Књижевне новине

| MARGINE UZ KANTOV

Veljko RIBAR

„KRITIKU RASUDNE SNAGE“

Opesgodine smo zaslugom zagre= bačko „Kulture” dobili (u prevodu V,. D. Zonenfelda) Kantovu „Kritiku rasudne snage” u kojoj je izložen treći i završni deo njegovog filozoiskog sistema, Ona je posvećena analizi osećajnog ili estetskog dela ljudske svesti koji — ·p zajedno sa intelektualno-saznajnim i voljnomoralnim — čini njeno „irijadno jedinstvo”, Uz „Kritiku estetske rasudne snage” — kako Kant naziva tu svoju analizu (analizu osećanja lepog i uzvišenog) — data je i ana liza fenomena života pod nazivom „Kritika teleologiske rasudne snage”, Taj đeo njegove „Kritike” da nas bi svako nazvao filozofijom organske prirode. Do Ovog iznenađujućeg sjeđinjavanja estetike i naturfijozofije kod Kanta došlo je zato Sto on, zbog apriorističkoidealističkog karaktera svoje filozofije, nije mogao pri njenom sistematskom izlaganju da nađe drugo mesto za razmatranje pojava žive prirođe; Prvobitno on uopšte nija imao nameru da piše jednu „kritiku ukusa” jer u estetici nije nalazio nikakovih apriornih principa kao u logici i etici, Ali kad je otkrio takav princip u celishodnosti, onda mu je „sinulo“ da se isto tako lako, i još lakše, dade pod taj princip podvesti i razmatranje objekata žive prirode,

Inače ova dva đela „Kritike rac sudne snage” nemaju ni za samog

„Ranta međusobne veze zbog čega s

su i najođaniji kantijanci kao naprimer Forlender smatrali da bi mesto „Kritike teleologiske rasudne snage” bilo daleko pre u okviru „Kritike čistoga uma”, Zbog toga i oni, čija su filozofska shvatanja identična ili smatraju da je ova njegova „Kritika“ slabija u poređenju sa prve dve (Kritikom „čistoga” i „,prak-= tičnoga“ uma). ravno, još odlučnije negiraju vredđnost „Kritike rasudne snage” dođajući đa ona, osim neosnovanog sjedinjavanja estetike s naturfilozofijom, greši zbog upornog zadržava“ nja apriorizma svojstvenog i prvim

dvema Kritikama.

Međutim, po mom mišljenju, nije uputno negirati značaj Kantove filozofije zbog onog u čemu se i sastoji njena istoriska vrednost i o pravdanje — zbog njenog famoznog apriorizma. Kantov apriorizam je „pametni iđealizam” i prema tome bjiiži pametnom, tj. Marksovom dijajektičkom, istoriskom materijaliz mu nego „glupi materijalizam” (kako Lenjin naziva njegove metafizičke i mehaničke tj. neđijalektižke forme).

Kant je mnogo znao i još mnogo više shvatao, ali nije znao (niti je a ono vreme mogao saznati i shvatiti} đa je čovekova svest određena njegovim društvenim bićem. Koliko je Francuska revolucija pridonela stvaranju takovog društvenog bića, toliko je njegova filozofija pridonela stvaranju takove društvene svesti koja je mogla i morala da otkrije tu istinu — istinu od koje je u svojoj revolucionarno-istoriskoj delatnosti pošla klasa proletarijata. Kant je znao bolje nego ko drugi pre njega da se i u filozofiji i u istoriji radi upravo o lju đdskoj svesti. Ali ne znajući čime je ond4 određena (u tome pogledu

on je — i s pravom ~ bio čvrsto

uveren samo u to, đa se ona ne može objasniti iz čovekovog individualnog bića). Kant je izveo biće iz

Bvesti na uspešniji način nego ije-

dan iđealist pre ili posle njega. Pi-

'tajući „što mi možemo znati” on je

obratio pažnju ma to, da mi uvek

polazimo od nekih opštih formalnib

istina kao apriornih tj. takovih koje waže nezavisno od iskustva. Takove sa naprimer istine čiste matematike (recimo 7+5=12). Pošto On iwM apriormosi, nije mogao. objashiti, to je on ljudsku svest u tiOrB. njenom „osnovnom “delu smatrao prvobitnom, nadređenom kako samom čoveku kao iađividuumu, tako i svema drugom na svetu (odnosno samom svetu u prostoru i vremenu). On je i započeo izgradnju svog Sistema „kritičke”, „apriorističke ili „transcenđentame” filozofije UuPravo time što je prostor ı vreme proglasio formama naše svesti. PA: prostorom i vremenom lako su sledile i sve ostale osnovne kategorije saznajne, intelektualne svesti” (uz– ročnost itd,) a takođe i etičke i najzad, u „Kritici ragudne snage ,

„Mitelske, Kantovo đokazivanje apri-

Orizma a time i nužnosti idealizma (naprimer ukazivanjem na to da | ne proveravamo ne iskustvu đa li je 7+5=12 nego, obratno, provćravamo istinitost samog iskustva već znajući đa 7+5 mora biti —12) je neuporedivo dubije nego Dekar'tovo i uopšte svako učenje O „UFO“ 'đenim idejama” i druge forme U brazloženja iđealizma. Jer Kant naravno, priznavao da se mi ne ra

KNJMŽEV;NE NOMPEN E

srodna s Kantovim, %%

Materijalisti, na- i

· što se bez interesa,

damo znajući weć zbrajati, množiti itd., ali je s pravom nastojavao na tome da su ta, matematska, i slična im znanja (naprimer poznavanje zakona uzročnosti) mađa se stiču zajedno s iskustvom nezavisna cd iskustva. Naravno nezavisna od indiviđualnog iskustva jer je za Kanta individualno biće čovekovo bilo ujedno i sve njegovo biće, Oa nije ni slutio da iskustvo nije tekovina individualnog nego dr + uštvenog života čovekovog, da njegova svest nije atribut njegov.g individualnog, animalnog nego njegovog društvenog — takođe materijalnog ali šireg i višeg — bića,

·Kant to nije znao, a ne znajući

nije mogao ni shvatiti da su apriorni elementi ljudske svesti (oni postoje ne samo u. saznajnoj nego -— kao što je on takođe pokazao — iu voljnoj i u osećajnoj svesti) apriorni samo za čoveka kao pojedinca ali aposteriorni za društvenu celinu, za sveukupnost društvenih odnosa iz kojih i rezultira njegova svest. Ono što je društvena okolina u kojoj se čovek rađa i odrasta dublje, temeljitije usvojila, — to i leži apriornije· a njegovoj svesti, Covek može i u svojoj duhovnoj delatnosti polaziti samo od zatečeno stanja, Ne viđeći to, ne znajući to Kant. je sve zatečene osnovne tekovine razvitka svesti kako saznajne, tako i etičke, tako i estetske smatrao apriormim, kj, wažećim apsolutno, Texanue! Kant

Samo. sa ovog istorisko=materijafističkog gledišta po kom čovek tekovine svoje svesti ne dobiva iz noumenalnog sveta miti ih nasleđuje biološki nego ih stiče svaki put nanovo društvenim putem „urastajući” kao nova jedinka u sklop društvenih odnosa i postajući time dru štveno biće, može se razumeti a ti-

'me istoriski opravdati i uspešno

dijalektički preodoleti Kantov apriorizam, Estetsk6 apriori o kom je reč i „Kritici rasudne snage”, naime činjenica da čovek sa sličnim pravom i uspehom kao i u pogledu logičke istine i moralnih vrednosti zahteva i u pogledu emocija što ih pobuđuje lepota da svi drugi prihvate njegov estetski sud, ima isto objašnjenje: dfuštvo „nameće” pojedincu svoj ukus, svoja estetska pravila isto tako kao i svoje logičke principe i moralne norme.

Ali dok je iz Kantove TORTE" cije moralnog apriori, moralnog zakond („postupaj tako da. maksima tvoje volje može uvek istovremeno biti princip sveopšteg zakonodavstva”) lako uvideti njegov društveni izvor i društveni smisao (dobro je ono što je opšte korisno, dru-

isno) đotle to nije lako

·Štveno korisno.

uviđeti iz njegove formužacije estetskog apriori, iz njegove „đefinicije

"lepog. Ta definicija sastavljena e

kod Kanta od „četiri momenta suđa ukusa” -koji bi se — ĆU ujedno > li izraziti ovako: lepo Je ono

mogli M: ae? bez pretstave o nekoj svrsi opčenito i nužno sviđa. Izgleda da iz te definicije nije lako dokučiti društveni izvor lepote, društveni njen smisao. Ali ako prosledimo za Kantovom analizom tih momenata videćemo da sviđanje bez interes8, bez pojma i bez predodžbe O nekoj svrsi zna či svidđanje zbog samih čulnih O8sObina, zbog određenog sklada prostorno-vremenskih delova predmeta bez obzira na ma kakove druge mogućne njegove prednosti i vrednosti. A. zašto je i kada emocija intelektualne radosti (sviđanje) koju u nama pobuđuju DEKI predmeti: (samo zbog svojih čulnih O50bina) općenita i nužna? To može

biti — kako se meni čini — samo zato što je ljudima za održavanje i unapređivanje njihovih društvenih odnosa potreban i osećajni potsticaj. A taj može biti pobuđen, izazvan samo čulnim osob'nama objektivnog sveta i to samo onda kad su one tako usklađene da njihov odnos na neki način odgovara poželjnom, potrebnom odnosu između ljudi. Prema tome lepi su svi oni i samo oni proizvodi prirođe i ljudske delatnosti koji nas samim svojim čulnim o5s0binama potstiču đa se pozitivno afirmišemo kao društvena bića. Lepi (i uzvišeni) predmeti (i događaji, procesi) pobuđuju u nama emocije intćleNtualne radosti, pobuđuju nas time na postupke koji usklađuju, urmn= pređuju naše · društvene odnose, koji naše uzajamne odnose čine driuštvenim. Potreba i težnja za lerotom je izraz naše potrebe i težnje za što normalnijim, što savršenijim stanjem, za „zdravljem” naših društvenih odnosa. Otuda duboka srodnost estetske i moralne svesti čovekovo, srodnost lopote i dobra koju ističe Kant (i naravno ne samo kant).

Kantov apriorizam imao je svoje pive korene u njegovoj „Sveopštoj istoriji prirode”. To znači da ustvari ne postoje dva Kanta, „predkritički” i „kritički” premđa je i on sam mislio da je tako. Njegov kasniji apriorizam nastao je otudđa, što

i on u toj — svojoj čuvenoj kozmo~-

goniji — nigde nije našao mogućnosti za pojavu života, najvažnijeg fenomena u svetu (pored samoga sveta). Jer kada bi on u toj khjizi priznao barem mogućnost mehanič kih uzroka pojave zivota, nema sumnje da on nikad ne bi došao do svog apriorističkog idealizma. Ali oh to nije mogao priznati jer Je dobro uviđao nemogućnost mehanič kog objašnjenja životnih pojav“. „Ne treba se čuđiti — kaže on u Uvodđu svoje pomenute knjige— ako se ja usuđujem tivrđiti da će pre biti moguće saznati postanak svih nebeskih teia, uzroke njihovog kretanja, ukratko postanak čitavog današnjeg ustrojstva zgrade sveta, nego razgovetno i potpuno obijasniti na osnovu mehaničkih. uzroka zametak i razvitak neke travčice ili gusenice”, A kako za njega kao istinskog sina svoga veka jedino mehanički uzroci mogu biti prirodni uzroci, to je on život nužno morao smatrati natprirodnom p?jevom. Kant se na pitanje života nije vraćao sve do izgrađnje svog sistema nove „transcenđentalne” filozofije. } kađ se tu na nj vratio (u „Kritici teleološke rasudne snage") on nije učinio ništa drugo do samo „kritički” formulisao iste one ideje o životu koje je izneo 1755 i to mestimice čak istim rečima. Pošto se iz mehaničkih uzroka ne može objasniti ni postanak jedne travke ili crvića a „svako proizvođenje matcrijalnih stvari moguće je prosto prema mehaničkim zakonima” (Kr. t. r. 5. str. 225) to se činjenica da „crvići” itd. (tj. uopšte živi svet) postoje ne može objasniti inače do time, što noumenalni svet „stvari po sebi” u formi života provaljuje

u ovaj — ljudskom saznanju jedino dostupni — materijalni, prostorno~.

vremenski svet „fenomena”, A kako nam nije dato da ikad išto doznamo o svetu „stvari po Sebi” ostaje nam jeđino da na svet živih bića gledamo takoreći „primereno” prirodi naše svesti, našega uma, ne zanoseći se nemogućim. To znači: ostaje nam da gledamo na nj tako kao da živa bića nastaju i razvijaju se po finalnom kKauzalitetu (natprirodnom Hkauzalitetu cilja) mada je naše pravo da idemo za „prosto mehaničkim načinom razjašnjenja svih prirodnih produkata (dakle i živih bića — V. BR.) po sebi posve neograničeno” (Kr. t. r, 5. str. 258). Budući kroz ceo svoj vek ubeđen u natprirodnost fenomenn života, Kant je tim manje mogao da prizna mogućnost prirodnog objašnpjenja najviše manifestacije života — fonomena svesti. Zato je en pošao svojim novim putem, putem apriorizma na koji ga je navćla zagonetna, „apriorna” priroda matematskih sudova da bi na kraju a „Kritici rasudne snage” formulisao neobuhvaćeno ranijim „Kritikama” objašnjenje pojave života na isti — aprioristički — način kao i u njima. U taj nečin spada: pri-

znanje nauci mneograničenog prasa da ide za mehaničkim objašnjavanjem svih prirodnih pojava pa i pojave života, I zaista, nauka je koristeći se tim pravom posle prilično uznapredovala u mehaničkom objašnjavanju životnih pojava.

Da li to znači da je Kant bio s; pravu ograničavajući našu moć „da tim putem „dođemo do kraja”, Ne, ne znači, ne treba se ni u tom pogledu „vračati Kantu". Ali mi u ovom pogledu ne treba ni da idemo mimo Kanta kao da ga nikada nije ni bilo. Jer ako je on zajedno sa svima naučnicima i Tilozofima svog veka poistovećivao prirodno sa mehaničkim, tj, materijalizam s mehanizmom, on je ipak naglašavao neograničeno pravo nauke na mehaničko (tj. prirod no) objašnjavanje životnih pojava mada još više naglašavao da ·ona neće moći tim putem nikađa doći do kraja. Jer on je pored toga u toj istoj „Kritici zasudne snage” rekao i ovo (str. 214): „Točno govoreći, organizacija prirođe (misli se na organizovana tj, živa bića koja se malo ranije porede s mašinama koje imaju samo pokretnu ali ne i stvaralačku snagu — V. RH.) nema dakle ništa analogno s kojim bilo kauzalitetom koji mi poznajemo”.

Podvlačim poslednje reči zato, što mi se čini da mi danas više nismo daleko od poznavanja jedne forme kauzaliteta koja će nam, sudeći po svemu, dati ključ za razumevanje životnih pojava. I zaista, to nije mehanički kauzalitet ali je takođe prirodni. To je kauzalitet kome je podvrgnuto kretanje atoma, čestica koje čine zajednički

fundament celokupne zgrađe mate-~

rije, koren kako njenog anorganskog, tako i njenog organskog, odnosno živog dela. Kretanje atoma, odnosno unutaratomsko Kretanje zadaje toliko teškoća savremenoj Tizici upravo zato što u njem i leži izvor s jedne strane mehaničkog kauzeliteta koji vlada u „anorganskoj, neživoj prirođi, a si druga izvor organskog „kauzaliteta kcji vlada u živoj prirodi i koji u toku njenog razvitka dovodi kođ društvenog čoveka do kauzaliteta svesti, i

Gođine

Oni dišu sa noćima

su obrisane jedrima oni dišu sa noćima

letnji dan traje

dok zemljotres ne izlegne iz sna žege

sam studeni

Pustite nas da prođemo pustite nas da prođemo

mi trebamo razigramu mladu trava

oni voljni da nam daju

njihove puške uperene na prozore

imamo li vremena imamo li papira imamo li novaca imamo li 1608;

: bunar : Stena Oblaci _ oko ? Put je širi nego duži drveće tanje nego višlje bunari dosižu do oblaka

ZATO ATA UA VOA AAA AVAZ AZ ZA A/V ZA V/AAZZAZ/ZA/ U AZZAVAAAAAAVAZA 727777

njihova krv je snažnija nego njihove kosti š oni su je procedđili uzburkali izmešali : SL š prečistili prosipali je po širokim poljima (Preveo Nikola Preradović) š ASJA iy VIA ANJA AOA 1 AJ NIN 8999Y?11 89%9V1 AAAAZ/// AAA /AA/AA//(ć4G(A/A/A/ AC/AAĆA AAA AAA AAA ZA A/AAZ AAA ZA AA7 7

stova teza o

u kućama čije mermerme vene čiji tepisi su prekriveni maslinama čije bašte počinju pod morem

neprijatelj SUNCE zatvara njihove oči

podignite vaše četiri isprugeme ruke

decu da pesmom zazivaju kišu

PITAJTE imamo li mi vremena mi tražimo više nego što su

njihovi šlemovi sa žaokatnia zolić

Jovan Kratohvil: Glava životinje

Nastavak sa 1 strane Uprkos svemu, potrebno je povući

prvu brazdu..

Evo još dva primera. Rastko Petrović ga je voleo i pisao o njemu. On je imao u svojoj prefinjenoj prozi, mnogo od to” stilskog stimulansa. Isto i Stanislav Vinaver, Bergsonov učenik. (Njegov slučaj je najupečatijiviji.) Uočavamo te postavke, jer one odista postoje. Kad govorim o Prustovom uticaju na naše pisce, mislim isto i na Hrvate. Tamo je teren još plodonosniji,

Uzgred, iznosim jedan nepovezani razgovor s Pavlom Stefanovićem, u vezi s tim. Njega bi čudilo, kako neko može stalno da se vrti oko tog imena, kad ga je — društveno govoreči — naša druga polovina XX veka već prilično pregazila. Po njemu, treba tragati za sve novijim i mlađim piscima, koji će sutra biti novi Džojsi, Kafke ili Beketi. Najsavremeniji umetnici tek bi imaii da postave probleme našeg vremena, da predvide čemu ono hrli, kakvom li preobražaju ili slomu.

Pomenuh Boketa, i hotimično činim digresiju. Ta drama uzbuđuje, potresa, izaziva pravu jezu. Nezaboravni su Beketovi likovi, u svom fosilnom ukočenom, maskaradskom, ali ljudskom iako izobličenom obličju. To je najhumanitarnija škola u aktuelnoj, svetskoi, dramskoj literaturi. Da, pisac Godoa dao je kako reče jedan naš duhoviti kritičar — još jedno interesantnije osvetljenje za nas. Nama, koji već doživljujemo najnovije izume u nauci, i mogli smo da vidimo veštački satelit, koji još kruži oko maše Zemlje. Samo iz. tog razloga, mi moramo da priznamo, da je Pru(između još mnogih) prilično romantična i zastarela, da ne bi mogla više da takne osvežavajući, đa nam bude neophodnost. Ali nasuprot svemu tome, često nam se nametnulo ovo: da je baš stil Pavla Stefanovića ve-

ROLAND PENROUZ (Roland Penroše) rođen je 1%0 godine. pisac. Stuđirao je arhitekturu u MKembriđžu. Putovao je po Indiji, Egiptu i skoro ccloj Evropi. 1936 bio je jeđan ođ glavnih organizatora Internacio nalne nađrealističke izložbe mw Londonu.

Zi fe PE Mega cazr

(Dva fragmenta iz „Dnevnika sa puta po Balkanu“ -—

jul—-ARavgust 1958)

bacali je vet

Njihova krv LAV koji je

Oni koji ima

danas je kao i poslednjeg potka

kao i onog dana kada smo krali žito

kao onog dana kada je ona oprala svoju kos i kađa je kiša padala iz plavetnila

JESTE LI VI

staricu usnulu na sankama čoveka koji je izgubio jednu nogu u Americi a jednu ruku na Branu

slepca sa tri

SVAKI OD NJIH

i mala devoj

čije sestre ]

njihovih plodnih dolina njihovih svetih proleča

magfie utekla

ispisuje saftrašnje novosti po nebu mi smo zaboravili na juče

a sutrašnje novosti su loše novosti naša deca trebaju lekavsku pažnju”

mi trebamo

okružene vatrom

vrata otvorena svakome ko može viđeti

đa je naš pu

GRRR A AAA AAA AAA GAA AA AAA AAA uno S pauzu u. IAN

ROLAND PENROUZ

sasušili je samleli ispekli u pećima

stoji u grupama oko crkve ogrnuta u velove i izvezene kapute čekajući beskonačno

Xa da kiša naiđe i ugasi plamen sveće

kepeca koji može da svira frulu nogama svi oni mogu da pevaju

čije grudi počinju da lome ravnicu

ST...

oma nalik na revolucionarnost Pr»stove fraze, I njegova je rečenica duga, krcata kontrastima u nepredviđenim naglostima živopisnih slika, i zbilja suptilna. Istina, ona je sasvim daleko od racionalne linije srpskih pisaca, pre je u kontiriuitetu one druge grupacije, recimo od Laze Kostića, Disa, đo Crnjanskog. Ali baš kao takva potseća na prustovsku umetničku š&tilizovanost, gde je smisao često namerno prekinut, pa zaokružen ponova zaključno, gde je satira ledna i neumitna, poput sečiva hirurškog noža. I gde je sve čista poezija. Poređujući te dve bogate čipkaste arabeske stilova, i pored različitih okolnosti gde su one postale i plemenito se razvile, nije više smela tvrdnja, da je prustovsko inriltriranje do nas, našlo bez ikakve sumnje, svoje opravdano postojanje.

Marsel Prust je imao upliva i na našu likovnu umetnost. Zar nije Peđino slikarstvo, svojom dekorativnom, ukusnom, svetlom paletom, isto ono prustovsko traganje za izgubljenim Vremenom? Ima istu poetiziranost slika, eleganciju linija, svetlosne plohe od belog do najne= žnije game sivog. I sve je kod njega, kao kod velikog Francuza prožeto ljubaviju za ljude, pejzaže, enterijere, cveće, bele zgrade i more. Kod našeg Šumadinca kao kod Parižana — isti je zanos za svu otmenost srednjevekovnog i renesansnog ostvarenja. Pominjem samo jednog iz elite naših slikara, a studioznim proučavanjem drugih stilova, sigurno bi došli do sličnih poređenja. Ovo misao. Zbog toga je u rava.

je samo prva nabačena Nešto kao voljeni zadatak. nama sva ftrepe-~

Divna Denković-Bratić

AZ VJ ZA. AA JJ // AVIA A/V AAA AVAZ A/V AVA VA ZA AVAZ AAA VAZI AAA A/VWAAUI/I/ORA/UAILALAG O ZA AV /Z7777/

Nadrealistički slikar, pesnik i

ru tukli miatilima

obojio razvaline starina -

ju vremena nemaju ga

DELI stogođišnju

oka

čica

eže odevene u žetvu

iz stenja

kuće bez zidova

t šiti nego duži.

i7,| j