Књижевне новине

Marion Branđo i Eva Marija Sevi

Postoji jedna ljupka igra koju je, prema vlastitom priznomju, rado i žesto igrao Žid: »Deset knjiga za pusto ostrvo« — to bi otprilike mo= gla biti njena suštinska oznaka. Sastoji se ona u biroanju između Oonog Što najviše volimo u litercturi; očigledno je da će se jedon lucidoem duh, kakav je Žid bio, naći pritom u najležem položaju koji se dea zcmisliti. Izvršiti izbor, kao nevemni ljubavnik, i između mnogih svojih ljubavi izcbrati pravu, da bi samo s njom proveo pustinjske danel Žid lično, kao često i u drugim situccijamc, pribegavao Je molom lukavstvu svoje vrste: sam od sebe, uvek je tražio dozvolu da izobere ne deset knjiga, već deset autora, znajući dobro da bi na taj način mogao poneti čitave biblioteke, Umesto »Hoamleta« — Šekspira, umesto »Fausta« — Gelec, umesto »Idiota« — Dostojevskog... Koliko prostranstvo i, istovremeno, kolika nezoajoažljivosti

Malo je bilo onih, verujem, koi u omketli u prošlom broju »Književnih novina«, u birenju filmova koje bi želeo da vidi kod nas, u opredeljivo-mju, dakle, sličnom Židovoj igri, nisu uzeli učešća teška srca. Utoliko teža jer nisu bila dozvoljena sitna lukavstva, i jer se to lično bironje, stvar nadchnuć&«, ljubavi ili raspoloženja, pretvorilo u javni pledoaje. A nije bilo vremena ni nade da se izvrše naknadne ispravke: oči su zatvorene, i između svega onoga što je ponekad bilo godinama priželjkivcmo, između ljubavi gajene dugim mesecima strpljivosti i počnje, trebalo je nosumce odlučiti se za one, koje već sledeći trenutak može da izmeni. i

Nije me mimoišla ta vrsta kazne i nisem bio pošteđen sličnog izneveravcmja semog sebe. Sadci, iznova gledojući po ne znom koji put odgovore i pokušavajući da odgonetnem njihova prava značenja, tražeći u njima odjeke ukusa, privrže= nosti ili čak ljubavi, pomišljam sve češće kako je to uzaludon i, izgleda, neisplativ trud, Šesnaest ljudi radilo je jedem mozaik, upoirebljavejući ponekad iste komenčiće, i kakav je pomo ncjzad pred ncšim očima? Morom prizncii da se u njemu teško snolazim.

'Šia se sve može pročiloti izor naslova tih filmova, koji neupućenima jedva da mogu nešto korzati? O da, mnogo. Vidim ih iolike koji priželjkuju Rejovog »Pobunjenika bez raz·loga«, i. pomišljum da je to stoga Što mnogi žude da vide film koji je prvi progovorio o problemu koji sve većma postaje duhovna klima:

otađenja, i pobuna zotim, usled

u filmu Elije Kazana »Na ubali«

nedostatka ljubavi... Tu je i neko liko filmova Elije Kazana, doncs, van svake sumnje, prvog omeričkog reditelja; niko još nije govorio O njegovom primalu u savremenom filmu, cali to je zajednički utisak svih činjenica. Vidim iu film »Na obali«, za čije neprikazivanje kod nas snosimo krivicu sami, odbocivši ga, brzopleto, uvereni u svOje potpuno razumevonje njegovih svedočenja. U istom nizu još: filmovi Koktoa, Bresona ili Kluzoa.

Pronclazim i ona dela koja će se još dugo vremena očekivati s uzaludnom nadom: tlu je Čoaplin, nojpre, najnoviji, mocnje nam poznat od najmlađih, tu je Ajzenštajn 5 drugim delom »Ivana Groznog«, za koga ickođe nemo nade da će uskoro izaći iz dugogodišnjeg. bunkerskog mraka. Vidim čak jedem Vigqoov film, koji se nimalo iuđinski ne oseća ovde, u ovom društvu, ali koji bi se kao uljez našao na stvornom repertocru, i znom da ga nećemo videti.

U ovom irenuiku, o čemu mi Ostaje da govorim? Zar o tome kako se treba nadati da će ovi odqovori možda biti najdostojniji putokaz distribuciji, i skrenuti joj nemoarni pogled na stvori kraj kojih je prolazila okrenute glave? Ili o tome

kako su i oni scmi nedovoljni da preistave pravu sliku izbora koji bi bio poželjm za naš filmski repertoar? Jednom sam — za ilusiroc= ciju izvesnih ivrdnji o filmskom repertooru iznašao da postoji preko slotinu filmova koje nismo videli io su bila dela znaine vrednosti, ili bar zcemimljivosti. Otuda je ovaj sadošnji izbor, koga sačinjava jedva četrdesetak filmova, oskudom u svojoj raznolikosti, nepotpun. Želimo li jednu trajnu obnovu repertoara, postoji jedem bolji način, i pominjonmjem njegovim, ponovo 59 vraćam sitnim lukavstvima Židovim. Uzmimo da nećemo tražiti ncjbolje filmove, već znomenite reditelje. Koliko se nepregledno prostranstvo tek sad otvara pred na ma! Zomišljum već, maštom 'idealiste, na nošim ploatnima kompleinog Kazema, Klera, Oldriča, Reja, Felinija, Bresona, Kurosavu, Bunjuela, Kluzoa, Viskontija, „Ingmara Berqmonc, Diznija, Velsa, Koktoa, Koapre, Kojata, Stivensa, Menkije= viča, Renoara, Drejera, Bruksa, Kar nea, Klemcena, Latucde, Đermija, Rida, Mekendrika. Ne meseci, godine bi bile potrebne dct ih sve Vidimo. Repertoar se ne može scstojoti iz somih remek dela — kazaće neko. Stvar i jeste u tome što svi njihovi filmovi to nisu: ko može tvrditi da i jedom Vojler, Olils, De Sika, Roselini, Malapcrte, Ford, ostadoše uvek savršeni? Raznolikost sižea? Možda je to novo upozorenje nepoverljivih? Stivens je prctvio i »„Džina« i »Šejna• i »Mesto pod suncemea, Oldrič i »Alak« i »Poslednjeg copoša-« i »Veliki nož« — beskorisno je da dalje uveravam . To su moguća prebacivonic., i hteo som da se noaipre njih oslobodim. A prednosti? Ima ih, i trebalo bi mi vremena da ih sve iznesem. Jedno sistematsko upoznavanje s filmovima preko njihovih cutiora — bila bi jedna od najvažnijih. Još jedna: videći sve što je Kluzo stvorio, od »Gavrmna« do »Špijuna«, ko bi moqao reći da ga ne pozncje i, još više, ko bi ga hladna srca mogao osuditi?

Nisom sigurem dc svi ovi redovi, koji postadoše zaključak jedne rmmkete, znače koncčan uput distributerima. Sveston sam da lo ne stoji soemo do njih, da se konačna odlukoe ne nclazi somo u njihovim ru komc, jer postoje i filmski saveli i komisija za pregled filmova, i da u slučaju neispunjavcomja prebacivonja neće više moći biti upućivona samo njima. Kakav je, onda, bio cilj sveg ovog ncbrajemja Hlmova, u cmkeli koja je imala i u

noaslovu ironije? Mislim, trebalo je ~

pokozati da još nismo savršemi u svom izboru, i da ima dosta onih koji ne misle kao oni kojimcar je sva briga o repertoaru prepuštena.

Žika Bogdcmović

U svom radnom kabinetu cavatini je okružen

„Trebalo bi da koprodukcija bude usmerena ka stvaranju nečeg dobrog. Ali ima koprodukcija i koprodukcija. Mogu vam reći da jedna špansko – italijanska koprodukcija manje može biti koprodukcija „pour le mieux" nego jedna jugosloven~' sko-italijanska koprodukcija. To ne zato što u Španiji nema vrednosti već zbog različite političke situacije. Nadam se da se jugoslovenskoitalijanska koprodukcija može razžviti tako da postane primerom za saradnju dveju strana koje polaze od progresivnih umetničkih tendennija. Bez toga bi, po mom mišlje-

o koprodukeiji

SGAVATIMN

•.e•.•

o

jednostavno ekonomsko rešenje, ili jedno iskustvo ni veće ni bolje od bilo kojeg drugog. Postoje u stvarnosti mogućnosti da se ovoj Kkoprodukciji da nešto kao program, da ona ne bude prepuštena stihiji već da se od dela njome stvorena zahteva žig osobitog duha. Ja imam, uostalom, utisak da su Jugosloveni zainteresovani za ovu koprođukciju ne iz ekonomskih razloga. Imam Uiisak da je u tom jugoslovenskom pokretu ka našoj kinematografiji implicitna želja da se autori služe stepenom | maksimalne umetničke ekspresije. Bilo bi onda recipročno

nju, sve bilo izgubljeno vreme, iliizđajstvo dati film koji ne vredi,

KAMEN, NEBO I ZALEPLIENI BRKOVI

na marginama bioskopskog programa

Ako se pretstavom ne smatra Ono što dopre do naših čula nego tek ono što dopre do naših srca onda je objašnjeno zašto smo sa projekcije filma »Krvava košulja« otišli praznc duše: takve pretstave nije bilo.

Stari gorštački običaj jednoga Kkraja po kome je čast skuplja od SOpstvenog života, po kome se na principu zub-za-zub menja glava za glavu, sopstvenom krvavom snagom prevario je sve one koji su poverovali beskrvnom tekstu scenarija.

U skladu sa zBhtevima scenarija koji je rađen bez poznavanja elementarne činjenice da se zbivanja u životu i u umetnosti razlikuju u tome što ova druga imaju još i neki drugi smisao sem što su se dogođila (imaju tzv. podtekst i komunicjrajtt izvesnu ideju autora-umetnika). talentovani glumci pružili su adekvat-

nu glumu: kretali su se, razgovarali i ubijali.

U filmu ima međutim, zaslugom 5Ce narija, postupaka kakvih ni u životu

nema.

Kažu u filmu mlađiću da će biti ubijen ako ubije, on ode, izvrši svoj naum i ne trepne. Kažu majci njegovoj da će joj ubiti sina, ona kaže; kad se mora, šta možemo, kao da su joj saopštili da ujutru porani na pijacu.

Neodređena karakterizacija likova i neodređenost njihovih htenja sVOdila je velike glumce na diletante i otkrivala tužne fizionomije nadniča– ra koji, podđ ugovorom, rade i poslove čija im svrha uopšte nije jasna.

Ovaj film otkriva problem scena rija u novom svetlu: ne kao problem stručnosti onih Koji scenarija pišu nego kao problem stručnosti onih

Koji scenarija čitaju i odabiraju za realizaciju.

Kao kontrast literarnoj strani OVOga filma u kojoj je reditelj kapitulirao. pred producentom — {otografija Velibora Andrejevića otkrila je majstorski veličanstveni pejzaž crnogorskog krša, ne samo iz turističkog aspekta. Fotografija ovog filma otkrila je filmsku »šansu« surove i patetične teme o MWrvnoj osveti. Sinemaskopski dočarani, ogromni proslori kamena i neba pokazali su nam idealni ambijent u kome bi se zbivala istinska drama ljudi čvrstih i ćutljivih kao kamen na kome žive a čistih i poštenih kao što je nebo iznađ njih. U tome nagovešfaju osetili smo Skrigina-umetnika. Zašto je dozvolžo da se u tom čarobnom Dprostori evaćei Or 404, ro iynatih m r1 sn zalepljenim brčinama? M.

W prođukciji »Slavija filma« završeno je snimanje filma »Kao bajka« u režiji Mikole Rađoševića. rw ovom eksperimentalnom filmu na temu mira u svetu učinjen je zapimljiv pokušaj oživljavanja lutaka u prirodnom ambijentu. Tiutke-marionete kreću se pomoĆu dečijih balona koji drže njihove konce, kao što se u grubom svetu Kkoji ne razume male ljuđe ovi ođržavaju i kreću sleđeći svoje snove. j

Film je priča o marionetama koje hoće da se oslobođe gospodstva drugih nađ sobom i pomoću balon-snova kreću u svet. Ma svom putu ka boljem svetu, one nailaze na nerazumevanje, ljudđsku sebičnost, bodljikave žice i atomske eksperimente. Utočište lutke nalaze u Kući umetnika Kkoji im pokazuju put i posle lutanja po đanašnjem svetu preživele lutke nailaze na veliki dečji Kkarneval s kojim se vraćaju u svoju zemlju.

Ovaj film koji ie mamenjen 1

đeci zanimljiv je po tome što na”

neuobičajeno stilizovan način posmatra đogađaje u svetu i razaranmjima i netrpeljivosti suprotstavljaju braistvo i rađost đece ce loga sveta.

U filmu mčestvuju vajar đovan Bolđatović i slikar Boško Petrović. Ramera: Milivoje Milivojević

sj ugosla

mnogobrojnim autoportretima svojih prijatelja.

i:

Bilo bi skoro komično da dve nacionalne ekipe, koje imaju toliko ozbiljnih razloga da sarađuju i koje bi želele staviti u osnovu svog stvavanja čovečnost, stvore film kojim bi se dobro zarađilo, film čisto spektakularnog karaktera, koji bi mogao biti snimljen u Španiji. Švedskoj ili bilo gde. Ja lično sa velikim interesovanjem i, mogu reći, uzbuđenjem, gleđam na ovaj eksperiment. Viđeo sam kako naši mlađi filmski umetnici iđu u Jugoslavija sa entuzijazmom, ali, ponavljam, smešno bi bilo da taj recipročni entuzijazam posluži stvaranju filma kakav nam ne treba. Ne želim reći da treba stvarati grandiozne filmove. Mogu se praviti i skromni filmovi, ali po onome što izražavaju teebalo bi da odgovaraju onome što je zajedničko stremljenje dvaju narođa, koji iako polazeći sa apsolutno različitih puteva stižu dotle đe imaju tačke izvanrednog kontakta, od kojih je jedna film...”

ok

U TDUĆEM BROJU OBJAVLJUJEMO INTERVJU LJILJANE ČALOVSKE

SA CAVATINIJEM

PRIZNANJE ŽORŽU MELIJEsSU

U pariskom predgrađu Montrej, gde je Melijes umro U siromaštvu, zaboravljen, SVe” čano su otkrivene spomen ploče na kući u kojoj je on mekada živeo i na mestu gde se nekada nalazio prvi filmski stuđio. Povodom ove ma” le svečanosti olvortena je i izložba posvećena Meljijesu na Kojoj su, između ostalog, iž” ložene i makete Woje je on rađio 1897 gođine za film »Jovanka Orleanka,

KNJIŽEVNE NOVINE

List za književnost, umetnost i društvena pitanja

Uređivački odbor:

Oto Bihalji-Merin, Miloš 'L Banđić, dr. Mihailo Marković. Peđa Milosavljević, Dušan Matić, mTanasije Mlađenović. M. Panić-Surep, Vicko Raspor, ing. Rajko Tomović, Ri-

sto Tošović, Bli Pinci.

UuwUrednici:

DUŠAN MATIČ i TANASIJE MLADENOVIĆ,

List izđaje Novinsko-izdavačko pređuzeće »Kultura#, BeOgrad, M. Pijade 29. Redakci-.

tek. račun; 10-R:B-82-Ž-208.

List izlazi svakog drugog petka. Pojeđini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, oolugodišnja Din. 300, za ino-

stranstvo dvostruko.

Tehničko-umetnička opremš Dragomir Dimitrijević Odgovorni urednik Dušan Matić

—

Štampa »Glas«, Beograd VWlajkovićeva 8.