Књижевне новине

\ |

Sead Na; Po Was

leeAdive an a ooay aj. o Ot aa SA

TIŠINE I NESTAJANJA. Momčilo Milankov: „Odlomci traganja za Majom“, izdanje „Omladine“, Beograd, 1957 ] Uivahq ŽAN

| Pojavio se pripoveđač koji &e izdvaja svojom vizijom, tipovima i a&tilom iz naše savremene pripoveđačke konstelacije. On im fabulu, on piše trezveno, jasno, zanimljivo i pribrano. Njegov svet nije usitnjen i razbijen faktografsko-realističkim prikazivanjem raznovrsnih detalja, n:ti apstraktno beživotan, idealno oslobođen odđ svake životne i nekonkretne istime. -Isticati fabuliranje i racionalnost kod jednog pisca izgledalo bi suvišno kađa bi se zanemarila činjenica da đobar deo naše savremene proze je ili poetizacija, neka misteriozna beskrajna metaforika, verbalizam, ili, pak, realistički ! objektivizam sveden na pričanje i prepričavanje pojeđinosti. Momčilo Milankov, m?đutim, ima svoj put, svoje ljude, svoju reč. Sve njegove pripovetke iako po sadržini veoma različite, imaju zajedničku atmosferu? slične zaključke, istu poruku. Od prve

do poslednje stranice živi jedam lajtmotiv, jedna iđeja, ili, bolje osećanje. e

To je osećanje nestajanja i tišine. Milankov oseća vrlo jako prolaznost, tačnije rečeno, prolaženje, usporeno, skoro neprimetno, Nikakve buke. nikakvih grmljavina strasti i reči, sve je mimo, polumrtvo, tužno. Ljudi žive među bĐedemima praznine, obuzeti smrtnom dosadom. Pod sparnim nebom mišta se-ne dešava. Milankov voli leto, junske omorine koje svojim usijanim mrtvilom dobro simbolizuju i đekorišu taj svet tišine, parađoksa, nemotivisanosti. Ravnice su omiljeni pripoveđačevi “tereni. U njihovim baruštinama se zaglibljuju ljuđi, umomi i zgnječeni fatumom vremena. Jer u ovoj prozi. vreme postaje centralni problem i nosilac svih radnji. Ličnosti Momčila Milankova su se zaplele u mreže vremena koje se rasprostrlo nađ ljudskim poprištem, razarajući, kao svaka neumoljivost, smisao i volju. Aktivnost postaje u mjenom nmeizmernom ponoru, sićušna, prazna, mala. Vreme, kao neko čudovište sa hiljadu krakova i pipaka mili, proždire, uništava. U pripoveci „Klupa” atmosfema iščezavanja života teška je do bola. Milankov bira jednostavne reči, Njegov stil je smiren, intelektualan, ali ipak ima on svoj podtekst koji đuboko uzbuđuje. Njegov pripoveđački glas je naizgled bezbojam, monoton, taman i vrlo tih, ali bodje uho osetiće polet, emociju, strast za dubljom istinom, vrtlog stvaralaštva. i

Čudno je to kako Milankovu polazi za rukom da probije barijeru urođene nmnepovreljivosti čitaoca svojim prividno hladnim rečima, i đa u njemu izazove vrlo fino i jako treperenje. Nađ letnjim žegama, mad blatom nizije ı mepokretnim mirom primorskih pejzaža lebđi melanholija. Stalo sam imao ose čanje đa se krečem među ljudima koje mori bezmerna tuga i prazni-

| na. Vreme svojom svevlašću stvara ~ umor, jednu naročitu vrstu fatali-

zma kađa čoveku postane dosadno da se odupire permanentnim promenama svega. To je naročiti prolem subjektivne dijalektike stvari. Milankov traga za psihološkim pomeranjima „koja se vrše sporo i upormo u psihi ljudskog bića suočenog sa vremenom, kao nekim nad-ja subjektom. Čovek naspram vremena, prožet vremenom, izgubljen u njemu, to je tema ove knjige. Jeđnog vrlo velikog čoveka su užasavali prostori; u knjizi MiTankova vreme je taj bezdan u ko-

me sve nestaje željno sma i d- nema,

mora; onc je dobilo bezgranične'. razmere, moć i značaj, iako čovek mije potpuno &vestan njegove superiornosti. | : j Proza Momčila Milankova je sumorna poema o vremenu, o prolaženju koje gasi plamičke postojanja. Kažem samo sumorna, ne pesimistička, očajnička. Jer Milankov ne izvodi neke zaključke koji bi značili sistem negacije., Naprotiv, čini se, da je poslednji utisak nedvosmisleno jasan i određen: vera u smi sao života uprkos tome što ga vreme razara. U pripoveci „Odlomci traganja za Majom” čovek traži životnu metu, ideal, stvarno iluziju. I kao što on u cirkuskoj šatri puca nekoliko puta u cilj, ne uspevši da ga pogodi, tako se svaka nada da će on sresti svoju Maju, svoju sreću, svoju varku koja daje krila, pokazuje uzaludna. Ali ona hrabri, teši, vođi. U pripoveci „Divlja patka”, borac razbijenog određa se ne predaje neprijatelju kao njegov <obeshrabreni drug. Mađa neprijatelj drži teritoriju po kojoj on tumara tražeći izlaz, on upomo traži mesto gde se otvara pakleni krug. I naposletku nalazi otvor kroz koji se probija svetlošt spasenja: odred boraca koji se ižvukao, prihvata ga. Isprva sam «mislio da je reč o jednoj običnoj varijanti egzistencijalističke simbolike, ali se posle ispostavilo da Milankov razvija iđeju pripovedanja vrlo vešto i originalno, dovodeći je do njenog logičnog završatka, koji ohrabruje bez deklarativnosti, koji je „Ssrećan”, a nije hepiend. | Refleksija prolaznosti, nekog vrlo laganog, beskrajno đugog proticanja, „đuboko je ukorenjena u ovom. pripoveđaču. Ali u jednom pripovedačkom “delu filozofija malo znači ako nije literarno oživOtvOrena. Milankov je stvorio jednu misaonu prozu punu atmosfere i štimunga. Izvesne filozofske teze o kojima je govoreno maločas, izbijaju iz same literarne materije, nameću se kao posledica i obavijaju kao izmaglica, kao blagi dah međitacije, jarke , predele sveta dosađe, samoće, napuštenosti. Tako je mnogo svetlosti u ovim pripovetkama, i to popodnevne svetlosti kađa se suton već naslućuje. Jedna od majboljih pripovedaka u ovoj Knjizi jeste pripovetka „O čoveku i psu”, Čovek progonjen bez krivice, posmatra kako se jedan drugi čovek ubija, a ne zna zašto on to rađi. Besciljna jumjava po melanholičnom pejzažu ne= podnošljivo je teška: nesporazum, samoubistvo, krivica, stnah i pas, sve je to izraz intenzivne tuge: Mladić hoće da se prebaci preka reke, ali ga ubijaju u tremutku kad je već gotovo stigao: Anton pada sa dimnjaka na koji se popeo u želji da se baci u nj, zavoleo je život neposredno pred tremutak pada, Bamberg strasno želi da beži sa đevojkom sa svoje mračne i prljave mansarde, u doživljaj, u avanturu, u zbivanje, u događanje; to isto. hoće i stuđent, ali obojica i dalje čame u svojim sobama gde se ništa ne. dešava; čovek pažljivo mišani i ne pogađa.. Nikome ništa ne polazi za rukom, ili se odigrava suprotno od mamera i želja, Čudni, skoro nemotivisani postupci, uporna želja: đa se vreme nečim stvar= nim ispuni, da se ono pobedi akti“ vitetom makar i efemernim. Čovek obuzet sećanjem na detinjstvo postaje mesečar; on vođi lokomotivti železničkom prugom ' svoga sna, svoje davne prošlosti, kroz grad, kroz svoju maštu. Pruge tu više ali sećamje, Kao mnabujalš

i PRETE LA

CNN Momčilo Milankov

reka, ponelo ga jeion više ne zna šta čini. To je eksplozija vremena nagomilanog u potsvesti, koje raznosi kao ekrazit volju i razum Svaka pripovetka ima radnju, koja teče neobično sporo. Teško je maći prozu gde ima toliko bezvoljnih pokreta, poluzaspalih volja, neke utučenosti koja „svemu „oduzima živost. Apatija prožima ne samo Čoveka, no još više vazduh koji uđiše, sam prostor. To, je ustvari vreme — dosađa, vreme — tragika. Literarni postupak Momčila Mi'lankova je stroqo racionalan. U vezi sa problemom vremena stoji i fenomen sećanja. Milankov ga unosi u svoju prozu. ali ga ne objašnjava pomoću košmara. Pisac esejizira svoj tekst, i ponekad iđe suviše daleko u smislu jedne preterane i nepotrebne intelektualizacije. Kad je reč o slabostima, napomenimo i to đa je dijalog tu i tamo nategnut, da je pripovetka „Starac” neuspela, Ali uprkos tome knjiga pripoveđaka Momčila Milankova je nesumnjivi rezultat i lepa nada. Put njegovog literarnog ostvarivanja ide direktno u krupne uspehe. Verovatno će čitalačka publika imati još prilike đa se uzbuđuje pričama ovog setnog privrženika vremena, ovog uzdržanog i misaonog pesnika tišime i nesta-

janja, PRAVI ' Porvvle Zorić

[]

i e | ara aa aaa aman da; ih

U našoj prozi kao da se polako gasi jeđan rod koji je u prošlosti bio takoreći i identifikovan sa pojmom proznog stvaralaštva. Nije teško naslutiti o čemu je reč. O krat koj priči, naravno. i

Ako danas prelistavate naše književne časopise, potrebno je da prođe podosta vremena, isuviše zjapećeg razmaka, pa da se suočite sa kraćim (kvalitet se, naravno, 'podrazumeva) proznim tekstom od

· pet-šest stranica, koji pretstavlja

konačnu celinu, zaobljenu i dokrajčenu poruku jednog umetnika. Za ono što naši časopisi objavljujukao prozne priloge, u najvećem broju slučajeva (ukoliko baš pri dnu tekstova i ne piše razgovetno „odlomak romana“ ili samo „odlomak“) može se jasno i nedvosmisleno, po svim elementima koji ih obeležavaju — ·uočiti da su to odlomci ili neke stvarne ili pak fiktivne celine, koja je nastala ili će nastati, ali — u dobrom broju slučajeva: i koja se meće wformiti. Ono pak, što se'objavljuje kao priča dnevnih i nedeljnih listova, sa sasvim retkim, skoro slučajnim izu zecima, kreće se manje više po

ivici feljtona ili se i potpuno poklapa sa ovim lakim, „dnevnim žanrom.

Sve se to, logično, oseća i u izdavačkoj produkciji.

Dok se izlozi poslednjih gođina pune romanima i zbirkama stihova, među njima se tek s vremena na vreme, skoro stidljivo pomoli i po koja knjiga pripoveđaka. Pa i među njima, retkima, knjiga sa kratkom pričom je još ređa.

Jedna od takvih se baš ovih đana pojavila, Njen naslov je „Male poruke“. Autor: Danilo Nikolić. Izđavač: beogradska „Omladina“.

Trinaest pripovedaka ove Nikolićeve knjige otkrivaju autentičnog pisca, pripovedača od rase. Taj Utisak počinje đa se stiče od prvih rečenica prve pripovetke u knjizi „Lovačke strasti gospodina mog očuha.“ I dalje, utisak o zrelosti Nikolićeve proze pojačava se iz pri povetke u pripovetku; obilje i raznolikost motiva koje srećemo na svakoj njegovoj novoj stranici, osvedočava nas da. je Nikolić, na sto tinak stranica, pravim okom pri«

ODJECI NAIZGLED UTIŠANIH NEMIRA

Danilo Nikolić: „Male poruke“, izdanje „Omladine“, Beograd, 1957

povedača otkrivao život, posmatraonjegove tokove i obrize iz različitih uglova, neučaureno i slobodno. Ta neučaurenost otvarala je sve novije aspekte u njegovoj viziji. ži-

vota, izdvajajući ga. na taj način ·

od jednog dela naših pripoyeđača koji se skoro slepo zadržavaju: na jednom te istom ambijentu, obično na onom kojim su i započeli svoj put·u književnosti, ne proverivši više nikada svoje šire, kompleksnije mogućnosti, ne pokušavši da se osveže i da eventualno pronađu svoje pravo mesto, svoju možđa istinitiju sklonost.

Nikolić nije okovan. On traga po različitim ambijentima, prelazi · s motiva na motiv kao đa prebira po dirkama. Izvlači zvuke: male, često potresne odjeke naizgled utišanog ambijenta, otkrivajući potajni, zamaskirani nemir u onome što se

na prvi pogled nudi kao mir, kao.

nepomućeni ređ stvari, uhodani kolosek života, normalni tok ljudskih odnosa i trajanja. Ne robuje vremenu i ne pridaje mu naročiti značaj; ni ovom današnjem, ni ratnom, ni onom pre njega. Ono je za njega samo obična, ravnopravna komponenta. u celom, višestrukom kompleksu zbivanja koja okružava ju čoveka. Čovek — to je: ono

· Danilo Nikolić

glavno, centar pripovedačevog pos gleda. Nikolić ga vidi i razlučuje; Rastvara njegov život i izmamljuje i zlo i liriku, i njegov odnos prema drugovima — prema društvu i istoriji, kao i posledice njihovog odnosa prema njemu. Lov, životi= nje i priroda — zauzimaju u Nikolićevoj prozi dosta prostora. Mos žda su to i najbolje njegove stra= nice — poezija — oslobođena i čista od patetičnog zatrunjenja. U pasusima o ljubavi taj spomenuti, remećući prah je, međutim, vidljiv. Naročito je disonantan u po“ nekoj metafori ili u rečenici koja bi na silu htela đa se proglasi za misao. Najčešće, sve to, u senten" cama o ljubavi.

Napomenuli smo đa je Nikolić pripoveđač od rase. Pored onoga što njegova pripovetka donosi sos bom kao sadržaj, to se isto tako o< gleda i u načinu na koji je građi i formira. Tok njegove priče ~ ja lako ulovljiv. Škrto, uz priličnu žrtvu neupađanja u opojne zamke potankosti i iživljavanja, Nikolić nas uvođi u svoju fabulu brzo, bez okolišenja. Uskraćuje nam, suvišni napor probijanja kroz sekundarne naslage, kojima je današnja proza! u dobroj meri i kod dobrog broja stvaralaca nagomilana. Nikolić pazi kako će da počne priču. Njegove prve rečenice su zaista majstorske, One buđe pažnju i ljubopitljivost, gone čitaoca da uđe u taj nepozna= ti svet koji je pisac tek akcento= vao. Rečenica mu je prirodna čista i uverljiva; ponekad sa lirskini prizvukom, Kratkoća priča nas če“ sto zatekne u stanju da se osetimd kao da smo pročitali i doživeli peš smu. Tako se i dočita ova Nikolis, ćeva zbirka pripoveđaka, nevelikd po obimu, ali natopljena životom kao i ohrabrujućim saznanjem &« prisutnosti jednog budnog i os štrog pripoveđačkog oka koji prati naše kretanje. .

„Male poruke“ su uspela a cija pripovedača Danila Nikol čiji je talenat, iako uočen još pre desetak gođina, tek ovom knjigom izbio vidno i zauzeo svoje mesta u hašoj savremenoj prozi,

Stevcm Raičkovid oj N

? «#357

Paralele Afrike i sna

Pojavile su se zajedno. Dve uku<

sno opremljene knjižice u izđanju . Lykosa dopunile su i, može se re=-

ći, proširile i. na neki način obogatile plejadu mlađih zagrebačkih pesnika. Istovremena pojava ovih zbirki ne daje nam pravo đa ih upoređujemo, ali se nameće konsta< tacija da poezija, Irene. Vrkljan, kao:i poezija Zvonimira Goloba, vuku svoj daleki koren iz nadrealizma, To bi ujedno bila i jedina sbona koja ih vezuje. *

'Kod IRENE VRKLJAN treba do.

nekle razdvajati tri pesnička ra- .

spoloženja: razmišljanje, ljubav i pejsaž, Prirođa je najveći njihov fenomen, 'Njeni · beznačajni rekvis ziti („maleni šljunak u grlu potoka“,. pesak, „gorki glas borova“, „jarboli ocvalih trava“, „krv lišća“, „glas kamenja“ itd.) dobijaju apo &trofirana značenja u sklopu Jedna lirike. koja se obraća oblicima bes

Irena Vrkljan

lutka i oblaka, i nije čudo što ja ova pesnikinja uspela da svojom detiniskom. ljubopitljivošću aostva= ri nežan lirski odnos između svo= jih začuđenih očiju i mrtvih oblika. Irena Vrkljan otkriva: anatomskim skalpelom nervni sistem pređ

meta i prirođe. Ona je sva u pita= ,

njima na koja ne dobija odgovore. U svom pesničkom. svetu suočava se sa svetom apstrakcije u kome je wnutrašnja gorčina pomešana sa lepotom malih stvari i snenih o= blika u senkama tišine i bespredđ= metnosti. Pružajući život ili deformišući razne manifestacije „života ona stvara po svojoj volji jedan

' metafizički svet imaginacije. Vrklja

nova je često, kao i u ranijoj knjizi, ispunjena mnostalgijom za toplim detinjstvom. Elegična i pre-

plašena našla se pred problemom

egzistencije („U ovoj ruci“):

„U mojoj ruci bez kože,

bez očiju i sluha, Seta “&:900

u njoj osjećam tišinu malenog dje-

2, O tinjstva,

prsten od čelika

za moja stopala,

posudu od kamena

u kojoj počiva strah.“. ; Najekstremnija među našim pe-

snikinjama, Irena Vrkljan se za-

tvorila u hermetićan smisao reči,

gđe se krije jeđan iracionalan svet

nežnosti. Pa ipak, u postupku ra-

cionalna do opasnih granica gde

može prestati emocija, Vrkljanova

je izrasla iz nadrealističke poezije u koju se izmešalo nešto naivne patetike i malo zakasnelog roman– tizma „izraženog logaritamskom preciznošću suvog rečnika, Po mo> dernom izrazu i analitičkom prilaženju „malim. stvarima. i malim strastiima, ova, pesnikinja približava se poeziji Vaska Pope, premđa. o sobenosti njenog pesničkog tempe= ramenta isključuju vezU. | Njen čudesni pesnički svet kadkad potseća na svet slika Fernana Ležea, Iva Tangia, Klea; pa ipak, čini se đa je to poezija disciplinovane inspiracije, poezija naučena iz literature, i zbog toga ne uvek dovoljno iskrena, i zato ne uvek poezija. Njen pesnički nagoveštaj trpi zbog toga u oceni prilične re= zerve, pored sve darovitosti koju ispoljava i pored one tople zaljub=, ljenosti u svet o kome govori. Ma= lo filozofije, tu i tamo rećene s& patosom, smeta “ovim stihovima koji rastu „u zajedničkoj radosti mahovina“, ovim pesmama koje rentgenskim okom hoće da otkriju krvotok šljunka i govor prepelica. * a.

ZVONIMIR GOLOB: je! u' svojoj neskrivenoj ljubavi prema lirici primitivnih naroda, poglavito cr= načkoj, i Lorki, u ranijoj.. svojoj poeziji bio. često u sferama ” ovih pesničkih raspoloženja, ali je nje= gov izraz u najnovijoj knjizi:pošao ı putem. pesničkog hermetizma (jače

ispoljenog: nego kod Vrkljanove)

koji.je prerastao u široko i himnič no aleluja» Crnom kontinentu, O= tuđa se povodom ove knjige pre može govoriti o jednom 'pesničkomi

svaku drugu.

·lirskog doživljaja,

· pesničkim . simpatijama

oduševljenju (koje donosi relativs ne kvalitete), nego o zrelom ostvas renju jednog talentovanog liričara, To znači da je „prigodni“ karaks ter ove zbirke donekle izbrisao

. mnoge osobenosti lirike Zvonimjrai

Goloba i uneo adekvatne simbole iz crnačkih legendi, koji su česti u njegovom stihu. . Humanističkaj potka ove poezije koja od prve do poslednje stranice opeva Apokalip &u od Siera Leone do Alabame d Senegala, ima za podlogu revol protiv ugnjetavanja i zato je višd

'puta patetična, i zato je prava lis

rika došla u drugi plan. |.

Više racionalam, i to suvoparnd racionalan do naučnosti, Golob dos „vođi do emocije kontekstom;- om je pesnik naizgled „bez srca“. Čini se da su njegovi izvori inspiracije pre u literaturi nego u životu, da je njegov · pesnički svet osoben i nepoznat, ali ne uvek. Tako i u „A. frici" ima stihova koji uzbuđuji

ikrivenom snagom i obujmomt ali se do tih užitaka dolazi tek posredno, posle kraćeg ili đužeg razmišljanja nad „ zgusnutim sprudovima reči koje pretstavljaju značajnu osobenost njegove poezije. Jezik kojim Golob govori i peva je kristalno čist i suv kao barut. Potrebna je mala varni= ca smisla u ovom nekomunikativ= nom poretku, pa da se dobije topli plamen iza kojeg se krije jedna zagonetna pesnička pojava i jeđan tajanstveni svet patnje.

Vrkljanova i Golob po svojim opređelili su se za neku vrstu intelektualis stičke poezije ekstremnog smera, koja kod nas sve više gubi tlo i danas pretstavlja samo jeđan od viđova nešto zakasnelog mođernizma, Usled razumljivih izdavačkih (ne)prilika ove knjige su ugledale svetlo đana u vreme kađa se vrši neka vrsta revizije shvatanja poezije, i zato ove pesme pođ novim okolnostima gube nešto u vrednosti. To naročito važi za Goloba kos ji je jednostavnom i ogolelom faks turom osiromašio dobre kvalitete svoje poezije. Vrkljanova 'je bliža. opštem toku naše literature, a po-

| ređ toga ona je zadržala bogatu

riznicu nežnosti i topline, svojstve-” ne njenom pesničkom tempera mentu.

Vlada Bunjac