Књижевне новине
| Trupkanje, u čarapama
Godina VIII. Nova serija, br. 53
Isidora SEKULIĆ
BORE . STANKOVIĆA ·
VILAJET
Trideset godina od smrti pisca „.Nečiste krvi“
' Sto sitnija palančica, to život u njoj više. napet.. Svako-je u-svačijoj kući komšija, prijatelj, i tihi otrov. Danja i noću'nešto gmiže, klokće i. šapuće; primitivne snage brekte; život je uvek pun i gotov kao kur-
Sam. A svugde po svetu je pala-
nački Čvor i gužva! I najveći grad je od palanaka sazdan. Zato su pa-
lanke i sela i tako slični i tako .
različiti. Svaka palanka ponaosob više različita u samoj sebi nego alična drugima. Onaj neprekidni-šapat i šum življenja ni u dvema ikučama isti, ni u jednoj kući stalan.
Đura Jakšić je milini „tihoga tka- ·
nja“ spevao u dve reči veliku muziku. A Vranje Bore Stankovića, u ono vreme, na onoj tursko srbijanskoj granici, to je bila jeka od Življenja, trusovi volje i strasti i starinske popogane muške vlasti. On, taj, tu, Bora — izdašno sam
ga opet čitala, pa mi način govora,
lokalni. ili lični, u ušima i pod perom — vuče nas taj Bora i milom i silom u svoj vilajet; međ tipove svoje arhipatriarhalne palančice; u brutalne scene onovremenskog balkanskog patriarhata; međ ženski vrvež gđe pojedina lica imaju Vegetativnu mlađost i takvu starost, i ništa drugo; kroz uličice, groblje 1 portu sa posebnim, punopravnim stanovništvom prosjaka, božjaka, Tudaka, propalica i bađavadžija, sa srpskim, turskim i arnautskim imenima. To, tada i takvo Vranje = beskrajno jeđenje i pijenje: za– morno lickanje kuća za praznik; uzbuđeno dočekivanje zvanica, namernika i rođaka koji svi imaju sva prava u kućama svojte, tišina gore dole po uskim stepenicama spljoštenih kuća koje Sve ipak OM ju i doksat i sprat i gornju sobu gazde. Šalvare, mintani, kolije, lakovane cipele hadžije; rađena ŽBOskim rukama, prljava obuća, kako
i pri odlasku, lako nazuli. OI a a čekap bezbroja
nja koji nose,
; | i sluški nekih slugu i što se danima
i nose, u tepsijama, _ dani peklo i mesilo. Čuje se SVO Cigana, zvekću na mladim žens So grudima dukati i dubli. A UZ S ih čane ceremonije obavljaju 86, ho, i poslovni dogovori: prodaje ce mrtva i živa roba, teslimi se (O }) iz amama gđe vrište deyoj . mlađe žene. I sve je oblo i M i kukovi, i mišice, i plećke, i e. na, a grudi mladih devojaka 15 ču, nadimaju se, vise preko Sta, đe. Uvlači se u to obilje i prir ee ima brđa i topola; ima, danju, |I peka i žar, a u jesen ima gusti kiša, kad se ljudi uvlače u sobe 1 leže po minđerlucima, „raskomoćeni“, pri čemu se opet javlja registar: šta je u koga mesnata oblina.
A mesec je opojan, ilj rastopljeno
59
cika igračica. Ima. i prašine, sa zemilje u visine, ili ođgore.na zemlju.
·Ljudske :radnje. se-ne: pominju; a žensko robovanje:i služenje, uz ve-|. čitu strepnju i česte grdnje i ka— to teče kao nevidljiva krv. Nastavak na 5 strani,
zne
UMETNIK | NJEGOVO DELO
Ivo ANDRIĆ
Rose et moi nous viellissons, mais mes toiles restent tgqujo-
urs jeunes et fraiches. COROT
Videti retrospektivnu izložbu Jovana Bijelića bilo je za mnogoga od nas pravi doživljaj. Ići dugo i uzbuđeno, u jutarnjoj tišini izložbenih prostorija, od platna do platna, značilo je misliti o umetniku i njegovom putu, sve od one nejasne težnje u mladom čoveku pa do ostvarenog dela koje stoji na kraju toga puta i koje dopušta svako gle= danje i tumačenje, ali samo jedno ne dopušta: poricanje i sumnju. Jer, takvo umetničko delo diže se pred nama, stvarno i neosporno, skupo i pošleno plaćeno, oteto haosu prirodnot} toka stvari, neprolazno i večno, bar po meri naše ljudske večnosti i neprolaznosti.
Takvo delo nagoni čoveka da nastavi svoju davnašnju, nikad do kraja ne domišljenu misao o tom putu, o krizama koje ga neminovno prate·i o njegovom konačnom cilju, kad buđe ostvaren i ako bude ostva ren, kao što je to ovde slučaj.
Sva se mesta na zemlji ne mogu nikad obići, ni sve pesme čuti; sva se jela i pića ne mogu nikad okusiti, ni sve ruke stisnuti, mi u sve oči zagleđati. Sve se ljudske težnje i postupci ne mogu nikad shvatiti ni obuhvatiti, ni bezgranično bogatstvo oblika savladati. 7.
To je saznanje koje se, pre ili posle, ispreči pred čovekom umetnikom, kao neprohodna planina koju valja preći, ili — nestati u njoj, zajedno sa svojim delom.
Ima jedno vreme u životu imetnikovom kad se snazno i bolno oseti ta ograničenost, kad mu se odjednom ukaže cela prava, i tako mala, mera naše ličnosti, kad mu svet dođe kao ubog pređeo ili ograđen i zatvoren VI, To osećanje se može javiti u raznim vremenima urhetnikova života, ali kao što je
olovo, a izdaleka bije bubanj i stoji|
'nost, prokrstari beskrajnim prosto-
4
BEOGRAD, 18 OKTOBAR 1957
POPIJU O E
Ozareni
„Le vieux Paris n'est plus (la forme d'une ville Change plus vite, helas ! que le coeur d'un mortel).
Paris change ! mais rien dans ma mćlancolie
N'a bougć ! palais neufs, ćchafaudages, blocs,
Vieux faubourgs, tout pour moi devient allćgorie,
Et mes chers souvenirs sont plus lourds que des rocs", (Charles Baudelaire)
„Tražio sam nešto osobito i savršeno za moj građ kad mi, gle, u duhu sinu njegovo starosedelačko ime“.
(Volt Vitmen)
„Ja osećam kako raste ovaj grad, raste svakoga ćasa, nevidljivo, i odjednom ulica jednog dana promenila je svoj lik...“
(Dušan Matić)
Ljudi rođeni u ovom građu na stavama Dunava i Save, ili i oni koji/ nisu rođeni u njemu, nego su, poput Uskokovićevih „došljaka“, pristigli sa raznih strana i iz raznih krajeva, pokupili svoje prnje, i materijalne i duhovne, i ulili se kao pritoke i pritočice u reku njegovog života, unoseći uvek ponešto od svoje fizionomije u njegovu, i primajući ponešto i od već stečenog i zatečenog, ti ljudi s Terazija, s Karaburme, Čukarice ili Zvezdare, stari i novi čuburci i dorćolci, ili savamalci, i kako se sve još nisu tokom duge istorije zvali, zajedno s bregovitim i terasastim ulicama i uličicama, zajedno s čitavim tim ambijentom uklještenim između dva razvučena vodena kraka, čine ono što se zove naš glavni grad, I ta slika, spoljašnja uostalom, bila bi krnja i nepotpuna kađa se nekiput ne bi sagleđala i sa one druge, „zemunske“ strane, sa koje Beograd izgleda nekako monumentalno, naročito u ranim jutarnjim i ranim večernjim časovima. Tada se čoveku učini da ovaj naš grad stvarno i, rekao bih, skoro fizički izrasta iz tla na kome kroz vekove, prkoseći svakojakim nevoljama, počiva. Oni koji znaju Beograd do poslednjeg rata i Beograd danas, znaće da pronađu goleme razlike u tom njegovom Čisto spoljnom, i ne samo spoljnom, izgledu, Monumentalnost koja je do rata bila više prividna -— jer je Beoqrađ gledan s pamonske nizije,.s blokovima..zgrada izdignutim iznad „obala: -dveju.-reka, više davao iluziju velegrada no što je to ustvari bijo, i no što je to mogao tada biti, — đanas je nekako, i svakim danom sve više stvarna slika njegovih sve realnijih oblika, Trinaest je svega godina proteklo od onog Dvadesetog. oktobra 1944 gođine, a Mkolike promene! of Uhvatiti što celovitije tu dramu menjanja našeg građa, i to ne samo u njegovom spoljnom nego, pre svega, u psihološkom viđu, zadatak je umetnosti i umetnika,
prirodno, to obično biva u prelaznim periodima, ponajčešće na granici zrelih godina, kad umetnikova Svest počinje da se ocrtava i ustaljuje, kao suma svih iskustava, kao konačna vizija sveta.
To je kritičan trenutak u kratkom umetnikovom veku, kad sva radost i sav jad života moraju da se preobraze u razumevanje sveta oko sebe i sebe u njemu, kao što je to negde rekao Jakob Burckhardt. Ili bar u najviši stepen razumevanja za koje je čovek sposoban. Ne biva to ni brzo ni lako, ni bez mučnih traženja i posrtahja, jer to su uvek teške iı opasne godine života, Tu se čoveku umetniku, i svakom misaonom čoveku, pokoleba tle pod nogama, stanu da mrknu nebeska svetlila i da se mrse zemaljski putevi. Svet koji je čoveku dotle izgledao kao njegovo obasjano igralište i lovište, zgasne „odjednom kao iskra iza koje ostaje mrak bez pepela. Bleštava varka o veličini ı neprolaznosti sveta i našeg udela u
O. Bihalj-~—MERIN
/
I Je, - neodređeno to treperenje Ve--
zda u univerzumu. Da bi im otkrili red vožnje, ljudi su se nekada peli na lomače. Čovekova potreba da zakuca na šalteru Večnog nije se mogla iskoreniti. Hadovi i paradizi su lukavstva čovekovog , detinjeg doba. A ovo veliko putovanje u kosmos. pokreće stvaralačka supstancija moderne nauke. Čovek se više ne zadovoljava da izvan svojih
Kuda juri čovek? Otkud ta užurba nost? Šta ga goni na taj besomučni tempo? Sve višć u vis, sve brže, kao da ga opseda neka divlja žudnja da u kratkom letu.između mraka rođenja i smrti gleda beskonač~
rima i konačno prodre u.tabu predele neba. „Šizoidni bogovi su čoveku uskratili krila. Iz surevnjivosti i potajnog straha od njega, Amoka koji se, tako besno propinje. h Ali čovek se u kosmos elemenata nogom, Možda .tamo, na onim zve» koji se okreću i kreću nezadrživom zdanim šarama večnosti, ima bića silinom otisnuo i bez krila. Mutno koja traže cilj i smjsao, putešestvi-
· palo samo da mi nikađ.ne možemo
prostormih granica iziđe samo u. 'mom već hoće da ih prekorači i
LIST ZA MN J-H Ž-E VW:OS% S&uMETNOST Y\ DRUŠTVU E W:A4 „PM TSAŽNZIJPA
Cena 30 din.
Kao'i svi gradovi sveta, i Beograd nam nuđi više svojih lica ? obličja. Postoji jedan Beograđ stari, orijentalni, koji je takav bio sve do Prvog svetskog rata, „prizemni“ Beograd, patrijarhalni, uostalom i melanholičan kao Vranje iz Borine „Nečiste krvi“, Beograd —. srpska palanka od najviše 70.000 stanovnika, ali centar jedne oslobodilačke i demokratske misli, sav pijemontski nastrojen i ustremljen, uzrujan sav, usto, mnogobrojnim unutarnjim javnim i tajnim sukobima i potresima, političkim, stranačkim i strančarskim, nacionalnim i socijalnim, dinastičkim ·i svakakvim drugim. Postoji, opet. jedan drugi Beograd, onaj „posleratni“, to će reći onaj između dva svetska rata, Beograd centralističke ·i polukolonijalne, sirove, i pohlepne beogradske čaršije, beskrupulozne i ustremljene isključivo jednom jedinom cilju: bogaćenju. I postoji, najzad, treći Beograd, ovaj naš i sadašnji, koji nam, pored svojih starih lica, nudi sasvimnove oblike života, shvatanja, navika i običaja, reflekse industrijalizovanja i zemlje i njega samog, slike i odlomke slika nečega što se tek rađa u uskomešanom kovitlacu velegradskog i palanačkog istovremeno, sasvim modernog i primitivnog, savremenog i patrijarhalnog uporedo.
U ovim namerno uprošćenim karakterizacijama ne iscrpljuje se, razume se, ni u kom slučaju tema Beograda. Niti se ona može uopšte' ugurati u bilo kakve šeme. Svaki" će umetnik tražiti i. pronalaziti one crte koje su njemu bliske, intimno proosećane i intimno razumljive. Neko će, kao Bodler, i pored Pariza koji se menja „brže nego srce smrtnika“, ostati, bez obzira na sve promene, a možđa i uprkos njima, duboko melanholičan i veran svojim uspomenama, i samim tim opet potvrditi zakonitost i nužnost postojanja mnogih mćčna u društvu i prirodi. Drugi će, kao Vitmen za svoj građ, u svom duhu, rekreirati njegovu prošlost i osetiti kao uzbudljivo i samo potsećanje na njegovo „staroseđelačko ime“. Dok će neki, kao pesnik Dušan Matić, ostati zadivljeni, a pomalo kao i začuđeni pred neobuhvatljivim i svežim klicama novog...
Beograd je imao, ima i imaće svoje pesnike. Slike o njemu postoje, razbacane dođuše u mnogim poetskim i proznim tekstovima, pa ipak se može sa sigurnošću reći da nema iole ozbiljnijeg našeg pisca, bilo klasika bilo savremenog, koji se nije, u bilo kom obliku, dotakao teme Beograđa. Počev od onog Brankovog zname nitog stiha „Beograde, moj beli labude...“, pa sve do poetskih vizija savremenika, prozaista ili poeta svejedno, sve do zagrenutih ritmova poletaraca u literaturi, dvaj motiv Korntinuirano: se produžuje u književnim i drugim radovima.
Jedino što bi još moglo da se poželi, dalo bi se izraziti u krat« koj, ali zato ništa manje važnoj, formuli: Više sinteza!
Tonasije Mladenović
Jovan Bijelić: Bosanski · predeo
Nastavak na 4 strani -
ju: koje zovemo- životom, - isto ·tako-- zatim osvojio. mora.- U trećoj eposi kao što ga i mi tražimo. A možda popeo se u atmosfersko nebo svog tako nečega tamo i nema, u onim. zemaljskog sveta. Prostori izvan ledenim daljinama beskrajnog, pro- toga otiču u interplanetarne zone, stora. I tada, ovo smelo putovanje pripadaju vasionskoj navigaciji. u prostranstva vasione ne bi'đone= „Istorija leta u krugu troposfere lo ništa drugo do proširenje: mag- može se..smatrati završenom. Čonetskog polja naše Zemlje i doka- večanstvo je. prešlo na organizovanje svog svetskog prometa puta= njama koje vođe kroz stratosferu; Izbacivanje Zemljinog satelita je u salva u čast jednog novog Kolum“ ba. Dosađašnja oprema za putovanje, hermetična kabina, ronilačkc odelo sa ure”njem za permanenind Nastavak na & BGirami
da iziđemo izvan samih slebe,
U svoje rano doba, čovek je proputovao i istražio kontinente. Ka-
snije je brodio rekama i jezerima,
Goto 0