Књижевне новине
OSVOJIMO OBALE
Tada čemo moći bez bojazni ići ususret 'sve većoj koncentraciji grada i njegove izgradnje u visinu, koncentraciji koliko „neminovnoj
Neki ljudi twde da u Beogradeni Www>ik uzmiocali od vode, od reka, od života ma obalama, kao o O, KOV SARBJM đa su Srbi rrazito inemtalni narod jer se toliko i poželjnoj i opravdanoj, bez srpska srednjovekovna država ni- bojazni od pdoošanjš Jer Make kad nije duže fiksirala na morskoj i vodene mase «davati obali niti su Srbi ikad vezivali svo- gradu.
ž MAŠNHAA | #5 2280 VAMO dali · Ali sve je ovo govor o budućRatada, je ROSO Bi a ili 8%, nosti koja nije sasvim neposredno RRA Sad oRe o posledica uzi- pr KOje Kako se BED tom
a o* udućem stanju? Treba ukloniti S OMA IR: GWVaON: ma JV pre svega železni obruč, I sada Kiaje činj ; da dao našli, O~ smo opet na mrtvoj tački jer, u-
e GR enica da Beograd i Beo- slaviti uređenje i pristup obalama
a Bit eti na obalama svojih izmeštanjem ” železničkih , pruga
o bi nesumnjivo korisno znači isto čto i skinuti za duže da se ozbiljnom analizom otkriju vreme ovo pitanje s dnevnog reda. stvarni i duboki koreni te pojave. Ako se početak uređenja obala UuAli već na prvi pogled možemo slovi realizacijom · rekonstrukcije viđeti da je najglavnija smetnja, beogradskog železničkog čvora, majjača odbojna sila spuštanju koja zahteva (ocenjujem od oka) grada na obale — državna granica degetine milijardi dinara, onda fo na rekama — već vrlo davno ne- znači da ovaj nesrećni, ružni prostala. Da, ali ostale su ncuređene vizorijum produžujemo na neodreobale. Ne samo neuređene već i đeno vreme : odvojene teškim obručem železnič- ka RĆRaa isti Liu't4 kih pruga, staničnih postrojenja, „riđemo Ja i5 do i LP 8 bodljikavih žica, neuređenih skla- EO itdan drukBiiji ZIUORe a 09 išta, ono što već godinama pomalo do_ Ne sećam se da se pre rata ZbOJ sadno „ponavljamo i pridikujemo mvega toga zvonilo na uzbumu. Ali, nisu samo fraze, onda „možemo za proteklih dvadeset godina bilo početi odmah. Sada se pruža jedna je nebrojeno mnogo svečanih i ka- . tegoričnih deklaracija o oslobađanju obala, o izlasku grada na reke, o „Zelenim pojasevima” i Ššetalištima pored reke. Bilo je često prigodnih protesta, uzgrednih Pprimedđdbi, diskretnih ili bučnih jadikovanja. Ali za tih dvanaest godina stanje se nije „promenilo, na bolje sigurno ne, u nekim slučajevima se čak i pogoršalo. Sve deklaracije, želje, jauci i uzdasi, imai su jedinu svrhu davanja oduške fi umirenja savesti, a život, na- \ Yavno, teče kao i ranije. Ne sasvim kao ranije: obruč je postao.teži a
Beograd se udvostručio — od trista hiljada premašio je Šest stoti- na hiljađa stanovnika. Pređašhnji
zahtev za oslobađanje obala dcbija zato danas novu težinu. Potreba revalorizacije obala sada se pojavljuje u novom svetlu.
Jedno veliko preimućčstvo je neiskorišćeno. Redak je grad sa toliko vođe, sa toliko obala, grad na velikim plovnim rekama. Uskoro će Sava biti reka u gradu, a ne više reka koja protiče pored grada. Te ogromne vodene mase još nisu a&tabilizovane, još nisu ukroćene, obale još ne definitivno fiksirane., U tom procesu stabilizacije i ukroćavanja reka, specijalno Dunava, nastaće veliko veštačko jezero, zatvaranjem rukavca kod Velikog Ratnog Ostrva. Mnogi se pitaju zašto će nam jezero neposredno uz reku i pored tolikih vođenih „površina. Ostavljajući po strani hidrotehničke razloge u prilo jezera i nužnost stabilizacije tokova reka, novo veštačko jezero donosi nove čarolije vodenog Ssveta jer druga su preimućstva mirne, duboke i bistre vode, ne poričući
*
lako je obala neuređena,
odlična prilika. Beogradsko Sajmište je već završeno. Zasađivanje i parkovsko uređenje je skoro gotovo. U programu je Uređenje Obale, prostora zvanog „Šest toOpola”, sa remim kupalištima, sada , napuštenim zbog nepovoljnih higijenskih uslova, Novi sajmišni kompleks postaće jedan od neodoljiv:h magneta gradskeg života. Velikim masama ljudi koji će se rojiti oko Sajma, ili nekih drugih priredbi na ovom mestu, treba pružiti već odmah makar i delimičmo uređene obale. . +
Zatim, treba poći «strpljivo i uporno uz 1 niz Savu, osvajati svaki komađ obale koji je slobodan ili se lakše može osloboditi. Nije važno da se odmah postigne potpuni
mi mesumnjive lepote žive i teku- kontinuitet. Ni pitanje prelaska će vode. preko pruge nije nesavladljivo. Na
Jednog dana, kada sve te mo- nekim mestima mogu se napraviti gućnosti. voda budu iskorišćene, mali pešački prolazi ispod pruge.
Gde se ne može proći ispod, napravićemo osigurani prelaz u nivou, jer prelaz preko pruge U ni-
moći će se reći da Beograd zaista leži na rekama i među rekama i đa
oduške
ovakav prizor za šetača...
URBANISTIČKE TEME
vou mije nemoguća astvar.. Kod „Šest topola”, hiljade kupača ipreko leta su svakodnevno prelazile preko pruge. Kako li bi Ljubljan-
čani išli u svoj izvanredni i retko .
lepi park „Tivoli” kađa bi se smatralo da se preko pruge ne može preči u nivou.
' 1 danas se za putničko pristanište na Savi prelazi preko pruga u nivou. Zašto se to pristanište ne bi bolje uredilo i postalo još i šetdlište? Zašto se ne bi krenulo i uzvodno ispod novog mosta i dalje obalom koja ima i kej, iako on nije šetališni već pretežno komercijalni, istovarni kej?
Dalje ka ušću isprečilo se teretno pristanište čiji Je opstanak na ovom mestu strogo ograničem jer se novo teretno pristanište uskoro gradi na Dunavu. Ali, između terethog pristaništa i Karađorđeve ulice, ispod Kalemegdanske terase, pruža se najžalosniji prizor zapuštenosti i zakorovljenosti, Uz to ovde se, izdiže ono poznato ruglo i nmemila uspomena iz vremena okupacije — nemački bunker. Tu prolaze i okreću se mnogobrojni tramvaji, i stotine hiljada „putnika u
tramvajima posmatra ovaj odvrat-
nezanimljiv
na Savi nije
ni pejsaž. Da-li to izazove ponekad revolt građana ?
Još dalje nizvodno, obale uz zidine Donjeg grada, uz Kulu Nebojšu, mogle bi pružati najuzbudljivije i najupečatljivije senzacije. Nažalost, železnička pruga je teško izmasakrirala zidine, koje su se nekad ogledale u vođama Dunava. Pa ipak, ono malo preostale, istina zapuštene obale, oko Nebojše Kule, uvek je prijatan kutak za zalutalog šcetača.
Desna obala Save je dobrim delom fiksirana kejovima nekoliko vrsta od kojih ni jedan ne odgovara tipu gradskog šetališnog kaja. Od železničke stanice pa uzvodno obala nije uređena ni utvrđena kejom. Ali i takve delove obale treba učiniti pristupačnim i pro< hodnim. Obična pešačka staza, malo zelenila, malo kamenih ploča, poneka klupa, mogu pripitomiti i učiniti privlačnima ove obale.
{
Hipotermija je odavno izašla iz uskih naučnih krugova. Ovu koja doslovno prevedena označava sniženu temperaturu, u poslednje vreme sve češće možemo sresti i na stupcima naše štampe.
Razlog je sasvim jednostavan: i-
spitujući đejstvo, nižih temperatura. na organizme toplokrvnih žiwotinja naučnici su došli do zaista
“neobičnih rezultata.
Profesor dr Đaja i docent Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu
dr Rađulović, utvrdili su, naprimer,
da srce pacova koji je proveo iz-
vesho vreme u stanju'hipotermi- .
je, na temperaturi od 15 do 150 Celzijusovih, radi pod istim eksperimentalnim uslovima oko četiri puta duže od srca pacova Koji prethodno nije bio hlađen. Oni su takođe uspeli da srce hlađenog pacova, po, njegovom ubijanju, održe u životu punih 18 dana, prelivajići (Ja samo povremeno fiziološkim rastvorom. Još pre nekoliko godina, docentu Prirodno-matematičkog fakulteta dr Anđusu pošlo je za rukom da povrati u život pacova čije je telo bilo rashlađeno do OUC, tj, iz stanja kliničke smrti kađa je bio prestao rad srca i disanje, Drugom serijom opita koje su izvršili naši naučnici konstatovano je đa hipotermija „povećava otpornost centara za disanje prema nestašici kiseonika.
Sumirajući ukratko rezultate radova koje su u oblasti hipotermije izvršili strani i naši naučnici, mogao bi se izvesti zaključak da, usled usporavanja svih procesa sagorevanja i „smanjenja gladi za kiseonikom“, organizmi toplokrvnih životinja na ođređenom stupnju hipotermije doživljavaju okrepljujući odmor kakav nije poznat u toku ciklusa trajanja njihovog Žživota, odmor koji se može porediti jedino sa zimskim snom prpzimara. ·
Ovu pomitivnu posledicu hipos termije, jačanje otpornosti organizma prema raznim teškoćama, iskoristila je hirurgija. Prva intervencija na srcu pod hipotermijom, telo bolesnika je ohlađeno do ispod 30 stepeni Celzijusovih, izvršena je 1955 godine u Americi, Put u humanu međicinu bio je prokrčen. Danas se hipotermija primenjuje u mnogim zemljama pri težim operacijama pluća, želuca i mo zga.
Koristeći iskustva i rezultate opita hipotermičara, dva. naša mlada lekata dr Vukobratović i dr Antal, pokušali su sa primenom hipotermije u lečenju astme, Naime, poznato je da kod alergičnog oboljenja (astma, ekcemi, polenska kijavica) i pored raznih metoda lečenja uspeh ponekad izostane. Pošto su utvrdili da životinje u stanju hipotermije podnose anafilatički Šok (ovaj šok se javlja kad se u organizam u kračem vremenskom intervalu umesu po drugi put strane belančevine i to obično dovođi đo smrti) oni su pacovima, ohlađenim na 14 do 160 C,
'iz maših laboratorija
Hladnoća oporavlja ı
bež.
pažene kod anafilatičkog šoka alergičnih reakcija. Ali do oslobođenja tih otrovnih supstanci nije dolazilo, ili su se stvarale samo u manjim količinama. Ni veće doze nisu dovodile ni do kakvih ·pore= mećaja.
Pošto je zaštitno dejstvo hipo“ termije bilo dokazano u pitima sa životinjama, prešlo se na ljude. Na delu kože koji je-prethodno hlađen Jeđom ubrizgavani su neki od alergena (izazivači alergičnih oboljenja). Reakcije nije bilo. Re= zultati niza opita nad životinjama i ljudima bili su dovoljni ovim na~= šim naučnicima da postave hipotezu: primena hipotermije u grani= cama podnošljivosti, do 510 Cels zijusovih, može u nekim ”, slučajevima da «spreči alergične pojave. Nihov rad je bio objavljen u francuskom časopisu „Pres međikal“ i uskoro zatim sa njim se upoznao i dr Klajnzorge iz Jene, Polazeći od hipoteze maših naučnika, ovaj nemački lekar je bolesnicima. odđ astme snižavao temi peraturu do 5340C i već tada su astmatični napadi prestajali!
Ovih nekoliko podataka, uzetih i instituta, zaključićemo „neoficijelnom“ izjavom jednog našeg hipotermičara: „Nije isključeno — rekao je on da će ljudi budućnosti umesto na godišnji odmor odlaziti na kuru hipotermije“. _ Veliki neprijatelj ljudi hladnoća,
o Što smo videli, može čak i blagotvorno da deluje na organizme živih bića kada se „daje“,u strogo određenim dozama.
Pred početak ledenog sna
leči
DD INPRESNA 0 KRITERIJINA
Nastavak sa B strane
rija. I to je onaj neophodni do prinos svakoj umetnosti, doprinos koji usmerava i ubrzava njen ra4 zvoj, A taj, u muštini, stvaralača ki udea može da pripadne Krika čaru. -
S obzirom na a&voju funkciju naši filmski kritičari treba da po« mognu stvaraocima da se međus sobno odmere i đa nađu svojd mesto u beskrajnom lancu jednog stvaralaštva, jednom rečju dužnost je filmskih kritičara da onima kcs ji stvaraju otvaraju put do sebs i svog izraza. .
U kolikoj je meri filmska kris tika ispunila ovaj zadatak? |
Jezik kojim filmsko delo govori publici kritičar „upija“ i posie izvesne „destilacije“ (s obzirom na svoj estetski Kkriterij) kritičar taj jezik upućuje autoru da ga i on čuje. Tako 'se autor, zahvaljujući kritičaru. plodnije razgovara ne samo sa rezultatom, nego i sa samim sobom, to jest, kritika mu pomaže da se objektivira.
A kako će naša filmska kritika da omogući tu objektivaciju onih kojima je upućena, kad sama nema dovoljno onoga što bi u njoj bilo objektivno — kriterija?!
Milenko Miscilović
publikom i svojim '
živi na svojim i sa svojim rekama.
. Oliver Minić
ubrizgavali toksične materije za-
OKEAN — KOLEVKA | (DA LI? GROB ČOVEČANST,VA
U vezi sa opasnošću od atomskih eksplozija, morska voda pretstavlja mnogo ozbiljniji problem od slatke vode. Kad atomska bomba eksplodira nad nekim atolom, natrijum hlorid, koji voda okeana sadrži u sebi, stupa u akciju: izvesna količina radionatrijuma 24 oslobođava se, i on postaje strahovita opasnost za podmorski život. Istina, ti opaki elementi brzo nestaju. Četiri sata posle eksplozije, u jednoj nedalekoj laguni, na sedam kilometara prečnika, izmerili su radioaktivnost od 75 rentgensa, a ra dvađeset kilometara dalje, osam dana docnije, našao se samo jedan od sto od jednog rentgensa. Otkuda onda taj brzi gubitak aktivnosti? On nije proporcionalan sa opadanjem ı radioizotopa, ali je u vezi sa nađenim rezultatom zračenja u samome mulju blatnjavih lagunskih dubina, i to u vremenu od svega nekoliko dana'po ekspioziji. Ostaje još samo dase dozna šta će biti sa tim novim elementima. Hoće li se održati nepro~
menjeni više godina tu gde su se koncentrisali
sađa? Svi su izgledi da će tako biti.
Ipak, na pučini okeana uslovi nisu isti. Morsko dno nalazi se na velikoj dubini pod ogromnim vertikanim naslagama vode, ] može se pomisliti da će se oslobođeni elementi izgubiti u njima. Zaista, neki misle tako, iako postoji postulat objavljen od
Lavoazijea, a pre njega još i od Lukrecija: „Ništa
„se ne gubi, ništa se ne stvara". Pa da li su te vo-
đene mase pritisnute tu za svagda, u toj prividnoj.
nepokretnosti? Ne. Vođe, čak i one najdublje, žive i evoluiraju, premeštaju se, osciliraju. Njihove struje nose sa sobom mnogobrojne elemente koje u sebi sađrže, baš kao što krvni potisci prenose krvna zrnca. Okean je kao neki. ogromni gradski trg ispunjen živim pokretima ljudskih masa, neprekidnim promenama, migracijama i kovitlianj'ma. Time se objašnjava činjenica što se nasred Tihog Okeana, više nedelja posle eksplozije, na dubini od pedeset
8
metara pojavila koncentracija radioaktivnih čestica sto dvadeset puta veća nego na površini, a na tri stotine metara dubine trećina od ove bila je još uvek i mmogqo docnije. A zašto i otkud to? Na pedešet metara ispod površinskog sloja postoji struja, koja je kaptirala sve slobodne rađioaktivne čestice, ili još tačnije, na toj dubini struja obično nosi beskrajnu količinu · planktonskih vegetalnih i animalnih mikroorganizama, koji su postali vektori radioaktivnih čestica koncentrisanih u svojim protoplazmama. Pominjući ovo, dodirujemo jedan od najvažnijih procesa difuzije i fiksacije tih elemenata kroz okeanske prostore. ,
Velika koncentracija mineralnih prođukata u podmorskim organizmima fenomen je dobro poznat. Zna se da izvesni mekušci koncentrišu četiri hiljade tri stotine puta više bakra, šest hiljada devet stotina puta više fluora, da takozvani kope- . podi nagomilavaju trinaest hiljada puta više siHcijuma nego što ih sadrži sama morska voda u kojoj žive. Zna se da vodeni biljni. svet, a naTočito morski biljni svet može sakupiti do četrdeset hiljada puta više fosfora nego Što toga ima sama voda u kojoj žive, đa svi ti mikroorganizmi koncentrišu u jodu značajni procenat svoje čiste mase, do jednog od sto svoje suve težine.
Tako dolazimo do rezultata da ukupnost izve-
'snih mineralnih elemenata, sadržanih u jednom ·
kubnom metru morske vode, može se teoriski” koncentrisati u jednom kubnom santimetru ili u jednom gramu žive supstance, A zna se već đa prođukti topljenja, odnosno rađioaktivnog zračenja, imaju jako razvijenu naklonost za tim velikim koncentracijama. ~ j SVOE i · U slatkoj vođi pl hktoni i "'vlaknaste alge Sposobne su da zadrže u sebi rađioaktivnost deset hiljada puta veču nego planktoni drugih' voda. Zapaženo je da je posledica radioaktivnih ubacivanja
u vođe izvesnih ribnjaka zaustavljala moffojoško .
razvijanje riba, đa se njihov vek skraćivao, i đa su dve vrste riba — Pomexis annularis i Moxostomia aureolum — bile uginule. Što se tiče koncentracije radioaktivnih elemenata, ona može dostići dvađeset hiljađa, pa čak i trideset hiljada puta veću od normale; te cifre variraju za svaki određeni izotop, prema životinjskoi vrsti, prema fiziološkom stanju i uslovima sredine. Ako se ubaci jedna crvena ribica u sud koji sadrži produkte topljenja uranijuma, stroncijuma, barijuma, riba će ubrzo skupiti u sebi rađioaktivnost sto puta, veću nego voda t koju je puštena, jer će se koncentracija rađiumskog zračenja pojačati u njenim žljezdama, a mnaročito u njenim arterijama i u Krljuštima, gde može biti od dvađeset do sto puta veća nego u mesu. |
Morska fauna pruža nam izvanredne primere. Posmatranja na Bikiniju daju nam dokaze da su ribe-travojedi apsorbovale deset puta više radioaktivnih elemenata nego ribe-mesožderi, nesumnjivo zbog akumulacije radioaktivnosti alga, koje ovde ribu konsumiraju.
Razume se da ovi primeri pokazuju takođe da u mnogim slučajevima ovo pojačavanje rađioaktivnosti ne dovođi u pitanje sam Život ovih bića. On ostaje često kompatibilan sa njenim održavanjem. Ali ima slučajeva gde je zapažen i jak mortalitet kod mladih lososa, pošto su primili rađijaciju. Smrt obično nastupa šest meseci posle zračenja, verovatno kao posleđica uništenja tiroidnih žljezda. .
Slično. tome, japanski naučnici Macubara, Hiro-_
kava i Araki dostavljaju da se u okolini Hirošime, od 1946 godine jako povećao mortalitet morskih školjki. Oni su još ukazali da se u japanskim vodama, zbog američkih atomskih eksplozija, povećala radioaktivnost u krljuštima tunjeva, i to barijum na 140, stroncijum na 89 i uranijum na 257.
Iznoseći ove cilre, nije teško ukazati na opasnost koja preti čoveku od ove koncentracije radjoaktivnog zračenja u okeanima, a ukazuje naročito na veoma ozbiljne posledice koje mogu pro-
M. M.
izići iz tih radioakumulacija kod algi, planktona
i riba selica,
n Moramo se potsetiti da ribe raznose svoju ra~ ·
dioaktivnost širom okeana, one je prenose često
na daljine više hiljada kilometara, Zna se da ribe
lososi iz oblasti Adura dolaze čak do irskih obala
i da im je tu glavna paša i njihovo tovljenje. I
sad posle neke eksplozije atomske bombe kod
Adđura, nekoliko nedelja docnije može se dogoditi
da spokojni irski ribar uhvati neku od tih riba,
zaraženih ubitačnom rađioaktivnošću, a da nema
ni pojma o tome. , Zaista, ljudi još i ne slute kakve sve posledice
mogu biti od tih radioaktivnih zračenja, jer je
vrlo kratko vreme od kako se sve to ispituje i
posmatra.
. _Može nam se prigovoriti da morska voda sadrži normalno 10 — 15 g. radiuma na litar, i da bi bila opasna sadržina radioaktivnih elemenata potrebno je da se ustostruči. Uveravaju nas da je to samo jedna neostvarljiva hipoteza, i mi možemo u to.verovati. Ali to rađioaktivno rasipanje ne sprovodi se kao što se komadić šećera rastvara u vodi. Ono se ne rasipa, ono se koncentriše, 2z4= ustavlja u gomili baš u onome što je naša hrana ili hrana ribe koju ćemo jesti. Dakle, baš u onom što će ljudski organizam unositi u sebe. I Šta će se onda dogođiti sa nama? Bolje je da se O tome ranije obavestimo, nego prvo da iskusimo na sebi.
|. Posmatrano sa jedne druge tačke gledišta ovo pitanje, reći će nam se da će okean ostati pred našim očima po svoj prilici večito isti, mada zatrovan atomskim česticama. Uveravaju nas čak da će nauka pronaći jednoga dana sredstvo da neutrališe te uzročnike. I to je jedna hipoteza, Bi postoji jedna sasvim druga izvesnost, naime da su ljudi sačuvali respekt prema izvesnim stvarima i da od njih ne bi trebalo nikada da otstume, Okean zaslužuje,da bude čuvan odi nas samih, jer on čini deo nas, dobar deo planete na kojoj živimo, a iz njega je izbila i prva iskra život8. Okean ostaje pred našim očima ono sveto i Čisto mesto, koje nije obesvetio do sada nikakav ubilački zametak. Bio je i ostao devičanski čist izvor ljudskog života. Zato, ostavimo mu i dalje to
značenie i tu ulogu. ;
i Rože Hojm
KNJIŽEVNE NOV.LME
~