Књижевне новине

Godina VIII.

Sima PANDUROVIĆ

Nova serija, br. 57

II —-———____——

BEOGRAD, 13 DECEMBAR 1957

DUTEM

0 NASOJ POEZIJE E MHUDPFHCI DANAS

Počelo se opet govorili o krizi

f poezije, pesnika, kriterijuma, o »sti· homocniji«, o tome da donas svako

piše pesme i da te pesme gotovo

. niko ne čita. Postoji neka vrsta in~

flocije u našem pesništvu, i sa sve

_ većim prilivom, pesama njihova

vrednost postaje sve mcmjc. Ima u tome i ločnih konstatacija i pogrešnih tumačenja i čitavih poradoksa.

Pre svega briga da je pesništvo

| w >»krizie i da poezija izumire ne · jovlju se u svetu prvi pul. Pri ve-

likim promenoma u sirukturi dru-

· štvenoga života uvek se čini da io mora ići na račun nečega Što sila-

zi 8 pozornice, a u korist nOVOGgG

| što se tek pomolja, Da te prome- ne, prirodno, izazivaju i neka skre. fmja, poremećaje i u nošem du-

. hovnom Živofu,

ncšim naravimca, vrednostimc, psihi. Ali se obično

| sva predviđomja pokažu kao netač-

na, a rozlozi jednom sicnju prostiji no što mislimo.

Krajem XVIII i početkom ŽžXIX veka, posle velikih preturbacijat ko-

„Je su izazvale Fromcuska revolucija „i Nopoleonovi rotovi, izqledolo je

da je poezije mriva i da nikome više neće pasti nr um da se zano-

· si stvorima mošle i osećonja. Pa

VeyAMSN ra hyatany (2 yabr a i

ipak, kao uprkos tim proricanjima,

Ra ea

najcveinije doba francuske lirike nastalo je baš posle tih događaja, Dr, Ljubomir Nedić, nesumnjivo jedon od najznačojnijih književnih kritičara naših, tvrdio je: da je sa Vojislavom . Ilićem srpska lirika »ispevala svoju labudovu pesmu, i to neposredno pred najbogatiju obnovu srpske ~ poezije posle Bremka, \ ,

Mesto ih krupnih i sumnjivih u-– opštavcemja bolje je, s momje teoretisonja i više dobre volje, ukla= niati one pojave koje očevidno ne idu u prilog kvalitotivnog razvija nja ncše poezije, Ako demmos svi pišu slihove, to ne znači da sve stihove treba objavliivati, Međutim i letimičem pogled na dcemešnje listove i časopise dokazuje da je broj tih listova vrlo veliki, a broj obicvljenih „stihova meverovalno veći nego šlo je ikad bio. Ako urednici listova i časopise nisu' zadovoljni kvalitetom · fih književnih radovci, pitemje je zašto ih. i iz kojih razloga puštoaiu u svoje listove? Da li iz kakvih drugih, oprcrvdcmih, ali ne književnih? Inoeče se icvlia sasvim logičem zetkliučak, da oni mogu govoriti samo protiv sebe, ier dopuštaju da joča ono protiv čega ustaju.

POSETI KOD —

PAJE JOVANOVICA

Živan MILISAVAC

Prilikom Jagićeve pro=

slave ı Beču 1954 godine

Maticu srpsku smo pret

stavljali Miloš Hadžić, ta-

došnji sekretar Motice, i

ja. Ovu priliku smo isko-

ristili da posetimo našeg

slavnog slikara Paju Jo-

vomovića. Posetili smo ga

3 marta 1954 godine u

prainji jednog činovnika

jugoslovenske Ambasade

u Beču. :

Ovde je sve nekako na okupu,

na dohvat ruke, kao ı Novom Sa-

du. Stemujemo u Alzerširase, a ne

daleko odavde je Upiverzitei, gde

je negovao slavističke nauke Vo-

iroslav Jagić. U susednoj ulici je

sicmovao Bronko Rodičević, a skoro

preko puta od nas je bolnica u

kojoj je bolovao i umro. U blizini je

i stem čuvenog nošeg slikara Poje Jovemovića: Laudongase 67.

Kuća nije bogzna kakva, kao i

ostale u ovom kraju — slora, pri-

lično zapuštena. U dvorištu gomila

peska, cigle, molier. Nešto se tu

radi, popravlja.

Prvi sprat. Na vratimo ime: Paul

Ivemovič. To je.

Milo Dimitrijević: Mr

Otvara nom žena od oko pedesetak godina. Njegova žena. Da, tu je, samo moramo mclo pričekati. Izgleda — jer čekomo dosta dugo

'— da starac još nije ustao, ili se

još nije spremio, iako je. bilo prošlo devet časova kada smo došli.

Čekomo u preisoblju. Dosta je hladno, ictko je vreme lepo i za ovo doba prilično toplo, jer se ovde, kako po svemu izgleda, nije ložilo cele zime.

Nastavak na 2 strani

Pod preipostavkom da se našoj domošnjoj pesničkoj produkciji može nešto ili mnogo štošta zcomeriti, radikalom lek je jačemju aulorileta kritike i poverenja Književne publike. Istina je, međutim, da je a= utoritet književne kritike vrlo slab, što 's druge stronme znači da je poverenje publike u nju vrlo labavo. Neka mi je dopušteno reći da naša kritika vrlo malo utiče ne. orijeniaciju publike među književnim delima, Oncr je vrlo učena, eli suviše cpstrakinq i nebulozna. Noši HFritičari pretpostavljaju da nom Oopširno izlažu svoje poglede na književnost uopšte, na njen značaj i njenu ulogu, povodom pojcve ma kojega delo. Ali o somom delu vi saznajele malo ili nimalo i ostajete bez obaveštenja i suda kao i pre kritike. Otsustvo svake cnalize, svakog dokaza za izvesne ivrdnje, svakog primera ad oculos, kad se govori o jednom književnom radu, tipična je odlika Dobijote utisak da mnogi kritičari nisu česltito ni pročitali delo o kome doju sud.

Istincr je da sve brži tempo mo~

demog živola ometa koncentisa-

nu pažnju, cpercebpciju, kontemplaciju i ne dopušta duže zadržavonje

Paja Jovanović: Boi petlova,

Književna Jesen u Budimpešti

____— 3jJožef DEBRECENI

sni period poznate delane apptinencije mađarskih knji ževnika, koji Je nastao posle 'oktobarskih događaja, zaključen je pro klamacijom upućenom. Ujedinjenim nacijama, Pisaca koji ćute ima,

tva priroda

· tijevske reakciie. tai najantipmti

dakle, veoma malo ali zato utoliko više pisaca koji se dure. Ranija wnutrašnja napetost zamenje'na' je nekom vrstom površinske napetosti.

Zauzimanje stava posle oktobra i ponovno zauzimanje stava otkriva posmatraču uglavnom tri stru-

je raspoloženja. U političkom po-

gledđu provereni ljudi, postoje pisci pretstavnici poluslužbene literature i njenog duha sveopšteg praštanja. Na drugo mesto dolaze raštrkane grupice koje „barem“ kao ljudi nisu kompromitovane. One plediraju za mirnu koegzistenciju, Ovamo spadaju oni koji doduše nisu izdržali isledničku kKritiku oktobra,. ali' je njihova prošlost bez mrlje. Kao treći mogu se navesti nepomirljivi i beskompromisno borbeni, jedna prilično raznobojna formacija. Najvećim de lom su' to dobrohamerni građan-

' sko-rađikalni elementi, zakleti ne-

prijatelji šematizma i mneošemati~

| zma. tražioci · potpune duhovne eksteritorijalnosti, .ali su se u · nji-

bove ređove, nažalost, filtrirali i pojedinci. sa peqama iz prošlosti:

u: njihovim ređovima wqrakćoe, na'primer..i nreživelo jato vrana hor-

= Ć~

niji đey Mnmošnie međarske lite-

' rame armiie,

Nastavak na 4 strani

naših kritiččara,'

na jednoj sivoari ili jednom pitonju. Ali ipauki U dcomošnjici, kad niko »nemcr vremena, ni muško ni žensko, ni mlado ni staro, ni zaposleni ni besposličari, ni službenici ni penzioneri, — polrebno je naći ga bar toliko koliko je ono neophodno. U interesu kvaliteta, oko ne kvenmtiteta književne, pesničke, kao i svcike druge proizvodnje.

Jedem stariji srpski kritičor rekao je da knjigu koju ne vredi pročitoti dvcput, ne vredi pročitati ni jedanput. I to je istina. A drugi mođerniji ! domocšnji, da su pisci nekada više gledali na ono što će dati no na ono što će primiti. To je takođe istina. Ali su te istline, izgleda, zaboravljene. Enjiževna publika je ostala bez orijenta– cije, kritika bez uticaja, pesnici bez čitalcrcc, Nastala je poplava knjiga, napisa 1 stihova koji ispod spoljne forme ne sadrže ništa i koje vreme nepovrctino nosi ı zaborav,

I najzad, još nešto. Domos, kada je nauka, puštemjem veštačkih satelita koji kruže oko Zemlje postigla neslućene prezulicie, 1 časti slavu, možda bi bilo umesno napomenuti da bi nocši pesnici požnjeli više slave kad bi se oslobo= dili svog sotelitizma,

imasa u pokretu koja upravo "Svojom pokretljivošću hoće nešto

Cena 30 din:

plesnih misli Hoze Limona

Pavle STEFANOVIĆ

Oko umetničko-stvaralačkog feno mena igre (plesa) — i kao sistema telesnih atitiđa i muvmana, i kao večitog feniksa improvizacije pozicija i kretnji čovekovog telesnog bića pod nadirućim dejstvom njegovog duhovnog bića — pletu se od davnina (bolje rečeno otkako se i na ovu umetnost istraživački gleda i o njoj misli) nekolika bitna, prva i poslednja u isti mah, suštastvena i do dana „današnjeg nerazrešena pitanja. U povodu gostovanja čuvene američke plesačke trupe Hoze Limona u našoj zemlji, ovih dana, ja bih pomenuo bar ova: (1) da li je ples, otkako je prestao biti izraz neodoljivog imutarnjeg napona jednog određenog duševnog stanja, mišljenja, osećanja i stremljenja, i otkako je postao delatnost namenjena da bude po-

smatrana, viđena, -— samo obogaćen ili, s jedne strane, i osiroma-– šen; ili pitanje: (2) ima li bitne

i recimo kobne razlike između ekspresivnog i tz, „apstraktnog“ plesa (onog pri kojem telo hoće da buđe i opaženo kao ljuđsko telo i onog drugog, koje se telom takoreći po nevolji služi, sa težnjom da bude tom

da „kaže“); najzad i pitanje: (5) postoji li još uvek mogućnost da se u umetničku plesnu delatnost uključuju nova izražajna sredstva ili su sva već uočena i otkrivena, tako da plesu preostaje još jedino da se menja (neki će reći: da se razvija) u neiscrpnom bogatstvu kombinacija i rekombinacija svojih jezičkih elemenata.

Uz prvo pitanje (ja molim čitaoca da napusti udobnost pasivnosti svog stava i da se očima vrati na njegovu formulaciju) čini mi se da je potrebno upozoriti na činjenicu, da je sa istoriskim ukidanjem ritualne fumkcije plesa i njegovim preobraženjem u „poruku“, u „Ssaopštenja“, đakle u fumkciju namenjenu gledaocima — ogromni tehnički razvitak plesa postao neminovan i zajemčen, ali đa je, isto tako neminovno, ples na liniji tog

Hoze Limon

„razvitka“ zapao u ropstvo izvesnih ustaljenih i osveštanih tradicija, lišivši se time blagođetnon bljeska improvizacije, pa samim tim i beskonačnog polja kombinatoričkih invencija u radu sa izražajnim elementima koji ga sačinjavaju. Parađoksalno je reći da je nestašica vekovnih tradicija (od kojih je jed na — amizantni, noblesni i nekađa klasno 'izolovani, dvorjanski ples balet) koreautorskim i koreografskim vizijama Hoze Limona, u zemlji ne nikakvih ali, svakako ne po evropski dugih plesnih tradđicija dvostruko pomoala: s jedne stra ne, da'ga u srećnom smislu načini stilski „neskrupuloznim“, tj, slobodnim u stvarima izbora iztažajnih „sredstava iz svih momnućih plesnih folklora i svih mogućih savremoenih · plesnih pravaca i škola, — s druge strane, da. mu (ta ista nestašica dugoročnih tradicija) omogući kreativno-artističku upotrebu visoke plesne tehnike odasvud, sa najheterogenijih stilskih područja plesa.

Nastavak na 7 strani

Ubozorenj

PJESNICI O SMRTI

Pjesnici govore o smrti kao o nekoj osobi, kao o nečemu što ima tijelo, što je materijalno.

Ja ne mislim na one koji je viđe — točnije rečeno: govore kao da je vide, a ne viđe je — kao kostur s kosom koja kosi. (Ovdje je metafora dovela do personifikacije.) Nego mislim na one koji joj daju ikakvu materijalnost, kao da je ona bila žena itd. ~

Zašto se ne bi vidjelo i u našim pjesmama da je ne zamišljamo i da je ne možemo zamisliti kao nešto materijalno, nego kao nešto nevidljivo, nečujno, neopipljivo, nepristupačno ikojem čulu.

PJESNICI O DUŠI

Pjesnici govore i o duši. Duša je možda još ji danas najčešća pjesnička riječ.

Ali zašto da u našim pjesmama imamo drugu predodžbu o duši nego što je doista imamo danas.

Pjesnici koji nisu pravi pjesnici, mislim oni koji ne vide svijet svojim očima nego očima pjesnika iz prošloga vremena, uvijek .zaostaju za znanošću; zaostaju za samim sobom; lažljivci od nesposobnosti — moglo bi se reći: od poezije. Prava poezija se čini publici, kritici/u prvi čas sa– svim nepoetična. Kao što promjena svjetla u prvi čas čini stvari tamnijima... đok se oči ne

priviknu i ljudi ne uvide da je to svjetlo jače i da” priviknu tren ra=

se sad bolje vidi. (Neke se oči nije, nekoje tren kasnije,}

JEDINSTVO DUŠE IT TRLA.

KRađ govorimo o zakonima duše mi se služimo ·

rečima kao kad govorimo o zakonima' tela. O. kad će ti simboli jedamput. prestati đa budu simboli kad se govori o dušinom svetu! I kad će u jednoj reči biti sadržana oba pojma, čiji će se život đonađati po istim zakonima! Pokušaj da se duša shvali kao jedno finije telo (Platon, Sweđenborg) nonovlien u najnovije vreme čeka jeđan novi rođ koji će se na-

smejati tomu raszepljenju u korist nekih religija i uzeti jedinstvo duše i tela kao nešto što se samo po sebi razume, kao nešto što će rastavljeno na dva” dela biti nemoguće zamisliti.

O REČI

Jezik, koji nismo stvarali mi nego generacije u bogzna koliko vekova, sadrži u sebi i shvačanja tih prošlih generacija: od mitosa do kršćanske slike o svetu. Stoga, koliko god u jeziku gledali veliko izumeće, najdavnije sredstvo koje je čoveka udđaljilo od životinje, ipak treba đa prema svakoj pojeđinoj reči buđemo vrio oprezni, i kad filozofiramo i kad pišemo pesme. Treba da reči misle ono što mi mislimo, a ne da one misle svoje, to će reći misli svojih stvarača i ne da nam v- što se često događa povuku misli za sobom, zaveđu nas u prošla shvaćanja. Mnogi pesnici, koji nisu toliko oprezni prema značenju reči, pevaju kao da im je mozak stotinu, ili barem peđeset, godina stariji nego, naprimer, kojeg mislioca, njihova suvremenika,

Umetniku u reči gore je nego ikakvu drugom umetniku kod t. zv. publike: u slike građaninu imponira već sama tehnika, kod kipa ima respekt već pred samim mramorom, za koncertne ili kazališne dvorane oblači već svečano odelo. Samo reč mu se čini najbližom, đakle najmanje vrednom. On naime misli da je to ona ista reč kojom se on služi. Nije čudo što se tu najgrdnije prevari gđe smatra poznatim i bližim nešto što mu je nepoznato i daleko.

Jezik, stvoren od naivnoga mozga, sadržaje u sebi nebrojene zablude — za filozofski mozak. Filozofija zamenjuje „istine” jezika svojim istinama. Ali budući da se i filozof mora služiti opet jezikom, nastaje borba između njih u kojoj pobeđi čas jedna čas druga s«frana. Zato je poslovica đa su filozofi „!OŠi 'stilisti”, a · „Jezik stvoren za praksu najbolje i pristaje u tu svrhu. Nije dakle čudo što se praktični čovek sigurno, bez ikakve poteškoće, izražava i mnogo je enzaktniji nego filozof. Naravno, dok ostaje u sferi prakse, kao što je i filozof isto tako siguran kad siđe u tu sferu.

'(Iz književne zaostavštine) O Antun Bremko Šimić

kr i a e e mei a u e due u a uu eu ie e GURA RIAA ARRGUS