prijateljstvo bilo je svega jeđanput pomućeno, ali i tađa za kratko vreme, U svojoj knjizi Miletićeva narodna stranka i Srpska novo” sadska gimnazija (Novi Sad 1928) ja sam Stajiću · zamerio što je iz svoje knjige o Miletiću izostavio nekoliko poglavlja koje je bio izradio i koja 5U za karakteristiku Miletićevu od najvećeg značaja: Protivnici Miletićevi i Narodne stranke, Miletić i Srbija, Miletić. i Omladđina, Miletić antiklerikal. Pogođen tom mojom primedbom, Stajić je u Pri.lozima Letopisa Matice srpske učinio neke zamerke mojoj knjizi koje ja nisam mogao da prjhvatim, pa sam u novosadskoj Zastavi odgovorio, ali Sta“ jić svoj odgovor nije dao. Kada smo se posle ne“ kog vremena na ulici sreli, Stajić je prišao, Ppš smo u dugom razgovoru bacili veo na taj nemili incident, Da bi stvar do kraja izravnao, Stajić je u svojoj Istoriji Srpske novosadske gimnaziie, nč upuštajući se, u raspravljanje sukoba ·Miletićeve
Narodne stranke oko popunjavanja“ Patronata Noz" vosađske gimnazije, uputio na moju knjigu u ke" joj je taj sukob u pojedinostima opisan. Tako 56 i toga puta pokazalo da je pod pomekad mrkom i
srđitom spoljašnošću,u Vasi Stajiću bilo humano i toplo srce.
Dr Jovcm Sovković
7 ·KNIŽEVNE NOVINB