Књижевне новине
Periođ od 1475 đo 1642 — od rođenja Kopernika do smrti Galileja i rođenja Njutna — jedinstven je u istoriji nauke. To je period žestoke i uporne borbe protiv aristotelizma, a njeni prvoborci, Bruno i Galilej, postali su simbol progona i stradanja. Njutnovim zakonima kretanja i opšte gravitacije ova borba je samo prividno prekinuta i ona se danas opet. sve Upornije nastavlja.
Ajnštajn je, posle više vekova, pokušao da poljulja temelje klasične fizike, ali tek danas se ova starodrevna zgrađa nalazi pred najtežim ispitom, sada se vrši njen „experimentum crucis".
*
Veštačke Zemljine satelite ne smemo da rasmatramo jedino sa tehnološke strane, kao nove instru mente za dobijanje novih, veoma dragocenih podataka o još nepozna tim procesima i pojavama u najvišim slojevima atmosfere Zemlje i interplanetarnog prostora. Veštački Zemljini sateliti kao veštačka nebeska tela, kao novi (veštački) članovi jednog planetarnog sistema omogućuju i eksperimente u oblasti astrofizike — u ovom slučaju nebeske mehanike.
U poslednje vreme u razgovorima, predavanjima i diskusijama o veštačkim satelitima vrlo se često postavlja pitanje: koja sila pokreće satelite u njihovom kruženju oko Zemlje? Odgovor koji daje klasična mehanika glasi, ukratko, ovako: satelit se, nakon što ga raketa donese na određenu visinu sa određenom brzinom, u svojoj orbiti kre će bez daljeg pogona — dakle bez sile.
Prema principima Njutnove mehanike na satelit deluju dve jednake i suprotne sile: sila gravitacije, koja je usmerena prema centru Zemlje i centrifugalna sila, koja beži od istog centra. Prema pravilu o sastavljanju sila jednake se i suprotne sile potiru; dakle; rezultirajuća sila jednaka je nuli satelit se kreće bez delovanja. sile.
Setimo se sada osnovnog princi-
pa Njutnove· mehanike, koji kaže
„da na telo dok miruje ili se kreće jednoliko u pravoj liniji ne deluje nikakva sila.” Satelit niti miruje, niti se kreće jednoliko u prav cu, dakle postoji očigledno protivrečje između teorije i eksperimenta! *
Klasična mehanika može da da samo formalno tumačenje kretanja materija, jer je ona zapravo i Ostala ptolomejska i aristotelovska, a služi se nekom vrstom „epicikla” da bi dala zadovoljavajući kinematički opis. kretanja tela. U kompromisu između revolucionarnih misli Bruna i Galileja i iđealizma Njutn je.u fizikalnu teoriju uneo forma]lni dđualizam: akciju i reakciju, apsolutni i relativni koordinatni sistem prostora i vremena, pojam teške i trome mase, odnosno pravih i prividnih sila.
Danas se, više nego ikada oseća ovaj Čorsokak u kome se nalazi fizika, u prvom redu fizika primenjena na prirodu — geofizika i astrofizika. Svi dosadašnji veliki napori da se dođe do racionalne i zadovoljavajuće teorije o opštoj cirkulaciji atmosfere ili do zadovoljavajuće kozmogonske teorije planetarnih i stelarnih sistema lome se na nesavladivim preprekama prin cipa klasične fizike. Jedan od simp toma ovog ćorsokaka je i veliki nesklađ između potencijalnih mogućnosti mođernih elektronskih račun skih mašina — „elektronskih mozgova” i rezultata njihove primene u rešavanju funđamentalnih pro blema u oblasti teoriske fizike.
*
Neprirodnost principa klasične me hanike postaje danas najočiglednija iz praćenja kretanja prvih veštačkih Zemljiih satelita. Oni se na svojim putanjama kreću, kao i sve planete, u Keplerovim elipsama. U položaju perigeja, kada je satelit najbliži Zemlji, ima najveću brzinu, đok u apogeju, kad je najviše udaljen od Zemlje, ima najmanju brzinu. Da li klasična nebeska mehanika može dati zadovoljavajuće fizikalno tumačenje ove konstatacije? Svako nebesko telo, bilo prirodno ili veštačko, zadovoljava u svom kretanju Keplerove zakone, Iz ogromnog broja vrlo tač nih osmatranja Tihona Brahe izveo je Kepler tačan oblik putanje kretanja planeta i geometriske odnose njenih parametara. Drugi Keplerov zakon kaže „da radius — vektor planeta u jednakim vremenima opisuje jednake površine”. Iz Ovog zakona Njutn je izveo zakon opšte gravitacije. Međutim, odmah treba maglasiti da je zakon „jednakih površina” samo kinematički zaklju čak heoji proizilazi iz pretpostavJjenih ·fommašnih geometriskih od-
Velika vangalaktička maglina u sazvežđu Andromeđe.
nosa, iz same konstatacije da se telo kreće po elipsi (ili uopšteno po krivi drugog reda).
Iz ovih formalnih pretpostavki proizilazi kinematičko pravilo da promena brzine tela, koje se kreće, dakle ubrzanje mora biti centripetalno i srazmerno kvadratu radius — vektora. Ovaj se zaključak ne može uzeti kao fizikalno tumačenje kretanja tela, a pogotovo nc kao dokaz o postojanju centralnih sila.
Ako se pretpostavi postojanje sile koja deluje iz nekog centra (gravitacija) tada je odmah potrebna i pretpostavka druge po veličini jeddake a po smeru suprotne sile (centrafugalne sile), jer se samo
tako može tumačiti dalje kretanje”
tela u orbiti. Da li je ovakvo rezonovanje fizikalno? ” Iz zakona „jednakih površina”
ipak možemo, ako pođemo drugim putem, dobiti nešto fizikalnije. Mo-
svetlosnih godina
že se, naime, lako matematički dokazati da je ovaj zakon ekvivalentan principu održanja energije. U daljem našem zaključivanju međutim, ne smemo da zađemo u isti lavirint formalizma klasične me hanike i zato moramo da napustimo pretpostavku dualizma — formalnu deobu energija na poten“ijalnu i kinetičku. Treba poći od materijalne činjenice da je kretanje materije neuništivo. Strogim matematičkim aparatom iz ove osnovne konstatacije mogao bi sc izvesti zaključak đa je jedini mogući oblik kretanja materijalnih čestica samo onaj u kome se ne gubi niti stvara ni materija ni energija kretanja. To bi bio ujedno i zaključak da je jeđini prirodni oblik putanje ođređena kriva višeg stepena, koja se, rasmatrana u vrlo kratkim intervalima vremena i u vrlo ograničenom prostoru može smatrati krugom, elipsom, parabolom ili hiperbolom.
To znači da se iz. kinematičke
NT
DA LI ZAISTA · POSTOJI GRAVITACIJA
Ovaj zvezđani sistem udaljen je od nas 1,500,000
TT
konstatacije zakona „jednakih površina” ne može zaključivati o uzroku kretanja materije, već sc ova konstatacija mora smatrati posledicom kretanja materije. Verovatno, ovo je jedini put kojim treba poći da bi se rešili neprirodnog zakona „mirovanja ili jednolikog kretanja u pravoj liniji”, jer takvog stanja materije nema! Jedino na ovaj način prestala bi potreba neprirodnog sprega jednakih i suprotnih sila — ili nam preostaje da se i dalje zadovoljavamo nerazumljivom snagom koja čuđesnom moći upravlja menjanjem smera i veličine ovih suprotnih sila, čija je rezultanta uvek jednaka nuli — koja dakle ne postoji.
*
„Experimentum crucis”, koji se sada vrši, treba da odgovori i na neka osnovna pitanja fizike: šta je gravitacija? Pitanje bi trebalo još i strože postaviti: da li gravitacija uopšte postoji?
SWSOA—_— 1 O
. je. njihov
Slabiji i
Mada se žene po pravilu smc broju slabijim polom, činjenica da život prosečno duži od života muškoraca oduzimc stvarnu
_ osnovu ovom vekovima populcor~.
nom ivrđenju, Jer, ako' se izuzme veća mišićna snaga kcjom raspolože muškorac, on je ustvari sla= biji pol. Uzrok ovome treba uglavnom iražiti kako u biološkoj prednosti žene, 8 obzirom na ulogu mojke koju joj priroda dodeljuje, tako i u posledicom« kulta muškosti. koji još uvek dominira psihom prosečnog muškarca — u preteranim fizičkim i psihičkim ncporima kojima se on izlaže uzimojući na sebe mnogobrojne odgovornosti i obaveze. Tako je domas muškarac obično žriva ubisivenog životnog iempc, moda se Žena, polako odi sigurno, izjednačava s njim u tom pogledu.
Kad se, dakle, ima u vidu stvarna biološka prednosi žene i nepresicmo izlagemje muškorca raznovrsnim ncporima nije teško odqovo= riti na pitemje zašto žene duže žive.
Biolozi su mišljenja da su ženine fiziološke prednosti odraz prirodne potrebe za održavanjem | vrste. Trudna žena mora raspolagati posebnim rezervoma snage; njeno srce mora biti dovoljno snažno da zadovolji ne samo potrebe njenog orgonizma već i fetusa; njena pluća moraju snabdeti krv većim količinoma kiseonika jid. Ukratko, svaki njen orgom mora biti sposobon da vrši veći rad. Šilo se žlezdonog sistema tiče, on je u žene razvijeniji nego u muškarca. Ženska štitna žlezda je veća, a glavna žlezda koja kontroliše ukupnu pro= izvodnju hormona +— hipoliza povećava se za vreme trudnoće da potom ostome nešto uvećanc. Ovo podrožava rad ženskih nadbubre= žnih žlezda i omogućava ženi da lakše podnese napor. Kao posledica toga javlja se niži krvni pritisok i veća otpornost prema zoemoru i bolesti. Očigledno je, dalje, da su ženski hormoni jedem od činilaca koji doprinose elostičnosii crterijskih zidova pa, na icaj način, i boljem regulisanju proticonja krvi — jednom reči, oni štite ženu od arterijskih poremećaja. To objcašnjavca činjenicu da su proširenje erterijau i, njime izazvona, srčana bolest reloctivno retki u žena sve do posle klimakterijumca, kad pro> izvodnja jajnih „hormona naglo opada.
Na osnovu stalističkih podotakcr ulvrđeno je da gotovo svake bolest ubija više muškaraca nego žena. Izuzetak čine dijabeiis, neke poseb ne ženske bolesti — rok na grudima i genitalnim „orgmima — i porođaj. Kad je već reč o raku, treba ncapomenuti da je smrinost od ove bolesti oko pet procencia
| MOŽEMO LI VIDETI VISE NEGO ŠTO VIDIMO...
Delić svetlosti dolazi u oko, električni impuls prolazi kroz mozak i mi „vidimo”. Nauka ne zna mnogo o tome šta je svetlost ni šta je razum, ali o vidu zna dosta. Neurolozi pokazuju kako oko registruje slike predmeta i kako ih mozak električki interpretira. Psiholozi ukazuju na to da su naša ranija iskustva, nađe i emocije ti koji boje predmete koje vidimo, tako da je ustvari naše drugo ja ono koje zapaža predmete. Veliki deo toga znanja novo je i pruža nove ideje o tome da možemo đa naučimo da u– potrebljavamo naše oči mnogo korisnije nego što to činimo. Možemo da vidimo više.
Posmatrajte neku stvar u blizini i na njoj zapazite najmanji detalj. Zatim tu istu stvar osvetlite jakom svetlošću. Pojaviće se neki nov, još manji detalj. Šta je razlog tome? Oko je kao kamera — mračna komora sa sočivom napred i filmom osetljivim na svetlost pozađi (retina). U centru retine nalazi se sićušna fina mrlja gde se skupljaju krajevi živaca. Kad nešto posmatramo pažljivo i oštro, to činimo tom mrljom. Ali mrlja je kao i film u kameri: zahteva više svetlosti.
Ovo je korisno đa znamo. Obično, pre nego što počnete da čitate, vi podešavate svetlo. Ali, kad počnete da čitate, koristite za to ovu finu mrlju i svetlost vam nije više dovoljno dobra. Vi nesvesno približavate knjigu očima. Rezultat toga je kratkovidost. Treba upotrebiti jaču svetlost.
Kad nešto gledate, vi ne gledate netremice. Oko se kreće i posmatra, kao što bi činili kađ bi pomoću blica osvetljavali jedan po jeđan predmet u nekoj bašti. Oko za sekund učini deset odvojenih pogleđa, a razum iz sve pokupi u sliku. Ti pokreti oka vrlo su mali, vrlo brzi, kao vibraciie. Kad bi se pri gledanju stvarala buka, onda bi ovo ličilo na zujanje, . at 63 a
Ovo brzo kretanje potrebno je zbog načina na koji rađe živci, Svaki utisak se gubi. Vi ne čujete postojanu buku, ali ako prestane, budite se. Promena je ono što mi zapažamo. Ako suviše dugo gledate u jednu tačku, prestajete da je vidite. Da bi dobro viđeli, oko mora da je u stalnom pokretu.
Mi možemo viđeti više nego što vidimo, ali zavisi kako i šta gledamo. Prilikom posmatranja, prema tome, važnu ulogu igra naše ranije iskustvo, mi vidimo ono što želimo da vidimo. Kađ neka đevojka ide ulicom, ljuđi zapažaju njenu figuru, žene njen šešir, a džeparoši njenu tašnu. - :
U praktičnom životu stvari zapaža pre neko iskusno nego optički oštro oko. Uzmimo naprimer plovidbu. Kapetan upravlja prema naročitim znacima. Procenjujući brzinu broda, običan putnik posmatra talase kako prolaze i to ga zavodi. Kapetan posmatra mehuriće pene na površini vođe i dobija pravilnu brzinu. Isto je i kođ vožnje automobila i sporta, Vežbajte oko da obraća pažnju na važne stvari, a prestanite da gledate nevažno. ~
Jedna od najvećih sposobnosti oka je što nam ono daje pojam dubine. Mi imamo dva oka i ona nam daju dve odvojene slike. Mozak ih sastavlja u jednu i đaje joj dubinu. Nije tako važno imati oba oka kao što mi mislimo. Vili Post, jedan od poznatih pilota tridesetih godina, imao je samo jedno oko. |
Činjenica je da naše oči imaju mnogo načina da zapaze. dubinu. Naprimer, kretanje pokazuje dubinu. Pokrećite glavu i pređmeti će se kretati. Bliže stvari više se kre-
'ću i izgleda kao đa klize preko
đaljih predmeta. Mozak ubrzo shvata da su nepokretni predmeti dalji — da su pozadina. I nošto u svakodnevnom životu ne sedimo nepokretno, već se stalno krećemo, ko-
- ristimo tu pojava automatski, Bro~
bajte, zatvorite jedno oko i glavu naslonite da bude nepokretna, ako pokušate da tako dohvatite nešto, pićete nesigurni. Sad pokušajte, da to dohvatite ali pokrećući glavu. Ono jedno oko će raditi odlično. Američki Indijanci to znaju. Njihova stara veština prilikom posmatranja jeste lagano pokretanje glave s jedne strane na drugu. To ističe stvari koje bi se bez toga slile sa pozadinom. Neđavno sam pokazivao jednom čoveku osinjak. Osinjak je visio na grani na deset koraka od nas, ali ga on nije video.
'Rekao sam mu: „pokrećite lagano
glavu” i on je osinjak spazio.
Neki put se događa obratno. Pokušajmo da gledamo ukočeno, da bi videli životinju u šumi. Taj nam savet daje pukovnik Džim Korbet, poznat po fotografisanju tigrova u džungli. Sve nepokretne stvari gube se iz viđa ako ih posmatramo ukočenim pogledom. Zato svaka životinja u pokretu privlači pogled. On ističe pokretni cilj uklanjajući sa viđika sve što je nepotrebno. To znaju i životinje. Jelen nekiput stoji minutima nepokretan ma ivici šume i to čini da ga teže vidimo.
Nejasni odnos između mozga i oka podrobno je ispitivao pokojni Albert Ams ml. koji je napustio pravnu karijeru da bi postao umetnik. On je ispitivao kako razum iskorišćava oko. Stuđirao je pojave i stvaranje optičkih varki.
Tipičan primer jeste soba koju je on napravio. U toj sobi .je sve nagnuto: zidovi, tavanice, pod. Ali sve su krivine tako proračunate da oku izgleda kao đa se međusobno potiru; kad je gleđamo kroz rupicu, soba izgleda kao svaka normalna kvadratna soba. Posmatrao sam prof. V. Itelsona, visokog čoveka, dok je išao s kraja na kraj ove sobe i viđeo kako se on smanjuje. Tavanica je bila viša u uglu gđe je on bio nego u mom uglu i to je učinilo.da on izglede manji. Šta todo
kazuje? To dokazuje kako mnogo naše iskustvo utiče na naš vid. Oko u stvari vidi samo delove boje i svetlosti. Razum nam saopštava šta je to, a razum ima samo ranije pretstave koje nam daje. Sobe su četvorougle; i to je po mom iskustvu 100% istina, Kad je Itelson išao preko sobe, ja sam bio više sklon da ga vidim kako se smanjuje, nego da vidim sobu tako ludo fantastičnog oblika. :
U jednoj drugoj Krivoj sobi, koja mi je izgledala pravougla, na zidu je bila veštačka muva. Prof. Ttelson dao mi je štap da je udarim. Pokušao sam i promašio. Krivina sobe daljila je moj cilj. Ali posle nekoliko pokušaja naučio sam pokret koji je bio potreban i uspeo sam da udarim muvu. Tada se dogodilo nešto čudnovato. Počeo sam da zapažam pravi oblik sobe u njegovoj potpunoj iskrivljenosti! Optički se nije ništa izmenilo, već sa'mo moje iskustvo. Tako neki oblik može da izgleđa različit raznim ljudima, što zavisi od njihovog utiska o tom predmetu.
Ovo nam ukazuje na činjenicu da samo gledanje nije dovoljno. Dečko koji dodiruje sve što vidi, upo=znaje svet oko sebe, Turist koji putuje u strane zemlje, s druge strane, suviše često vidi samo sopstvene pretstave o stvarima. Zato treba da postupamo kao dečak a ne kao turist. Pošto ste vidđeli neku sivar i učinili zapažanja o njenoj prirodi, proverite ia „zapažanja. Steknite različite utiske o njoj, Obiđite i vidite je sa zadnje strane. Čušnite je štapom, pomirišite je, odmerite je. „Ono”, ma šta to bilo, može uskoro đa vam izgleđa sasvim drukčije.
Mi svi živimo u zatvoru koji smo izgrađili sopstvenim „pretstavama. Onog momenta kad to uvidimo, možemo iz njega da izađemo. ~
' M+Ta
jači pol
veća u muškaraca nego u žena, Dok procenat smrinih slučajeva u žena postepeno opada, doile je on u muškcraca ostao isti za neke oblike bolesti, a zad druge se povećao. (Tako je za poslednjih 15 godina među ženama u SAD smrt nost od raka opala za 10 procenaic, dok se, u tom istom periodu, procenat smrinih slučajeva mu> škoraca od raka nc plućima i disajnom sistemu goliovo ulrostiručio,)
Slična je situaciju kad su u pila=nju bolesti srca, krvnih sudova i
bubrege: one su oko dva i po puta češće u muškaraca nego u žena srednjih godina. , .
Zoaključck do kog su došli statisličori nije nimalo laskav po muškorce: uopšte posmaircano, procenat smrinosti muškaraca u ma kom dobu života, a noročito u doba rome zrelosti i u srednjim qodinci= moa, veći je nego procenat ženc. Ako se pođe od togco da se na svakih 100 žena rodi 105 mužkara= Cc, očigledno je da ovcij broj. mu= žškoraca vremenom stalno opada, a noročito od 24 godine životci, Tako je u SAD prošle godine bilo 103,9 dečaka na svcikih 100 devoj= čica ispod 18 godina; u grupi od 18 do 24 godine muškarci su još uvek neznatno preovlođivali; ali u grupi od 25 do 44 godine na SVG kih 100 žena bilo je somo 96,6 muškaraca itd. Prosečno Amerikonka živi domos oko 73 i po godine, ij. preko šest godina duže od prosečnog Amerikcomcca.
Ako se ovome doda i mišljenje da su, žene psihološki sposobnije za prilagođavcemje naporima savre menog života, onda možda i nije sasvim besmisleno reći da je danos lakše biti ženo nego muškarac, _____. —
IZLOŽBA EMERIKA FEJEŠA
U OMLADINSKOJ GALERIJI Nastavak sa T strane
·Svokako da je le odrasle dece uvek bilo... ali je tek noše vreme priznalo njihovu neobičnu čor i dalo im mesta u savremenoj istoriji umetnosti. Tek 1905 Apoliner je među prvimc olikrio Corinika Rusoa, a već posle prve izložbe nc=
ivnih, 1927 u Porizu, eto ih sa pu-
nom „ravnopravnošću da obogate, strujomja. Moderne.
TI kod nas ih je čitava grupa, se=
ljaka i radnika što se odmaraju slikojući, a među kojima ima i pravih mojstora. Dugmoarsko-češljerski radnik Emerik Feješ, jedini je među nošima, slikor isključivo crhi= tekture.
lzmeđu morgine nebc i cslolic, ili neber i mora s obaveznom lađicom, odvijcr se čitavo ikcmje veselih vromobojnih fasada. Kao da su se deca okupila pa pričaju koko tlo kožu odrasli da izgleda Poriz, Venecija, Milemo ... Nikcdc Feješ nije video ove gradove, cli su — slično Utrilu i Vivenu — razglednice po
stale njegov pejzaž, pričemja od
reslih na osnovu kojih njegova zadivljena mošta stvara svoju viziju. Kao da od ushićenja raširene oči deteta slažu raznobojne kockice, pa nastaju priče o peštemskom porlomentu, o Ajfelovoj kuli, o pa riskoj operi, o fasadi sv. Morka.
Igra oduševljava slikara, pa su mu.
priče vedre i pune optimizma c sd-
mo njegove — jer io nepoznati gradovi kao da baš njemu dolaze u pohode!
Ničeg iu nema sem istine doživljoja i radosti stvaranja. Slikorstvo je to vem kuliura i poznatih likovnih otkrovenja svoje i drugih, ranijih epoha. Nema na ovim slika moa ni perspeklive, ni kompozicije, niti elemenata koji. bi omogućili klesifikovonje po uobičajenim likov nim vrednostimc. Slike su Feješeve potčinjene samo čednim zakonima jedne lične logike pune ritma i vitalnosti i zato donose pune pregršti vedrine i subjektivne istine.
Zida on svoje gradove ne preslikavajući nego tromsponujući viđeno na razclednici, Fasada po fasada, tiskoju se građevine oko malog irga, zolula i neki prolaznik što liči na smešnog drvenog luika, a prozori zgrada kao da blješte od pogleda. ukućemca. Feješ pokozuje noročiilu ljubav za vertikale, rado ih ponavlja u bezbroj porolela i 'ispunjova pravom mrežom šorenih opeka s mnoštvom belih začkica \Do roznobojnim krovovimd. Kaže da slike šibicom umesto četkom! Sve jedno kcko, oli su mu slike poetične i lične, čedne u svojoj nćivnosti, vesele u svojoj nespreinosti, zemimljive u svojoj negaciji svega uobičajenog. Uglevnom čiste u boji, nekada su šarene, a nekađ ti sivom zna slikor da nađe čudno tememe odnose,
Čar je ovih »sdogleda« — kako ih TFeješ nozivc, šio su somo slikarevi, a tako su nom bliski. To mi i svoje deiinjsivo nalazimo na njegovim
aličicoma.... - ı Ambroć +
Dr Kotorma
_—