Књижевне новине

INTELERTUALNI RAD

i funkcije organa za varenje

U normalnom stanju, u stanju zdravlja između naših organa, takoreći, uvek vlada neka vrsta zakona ravnoteže, odnosno postoji uvek reperkusija, odjek rada jednog organa na rad drugih organa, i obrnuto. Naprimer, nije dovoljno poznato koliko varenje hrane u našem stomaku i stomačni poremećaji mogu da utiču na naša duševne raspoloženja, ali takođe i na kvalitet i kvantitet našeg intelektualnog rada. Mnogi su, svakako, igkusili da se sa punim stomakom teško misli. Ako su oni pokušali da odmah posle ručka nešto nauče, mešto napišu, ukratko da nešto aktivno intelektualno rade, najčešće su uzalud mučili svoj mozak, Jet, zaista, kad je stomak pun, naš um je manje lucidan, naš mozak je manje sposoban za rad. Ali na ovu činjenicu obično se ne obraća dovoljno pažnja. Međutim, nije bez značaja, za one koji rade više umom, da li se intelektualno radi pre ili posle jela, sa praznim ili punim stomakom. 1 ne može jednako da cađi onaj koji dobro vari i onaj koji teško vari. Nepoznavanje ove osnovne istine sveti se, ako ne odmah, a ono vremenom, sigurno. To se objašnjava na ovaj način: kad jeđan organ počinje da intenzivno radi, pravilo je da se on hiperemizira — to znači, da onda

organ privlači i zadržava veću ko-"

ličinu krvi. U takvom je stanju naš stomak, kad smo za trpezom. Zasićen, napunjen stomak «postaje onda 'u neku ruku centar našeg tela. Na njegov rad koncentriše se sva emergija organizma. Za njegov račun, funkcije đrugih organa nešto oslabljuju. U to vreme, stomak za sebe, za varenje zahteva veću količinu krvi, jer mu pretstoji zađatak varenja, pretstoji mu i mebarički i sekretorni rad.

Kakav to mehanički rad ·pretstoši stomaku ?

Muskulatura stomaka, za vreme varenja, mora da samelje ceo jeđan obilati obrok. Taj motorni rad stos maka zahteva česta stezanja nje“ govih mišića, brze i snažne pos kcete, utoliko više što je slabo žvakanje opšti greh, neoprostiv greh sviju nas. Jede se po običaju brzo, hrina se guta pre nego se potpuno i dovoljno okvasila pljuvačkom, Varenje nije po pravilu počelo a t= stima. Malo njih i znaju da varenje počinje u ustima, a ne u stomaku.

A kakav sekretorni rad pmetstaji stomaku? _

iHrana, jela, naročito ona bolan čevinasta, kao meso, riba, jaja, Sim, đa bi se svarila moraju u stomaku đa dođu u dođir i da se dobro iz mešaju sa stomačnim sokom. Ovaj sok luče milijarde- sitnih žljezđa koje se nalaze na unutrašnjoj površini stomaka. A zna H se koliko toga soka mi lučimo na đan? Neko će pomisliti, možda, sama nekoliko desetina ili nekoliko stotina grama ?, Ne, — oko sedam litara stomačnog soka dnevno luči prosečan čovek od 70 kila težine. Kao što se vidi, posao stomačnih žljezda nije lak.

Ako se čovek posle jela, posle ručka odmara, ako malo otpočine, ako ostane u miru, ako ništa ne narušava dvostruki rad stomačmih mišića i stomačnih žijezđa — stomak će bez zađocnjenja početi, nastaviti i ubrzo uspešno završiti va*enje. Njegova sadržina, odnosno, reć svarena hrama prelaziće u normalnim razmacima a dvanaestopaačmno crevo, i ispražnjen stomak moći će uskoro da se odmara nekoiko sati, dajući time drugim orgailma vremena za intenzivni rađ.

Nažalost, to uvek ne biva tako.

Zar mnoge majke ne teraju decu la rađe školske zadatke odmah poile jela ili pak da rađe posle večere lo đuboko u noć, da bi se spremala la poprave rđave ocene ili da se ipremaju za ispite? A. bolje bi bilo ia đeca posle večere polaze na podnak i da na miru svare hranu i y\krepe se snom. Zabluda je da uvek ia ireba leći sa pumim stomakom. Za đecu je, naprotiv, najbolje da »dmah posle večere legnu, da bi mola ujutru đa porane. Sveža, raspoožena za posao i sa praznim StoOnakom ona do doručka mogu đa ređe mnogo više i bolje nego sa yunim stomakom za celo veče.

Rođiteiji, kao i nastavnici, treba uvek i to da imaju u vidu i da decu vaspitavaju mw tom smislu, Dosad, ahvatanja za tu stranu dečje higikođ svih njih nije bilo dovoljno jene, i higijene i

Ni odrasli misa mnogo razumniji a tom pogleđu. Profesija rnmoge tera da odmah posle jela pristupe svome posla, ali ma Mh i takvih koji to ne čme iz potrebe i po dužnosti, wego iz rđave navike, a io je štetna navika, i praksa koja se sveti. Ima ih koji misle da se odmaraja posle jela, ako se zanimaju čitanjem, swiranjem, rešavanjem, ukržtenih reči, igranjem šaha i druoim sličnim zabavama. Međutim, mre Ove -radnje zahtevaju izvestn inteeapnjoši nagon. koji ima ten"

)

de, Vanđel. TASIĆ

denciju da težište aktivnosti prenese na mozak. Time se izaziva veći pritok krvi u mozak u času kad je ona najpotrebnija stomaku, To ometa stomačnu radnju, navodi je: na stranputicu i kvari je — varenje se Tako otežava i usporava. Razume se, ako se rad posle jela nameće s vremena na vreme, šteta će biti mala i prolazna. Ali ako se ta greška ponavlja svakog dana, posle svakog obroka, — u tom slučaju stomačna muskulatura zamaraće se sve više, ona će počeii da gubi elastičnost, da slabi, i da uslovljava proširenje i spuštenost stomaka; u isto vreme i lučenje će postati preobilno i nadražujuće, zatim će se pojaviti vrenje, kiselo podrigivanje, gorušica, grčevi i drugi simptomi, sve strahote dispepsije.

Jednom stvorena dispepsija (oteža no varenje) postaje opasan neprijatelj sa kojim se treba hvatati u

koštac. Tako, po jednom pravilnom redu stvari na. ovom svetu, uzroci i posledice čine lanac: inteligencija je prvo često i dugo zlostavljala stomak. Onda, maltretiran, namučen stomak sveti se inteligenciji, muči je, tiraniše je, nameće joj svoje ćudi, smeta joj, pa je čak i umanjuje, bar povremeno.

„Sa rđavim stomakom” — rekao je Napoleon — „gubite sposobnost za viđovito brzo shvatanje, smele odluke, nepobedivu otpornost i one mudre i srećne smelosti, koje donose pobedu nad neprijateljskim otporom, nad stvarima i ljudima”. Aleksandar Veliki i Julije Cezar

imali su vanredno izdržljiv stomak tu vreme svoje najveće slave. Rečeno je, da je čovek jedna inteligencija koju služe organi. Istina, poslušni čulni organi je obaveštavaju o spoljnom svetu i dovode je u vezu s njim. Ali

naša inteli-

qencija je ipak podložna utrobi, 6 nutrašnjim organima, koji joj često otežavaju posao, naročito stomak, Volter, veliki dispeptičar, rekao je: „Ostavlja me sposobnost varenja, pa prema tome i sposobnost mišljenja”. Na dvoru Fridriha Volter se, dok je trajalo njegovo varenje, „kraljevski” dosađivao, nesposoban da se ma čim zanima, pa čak ni da razume pozorišni komad koji se pred njim odigravao. Međutim, Volterovo delo uliva divljenje, ne samo po vrednosti nego i po svome obimu. Znači, đa mu je Sstomak ipak ostavljao dovoljno vremena đa misli i da piše. Srećom, njegova inteligencija postajala Je živa, okretna, potpuno zdrava čim bi se oslobođila svog robovanja bolesnom stomaku. I to dokazuje da za infelektualni rađ postoje jalovi i plodni časovi, različiti prema ljudima i prilikama, vrlo često u vezi sa varenjem stomaka. To je verovatno dalo povođa Volteru da napiše u pismu gospođi De Fonten ovaj malo čuđan paradoks: „Dobro varenje, to je bitno u životu”,

COO 3

Savremeni grad —|

košnica, neodyayzdtaoih zvnkavaia,

Bumova i pokreta...

KAKOFONIJA

Zvučno znamenje Dvadesetog stoleća

Preživljavamo biunivoka (uazajamno) preslikavanje Progresa i naše kreativnosti; prevashodno su to volumeni akustični, odraz lavine pokreta, mehanizovanih ciklusa, vrteški koje imaju svrhu, ne prekidnih lanaca na kojima rastu konstrukcije. ž ;

Skloni smo jednoj devijacijižmmor iretiramo kao rezultat jedne izdvojene dominante iz kompleksnog stanja ovoga veka, dešava se da nam jedino vektom alkustičnih poremećaja . iscrtava hodograf utisaka o svetu. Ta devijacija dovodi da ovovrememm civilizaciju doživljavamo kao dezori-. jentisani splet i spreg više nanosa u kojima vrtlože strujnice neuravnoteženih ' talasa | šumova. Termin „atonalnost“ ne obuhvata ont markantnu značajku, onu a> gresivnu tenziju i mnogostruku oštrinu i neugodnost totalnog pritiska, koji mrvi psihe u vide bal ja, ukrštanja, siktanja, cike, škri-

pe, otegnutih vri zavijanja. sirena, eksplozija (koje prekidaju mnormalam mitam disanjeM, deci:

tegracije koja obećava raspadenje i razlokavanje žive materije, ako dođe do mogućeg svetskog kata kiizma, od. njega nadalje i mnepo vratno, Bujica raskalašnih i tupih wkustičnih poremećaja paraliŠe | razara mašu svest za duže vreme, msondira. Kdimu za pgihičke tratme, Pljusak atomske kiše, koji napađa susedne rejone 1Obože bezbedne, ne nanosi „samo ožiljke prouzrokovame rađioaktivnim i toplotnim uđarima, ne obespokojava jedino kakofonijom, mego preti da pripremi pokolenja bogalja ili satre strukturu živih organizama (osnovnu „jedinicu ćeliju). Razobličaj ljuske milkrokozmosa kao poslednji i sjajan kvalitativni skok u nauci, ne nagovešteva samo mofmi itrameformciiul

materijalnoga sveta, nego i akut~

mea i zagušljivu atmosferu potengrane kakofonije.

Lanćama. reakcija je oduzela zagoneknu sređenost na putanjama orbita, odnosno teško zametljivi memir, ta kruženja i mimoilaže= nja su sada dovedena do histeričnih trzaja, kada se u finalnom razrešenju svoje strukture olakšavaju za tovare energije, koja se istovremeno pređočava svojom Uuraganskom bukom i ima dejstvo smaka. Te dezintegracije po pustinjama, dopunjuju i zaoštravaju sve one razlivene poremećaje u akustici naše planete koji su dosada jedino dolazili (do 1942 god.) iz velikih giganata industrije i mehanizacije, koji su gusto načičkani u velegtadovima. Mada je intenzitet tog nemira relativan, kada se poredđi sa onim savršenim mirom u kome pliva Zemlja, kađa se poređi sa „pomeranjima Zemlje po svojoj putanji unutar jedne od neizborljivo mnogo maglina. Naša saznajna moć tonova #% uska i neznatni je deo skale, hoja se prostire između inira i suapra tonova. Zbog toga je i Ppitanje #kakofonije neodređeno inedefinbhsano; možđa je ona univerzalna pojava (u svim nama neupozmeatim domenima). To neuređeno mnoštvo meprijatnih tutnjava . i dobovamja, to rasulo uzavrelih zvejčnih, mesporazurı može se tre tirati kao megoveštaj ,iznonadne natle dezimbeqracije Zemlje. Peslimisti se skloni da tumače izvesmu Spontemmu temđemciju maše civilizacije đa pređe poslednju stepenicu od onog značajnog preloma koji se odigrao mw XFX veku, a koji je sadržan u saznanja. „POg je mrtav“ (kada je pukla pupčana vrpca sa svetiniama) do trenutka posic koga će biti nemoguće obznomiti „i Ubica .je nestao”.

-Razotene ljudske košnice Hirošinma i Nagasaki služe pi tom re

zonovanju kao dokumenti. Generacije koje su prebrodđile. poslednje svetsko klanje sledile su u svojoj biti duboko sondirane posledice kakofonije razbojišta, prenele su u nasleđe neuravnoteženost, preosetljivost i sklonost ka defetizmu usled nedostatka vitalnosti.

Automatizam „mehanizovanih bes konačnih traka prati užasan i nesnosan vid kakofonije: to je opetovanje tam-tam škripe, ječanja, stenjanja, fijuka, zvižđuka, hujanja i brujanja. Ljudska ruka je konstruisala tolike objekte koji klopoću i, zavijaju; „zagorčavaju ljudski život, U XX veku postoji nešto što vređa i ponižava čoveka, shvaćenog kao svesne jedinke društva, a to je urlanje U vidu skandiranja (koje potseća.na prethodno uočen automatizam, na pornografiju u kojoj se briše volja i razum). Ona dobija pokretački impuls iz jednog centra koji kontroliše raspored napona i pražnjenja. Raspojasanost „kakofonije mije totalna. Neuravnoteženost prosperiteta uslovljava da kakofonija nije karakteristika bilo koje teritorije na zemlji. Naprotiv, ima velikih i prostranih predela gde divlada mrtvaja: zabačeni prostori u koima se mešaju razna siktanja,ri> ke, zavijanja zveri i huka pritodnih #zvora slapova, SŠumuova Ymor&, Timemje bajica reka # oburvavamje velikih masiva (kao i povremeni tektonski, poremećaji). Hulktenje va. ljaonžca i wisekih peći, generatora, brana i radionica je osnovna akustična slika Novoga Sveta, Zapadne Evrope, Jepama i nekoliko žarišta m SSSR-u. To se dešava u tačkama nagomilavanja i komcentracije stanovništva i izvota eneraije, pogona; te na tani način i dolazi do teških alku«tičnih poremećaja i zagušljivosti.

Slobodan

Prijeđimo, dekie, jer mene više ne Ja sam. već, I sada, na moj

Jer tko je ikad Ja štujem je ko

Po ikarovskoj njenoj žrtvi moj će datum | knjige žutim zlatom.

upisan biti u sve

Već mislio sam neku drugu, crnu misao, je reko, nit napisao,

al, na sreću, nisam

pa. zato sađa, sretan zbog te šutnje, nikome više ne ću reći sretna zvijezđa pasjeg roda

Mogla bi moja

svisnuti s moga očajnoga zla i nemira, pa otisnut se iz Svog zračnog u crni ponor Svemira.

potonuti

I ostala bi tako povijest bez bez kuje-samoubice i luda mene,

i opet bi me napađale slutnje moje, i tko zna onda kakovo bi srećom, zaboravih to reći!

O, dobro je da,

Sretniji mi je sađa rođendan triđesettreći!

Prijeđimo, zato, odmah na stvari izuzetne, jer našeg gospodina boga boli crveni žulj. Ili nemojmo prijeći nego naprosto recimo, recimo što god hoćemo, samo da bude

Bože moj, čuvaj se psa čuvaj se oštre Lajke, na prvi kat nebesa, .

pošla je noćas liftom

pobijesnit može pseto

opasnog bijesa kozmičkog, jer đok si još na vlasti treba da se opametiš i sebi iscijeliš žulj.

Čuvaj se koliko treba, i dok si još na vlasti, daj maloj kučki da se ne vrati betežna;,

čuvati poklisare sveta je dužnost velikih; nemoj še ljutiti na nju, star si, nemoj od zavisti stjerati malu u bijes, utopiti je u SvemirU,

i dubok, ala si ga otrovao,

čuvaj se, stari bože, čavaj se. samo malo,

Svemir je cr ludi, bradati starče,

pokaži kujici put,

Ako je pravedno vratiš, pristojno i s pijetetom, ne ćemo huškati kujice i psima ne ćemo reći: gonite starca iznemoglog, i ne ćemo njih ubuduće slati ko poklisare,

pa ne će više na tebe, gospode, Lajka lajati, nego iz staklene glave dva če te oka čovječja gleđat u sveto lice. Doći će preda te čovjek

u propisnome ornatu, dostojno, kao što spada. Već danas=-sutra, bez brige!, skočit će tamo gore

netko odavde od nas,

a ti se, gospođine, umij, spremi nam dobre poruke, počešljaej brađu i čekaj đa pređaš rajske ključe.

Mije teško zametiti simultanost Mekova Tehnokratije i poplave toname fisije — džeza. Raskalašna vyazbibriga džeza (mada nesnosno pomavljanje nekoliko disonantnih tonova), može se tretirati kao vraćanje suštastvu vitalnosti: Sspontanoj i nevinoj igri divljaka i dece. Osveženje? Đilitanje bezveznjaka i bezsabovnjaka kao umesan protest automatizmu i tiraniji mo> dernog društva? ili droga koja ras zara sposobnost za harmoničnu de latnost i disciplinu. Zahvaljujući tehnici prenosa zvučnih impulsom ma dalje, džez je svojina i moe nija omladine celoga sveta. „Za jednicko merilo za ritam. i iwma= draženja.

Odrazi kakofonmije XX" Veka su mnogostruki, Koreni atonalnošti i dekomponovanja, razlokavanja Tor= mi koji su okosnica svih strujanja a? umetnosti, potiču iz opšte uznemirenosti i grčeva naše civilizacije. Dodekafone sinteze zreloga Šenberga, preslikavanja „sumorne akustinme atmosfere velegrađova Džon Dos Pasosa, jedna uteha i jedan nered u poeziji Ramingsa, koji se može prihvatiti kao neizbežan, mobilne skulpture i odnosi blokova u vajarstvu Mura, Lipšica, kubizam i nadrealizam nanose koliko zadovoljstvo toliko i zabrimutost. Ima li naša budućnost dimenzije i mogućnost nove geneze, nisu h se izvori i forme za nove evolucije iscrpli, dokradičihi? Da ji prisutnost nesnosne kakofonije može đa donese inspiraciju i ispunu novih kreacija?

„Ako među muzički upotrebljenim izražajnim sredstvima ima još kojeg za 'koje se možda misli da još uvek nije uveđeno u ovakav ili onakav mogući sistem „slaganja i razlaganja“ tonova, onđa bi to verovatno bili meartikulisani tonovi. Moguće proširenje sfere izražajnih sredstava muzičkog jezika, kao da je već izvršeno“ (Pavle Stefanović), lako nije dužnost umetnosti da stvara bašans, i nudi meleme, dezorijentacija š otsustvo etike i kriterijuma nije ništa drugo do pometnja. ~

Paradoksalno i logifčmo u isti mab deluju neki zapisi G& mašemi prisustvu u vremetu, Mučnina kakofonija i obenulio sw wzajamma preslikavanja # sterihzacija naših nagone i naše vere, Koji put otupljenost sveđoka, onemoćalost i njegova nesposobnost da korespon dira sa Rkakofonijom, ume da je vešto i Ssugestivno nagovesti.

„Utorak 30 januara Ništa novo. Neki Petak: I danas mnesnosan. Poslednii akord se imištio. Zasad svira džez: mema melodđije, samo note, mirijade malih trzaja. Ome ne poznaju odmor: njih rađa i tumištava nemilosrdni poređak, a me rrtavlia im nikađa dokolicu đa se pridignu, da postoje za. sebe, One

SROC = wadenda

odmah na stvari izuzetne, boli medi odvratni žulj.

najme, stoput zaboravio reći, da će se o moj život zalkačit neko štene. rođendan tridesettreći, zaskočila je kujica Lajka i samog mene. mislio tu slavnu kuju?! i svi đrugi što je štuju!

ala si ga nazubio!

. Platit ćeš ti to kasnije, a sada' dok si na vlasti, nemoj da gore gladuje, počeši nam je „očinski, da nam se ne vrati Šepava.

NOVAK

5, XI 1957.

stare slutnje.

brođa,

bez nas dvoje,

bilo drugo Šteme. s

pobožno.

od nebeskoga sjaja,

mi ćemo te odložiti

kao ta kujica juče,

trče, žure se, one me udaraju uzgred suvim udarom i pađaju u ništavilo. — Neki Utorak: Ništa, po« stojao“ (Žan Pol Sartr — „Mučnis na“).

Ili Beket sa svojom paralizova= nom poremećenošću, sa mirom koji uništava i kolje perspektivu: „Niko ne dolazi, niko ne odlazi, Ništa se ne dešava. To je strašno,“ _ Teško je kakofoniju shvatiti kao šara &lučaja i poricati wplitanje jedne svesne i razumne volje. Volije koja nije imala razloga, strplje mja mi vremenm, da se dvoumi tu iPeboru između mrtvaje i stravičnih tewjeva koji nužno prate progre%,

Vlodislov Tišma

” .

Jedan od najnovijih simbola bR~

šeg vremena: raketa Koja nosi sateMHt w pyoslore svemira

KNJIŽEVNE „NAOJM, BE

Wr.. ———