Књижевне новине

PR LEČAJ TK NJIŽEVN

| Rabiadranat TAGORE

IH „NO

VINA"

Kiream i Nil ama

. Predveče je nepogoda dostigla vrhunac, Po strahovitom pljusku, grmljavini i učestalom sevanju munja, moglo se pomisliti da na nebesima besni bitka između bogova i demona. Crni oblaci su viorili kao zastave strašnog suda. Ganges se pomamio i dryeće u baštama na obalama savijalo se uzđišući i ječeći,

U zatvorenoj sobi jedne ođ kuća na obali reke u Čanernagoru, muž i žena sedeli su na krevetu prostrtom po pođu, u ozbiljnom razgovoru. Zemljana lampa gorela je pored njih.

Muž, Šarat, govorio je: „Želim da ostaneš još nekoliko dana; tađa ćeš biti u stanju đa se vratiš kući sasvim oporavljena“.,

Žena, Kiran, govorila je: „Sađa sam sasvim dobro, Neće mi, ne može mi ništa škođiti da se sad vratim kući“. .

arat reče: „Lekar misli đa treba da ostaneš ovde još nekoliko dana“. · O

Kiran odgovori: „Tvoj lekar sve zna“.

.„Dobro“, reče Šarat, „Ti znaš da baš sad ima svih vrsta bolesti. "Učinila bi dobro kađ bi ostala ovđe još mesec-dva“,

„ RHiran je volela društvo i zabavu; usamijenost njene vile na obali nije joj uopšte pogodđovala, Nije bilo šta da se rađi, nije bilo zanimljivih suseda i nije mogla da bodnese da se ceo dan bavi lekovima i đijetom. Nije zabavno odmeravati đoze i mućkati lekove.

'Sve dok je Kiran „pristajala na raspravljanje, postojala je mogućnost za ravnopravnu borbu. Kađ je prestala đa odđaovara, i odmahnuvši glavom neutešno pogledala na đrugu stranu, Šarat je bio razoružan. U trenutku kad je hteo da se pređa bezuslovno, sluga poče da viče kroz zatvorena vrata.

i Šarat ustađe i otvarajući vrata dđoznađe da se jeđan čamac izvrnuo u oluji, i da je jedan od onih koji su bili u čamcu, neki mlađi bramin, uspeo đa dopliva đo njihovog vrta.

_. Kiran se najednom povrati sebi i đađe se na posao da nabavi huvu ođeću za mladića, „Zatim ugreja šolju mleka i pozva ga u svoju sobu. · ii

Dečak je imao dugu Kkovrdžavu kosu, velike izrazite oči, dlake na licu još nisu počele da izbijaju. Kiran, pošto ga je nagovorila da popije nešto mleka, zatraži đa joj kaže sve o sebi.

_ . On joj reče da se zove Nilkanta i đa pripada nekoj pozorišnoj trupi. Dolazili su da igraju u jednoj od susednih vila kad se čamac iznenada razbio u buri, Nije imao pojma šta se dogodilo njegovim drugovima. Bio je dobar plivač i uspeo je da se nekako dočepa obale.

Dečak je ostao kođ njih. To što je jeđva uspeo da izbegne Strašnu smrt, probudilo je kođ Kiran toplo interesovanje za njega. Šarat je smatrao da je dečakova pojava u ovom trenutku dobro došla jer će njegova žena imati čime da se zanima, i moći će da je ubeđi da ostane ovđe još neko vreme. Njena svekrva takođe je bila zađovoljna pti pomisli da će da iskoristi ljubaznost njihovog gosta bramina. I sam Nilkanta bio je ođuševljen zbog Svog dvoštrukog izbavljenja od svog gospođara i od drugog sveta, kao i što je našao dom u ovoj bogatoj, porodici. |

Ali posle kratkog vremena Šarat i njegova mati su promenili mišljenje i želeli su da što pre ođe. Dečak je nalazio potajno zadđovoljstvo u pušenju Šaratovih lula; mirno je odlazio u šetnju po selu po najvećem pljusku sa Šaratovim najboljim svilenim kišobrahom, i sprijateljivao se sa svakim koga je sreo. Štaviše, uhvatio je nekog seoskog psa meleza koga je toliko mazio da je ovaj ulazio u kuću prljavih šapa, i ostavljao znakove svoje posete na Šaratovom besprekomo čistom krevetu, Zatim je sakupio oko sebe ođanu grupu dečaka svih vrsta i uzrasta, a kao posleđica toga hijedno drvo man goa u susedstvu nije imalo prilike đa sazri ove sezone.

Nema sumnje đa je Kiran doprinela kvarenju dečaka. Šarat ju je često opominjao ali ga ona nije slušala. Napravila je kicoša od njega sa Šaratovom ođećom koju nije nosio, a đavala mu je |

|___novu. A zato što je prema njemu osećala.: naklonosti, i bila -vađoznala.

đa sve dozna o njemu, stalno ga je zvala,u svoju sobu: Posle ku panja i ručka, Kiran bi sela na krevet-sa kutijom boetaloVog lišća poređ sebe; i đok bi joj sluškinja češljala.i sušila kosu, Nilkanta bi stao pređ nju i recitovao delove svoga rebertoara sa odgovara jućim „gestovimsa i pesmom, dok su se njegove sitne Kkovrdže živo viorile. | Bilo je teško pogoditi Nilkantihe gođine. Ako mu je bilo" čettnaest ili petnaest, onda mu je lice bilo isuviše staro za njegove godine; ako mu je bilo sedamnaest ili osamnaest onđa je bilo isuviše: mlado. Bio je ili čovek isuviše rano ili dečak isuviše kasno. Činjenica je da je, pošto se pridružio pozorišnoj trupi vrlo mlad, igrao uloge Radđike, Damajanti, Site, i Bidijine pratilice. ; Ili zato što je pušio ili što je upotrebljavao jezik iznađ svojih gođina, usne su mu se borale u linije koje su ga činile starim i arubim; ali nevinost i mladost su sijale u njegovim velikim očima, U mirnom skloništu Šaratove kuće i vrta u ĆČamernagoru, Pritoda je imala vremena da probije svoj put nesmetano. On se đugo zadrŽao u nekoj vrsti neprinpodne mladosti, ali sad je tiho i brzo prešao taj stupanj. Njegovih sedamnaest ili osamnaest gođina postale su očevidne. Niko nije zapazio promenu i njen prvi znak bio je Što se, kad.se Kiran ponašala prema njemu kao dečaku, osetio postiđen.

Mad je vesela Kiran jednog dana predložila da on igra gospođinu ·

pomisao na ženske haljine - je tcpa toce Voje ao reći zašto. Tako je sađa, kad ga je zvala da opet ıgra Stare uloge, iščezavao. Nije mu ni palo na pamet đa čak ni Ba OE bic' više nego dečak za sve u nekoj putujućoj družini. Čak je bio odlučio da stekne malo znanja od Šaratovog poslovođe. Ali pošto je Nilkanta bio miljenik gospođareve žene, poslovođa nije mogao ni da ga vidi. Takođe, njegov nemirni odgoj onemogućavao mu je đa nečim. đuže zabavi svoj duh; ustvari, izgledalo mu je đa azbuka igra. neku maglovitu igru pred njegovim očima. On bi, međutim, sedeo satima sa otvorenom knjigom na krilu, naslanjajuči se na žbum čampaka pored Gangesa. Talasi su uzdisali ispod njega, čamci su plovili pored njega, ptice su letele i cvrkutale nemirno iznađ njega. Kakve su mu misli prolazile kroz glavu dok je gledao u knjigu Pao je on znao, ako je znao. Nije se nikad pomakao ođ jedne a ou sjajna pomisao da on HEVI ie. Imjigu OPAO SOMA mu je ševljenjem. Kađgod bi neki čamac prosao, i TOR kao da usrdno čita, vičući,na sav glas. Ali njegova je energija popuštala čim publike više ne bi bilo. i 3 Ranije je svoje pesme pevao automatski, ali „ga je sađa O hova melodija potresla. Njihove reči su bile beznačajne i pune sitni aliteracija. Čak i ono malo značenja što su imale bilo je izvan njegovog shvatanja; ipak, kad je pevao:

pratilicu,

N „Dvaput rođena ptico, ah, zbog čega se buđiš Da naškođiš našoj kraljevskoj gospođi? Gusko, ah, reci zašto hoćeš da je ubiješ U senovitoj šumi?“ · .

kao da je prenet u neki drugi SVOI Žć leki drugi narod. Ova poznata zemlja. i njegov siromašni Ceefnđobe SDuele, i on je bio preporođen, Ta _priča o guski | 68 ljevoj kćeri bacala je na ogleđalo njegove duše 'Bliku. 09Oa ii lepote. Nemoguće je reći kakvim je sebe zamišljao, ali dit rob iz pozorišne trupe bledio je iz njegovog sećanja. · OOENOS Uskoro posle Nilkantinog dolaska, Sara mala: e e: ei šao j vede školski raspust kod njih. Kiran Je „Voom MOM Oko Jo dobila novo Za OB Ona a Oza ale aloe ~ - ie prolazilo prijatno u igrama ı ima, Pobeku čak cuyafnB, Iznenađa bi mu, 8 leđa, zatvorila oči, šakama

: i “ na njegovim leđima, a poerveno obojenim napisala bi "vlšta gužeći Sa od: smeha, Satiš joj

Š ayiŠ n čta neka& bi. mu spolja zaključala vra #9 aan at od svoj še ostajao dužan; uzeo bi joj klj avio i beta O Ladcho betal-lišće; zavezao bi je za krevet da ne Sad : ia je obuzelo sirotog Nilkantu. Na-

Međutim, bog sveti zna šta Je OT Oe adbodi.i ja { i čina koju je morao da o i # 'BaBte O Ole adano dečake pratioce nizašto. Tukao bi Bvoga ljubimca meleza dok nebesa ne govog skičanja. Kad bi izlazio U 5Č ostajala je za njim puna grančica hef je Wdarem štapom.

MdajjaEidhE MONV.INE

...tađa bi se osećao

staza kojom bi prolazio

a i od žbunova pDored druma.

lišća

podizao bi Knjigu i

bi počela da odjekuju od nje-

Nilkanta se nikađ nije usudio da otvoreno pokaže svoje neprijateljstvo prema Satišu. Ali bi pronalazio stotine sitnih načina ·da mu napravi neprilike. Kad bi Satiš otišao na reku da pliva, i ostavio sapun na stepenicama gde je ušao u reku, kad bi se vratio video bi đa je sapun iščezao. Jednom je video kako njegova omiljena pru-

gasta tunika oduvao.

Jednoga dana Kiran, u želji da zabavi Satiša,

pliva pored njega u vođi i mislio je đa ju je vetar

poslala je po

Nilkantu da recituje kao i obično, ali on je stajao turobno ćuteći. Sasvim iznenađena, Kiran ga je zapjitala šta se dogodilo, Ali on je i dalje ćutao., A kađ ga je opet nagovarala da ponovi neke njoj omiljene delove, on je odgovorio: „Ne sećam se“, i izišao.

Najzađ je došlo vreme njihovog povratka kući.

Svi su bili

zaposleni pakovanjem. Nilkanta je trebalo da ide sa njima. Ali Nilkanti niko nije rekao ni reči. Pitanje da li će on ići ili ne, izgleda

da nikom nije pađalo na pamet. postavila Kiran koja je predlagala da ga

Pitanje je ustvari

poveđu sa njima. Ali njen muž i njegova mati i brat su se žestoko protivili i ona je morala da se okane toga. Nekoliko dana pre njihovog odlaska, poslala je po dečaka i.nežnim rečima mu savetovala.

da se vrati svojoj kući.

Toliko mnogo dana se osećao zapostavljen da je ovaj izliv

nežnosti bio isuviše za njega; briznuo je u plač.

takođe bile pune suza.

Kiranine oči su

Ali Satišu je bilo neprijatno jecanje ovog preraslog dđečaka. „Zašto ova buđala stoji ovde i urliče umesto da govori?“ rekao je. Kađ mu je Kiran prebacila da je neosetljivo stvorenje, on je odgovorio: „Sestro, moja, ti ne razumeš. Ti si isuviše dobra i poverljiva. Ovaj ovđe se pojavio bog zna otkud, a postupa se sa njim kao sa kraljem. Prirodno je da tigar ne želi da opet postane miš. I očigledno je otkrio da su najbolje sredstvo suza ili dve đa omekšaju tvoje srce.

Nilkanta ih je žurno ostavio,

Osečao je da želi đa postane

nož da iseče Satiša na komađe; da postane igla i da ga skroz raspara; vatra da ga pretvori u pepeo. Ali Satiš nije bio čak ni ogreben.

Samo je Nilkantino srce Kkrvarilo.

Satiš je doneo iz Kalkute

lepu mastionicu. 'Flašica je bila

postavljena u čamac od sedefa koji je vukla guska od nemačkog srebra kao držač za uvlaku. Satiš je tu stvar mnogo voleo i čistio je pažlijvo svaki dan nekom starom svilenom maramicom.

Dan pre njihovog odlaska mastionice je nestalo i nisu mogli

nigde da je nađu. Kiran se nasmešila i rekla:

„Brate, tvoja guska

odletela je da potraži tvoju Dajamanti“. Ali Satiš je besneo. Bio je siguran da je Nilkanta ukrao, jer mu je nekoliko njih reklo da su videli Nilkantu kako se prošle noći

šunjao oko sobe. Naredio je da

mu dovedu optuženog. I Kiran je

bila tamo. „Ti si ukrao moju mastionicu, lopužo“, praskao je. Odmah

Nastavak 5a 5 strane

nim stihovima, a u drugima — 8onetom, već prema tome kako zahtijeva sadržaj, „Sta onda“, piše on, „ako današnji umjetnici trebaju mnogo mnogo različitih forma, ako hoće da nam dadnu djela. Što onda ako i današnji umjetnik jeden treba nekoliko različitih forma da nam dadne u umjetnosti i nekoliko svojih različitih osjećanja. Govorite u tisuću forma ako imate tisuću osjećanja, i ne govorite u nijednoj formi ako nemate nijednog osjećanja“ (potcrtao V. P.).

I dalje.

w„..prava umjetnost nije tek savremena. Ako je netko dao ma i pred mnogo mnogo stoljeća formu jednom osjećanju, doživjet ću ga i danas, naći ću dušu. Različitost u formi, ja bih rekao: različitost u tehnici nekadašnjega i da našnjega umjetnika ne odlučuje ništa. Ne gledam na formu radi forme nego na formu kao ekspresiju; ako i dopustimo da je forma „žastarjela“, nije zastarjelo osjećanje, nije zastarjela duša“ („Opća. muza“, Vijavica 1, 1918).

Rušeći jeđan, A. B. Šimić nije stvarao drugi đogmatizam. To je najbolji dokaz, da je borbu za novo u umjetnosti shvatio kao borbu za umjetnost općenito i za njenu afirmaciju u novome vremenu 1

djruštvu. On stvarno nijč ne

da je vratiš“, } 7 služene ili nezaslužene, Ali kad su ga nazvali lopovom u

Nilkanta je uvek od Šarata primao mirno kazne, 285

SUStVU

Kiran, oči su mu sinule divljim gnevom, grudi mu se podigle, a grlo

mu se steglo. Da je Satiš rekao još kao divlja mačka sa noktima kao kandžama

Scena je neobično uzbudila Kiran, i sobu rekla mu je na njen slatki,

jednu reč naleteo bi na mjega

odvođeći dečaka u dvugu ljubazni način: „Nilu, ako si za-

ista uzeo mastionicu vrati je mimo meni a ja ću se pobrinuti da ti više niko *ne progoveri nijednu reč o tome“, Krupne suze Ppotekoše niz dečakove obraze ,dok najzad nije sakrio lice u šake i pl

gorko, Kiran je izašla iz sobe i rekla; nije uzeo mastionicu“, Šarat i Satiš su bili uverehi da

nije mogao to đa učini.

„Sigurna sam da Nilkanta : niko drugi

Ali Kiran je rekla odlučno: „Nikad“,

Šarat je želeo da ispita de

čaka ali mu Kiran nije dozvolila.

Tada je Satiš predložio da pretraže njegovu sobu i sanduk. A Kiran je rekla: „Ako se usudite da učinite tako nešto, neću vam nikad oprostiti, nikad, Nećete da špijunirate sipotog nevinog dečaka. 1 đok je govorila, njene divne oči napuniše se suzama. To je smirilo stvar, i sprečilo ih da i dalje uznemiravaju Nilkantu.

Kiranino srce bilo je preplavljeno žalošću zbog ovog pokušaja sramoćenja dečaka beskućnika. Kupila je dva nova ođela i par cipela i sa jednom novčanicom u ruci ušla je uveče polako u Nilkantinu sobu. Nameravala je da stavi ove poklone u njegov sanduk kao iznenađenje na rastanku. I sanduk je bio njen poklon. Iz svežnja ključeva izabrala je jeđan koji je odgovarao i nečujno otvorila sanduk. Bio je sav pretrpan raznim tričarijama tako da nova odeća nije mogla da stane u njega. Pomislila je da bi najbolje ·bilo đa sve izvadi i đa mu spakuje sanduk. Najpre je našla noževe, poklopce i kanap za puštanje zmajeva, bambusove grane, izglačane školjke za ljuštenje zelenih mangoa, dna od polomljenog posuđa i sve takve

stvari koje su drage jednom dečaku.

Zatim jedan komad čistog

platna. A ispod tog platna pojavila se mastionica, guska i sve ostalo. Kiran, crvena u licu, sela je bespomoćno sa mastionicom u

ruci, zbunjena i začuđena,

U međuvremenu, Nilkanta je ušao u sobu a da ga oma nije primetila. Video je sve i pomislio đa je Kiran došla kao lopov da ga uhvati u krađi i da je njegovo delo otkriveno. Kako se uopšte može nađati da će je ubeđiti da on nije lopov i da ga je žJeđino osveta naterala da uzme mastionicu, koju je imao nameru prvom prilikom. đa baci u reku? Umesto toga u jednom trenutku slabosti stavio ju je u sanđuk, „On nije lopov", plakalo je njegovo srce „ne lopov!“ On ne bi nikad mogao da objasni Kiran kako ona teško greši smatrajući ga lopovom: kako bi on mogao da podnosi misad da je ona pokušala da ga špijunira?

Kiran, sa dubokim uzđahom, vrati mastionicu u sanđuk i, kao da je ona lopov, pokri je platnom i sitnicama kao što je i pre bilo; a povrh toga stavila je poklone zajedno sa novčanicom koje

je bila donela za njega.

Sleđećeg dana dečaka nisu mogli nigde naći. Seljaci ga misu videli; policija nije mogla đa mu otkrije trag. Šarat je rekao: „Sađa iz čiste radoznalosti hajde đa pogledamo u njegov sanđuk“,

Ali Kiran je uporno odbijala đa se to uradi.

Naređila je da se sanduk donese u njenu sobu; i pošto je izvađila samo mastionicu, bacila ga je u reku.

Cela porodica otišla je kući. Za jedan dan vrt je ostao na= pušten, I samo je Nilkantin glađni pas ostao vukući se duž rečnd obale, zavijajući i zavijajući kao da srce hoće da mu prepukne.

VS—

anale e NA —3 SSC

SN. S,

aa a w SO NA

Tlustracija Slavoljuba Bogojevića

WRRRHRTHIIIRWGGRGHRRHGIIIIIIIMHMIRRRTYMMIIIIIRYRRIII HIT KIH FHIIIHRaIIRTRMIIHi THHIHHHHIIHIMHIHIRIRRI RIHHIMRIHIIAIO IAEA A IRIWII IMIIHII IĆ4HIIRI III IIMIYHqHIĆT 40 IG IHT III (1041 (III III II II III III II II III IHHHHIINIHIH

BESKOMPROMISNI KRITIČAR

girao društvenu f{umkciju poezije (što najbolje dokazuje njegov poetski opus), premda bi se neke njegove deklaracije mogle i tako protumačiti. ·

Nije opravdano da izvore Šimićevim mislima tražimo prije svega u Njemačkoj u ekspresionizmu, jer su se one nužno morale jednom oglasiti, svejedno u kojem obliku, determinirane prije svega čitavim dotadašnjim razvitkom hrvatske književnosti. A, B. Šimić je autohton, bez obzira na to, koliko je originalan. I uvijek istinit, makar njegove sudove ne prihvatili uvijek kao takve.

Oštrouman, bivao je oštar; i oštriji no što je opravđano, ali tako logičan u zaključcima, da ih ne močemo pobiti drukčije, nego da posumnjamo u temeljne razloge, iz kojih su proizašli. A proizašli su ponekad iz pretjeranosti, nikada iz zablude, Ne zaboravimo đa je riječ o jednoj natprosječnoj inteligenciji, koja bi čak i iracionalno nastojala racionalno objasniti. A.B. Šimić je doista bio takav, tvrđoglavo logičan, tražeći u svemu preciznost, pa nije nimalo slučajno, što je u raspravi o poeziji citirao — matematičara (Poincarća). Pod skalpelom njegove nemilosrdne analize pjesme su olako gubile čar, U otkrivanju njihova anatomskog sastava, Šimićeva urođena „odboj-

nost prema slikovitosti radi-sliko, \

vitosti dovela ga je gotovo do odbacivanja metafore, kao što je zbog odvratnosti, koju u njemu izazivaše milozvučna verglaška muzika, omrznuo muziku uopće.

Nije bio tvrd, ali kao da nije imao ništa protiv, da tako djeluje. U svakom slučaju, stil mu nije savršen. Vjerojatno zato, što nije završen. Jednostavan, malo patetic čan; ne obiluje tzv. lijepim i duhovitim frazama, možda i stoga, što A. B. Šimić — izbjegavaše frazu. Odviše je upotrebljavao strane riječi za pojmove, koje je mogao iskazati narodnim izrazima, i nije dovoljno glačao rečenice, ne želeći valjda biti — uglađen.

Neđostatke je nadomjestio brojnim svojim vrlinama. Na pr. on je prvi u nas shvatio ekspresivnu vriJednost ponavljanja riječi, izraza, pa i čitavih misli, ne samo u poeziji, nego i u kritičkoj prozi. Jezgrovit, vješto je skraćivao, tj, stezao rečenične periode, zaoštrujući tako smisao i postižući bkspresivnu ritmičku živost. Neki njegovi kraći odlomci podsjećaju na Certrudu Stein, premđa su vjerojatno nastali bez veze s dalekim uzornim analogijama i analognim uzorima. Ipak, ustanovljeno je, da je bakljom*) Karla Krausa zapaljena u njemu vatra mržnje prema svemu Sto je površno, neodgovorno i za književnost .neodoovarajuće”, a

O a < OL

SANJA, o O ONI

(Prevela Zora Minderović)

—

- Ra, ~ . . — e -—_ —V

kd :*

OC 7 8 PE ~

[_[ S.

i e) \ a avanaiO

ai ČA

što je oličeno u pošasti žurnalizmš premda je i sam imao dovoljni razloga za netrpeljivost A. B. Ši. mić je tome pridružio vlastiti jetki sarkazam („Starı pjesnici ipak nisu samo za ništa. Oni su ipak za neke stvari izvrsno sposobni. Di budu zaboravljeni na primjer”.) našu staru skeptičnost prema pro: fesorskom bestrasnom interpretiranju književnosti, definiravši dva ti pa kritičara — novinara i profesora Treći bi, bez sumnje, trebalo da bude pjesnik.

A. B. Šimić ga nije spomenuo jer to bijaše on sam. Upravo takav: kao kritičar uvijek i u svemu — u manifestima i u polemičkimn napisima — pjesnik koji zanosi i očarava; pa i razočaran đuhovnom mizerijom u svojoj nepostednoj okolini nije nikada „prazo. šarao; tijelom među ~najslabijima. duhom jeđan od najjačih.

Kritički su mu radovi još uvijek razasuti i teško dostupni, na mnogim stranama, ali očekuje se, da uskoro buđu objavljeni u knjizi kompletni, kompleksni, neđovoijnc poznati, ali nezamjenljivi.

.) Tako se zvao Krausov časopis (Die Fackel).

Vlatko Pavletić

—