Књижевне новине

ostala po strani, u senci, suvišna. „Homersko pitanje“! "Sto-

Homerova ppisutnost

ili trajno zračenje velikog pesništva

„Što je u hrišćanskom-. svetu

to je u Helena učinilo Homerovo pesništvo, | što

učinila Biblija, _ 'Homeru: njime

se u „Ilijadi“ peva o odnosu Ahilejevu prema

d _ Dobri, stari, večni Homer! Ima izvesne ćari, ima doista izvesnog setnog zadovoljstva i neodređenog prkosa u iznenada iskrsloj odluci · da, makar i za kratko, ostavimo ove dane, ovaj gusti avgust sunca i plodova zemlje i zamorenog, otsutnog, ispražnjenog grada, da ostavimo, ili bar za trenutak zaboravimo, naše svakodnevne muke i razgovore o putovanjima, o. novim susretima i neslućenim ljubavima, i naše razgovore o prekretnicama poezije, o maniji stihotvorstva, o Krizi romana koja može biti „kriza“ romana ali takođe i kriza „romana“ (a Što Uu&tvari nije ništa drugo nego kriza — womanopisaca!), i priče o ·svim drugim daleko bitnijim krizama koje mas neprestano saleću i grizu, da ostavimo, napustimo, zaboravimo najzad sve to, i da se, koliko i kako možemo, osvrmemo unatrag, tamo negđe daleko, duboko, tavno, kroz prašumu vremena, ka ishodištu kulture i poezi-

je, drevne, prvorođene pesničke reči, ka Homeru.

Čudne li ambicije! Pa „ipak: odlična, nesvakidašnja Knjiga o-

gleda o Homeru Miloša N. Đurića „Na izvorima umetničke" lepote" nagnala nas je na ovaj iznenadni odlazak u davninu. Može nam se prebaciti što tako bezobzimo i samouvereno prelazimo, ođ nedelje do nedelje, iz dana u dan, sa jedne književne teme na «drugu, od jednog pisca đo drugog, iz jednog kulturnog: mediuma u drugi, stran i nepoznat; svesni te opo-

mene, branićemo se srećnom mo- M

gućnošću da ponovo otkrijemo i upoznamo večno sveže izvore poezije. Ništa novo o Homeru neče biti rečeno. A da li je to uopšte i potrebno? Nove stvari ponekaij zamaraju, neophodno je često setiti se i starih. Željni smo samo da posle svih tortura i blaženstava, smicalica i zabluda savremene poezije, koja se još zove i modđerna, upoznamo i ponovo zavolimo i onu mastalu u davno minulom, zbrisanom, iščezlom, nemođernom vremenu, koja je, uprkos beskrajnih ambisa vekova 'i godina, ostala i postala — svevremena.

. Homerova prisutnost damas to je trajna prisutnost poezije. Sedam građova otimalo se nekad o čast da budu Homerov zavičaj; da nas je ceo svet njegova wtadžbina. Ime je — kroz delo — postalo pojam, simbol, i ličnost je gotovo

· tine Knjiga i desetine protivreč-

nih tvrđenja! Hegel Homera mnogi su je osporavali, negirali; ne samo u novije doba, neqo i U

priznao ličnost;

kao istorijsku

staroj Grčkoj. Šta mari! Tu su hiljađe i hiljade stihova, tu je „Ilijađa“ i „Odiseja“ — to je- či-

tav jedan život, svetao i tragičan, koji je nadmoćno natkrilio prolaznost, i u njoj sve ono Što Ć protiv njega i njegovog tvorca bilo podiglo.

Jer Homer živi. Još ga je Ar:-

stotel proglasio „božanskim | mimo svih drugih“. Platon, njegov ljuti protivnik, nije mogao a da ne prizna da je Homer „najpesničkiji i prvi između tvoraca uzvišenih p?sama“, čovek koji je vaspitao Heladu. Ni filozof Demokrit nije štedeo pohvale: „Homer je, nadaten uistinu izgradio kao' retko ko zgradu svoga pesništva“. A za Lesinga Homer „uzor svih uzora“, dok Be•neđeto Kroče često s uvažavanjem

božanskom „sposobnošć!,

je ime Hometrovo“.

pominje „časno

Sve te zlatne reči hvale nisu iz-

bledele, kao što nije zaboravljena

ni legenda o refbru Zoilu iz Am-

fipolja, „biču Homerovom“, prvoti

Homerovom kritičaru, koga je na-

rod raspeo zato što se nedoličnim ' rečima dotakao pesnikovog dela

imena... Ž

Postoji u lirici Dobriše Cesarića pesma koja se zove „Bubica“: iedne večeri, dok je pesnik čitao Homera, jedna bubica, „trun #Ž'vota pravoga“, sletela je na knjigu, među rastvorene Stranice, među ratnike, junake, heroje i bogove: „I hodajući tako među bo-

KNJIŽEVNE NOVINE

' star: gotovani,

Feniku, to jednako važi i za odnos Helena prema

Su oni postali ono Što su“, Miloš N. Đurić

Homer

zima polako ušla je u moju pjesmu“, U tome lucidnom detalju može se naslutiti poreklo i veličina pesničke reči. Poezija nastaje u sudbonosnom vrtlogu zemnii stvari kojima pesnikov. um i srce daju čar i sjaj izuzetne, neprolazne vrednosti. Radost dobija sm: sao, da bi je i drugi mogli podeliti s pesnikom; patnja biva ozatrena nadom i upormošću da ljudi ne bi izgubili pouzdanje u istinu i đobrotu. Čovek i poezija: to sU dugovi koji mikad neće biti namireni;, uvek će neko ostati nekome dužan: u tom neizvesnom naporu izravnavanja čovek odvajkada stvara pesmu, a pesma pokušava da stvori pravog, harmoničnog čoveka.

I upravo u velikim spevovima, epovima Homerovim, u neizmernim prostranstvima „Ilijade“ i „Odiseje“ uočavamo to traženje harmonije, traženje blagotvorne ravnoteže između poezije koja je otsjaj duhovne vatre i vrtoglavice u čoveku „slobodna, čista iskra razigranog uma, srca, celog bića; i poezije .Koja je glas ljudskog, udesa i opstanka pod zvezdama, ćudljivog i nesigurnog. U Homera ćemo naći maštu raskošnu, basno slovnu, titansku, i sve o životu mira i rata što jedan čovek može da zna i sazna. Ta osobina, to preimućstvo utoliko je veće jer je dato u neponovljivoj, čudđesnoj pesničkoj sintezi. Vizija i neposrednost stvarnosti, istorija 3 :egenda prepliću se; slika i činjenica dđodiruju se, prožimaju, stapaju: „Kako večernjača hoda međ zvezdama u doba gluvo, koja je najlepša od svih drugih zvezda na nebu, tako je bljeskava oštrica sjajna što je Ahil desnicom vrteo, misleć hrabtom Hektoru o zlu... Homerova je reč ·poplavna, gusta, metaforičko-alegorijska, nestidljiva, bujna: za nju je nebo i danju — zvezdano! Dogqodi se doduše. kako je — ironično — primetio još MHoracije, da „katkad dremucka i dobri Homer“, Katkad dremucka, a ponekad i zaspi, Fa ipak, njegovu umetnost to nije moqlo nimalo đa pozledi...

Pesnikovo oko zavirilo je u “sve kutove neba i zemlje. Homer nije mnogo sentimentalan prema bogovima: oni su za nJega lakomci, „prznice, Rkavgadžije, izlapeli lovci u mutnom, secikese, neotesanci, siledžije, <= pored drugih osobina kojima ih. je velikođušno obdđario. Ali Homer se isto toliko revno, ako ne i revnije, bavi čovekom, U preko petnaest hiljada Stihova „Ilijade“ priča še o ratu, o žrtvama, o Krvi, o smrti, o herojstvu, .ali bez izričitoeg slavlienja zločima i nasilja. „Čemerni rat“, kaže Homer. T najveće junaštvo — Ahilovo — nije ne-

pobedivo: smrtna strela savladaće naposletku i neranjivog, besmrtnog ratnika. Svaka sila za vremena! Nasuprot prolaznoji ratnoj slavi i oholosti, Homer je istakao neiscrpnu stvaralačku žudnju za, životom: Čak i svesini Ahil progovara nostalgično' iz podzemncg carstva. senki i smrti đa bi radije bio sebar i sluga nego vlađar u tom turobnom kraju gđe nikad neće granuti sunce. Homer, za az liku od Aristotela, ceni rad: „on ne smatra, kao ovaj filozof, da radom moraju da se bave samo robovi. Život, stvaranje treba da se suprotstavi besciljnoj pustolovini, slepoj volji bogova, ratu, smrti; u tome je, eto, univerzalni i savremeni društveno-etlčki smisao Homerova pesništva, : Koliko god da je cenio snagu, hrabrost, požrtvovanje, smelost, sve one blistave i kočoperne herojske vrline, Homer je isto tako umeo da čoveka pogleda izbliza, bez perjanice, šlema i štita, iznutra, — čoveka koji poseduje samo svoj goli, mali, teskobni život, i

TRIBINA

ništa drugo. Pesnik uočava razno> rodnost ljudskih htenja i želja koje su osnov svih sumnji, nerazumevanja i kavženja: „Ljudi su različiti, jedni vole ovo, a drugi Oono“. Čovek je velika 'svetlost sve= ta, ali takođe i neotklonjiva nje= gova beđa: „Nema doista ništa žalosnije nego je čovek od sveg ŠštD god diše na zemlji, što god se miče“, Mračan „zaključak! A na drugom mestu ljudska sudbina upoređena je sa lišćem: „jedno l:Šće po zemlji rasturuje vetar, a drugo raste po brsnatoj šumi, kad proleće ponovo grane“, Bezbroj godina docnije Tomas Vulf u romanu „ Pogledaj đom svoj anđele“ ponovio je nešto slično, ali još muklije i tamnije: „Čitav naš život nestaje „u dimu. Nema ni+ kakvog sastava, nikakvog stvara= nja u njemu, čak ni dđimljivog sastava snova. Siđi niže, anđele; šapni nam u uši. Mi nestajemo u di mu i danas nema ničega sem zamora đa nas nagradi .za jučerašnji trud. Kako da se spasemo?“ I mada je Homer bio propovednik fizičke moći i bođrosti, i mada su se skoro svi pisci i pesnici oduvek truđili da krepkim, plamenim irečima osokole čoveka, najveći deo najbolje poezije koja je sa= čuvana slika je stravične zagrcnutosti čovekove pred provalijama opstanka i njegove bezmer= ne patnje u okrutnoj stvarnosti ovoga sveta.

Nemogućno je (i nepravedno bi bilo) pri svemu ovome zaobići knjigu Miloša N, Đurića „Na izvorima umetničke lepote“: jer bez nje ovi ređovi — kakvi đa su ne bi skoro ugledali svetlost. Đurićeva knjiga je mala enciklopedija o Homeru: u njoj je objašnjen helenski smisao za lepotu, snšga i uticaj Homerova pesništva, Homer kao ličnost, poredbe i poređbeni venci u njegovim spevovimd, „Ilijada“ i „Odiseja“ i naše narodne pesme i drugo. Neče to biti ni lažna skromnost a ni sramota ako priznamo da ne posedujemo dovoljno snage da bismo se upustili u nadmetanje ili prepirku s piscem: reč Miloša Đurića, jednostavna i nenametljiva, dostojanstvena, zvuči istinito i autentično, nekolebljiva kad saopštava poznatu činjenicu i mirna, odmerena kad donosi i objašnjava nov piščev zaključak ili otkriće; ona je analitička, zrela i mudra, i često i sama pesnička. Tako jeđan živ, dra gocen, plemenit đuh povezuje na= šu nemimu, istrzanu sađašnjost sd dalekim, nepoznatim prostorima prošlosti.

„.. Blista sunce nad „Parteno= nom, nad Akropolom, i stubevi, kamen i more u đaljini kupaju se u blagoj, neprekidnoj svetlosti. Život kao da se zaustavio, i senke ljudi nečujno promiču kraj ziđova i stubova osluškujući dah i ša= pat kamena, i glasove proteklog nepovratnog vremena za koje misle đa će se, u trenu, u magnovenju, baš njima ponoviti, · pođ tim prozračnim mebom, pođ tim čistim, britkim, „bistrim „suncem. Ali ničega osim zastrašenog glasa jedne zalutale usamljene ptice. Samo mir, i sunce. U toj tišini treba iz kamena, iz prozirnog vazduha da nikne jedđam novi svet... IH je to svet Homera, svet Damtea, Šekspira, Getea, Volta Vitmena, razmeđa, velikih pesničkih lutanja i triumfa, gordi putokazi pesnička misli od antike đo naših dana. AJi gde je naš pesnik đanas? Možđa je to već T. S. Eliot, ili on tek treba da se pojavi? Ko zna. Ili ga mo= žda uopšte neće ni biti...

Miloš T. Bondić

IMPRESIJA DO

KRITERIJUMA

Razumljivo je Što smo' u toku četvrtog Pestivala jugoslovenskog filma, te velike stvaralačke smotre bili najviše svesni pojedinih doživljaja, impresija uopšte. I festivalska „kritika — koja joe pratila i izveštavala publiku o toku festivala — „uglavnom se i zasnivala na pojedinim impresijama koje su (što je čest slučaj u našoj kritici) uzdizane na nivo objektivnog važenja.

Bez obzira đa li je to činjeno svesno ili ne, tome je doprinela i okolnost da je na ovogodišnjem festivalu prvi put prikazano 9 od ukupno 15 dugometražnih filmova, Pošto je samo pulska publika mogla da ima uvid u kvalitete prikazanih premijernih filmova, ostala javnost u zemlji je bila upućena na prikaze objavljivane preko štampe i radija.

Svi ti napisi, uzeti zajedno, sadržavali su izvestan niz impres:ja koje su uopštavane ili intonirane kao objektivna ocena. U tom smislu su i delovale, jer ih je očekivala javnost koja njihov sa držaj i odnos prema filmskim o-

·stvarenjima nije moala da prove-

rava svojim doživljajima, filmskim

iskustvom uopšte. av ab“ T zato su izbili mnogi nesporazum, · i Š

I ovoga puta {mamo karakter:stičnu pojavu da Kritika izaziva ı povećava nesporazume u #đđ Jednoj oblasti, umesto da ih razrešava.

To je znak da je struktura naše filmske kritike jednostrana: o slanjajući se, obično, na impresi= je sa bioskopskog platna, ona gubi iz viđa puls kompleksne film= ske problematike koja je za publiku nepoznata, ali ne sme biti nepoznata filmskom kritičaru.

Prirodno je što se razvoj naše filmske umetnosti prati i impresionističkim zaključcima, i impresionističkim ocenama, samo što takve napise ne treba opteretiti onim što oni nisu u stanju đa ponesu — tenđencijom đa niz utisaka formuliše đefinitivhi, objektivni, estetski sud. TI to uzdizanje impresija na nivo objektivne ocene izaziva zabunu kođ publike, a kod filmskih stvaralaca otpor i potcenjivanje napisa o svom delu.

Ako se rasmotri naša filmska “kritika koja je pratila Pulski festival, dolazi se do zaključka da je ona bogata pojeđinačnim utiscima ali se ona nije bavila analizom njihovog smisla u opštoj filmskoi prohiematici. Tako naša filmska kri-

tika može da ima izvesno važenim,' · ali. samo u okviru pojedinač-

Ovog puta pretstavljamo čitaocima dva pesnika iz američke srednje Književne generacije: - '

DŽEMS EJDŽI (James Agee, 1909—1955) poznat ije kao pesnik i romanopisac. Rođen je u Noksvilu, država Tenesi. Rađio je jedno vreme kao poljski radnik.

Sakati čovek u "stolici

Skoro će dan.

DŽEMS „LAFLIN (James Laughlin, rođen 1914) studirao je u Svajcarskoj i na Harvardskom univerzitetu u Americi. Bavio. se izđavyačkim „poslovima i „osnovao

lažna anonimna pisma

Hopi reporier-lisac sa . drvenom nogom sreće

OM TLIRIKA U

Džems Ejdži

USPAVANKA

Sada se kao'nepokretni vetar, veliko drvo Noći na ovaj grad spušta Kao lišće, kao naše gladi, kao naše ljubavi.

Spavaj, mirmo dok možeš

TI negđe slična ovoj ljubav se rađa Negde se nema pesma čuje Gdegod deca spavaju ili se bude Rađuju se duše, srca se cepaju.

Spavaj budi bezbrižan, dok možeš Uskoro ćeš biti čovek.

PREVODU

a potom bio je saradnik raznih magazina i časopisa, Objavio je zbirku „pesama „Dozvoljeno putovanje“ (sa pohvalnim predgovorom pesnika Arčibalda Mek Liša) i kratak roman „Jutarnje bdenje“ (1951). Vršio je ađaptacije Književnih dela za film („Afrička Kraljica“).

sa točkovima

A svuda ljuđi pronalaze

Dobre razloge da ne budu živi

Pa i kada bi učinili sve što mogu Niko ne bi podneo da ti kaže ostalo.

Spavaji dete zbog svojih roditelja uskoro ćeš morati da se budiš,

___ENI

Džems Laflin

preduzeće „New Directions“, Štampao je dve knjige pesama: „Neke prirodne stvari“ (1945) i „Mala Knjiga pesama” (1948).

DETEKTIVSKA BAJKA

Sakati čovek u stolici sa točkovima (koji ustvari nije uopšte } sakat) pucao je & ubio

bajnu,đamu koja je plava ali

opominju

Inspektora Midđousa da je ovaj

zločm tek prvi u nizu Mek-

Tigu privatnom detektivu sine

ideja i klizne niz grlo još jedno piće

u magli

e izgubljenu i usamljenu devojku sa međem u glasu da prijatelji dragi prijatelji još jeđan zlatan dan u ovom zlatnom danu Kli-

zi u, mrak na narkotičnoj

braci ne budite se dobri prjjetelji izazvaćete zvuke revolverskih #

pucnjeva koji su oh tako umitujući kao ·

ovaj prigušeni šušanj

dolara koji se gomilaju & gomilaju &7 gomilaju,

(Preveo Srđa Popović)

OV Oa&NS |

Bed 9

ese ,M a

' A PLS: o filmskoj kritici

nih utisaka. Međutim, krjtika mora da obuhvati i ono što je opšte, ono što svojom ]logikom deluje kao zakonitost i orijentacija u jednoj umetnosti, u ovom slučaju filmskoj, Naime, napisi sa Pulskog festivala otkrivaju da.su kKkritičari iznosili rana „mišljenja o svakom pojedinom filmu, ali pri svem tom nisu dokazali da su imali i nešto više — kriteri{i. A u procenjivanju umetničkih rezultata, velika je razlika između mišljenja — jer njega poseduje svaki gledalac i — kriterija kao sinteze aktualnog doživljaja i naučno-estetskih zahteva u procenjivanju film-: skih fenomena.

Četvrti Festival jugoslovenskog filma protekao je u znaku razno vrsnih mišljenja, ali sva ta mišljenja ne mogu da nadoknađe otsu-

stvo estetskog Kriterija, bi-

ne komponente u razvoju svakog stvaralaštva. T kao što je naša film ska proPzvodnja krenula na osvajanje savremenih tema, tako isto i naša filmska Kritika mora da osvoji ono što je još uvek iznad nje — to je naučno- estetski kriterij, da bi se s njim, siqumo. stvaralački kretala kroz filmsku proizvodniu a i kroz mnoštvo smpprotnih mišljenja koja vlarsju u njoj. | KMriterij ima snagu da povezuje utiske dajući im mesto koje za-

služuju: kriterij disciplinuje

· impresije koje uvek — zbog

svoje subjektivne usmere nosti — imaju tendenciju da. sebe proglase objektivnim, naučno-estetskim sudom.

„Kriterij omogućuje impresiji da učestvuje u procenjivanju, ali da njena funkcija bude srazmerna njenoj sadržini TT smislu.

. Moglo bi se reći đa je kriterij izvestan rezultat osećanja za celinu, rezultat koji proizilazi, iz njene razvojnosti odnosno istorije. I tako, kritetij u, sebi objedinjuje i istoričnost estetske pojave i njenu aktu elnost što znači u stanju je da i ono što je pojedinažčno odmeri odgovarajućom celinom i obmuto.

I u tom svetlu, naša filmska kritika svako pojedinačno ostvarenje treba da dovođi u izvestan odnos i odmeravanje prema filmskoj proizvodnji uopšte, a našoj posebno,

KHriterij se mora razvijati i izgrađivati u samom procesu nsše filmske stvarnosti, zbog nužnosti i da se osete i procene me samo rezultati nego i koreni” izvesnih dostignuća. . i

Kritičar bez kriterija je često žrtva i međusobno suprotnih utisaka od kojih svaki ima tendenciju · da se postavi na visinu definitivnog i objektivnog zaključka. Dakle, utisci se sami nameću = do kriterija treba — doći!

Utisak je aktuelna i spontana G-– rijentacija običnog qledaoca, a od kritičara se traži đa se posle to-. ga i svojim stvaralačk!m naporom uzđdime do krite-

N Milenko Misailović Nastavak ma 8 strani