Књижевне новине
Jedno doba naprečac menja svoj izgled i smisao. Društvo ruši, gra'đdi, traži, podrhtava. Vrhunac dinamike i pokreta, radosti i tragedija, stalnog, brzog grandioznog menjanja, Pokret... Menjanje... 'Brzina... Sve se to odvija pred očima ljudi koji su učesnici burnih događaja. Mnogi osećaju da su ta zbivanja jedinstvena, kako istorihki tako i po tome što su odraz majdubljih ljudskih težnji. Treba hi, onda, te događaje umetnićki mobličiti ne samo kao istoriski do&ument, već još više kao sliku jednog vulkanskog izliva čovekovih mtrasti, stremljenja, hrabrosti, podMaštva i čovečnosti? KoJe će umetmičko izražajno sredstvo najbolje da fiksira taj važan i wtsudan istoriski trenutak? Ko će najvernije đa ga odrazi u njegovim spofjašnjim manifestacijama, ko će majcehHshodnije da otkrije njegovu pwostinu — njegov pokret, đinamiku. R brzim? Slikarstvo? Literatura? Muzika? Pozorište? Nije se trebalo mnogo pitati i nije trebalo dugo
čekati. Film je bio spreman „Veliki nemi“ i svevideće „kino oko" — kinematograf je bio spre-
man da odrazi duh jedne revolucije. Prodro je u splet tih dinamičnih zbivanja, uklopio se u ritam koji mu je bio blizak, i pojurio je brzinom koju je samo mašina mosla da dostigne. Retko su se kada umetnički medijum i predmet njegove obrađe u tolikoj meri složili po svojim spoljašnjim i unutraŠnjim karakteristikama. I retko su se kađa našli stvaraoci koji su bili istovremeno i oduševljeni učesnici dramatičnog „zbivanja i znalački ljubitelji izražajnog sredstva pomoću koga su hteli da ovekoveče svoje doba. Sastali su se: nOVvVO doba i nova umetnost, velika revolucija i veliki stvaraoci!
Ako želimo đa nabrojimo umetnike koji su stvorili značajna artistička dela o Oktobarskoj revoluciji u Rusiji, onda su to, u prvom ređu, filmski reditelji Ajzenštajn, Pudovkin, Dovženko, Dziga Vertov, braća Vasiljev i drugi koji su dali značajne filmove o burnim događajima 1918 i o postrevolucionom razvitku sovjetskog društva. Ali, u svojim delima ovi reditelji nisu đali samo. veran dokument o zbivanju u jednom istoriskom trenutku — to za umetnost nije nikađa dovoljno — već su uspeli da izraze unutarnju dinamiku, smisao 1 emotivni napon „toa žyzbivanja, stvorivši umetnička dela koja i đanas đeluju na oledaoce. Nijihovi filmovi su postiqli najviše što Kkinematograf može da pruži ređišelju: autentično delovanje snimlje nog događaja i emotivno-intelekftualno bogatstvo filmske slike koja ima daleko šire metaforično značenje od konkretne radnie koju prikazuje. Da bi to postigli, oni su morali ne samo poznavati specifičnosti filmskog načina izražavania, yeć su ga morali koristiti da otKriju istmnu i suštinu koju su uspeli_đa sagledđaiu u kovitlacu burmih događaja. Zato se kao mana tim filmovima ne može pripisati to su propaqandni, jer se tu proipeganđa ·izjednačila sa onim što je pretstavljalo esenciiu i humanost revolucije. Kroz filmsku sliku je
ı istina o jednom „burnom, heroiskom dobu, istina prijatna i neprijatna, ali bitna istina koja će snagom svoje verođostojnosti i Bvofim životnim naponom delovati ma ljuđe svih vremena. Film je time dokazao đa može i ne mora biti efemeran alo uspe đa na svoj Gleetiti način izrazi istmu i suštinu nekog fenomena u životu i orimnđi. Bnaga te istine i suštine će dđelovati me ljude unatoč _snoliašnioi ea. diejln „icoje.. je, „razyojemi. teh-
7
SNAGA IZRAZA
Nastavak sa 9 strane
magle, odvojen od garavih rađio · nica i fabrika, od bednih ralica i od beskrajnih blatnjavih puteva Rusije — postali objekat pred kamerom da potom, oživljeni drhtajem montaže novog tipa, budu armatura nove umetnosti, natopljene patetikom istoriskog čovekovog čina iz koga se rodio, razgolitivši se, najzad.
U toku svog trijumfovanja koji se proslire nešto preko jedne decenije, sovjetska kinematografija je zadržala tu opštu karakteristiku, tako da snaga izraza i dah jednog osobenog gledanja dominiraju delima Ajzemštajna, Pudđovkina i Dovženka, tom „„avangardom“ „nove
Veliki mesni
nike i estetike filma, provaziđena. Ni jedan film ne prikazuje snažnije revolucionarnu pobunu od „Oklopnjače Potemkin“ i „Oktobra“. Veliku revoluciju i Velikog nemog je karakterisala dinamičnost. Tu su se oni zbližili i pomogli jedno drugom. Ali, ne samo spoljašnja dinamika, već i njen unutarnji sklop koji je bio pokretač svih spoljašnjih viđova događaja. Trebalo je to unutarnje kretanje otkriti na platnu za koje se smatralo đa može jedino da reproduikuje spoljašnju formu stvari, Ako se to postigne, onđa je film odrazio suštinu Revolucije. Ajzenštajn
„Film smatram zabavom bez sadržine, nekorisnom i #dćesto veoma Šškodijivom“.
Car Niko'šh il
„Film je za nas najvažnija od svih umetnosti“. Lenjin
„Film treba da ođraži rusku stvarnost u svim njenim mno= gobrojnim „aspektima; filmom treba prikazati ruski život kakav on jeste, a nikako iznalaziti artificijelne sižee“. i
Tolstoj
|-__ „-. ———__———-— — —_—__ ––-__--- C_J_o
je to uspeo. On je na platno preneo tragediju i patnje jednog mu-– čenog i izrabljivanog naroda. Heroizam jedne veličanstvene, zanosne borbe protiv tlačitelja, oduševljena „stremljenja pobedioca ka novom životu. Slike su odgovarale vernosti dokumenta, a njihov spoj, ređosled i brzina smenjivanja unutarnjoj dinamici događaja koji su se ođigravali na platnu. Cas su munjevitom brzinom jurili pred očima gledalaca i smenjivaji se u detaljima ogromnih razmera (napad na Zimski dvorac), a čas su se beskonačno prođužavali, ponavljali u dugim farovima, razvlačili, tako da je izgledalo da im nema kraia (Ođeske stepenice i bežanje preko njih).
Unutamje previranje na pragu Revolucije nije uvek imalo karakter dinamične „spoljašnje akcije. Nekađa ga je obeležavala prividna spoljašnja mirnoća i jednoličnost zbivanja ispod koga se osećalo bujanje nemira, nezadovoljstva i spremnosti da se sruši carsko samođržavlje. I to je film uspeo da izrazi. Pudovkin je taj imutarnji nemir i napon predrevolucionog vremena izrazio u filmovima „Mati“, „Kraj Sankt Peterburga“ i „Bura nad Azijom“. Gotovo je neverovatno kako iz tih filmskih kadrova izbija emotivnost koja daje poetsku notu čak i onim kadrovima koji bez ulepšavanja prikazuju užase rata i krvave obračune za vreme Revolucije. „Prenapregnuta atmosfera našla je svoj izraz u dugim kadrovima filma „Mati“, a revolucionarni zanos u dinamičnoj montaži scena pobune u „Peterburgu“, Neminovna bezobzirnost Revolucije izazvala je setnu patnju u „pesniku filmskog ekrana“ Dovženku koji je u svojim filmovima izrazio ljubav prema rodnoj Ukra'jimi, „„demaskirajući reakcionarni
Šovinizam nasuprot revolucionarnom bardu radničkoj klasi“ („Arsenal“), slikajući preobražaj sela „i preobražaj svesti običnih ljudi“ („Zemlja“), alegoriski sjedinjujući „revolucionarnu prošlost i sadašnjost zemlje „koja „menja svoje lice“ („Zvenigora“), da se izrazimo rečima samog reditelja. Njegova ljubav prema rodnoj gruđi bila je tolika da je u svaki kadar unosio đeo svoga srca, zato on nije mogao toliko da ih kida, secka, već je scene snimao u ogromnim blokovima koji su u Svojoj unutrašnjosti i celini krili napon i lepotu. Nasuprot poetskoj emotivnosti Dovženka, stoji Dziga Vertov sa svojim prodđomim „kino okom“ koje će registrovati burne događaje u vidu autentičnih dokumenata. On je s kamerom kao s puškom u ruci prošao kroz poprišta Revolucije, a docnije i kroz
pakao Drugog svetskog rata. U razdoblju između ta dva sudbonosna okršaja Vertov je stvorio bezbroj dokumenata o postrevolucionom razvoju Šestog dela sveta. Objektivom kamere on je hvatao detalje iz kovitlaca događaja, i ponovnim spajanjem davao im, s jedne strane adekvatan ritam, a sa druge, novu „osmišljenu. celinu“. Zato su dokumenti o Revoluciji Dzige Vertova autentični po svojoj suštini, a artistički po svojoj kompoziciji koja je pretstavljala prvi element estetike Velikog nemog. Pilm može i treba u najvećoj meri da odražava ritam svoga vremena. Sve se ostalo u njemu može deformirati, ali jedino suštinski pogođen ritam uspeva da ga Čvr-. sto veže za određeno vreme. A film bez veze sa dotičnim vremenom je bezvređan. Slavni ruski reditelji su ovaplotili. na ekranu
kinematografske „Škole“, tako i pojedinim filmovima Trauberga · Kozincova, braće Vasiljev, Rajzmana, Dzigana, Jutkevića, Eka, Donskog itd., iako su u njenom trajanju mnogobrojne okolnosti tohničke (uvođenje zvuka, insistiranje na pozorišnoj dramaturgiji, forsiranje glumca-kreatora i dr.), i političke prirođe (nakalemljena parolaška tendencioznost u poznim filmovima) uticale da izvesnim delima logična struktura kreativnog osvajanja objektivnosti bude zamenjena fabuliziranjem. No uprkos tog devolutivnog razvoja forme, i pored jednostranosti koja se ogleda u istoj „Iilozofi,i reagovanja“ (što u literaturi ne beše slučaj jer P.!lj-
______--__— —–-:T-—
_ 7
\ 74 pravi ritam svoga doba i pomogli da se film iz tog periođa s razlogom nazove Veliki nemi. Vladimir Petrić
njak, Babelj, Vs. Ivanov, Šolohov, Leonov, naprimer, imaju svaki svoj „ugao posmatranja“; šteta je što Ajzenštajn nije mogao da realizuje zamisao o filmovanju „Babeljove „Crvene konjice“!), pa i mimo izvesne istoriske mistifikacije i mitolodizacije revolucije, uočljivim u filmovima koji su snimljeni krajem četvrte decenije, — jedna jasna nit povezuje sva ta dela u snažnu celinu kojom su upečatljivo odvojena od svega prethodnog i potonjeg čime raspolaže film u svetu. Nju sačinjavaju jedinstvena, diskretno stilizovana patetična atmosfera , zbivanja, velika životnost snimljene materije koja je uvevr"ljiva poput dckumenta, brižijiv izbor karakterističnih fizionomn:h tipova, prirodnost. glume, visok nis vo fotografije, besprekorne kompozicime i valerske vrednosti kadrova, ideja humanizma koja se me nameće, već rezultita iz prepleta izražajnih komponenti dela. Neobična zbog negirtanja neobić« nosti, praznih atrakcija i laži, sna= žna i sugestivna kao ni jedna do nje,'odvažna u osvajanju coveka u vremenu, nastala bukteći, Doz ti“
POLEMIKA: „POP ĆIRA 1 POP SPIRA“
Sutra bi bilo brekasno
Ohrabrujući je podatak koji je diskusija, zametnuta oko „Pop Ćire i pop Spire”, iznela na svetlost dana. Koplja se više ne lome oko praznih iluzija: u kolikoj je meri Sremčev roman prenet verno na fiimsko platno, i koliko je njegov literarni integritet ostao nedirnut. To je bila dđoneđavna vrsta razgovora koja je kao čistu posledicu imiala rođenje novih zabluđa, nimalo nevinih.
U sađašnjim objašnjavanžima oko „Fop Ćire i pop Spire”, koja nisu počela u „Književnim novinama” a, treba se nadati, koja se tu neće ni završiti, preovlađava jeđan drugi i očigledno zreliji trenutak. Ma kakav lik on imao sađa, ma koliko jasan i otvoren bio, u sadđašnjem obliku on je posledica samo jedne stvari: došlo je vreme da filmom bude nazvano ono što je stvarno film — što istovremeno znači da je pozorištu i literaturi na filmu objavljen rat. Izvesno je da ni jednog časa ne treba sumnja-– ti kako če se ovaj sukob završiti.
Imam dovoljno razloga da odđustanem od navođenja uzroka koji su doveli do raznobojnih mišljenja čaki uokviru jedne koncepcije. Ali, važnija od svih „stranačkih” razdora, jeste činjenica đa stranke postoje, i da, Šta više, postoje jaki razlozi za njihovu egzistenciju, Pri državam sebi pravo da, u trenutku većeg raspolaganja prostorom, izreknem o tome preciznije reči.
Podela je izvršena, pravedna podela, i ostaje nam sada da se priklonim jednoj od dveju strana, Opređeljenje koje je izvršio Dušan Stojanović u prošlom broju „Književnih novina“, u pledoajeu „ „Zanat“ je zlatan“, pripada krajnosti jedne strane gledanja. Sigurno je da će ideje koje on zastupa odneti prevagu jednog dana, ali ovog puta predmet njegovog demonstri-
ranja izgleda da nije srećno izabran. Obarajući se neočekivanom žestinom na jedan film koji nosi
sedam nagrada (bezrazložno dodelienih, i po mom uverenju), i koje same sobom nešto kazuju, on se nije potrudio da za ličnu averziju p:ema oživliavanju pozorišta na filmu pronađe pravi izraz, njegov
metod pruža pre utisak da se radi o averziji prema adtoru.
Navodim ovo samo stoga što znam da je savršeno besmisleno, i što sam siguran da ću usvojiti njegcve argumente samostalnog filma kađa u pitanju bude drugo delo: „Samo ljudi” ili „Naši se putevi razilaze”, naprimer. Istina je da Soja Jovanović, ne vodeći računa o ritmu u okviru scena (ne u oOkviru kadra) ostavlja svoju kameru nepokretnom, dopuštajući „petndect glumačkih replika u opštem planu, a zatim tri, nimalo važnije, u krupnom”. Jeđan je ovo od centralnih argumenata za potvrdu teze o njenom „nedostatku „osećanja” za film. Pomislimo samo za trenutak na Bauerov ili Šimatovićev film, u. kojima oni iz eksterijera prelaze na polusrednji plan bez vidljivih razloga (u unutrašnjoj ili spoljnoj dramatici, ili bilo čemu drugom), ili ostavljaju svo je ličnosti u opštem planu da se u toku petnaestak minuta siti izrazgovaraju? Od „Pop Čire i pop Spire” stvorena je burleska, a ona je bila prvi film uopšte. Dugo. je godina Mak Senet stvarao urnebesne komedije ne mičući kameru s mesta — a otkrivanje moći ritma unutar kadrova i moći montaže (intelektualne, emotivne, zvučne ili bilo kakve druge) prepušteno je Ajzenštajnu, jer su to iziskivale njegove teme, njegov izraz, dakle, koji je za te teme morao pronaći. Ovđe, praveći humor, grotesku, Soja Jovanović mogla je ostati hladna, racio-
nalna, uzdržana čak, ona nije imala potrebe da traži i nađe izraz i toplinu, i
am mntivnnsft. koic io Po-
· Šnjem času, jer bi sutra
gačić, naprimer, morao pronaći za svoj film. .
Ono što je Soja Jovanović pružila pripada drugom vremenu, vremenu koje nije naše: ona je komediju pravila u stilu njenog početka, ne pridođajući joj ništa što bi bilo nalik na novo bogatstvo. To
ne mora biti bez šarma, iako: je tu.
njena zabluđa — ne u nepoznavanju filmskog zanata. Cinjenica je
njanja, na ognju revolucije, mlada i nova i u formi i u sadržini, sovs jetska kinematografija je u vremdđ svog trijumfa morala da pretstavw lja nešto veličanstveno i dđubokd sadržajno, što dotle ljudske oči nd behu videle. Umetnička vrednost njenih najkvalitativnijih ostvare“ nja nije pretstavljala samo novinu: ona je značila konačno osvajanje, pravog .fimskog izraza i vrhud nac jedne umetrnisti koji nije nađs mašen. Ođatle ogromma sfera pos srednog ili neposrednog uticaja tih · dela čije radijacije ne jenjavajd ni danas.
Žika Pavlović
da ona ne poseduje filmsko isku- ,
Stvo, i zaista ne znam da li će ga '
or. ikada steći u onom smislu u kome to Dušan Stojanović navodi. Nisam siguran, pre svega, ni da joj Je to potrebno. Istina je daje ona pozorišni reditelj, i da s takvim iskustvom i koncepcijama dđolazina film — ali šta bi se uopšte đobilo pronalaženjem. veštaka koji 'poseduje golo tehničko znanje bez ikakvog osećanja, pozorišnog ili' filmskog? Svedoci smo, u današnjem svetskom filmu, cbostranih seoba (Elija Kazan, Džošua Logan, Lukino Viskonti, Marsel Panjol), koje
imaju samo plodonosne posleđice.
Hije to stoga što su pozorište i film bliski — tvrđiti tako nešto danas bilo bi savršeno netačno več stoga što je reč o ljudima koji su stvaraoci, a, što se mene lično tiče, stvaralac ćeina filmu pronaći svoj izraz, ma otkuda došao. Neka mi stoga buđe dozvoljeno da verujem u autora „Pop Čire i pop Spire”, upravo stoga što sam svedok brojnih promašaja u, našem filmu, ođ ljudi koji ni jednog časa nisu bili opterećeni opsesijom pozorišta. Tvrđim ponovo da nisam za pozorište na filmu: nije to zato što mirzim pozorište, već što volim film. Važnije od ma čega drugog, u sadašnjoj fazi našeg filma, jeste dati stvaralački rezultat, makar on' bio' daleko od onoga što priželjkujemo. To naravno, nije budućnost, ali ako ie Soji Jovanović pošlo za rukom da oživi duh jed-
· nog doba, jeđan svet interesantan | ne kao prošlost već kao groteskan ·' |
prizor, moje je uverenje da joj to mora: biti priznato sad, u sađa-
možđa bilo prekasno.
| Žika: Bogdonović
| KNJIŽEVNE | NOVINE ~
List za književnost, umetnost | | | 1 društvena pitanja
| Wwređivački odbor: Oto MBihalji-Merin, Miloš L Banđić, .dr. Mihailo Marković, jj Peđa Milosavljević, DušaD | |} Matič, Tanasije Mlađenović, |} M. Panić-Surep, Vicko RasMi por, ing. Rajko Tomović. Ri-
sto Tošović, Eli MFinci. Oređnic | DUŠAN MATIC |} TANASIJE MLADISNOVIĆ
List Izđaje Novinsko-izđavačko pređuzeće „Kultura”, Beograd. M. Pijađe 29. Ređakci-~
ja: Francuska %#. tel. 21-000 tek, račun: 10 ~— K. B. 32 —
, Z — 8
List izlazi svakog drugog | petka. Pojeđini broj Din. 930. | Gođišnja pretplata min. 0600, | polugođ'” + Din 300, Za !no-
j stranstvo dvostruko | | : | Tehničko-umetnička „opremž
Dragomir Dimitrijević Odgovori urednik || Dušan Matić | ee Stampa „Glas”,
' Vlajkovićeva 38,
Beograb,