Књижевне новине
Dilj koji obavezuje...
Nastavak sa 1 strane
ramo mišlju i hvatamo aparatima pre nego naslutimo srcem, otkrijemo okom ili .primimo sluhom.
Pa ipak sve su to samo pomaqači i pomoćnici, njeni razglasivači i transmisije, konačari i izvidnice, pratioci i vodonoše pisane (čitaj: i mišljene) reči. Knjiga je, čak i u naše dane, ostala piva, nezamenljiva. Ona je i oruđe za rušenje, i snaga i instrumenat za podizanje, i zavet koji se ostavlja potomcima. Njena bogatstva i njena drugarstva ništa i niko nije mogao zameniti. Postojanost njemor prijateljstva i upornost njene nenametljivosti 'učinili su da ona ostane trajno veliki regulator ljudskih sudbina, neuništivi rezervoar ljudskih iskustava, umenja i umovanja, kondenzator i žarište ljudskih energija, i, kao i u Dositejevo wreme, i nama danas oružje i neophodan sadrug u borbi za napredak, za više znanja, za više plememitosti i lepote u našem ŽiVOtU, \1 bocbi za Bto đostojniji i puniji život Čoveka, u našem napornom rvanju sa zlim i muklim silama, sa svim otporima i sunovratima na našem putu. Ona je ne samo most koji nas vođi u sve „zvezdane časove čovečanstva”, nego i nasušna hrana na velikoj trpezi za koju svakoga dana seđaju sva naša deca.
Zato je ovaj pođuhvat koji preduzima Savez biblioteka i organizacija za širenje knjige u Srbiji i za književnike željeni povod i tražena prilka da u svom ođuženju jednog opštega duga pred istorijom, pred čovečanstvom, pred svojom društvenom i nacionalnom zajeđnicom i pred svojom umetnošću još jedanput sagleđaju i provere ! deo svoje sudbine i deo svoga umetničkog opravdanja.
Ova kratka reč, stoga, nije oduženje knjizi, ni pokušaj da se što o njoj kaže, već samo želja da se pridružimo jednom 'naporu i jednom cilju koji obavezuje.
Đuza Hadović
Covek za 'Čoveka...
Ml Nastavak sa 1 strane
drivanja, lakrđijaštvo i površnost, javašluk, prebacivanje odgovorno sti na tuđa leđa, podvala, laž. Jer taj čovek, graditelj novih odnosa, socijalizma, svestan je da su njegova prava dužnosti, a njegove đu žnosti prava. Njega nema izvan društva, a „društvo bez njega ne postoji. Razmišljamo često o Čoveku koji na raznim tačkama zemljine kugle pokreće istoriju napred, negde u povoljnijim a drugde u nepovoljnim uslovima. Primitivizam i divljaštvo naći ćemo i na onom asfaltu koji već decenijama nosi moderna vozila; kako ga ne bi bilo u blatu i usred novogradnje. Nas najviše interesuje naša kuća. Stalno čistimo, metemo, izbacujemo staro, a novo podižemo. Mislimo da smo već iza onog golog horizonta koji je prekretnica istorije, Svi stvaramo za sve, Ali ako se oštro zagleđamo u verno ogledalo svakodnevne prakse, videćemo još podosta đivljaštva, srešćemo one, modernog čo veka tako neđostojne, sitne i siS ćušne podvale i trgovačka nadmu'drivanja čoveka prošlosti I pošto smo duše upisali novom moralu koji POR da svojoj đanašnjici daš sve i sve od nje i tražiš, nečemo razbiti ogledalo, „nećemo zažmuriti, Poči ćemo svako od sebe. “Zapitaćemo se, rađi onog trajno prisutnog humanizma danas, "među nama, koliko smo savremeni. Jesmo li đostomni svog Vremena? e
M Jora Ribnikar
Marko Čelebonović: Mrtva prizoda sa globusom
M, W
OM ROTO
„Autor je onaj koji je delo stvorio”;
„Autor prevoda... je lice koje je delo prevelo”. (Iz novog Zakona o autorskom pravu)
Naša kultuma javnost pozdravila je donošenje Zakona o autorskom pravu koji će, posle tromesečne „vacatio' legis”, stupiti na snagu. Delovi Zakona koji su objavljeni u javnosti u izvođdima pružaju jemstvo da će taj Zakon rešiti konačno mnoga dosad otvorena pitanja. Ne raspolažući stručnom spremom da propise o autorskom pravu analiziramo ša pravne tačke gledišta, obzirom na međunarodni i đomaći aspekt, dotaći ćemo se ipak, praktično, jednog pitanja koje prevodioce neposredno interesuje — pitanja položaja prevodilaca Književnih i naučnih dela i njihovih prava.
Kao što je poznato, jodini propis koji je praktično roegulisao prevodilačko-izdavačku pa sledstveno i autorsku materiju bilo je „Uputstvo o autorskim honorarima?” iz 1952. Taj propis još je na snazi ma da se, nažalost, na osnovu prakse nekih izdavača, može smatrati da su ga mnoga, mnoga, ali srećom ipak ne sva izdavačka preduzeća, svojim postupcima samovoljno ukinula... Jer, šta može da znači ona Šajlokovska odredba „tipskih i standardnih" ugovora nekih izdava ča da će se polovina ili čak i ceo pre vodilački honorar isplatiti čak ne ni posle predaje rukopisa, već prilikom izlaska dela iz štampe —č kad u „Uputstvu” izričito piše da Će se prevodiocu isplatiti do 300h prilikom zaključenja ugovora, ostalih 60% prilikom predaje rukopisa, a 10% prilikom izlaska dela iz štampe? Šta. opet znači praksa izdavača da jednostrano menjaju ugovore sa stranim izdavačima povećavajući tiraž dela, i na taj način prouzrokuju moralnu i matcrijalnu štetu stranom autoru i prevođiocu i Čine medveđu „uslugu međunarodnoj kulturnoj saradnji? Da li je u takvom slučaju u pitanju komercijalnost? Iii je u pitanju lični materijalni interes nekih pretstavnika takvih preduzeća? Šta znači to da se mnogim prevodiocima plaća gotovo minimalna prevodilačka tarifa a ličnim prijateljima ili onima koji su zaključili velike. poslove, koje su neki izdavači takoreći zakupili za duži niz godina da bi ostvarili svoj često puta pohvalan a često puta deplasiran plan na duži rok — plaća daleko, „daleko iznad tarife, pri sličnom kvalitetu? Da li su reči „monopol” i „nakupac" koje su se
mogle čuti na nekim plenumima
Udruženja prevođilaca samo izraz ličnoj revolta pojedinih prevodilaca? Ili odjek podele prevodilaca na „amatere” i ,profesionalce”, s tim što „amateri” u svom „amaterizmu” postižu daleko veće prevođilačke skale od prevodilaca profesionalaca kod kojih, tobože, postoji jedino „materijalni interes” s amateri su od materijalne zainteresovanosti „maltene imimizovani). Postoje usto prevođioci abonirani na — debele Knjige i prevodioci
'koji povremeno prevode samo —
tanke Knjige (debele za amatere tanke za profesionalce). „Koliko sam knjiga dosad preveo & drugi ih potpisivali!” uzviknuo je neđavno jedem maš pomanik koji nije ni materijamo zainteresovan ilcao profesionalci niti naivan kao prevođi= oci-amateri.
, Pa, onda, ona „koordđinacija” rada i saradnje izdavača i autoraprevođioce: osveštano j= pravo svakog mutora da bar revidira slog ako i ne vrši korekturu (za to su korektori). No, čak i ako se odred-
(ba o reviziji unese u ugovor, iz-
davači je ne poštuju. Prevodilac će često viđeti svoje delo — plod vi-
šemesečnog truđa — tek u Knjižarskim izlozima, jer se knjiga običmo prvo Šalje na tržište. A kad se autoru ipak ukaže prilika đa Ugleđa knjigu — najzad otštampanu (neki izdavači tolerišu i duže rokove od predaje rukopisa do izJaska đela iz štampe — godinu, dve, tri — tu su neizrecivo tolerantni) — onda se prevodioci upoznaju sa čitavim spiskom imena koja dotle nisu poznavali. Prvo, sa urednikom, čije se ime obavezno štampa na najvidnijem mestu knjige — a prevodiočevo negde u „Ćošetu”. Tu su, zatim, | novi funkci-
oneri — pre svega „redaktor”. Njega ćete prvi put sresti na prevodu svoje knjige — dotle ga ni-
ste ni čuli niti videli, nikad s njime ni o jednom deliću prevoda niste prodiskutovali. Ali, eto, voljom
izdavača, on se (i kad je potreb-.,
no i kad je nepotrebno) uključio u vaše delo i svojim redđaktorskim honorarom povećao novčanu vrednost — prodajnu cenu knjige... A šta je poneki ređaktor za prevođioce učimio? Često samo to da vam se kad pročitate njegovu „.redđakciju” (i korektorovu „korekturu”) diže kosa na glavi, pa se — „post festum” — rezignirate i zainteresujete za ulogu tehničkog urednika đa biste se — zaprepastili: dali ste, recimo, više alternmstiva naslova i prema alternativama naslova saobrazili „Motto” u više nijansa, ako su elementi „Motto“-a od uticaja za naslov. A kad nestrpljivo uzmete knjigu u ruke tad ćete videti prviput, jer koordinacije nije bilo, da je uzeta re-
cimo prva ili druga alternativa naslova, ali da je „Motto” uzet prema trećoj altemativi i — na-
stao je galimatijas... I, ne samo to. Videćete da je „Motto“ stigao negde na dno predgovora, iako mu u
|W
origfhalu i rukopisu prevoda ptipada posebna strana...
Ali, šta se „post festum“ može preduzeti? NO, posle svih pomenutih jeza, još vas jedna čeka. Korektor vam.je prvi deo knjige nekako i korigovao, a)li drugi deo kao da je držao pod uzglavljem: njegova koncentracija je naglo popustila, ali je zato koncentracija tehničkog urednika nokih izda vačkih pređuzeća naglo porasla osetio je: „Ovo može da bude jeđan ođ best-seller-a a šta će ko znati đa li je baš tiraž prema ugovoru ili 200) do 30% viši?” Slog je tu — nije još, zlu ne trebalo, rasturen — na sve se misli — prvobitni tiraž već je otštampan, zašto ne bismo još koju stotinu ili hiljađu primeraka, kad slog više ne mo ramo da plaćamo, već samo hartiju. i štampu? I, onda vas doštampavaju... A vi i vaš izdavač eirite, svak na svoj način... Otštampao je i — umesto đa preštampa doštampao jedan best-seller i, eto, dao neosporan kulturi doprinos knjigu pustio u narod gde joj je i mesto. 1, načinio odličan pazar: jer „doštampavanje” je kudikamo jevtinije od štampanja i može u znatnoj meri da smanji prvobitne troškove štampanja. I da poveća nečiji lični budžet takođe. A Vla-
si se, misle, neče dosetiti! Od tte-
nutka kad ste predali rukopis pa do izlaska đela iz štampe može da prođe godina-dve, tri pa i više. Ako se u međuvremenu niste koristili odredbcm da delo ponudite drugom izdavaču, može vas opet preteći neki od vaših prevodilačkih kolega, i onda je vaš trud bio uzaludan — radili ste za lijoku pisaćeg stola nekog indolentnog provinciskog urednika. Može se desiti i to da o izđavačevim intencijama saznajete ne od njega, već iz dnev ne štampe, početkom svake godi-
Wuu:r (Vr _—_—_lkL| AUTOR — STVARALAC, PREVODILAC — AUTOR
PREVODIOCI .
– nn ——
T NJIHOVA PRAVA
ney i kroz niz godina, _kad se nadugačko i naširoko piše o planovima izdavačkih kuća. Koliko je prevodilaca koji tako godinama čekaju da se neki izdavački Olimpi smiluju i objave mjihovo delo u ko je su uneli toliko truda, savesnosti i neamaterskih finansiskih nadanja? Pokušate li da prevodite za pozorišta, dočekaće vas „Pprinčip nekog dđdecimalnog procenta a ne ho norar po šutorskom tabaku i odgovarajuća tantijema. Dali ste svoJe prevode listovima, a naići ćete na „ptincip” da se vaše ime kao prevodioca ispusti. Bež obzira da li ste preveli pripovetku ili roman za neki list, bez obzira da li se list štampa u više izdanja i u više ažbuka, učiniće nešto i za vas: isplatiće vam neađe veći a negde tek onako simboličan honorar „odoka”, ne prema obimu i kvalitetu već prema proizvoljnoj skali, a vaše će ime kao autora-prevodioca jednostavno izbaciti Sve u znaku „prin cipa”, jer ako ste blizak rođak člana kuće, onda će opet radi primene „principa” rođakovo ime biti otštampano. Uostalom, kako možete da očekujete da vas ređakciski sastanak smatra za autora, kad on ·ima svoj — „wtav“ iako je vaš „materijal oberučke prihvatio, a vas u prelomu amstrahirao.
Ovako, uglavnom, prolaze mnogi članovi Udruženja prevodilaca knji ževnih i naučnih dela -— organizacije koja zasad ima više reprezen~
'tativan no operativan karakter, Dok su neki prevodioci-amateri - prevazišli prevodioce-profesional~
će u korišćenju monopolističke si-
- tuacije u nekim izdavačkim pre-
dotle su opet neučlastručnih dela, i sijaset
duzećima, njeni prevodioci stručne dokumehtacije
prevodilaca „ad hoc“ koji se pojave u pravi čas da „ređiguju” tehnički snimljene diskusije raznih među-
narodnih sastanaka, postali nafbo lji stručnjaci. „Neophodni” i „ne zamenljivi”, iako za struku koja je daleko od njihove akademske kvalifikacije, oni su sebe proglasili za „doktore .prevođenja” i grabe i otimaju sve čega se dokopaju, ugrožavajući moralne i materijalne in. terese članova Udruženja prevodilaca koji su svojim rezultatima i članstvom stekli prvenstvenu legitimaciju i za ovu vrstu prevodilačke saradnje. Ta vrsta posla nije, nažalost, još kanalisana kroz Udruženje, već kroz grupe ptevođilaca „ad hoc“ koji postižu za dve-tri nedelje prihode koji se mere bar sa Šestomesečnim prihodima prevođilaca književnih dela. Kad obave kako-tako svoj posao i ostvare plafon prihoda, oni se sele u druga mesta gde zavlada povoljna stručna prevodilačka klima. Imejući reprezentativan karakter, relativno zavisno, bez mogućnosti đa uvek na vreme ostvari inicijative, sa Upravom u kojoj se, istina pođ plaštom prevodilaca, nalaze i izraziti pretstavnici nekih izdavača (k-"va qarantija za uspeh nrevodilačke stvari!) Uprava Udruženia se može vrlo često naći u pos ložaju da se njene dobronamerne inicijative (naarađe za usnele prevode i za izuzetnu prevodilačku ak=
tivnost) već ma prvom koraku spu~ \
taiu. Zasnovano na starinskim pravilima, ade se sevremeni vidovi prevoedilačke saradnje — radio, te'levizija, prevođenje na skupovima, naučno i stručno tumačenje — još ne primaju u staž, ano se kreće u prilično anahronističkim okvirimn koje neuviđavni izđavači još " više sužavaju. Stoga se treba nadati da će Zakon o autorskom Dpravu dati više maha delatnosti Udtuženja, jer je, prema Zakonu, „aus tor dela onaj koji je delo stvorio“ a „autot prevođa.. lice koje je to delo prevelo”. A ova „čaša žuči”
izlivena je da bi prethodila onoj
„čaši međa” koja prevođioce oče.
kuje kad Zakon i Uredba uz Zas
kon o autorskom pravu U oktobru,
ove godine stupe na shagu., Svetozar Dinčić
KAREL ČAPEK: | „Putovanje na sjever“
(Izđanje »Zore“, Zagreb —o 19057; sa češkog preveo Ferđinand Maslić)
Zašto smo nenadano putovali na Sever? Zašto smo preživljavali svaki treptaj pejzaža u polarnoj noći, radovali se svakom namerniku, zašto smo tako podatno ulazili 1 tumarali po svakoj ljudskoj duši, posmatrali sa rađošću i zađovol]jstyom suđbine kako otiču? Koliko se i ZR” što ti severnjaci razlikuju od nas sa kontinenta? Nađmašuju li nas u ophođenju sa vremenom, u umešnosti da spontano igraju svoju „moguću igru pod zvezdama? Ili su đa> leko, nepremostivo daleko iza na Beg smisla za obračunavanja; da su upućeni u smisao herojstva, u smisao mučeništva, mogu 1 biti nemarni kao mi? Ko je putovao ul stinu, ko je privremeno bio saput“ nik, sslepi putnik« daleko od palube jeđnom zaspalo oduševljenja, jedan veštački trabant, prisluškivač!, Ko se to jednom kretao po Skanđi= naviji, posmatrao, beležio i crtao Wveže Krokije koji mogu đa go” wore? i
Znam, stajao sam u mestu razđra= gam mwlično Čapeku pre toliko go“ đina kađe je iza sebe ostavljao O“ bale Danske, W mestu, BG putopi“ som wu rukama, Čapek je nenamet!jhM vo, điskretno i neprimetno ođgonets mwuo Skanđinaviju, zavirio u skrive“ mne Kkutke beline i zelenila, preneo nam je dah duša tih gorđih, smire“ nih i ponositih ljuđi, koji ne po? znaju torturu straha, 'Klonulost i murpđariuk, raspojasanost tek onako. To sa narodi duševno zreli, srećniji ođ nas, jer su se saživeli sa enevgičnim suprotstavljanjem ljudskih gluposti i divljini i surovosti pođneblja i prirođe.
Ovo je putopis koji se može neprestano ponavljati. Otplovi se sa uživanjem oko Pohlarnmnoga kruga 1 vrafi se čitalac (povrati se) tek kađ se prijatno zamorio lepotom opismne beline, kađa se zajedno sa strasnim putnikom Čapekom oduševljen i zadđivljen vratio, dok traje polarna noć, tu severne tunđre Stare Svedske.
Ako je uspostavljen tako spontan i prisan Kontakt sa jednim isteklim putovanjem, onđa še najlepše može reći o naporu prevođioca koji je sa umešnošću preneo živo pričanje mapeka. 4 Vladislav Tišma
(Izdanje „,Prosvete*”, Beograd, 1957)
Knjiga Branka Pavlovića »O nama... donosi našem čitaocu čitav,
niz iz samog života izvađenih anegdota iz NOB i Narodne revolucije. No, budući čitalac ove knjige, izve sno bi pogrešio ako bi pretpostavljao đa se radi o nekoj antologiji šala i anegdota iz NOB. Pa ipak, ova knjiga ima i tai karakter. Ali u njoj ne srećemo patetiku revolucionarnih dana, niti se suočavamo sa onim faktografskim materijalom, koji nam je manje-više poznat. To u predgovoru Knjizi Branka Pavlovića Milorad Panić-Surep tačno kon statuje: »Originalnost pak knjige je u tome što nam ne govori ni o toj velikoj panorami istoriskoE zbivanja. Ona nam osveiljava ono što u istoriji najčešće ostaje ganemareno, a to su svakidašnje ljudske navike, sitne brige, intimni odnosi, oni bezbrojni tužni i radosni trenuci od kojih je život satkan i kroz koje se okolini prikazuju osnovne crte jedne ličnosti«. Da, na punom značenju svoga prisustva među mama, knjiga Branka Pavlovića đokazuje da je» ustvari, brevijar onoga što je, uopšte uzev, ništa manje nego pođatak o dramatičnoj snazi našeg narođa, njegovoj vitamosti koja i u tuzi i wu rađosti, s lukavstvu kao i u otvorenosti 1 m Pprostosrđačnosti malazi svoju „punu, wbeđijivu afirmaciju, Pročitajte samo crtice »Barena kom" zerva« ihH »Cigara“«, »Krštenje«, li »Prvi put pređ drugom "ritom«, pa ćete se uveriti đa OVC kratke pričice, uhvaćene ma vrelu Života a sti lizovane ođ. Branka Pavlovića, Zztnke mim svojim đelom jesu i neophos dan podatak o narođnoj osnovi NOB i
Tzuzetna je ova Knjiga, izuzetna po tome što ni m jednom svom znače nja nije jednostrana. Tegoba i muka, napor i snatrenje, moralna čistota i niz malih, ljudskih, običnih želja, — sve se to u tekstu prepliće đo istinitosti Jeđne ljuđske prisnosti koja đo nas neposredno dopire, TO se naročito očituje u crticama koje evociraju partizanske đane Kkroz Ssusrete boraca i naših najznamenitijih
partiskih i vojnih rukovođilaca, Pi-
sana bez pretenzija ka literaturi, # osnovi svojoj vređna i sadđržajna kao hronika koja mne sugerira stavove vweć otkriva ljudske motive, — Kknjiga Brankn Pavlovića u svome najboljem značenju staje wu red onih sveđočanstava o NOB koja se DO svojoj Žživotnosti jzđižu iznađ line amo shvaćene memoarske prože i hronike Koja ispušta iz centra Pažnje čoveka, a zbivanja opisuje po njihovoj faktografskoi verođostojnosti i istoriskoj važnosti. A kako znmamo da su ljuđi, živi ljuđi, najneposređniji tvorci svoje sopstvene isto rije, — to i ova knjiga koja našeg čoveka i njegovu životnost izđiže do epske etike, postaje sastavni đeo istorije nadstvarnih napora iz peri-
ođa NOB, B.P
Aleksandar VOJINOVIĆ:
„Ponovo slobodni“
(Izdanje?! „Prosvete«, Beograd, 1957)
Pojava ove knjige u izdanju »Prosvete« još jednom potvrđuje opravdanu postojanost edicije »Sveđočanstva« rađi popunjavanja dokumentacije o našoj ne tako davnoj prošlosti. :
Pisac Ove knjige bio je kao zaro” bljeni partizan u mnogim fašističkim logorima. Na MKraju, našao se m austriskim, odakle je prebegao slovenačkim partizanima. Knjiga je, očigledno, pisana prema svojoj nameni, bez literarnih pretenzija. Al, u njoj ima pojedinih ođjomaka koji se nameću svojim životnim dramskim elementima i upečailjivo đeluju na čitaoca. Jeđan ođ takvih Je meosporno — odlomak o odnosu umetnika (mašB poznati muzički umet nik Carevac) prema svemu onom što se đogađa oko mjega. On odbila đa svira po naređenju komanđanta lo> gora. e .
— Sviraj, »Care«, za nas sviraj đobacili su mu zarobljenici.
Naštimovao je violinu i poklone se svojim drugovima. Nemcima je okrenuo Jeđa, »Svirao Je o ljubavi, tuzi, bolu, rađosti. Ne znam đa li Wi om ikada više to isto mogao ponoviti. Melođija -je parala dušu. Za vršio je gromkim tušem. Aplauz ođ strane logorašča i Nemaca. Čuđna' Da ralela=, ;
Navlačemje ođela onih koji su po bijeni, nalaženje ceđulja DO džepowima, ispraćaj u smrt poslednje gru pe beogradskih Jevreja, sve 5u to vrlo impresivni opisi u ovoj knjizi,
Pisac zatim izlaže nastojanja lju di — Iogoraša da se što pre đomogmu slobođe, po cenu života. Sve misli logoraša uperene su tamo, preko ica, ususret suncu. Njihovu uporhost ne slama ni glad, ni žeđ, mi
mučenja. Ove apokalipse Kao L_] \potenciraju, čeliče žuđnju za slobo» dom j„vih fizički skoro uništenih Tluđi. Izbeći na svaki način odlazak u Morvešku, biti što bliže svojoj. se" mlji — te želje stvaraju od izmuče= nih Iogoraša đovitljive ljude, koji svojom umešnošću, svojom među» sobnom povezanošću zadivijuju čitaoca. T
Što se tiče psihološke obrađe |, kova, ona je dovoljna za ovakvu vrstu pisanja. Likovi ljuđi nesalo“ mljive volje, istrajnih boraca, zas tim Kriminalaca, kolebljivaca, čuvara logora i ljuđi izvan logorskih Žži“ ca koje pisac daje u ovoj knjizi, prikazani su jasno, ali, smatramo da Su neki ođ njih isuviše obojeni subjektivnim osećanjem pisca, tako đa se oseća ' prizvuk tđealizovanih, mametljivo „romantiziranih osobina.
Knjiga Ima vrednost jednoB đokumenta, bez obzira na lično gledište pisca na izvesne događaje opisano S ovoj knjizi. N. V, N.
NOVE KNJIGE. I LISTOVI
Sergije Markov: „JUKONSKI GAVRAN", izdanje „Svjetlost“, Sarajevo. Sa ruskog preveli Nikola So“ kolovski i Momčilo Ristić.
Otto Neurath: „ISTORIJA ANS TIČKE PRIVREDE“, izdanje „KuH tura", Beograd. Preveo sa nemač4d kog dr Vjekoslav Majhsner.
Hajnrih Kunov: „OPŠTA PRI4 VREDNA ISTORIJA“ — prvi tomi „Privreda primitivnih i 7polukuli turnih naroda“. Izdanje „Kultura“, Beograd. Sa nemačkog preveo Bo“ gomir Herman.
Karl Marks: „O JEVREJSKOM PITANJU" i „PRILOG. KRITICI HEGELOVE, FILOZOFIJE PRAVA“, iz? đanje „Kultura“, Beograd, „Mala filozofska biblioteka“. Preveo sd nemačkog Milorad V. Simić; Po“ govor Vuka Pavićevića. \
Marks—Kngels: „PISMA O ISTO4 RISKOM MATERIJALIZMU“, izda“ nje „Kultura“, Beograd; prevela Mara Fran.
„UMJETNOST“ broj 2, list likov“ nih umetnika Jugoslavije. urednik Frano Baće. Š
SRUŠENI HRAM ~
Da, sada može početi
Oštrica vaših budaka sasvim mi
korov
svejedna
Kako sam legao tako ću ostati. Samo se srce spasilo — mali zeleni gušter
Srušeni zid nekog besmislenog hrama Za kojeg nije bilo Bed | Sasvim mi svejedno vaše kajanje
Odbjeglo srce, pazi da
te ne prevare
Slavko Mihalić moa oo. .—- o O a O aaa
KNJIŽEVNE NOVINH
'