Књижевне новине
. mnogih pesnika kao na
S
da m samo
Ograalčeno epohe nego dvaju doba koja RK u OJ Op a je u tom pogledu još uvek nesagleđivo. Upravo to ! ) a đa se okrenete, aa OMMMNONA)
to dugovahje i i primesa osobenog Jakog ptkosa, nekoj aieaon O; nekog okretanja od onoga što j _ da su najglasnija pitanja vremena, meke vrste žmurke. Vidite, i to sa čuđenjem, Koliko se malo pesnici izgleđa sećaju Svog zvanja; kako sa nekom ohološću koju prati nešto kao - ezir prepuštaju drugim osobama da na trenutak a a ulogu advokata i·retora vremena. PM
Ponekađ mi se čini m
NOVE a , upitan i teško podnosiv ı ko vrembnš, strogo
PODIE počiva na životu oj ču ziji. I kao da pesnici QBČĆAJU, tad podlei de osećaju Svoju mnogobrojnost, svoju zajednicu, svoju sudbinsku povezanost i neshvatljiyost 8 ipak 1 Sumornu nužnost svoq delanja a: đelanje ne može se naći nikakva formula već „ono Stoji pod zapovešću nužnosti. I na tom čitavom nemom delanju počiva, čini nam se sto upitan pogled vremena. Ž
Nikada više neće neko robuđem:
Pijan od pesnika, ni od Bojegibog: Ši-6d- kvih nji zajedno, njihov iscrpan retorski izraz njihov bilans u pojmovnim formulama. Za to nam je SlaeLe kome izmičemo učinilo fenomene suviše jakim; SUviše snažno je raspirilo avetinjsku igru bezglasnih pojava; suviše močno su nam se primakle nema tajna prirođe i tiha senka prošlosti Probuđeno „vreme zahtevaće od pesnika nešto višei tajanstvehije. Ogroman proces iznova je iskovao doživljaj pesnika i time i doživljaj onoga koga radi pesnik” postoji: pojedinca. Pesnik i onaj za koga postoji ono Što je spevano, obojica njih ne liče vIŠe Istim figurama iz bilo koje prošle epohe. Neću da kažem u Kolikoj meri oni izgleda više liče svešteniku i verniku ili voljenom i onom koji voli u Platonovom smislu ili čak čarobnjaku i „začaranom. Jer ova poređenja Moliko otkrivaju toliko i sakrivaju od nedokučivog odnosa u kome ta ene magije svih tih odnosa mešaju i sa
ezimenim | elementi ji : j samo današnjici. taa odi ŠPRRNJU | No taj nedokučiy odnos postoji. puna moći nađ dušom, ćuti i govori i utoliko
Postoji knjiga nad čulima... Ona je tu i c i ši, je dvosmislenija, moćnija i tajanstvenija ukoliko je i sve dvosmislenije moćčnije i tajanstvenije u ovom nađa sve nedokučivom, u najvišem smislu poetičnom vremenu. Besmisleno je praviti jevtinu antitezu i knjigama suprotstaviti život. Jer da Knjige nisu element života, krajnje dvosmislen, jedva uhvailjiv, opaSan ı magičan clement života, ne bi bile uopšte ništa, i bilo bi sasvim bezvredno govoriti o njima. No one su u ruci svakog pojedinca nešto drugo i žive tek kad se susretnu sa živom dušom. One ne govore mego odgovaraju i to ih čini demonima. Vreme tako gubi svoju sintezu, no u hiljađama tamnih časova pojeđincu mne zatajuju vrela iz „dubine... Pre naših dana nikađa nisu oni koji traže pristupali pesničkom delu sa čitavim svojim ja; kao i sami pesnici i oni su pod prinudom da ništa ne ostave napolju. To je borba, haos koji hoće đa se rodi u omima koji se pohlepna oka nađnose nađ Knjige, kao i u onima koji šu stvorili knjige... I njima se, kao i stvaraocu, duša oslobađa materijalnog, ne time što bi ga prezrela, već što ga toliko intenzivno shvata da prodire kroz njega. . ~, . zre fepyi ia | Mogu da govofim samo za one za koje pesničko đelo postoji. One kroz čiju egzistenciju pesnici tek dobijaju život. Jer oni su ti koji večno odgoyaraju a bez onih koji pitaju onaj koji odgovara samo je senka. Svakako radi se pre svega zm=”==a moa Ia nur M izu ruma Ta – zrace air Far
o životu i žiyima, o ljudima i ženama 6VOR Yre mena, o jeđinima kol za ia Siva "Moloje: zbog kojih jedino izgleđa da postoje prošlost i budućnost... I besmislena je antiteza onima Koji žive suprotstavljati pesničko đelo ao „nešto Strano, zato Što pesničko delo i nije ništa drago mego Tlunkcija živih, Jer ono ne živi: ono biva življeno. A za one koji su ikađa živeli sto strana Dostojevskog ili lik Otilije s „Izbornim srođStvima“, živeli meku Geteovu pesmu ili pestwu Stefana Georga, za njih ja me kažem ništa čudnovato kađ im o tom doživljaju govorim kao 6 religioznom doživljaju, možđa jeđinom religioznom doživljaju koji im je ikada postao svestan. No taj doživljaj je neraščlanjiv i neopisiv. Na njega čovek može đa potseti, ali ne i, đa ga približi onom koga takav doživljaj nije dotakao...
Često čujem kako neke knjige nazivaju naturalističkim, meke psihološkim, druge simbolističkim, druge opet podjednako beznačajnim jme< nima. Ne verujem da bilo koji od ovih naziva ima
..i trunke“ smisla za nekoga ko ume da čita. Ne
verujem ni da drugi jeđan spor koji potresa vazduh ima ikakva smisla za unutrašnji život živom ” čoveka, mislim na spor o veličini i o malom značaju pojedinih pesnika, o nijansama među njima i o tome đa li su živi pesnici toliko manje značajni od mrtvih. Jer verujem da se za pojeđinca, za onoga ko poznaje đoživljaj čitaoca, mrtvi pesnici kreću usređ živih i žive ponovnim životom. Za niega postoji samo jeđan znak utisnut pesničkoj tvorevini: đa je rođena iz vizije. Inače ga se ne tiču nikakve razlike. On ne čeka na velikog pesnika, Za njega je uvek onaj pesnik velik koji njegovu dušu daruje onim Što je nemerljivo. Jedina razlika koju čini jeste ona između ' pesničkih Knjiga i bezbrojnih drugih knjiga, čudđ- ” nih plođova podražavanja i· zbrkanosti. No i u njima ceni on još trag pesničkoy đuha i mogućnost da se iz njih spusti u sasvim mlađe, sasvim sirove duše zrak svetlosti, On ne čeka da u nekom rečitom pesniku, nekom ko odgovara na sva pitanja, nekom vesniku i ađvokatu vreme nađe svoju večno važeću sintezu. Jer u njemu i njemu sličnim vrši se ta vimteza na hiljađu skrivenih tačaka: i kako je svestan đa noši vreme u sebi, da je kao i svi ostali, da on jeđan pretstavlja i sve ostale, da je čovek, pojeđinac a ujedno i simbol čini mu se da se tamo gde on pije mora gasiti i žeđ vremena. Time što se pređaje viziji i što je u stanju da veruje u ono Što mu poka~
zuje pesnik — bio to ljudski lik, neosetljiva materija života, prisno prožeta, ili ogromna pojava orfičke vizije — time što je u stanju da doživi
najtajanstveniji proizvod vremena, ono Što je nastalo pođ pritiskom čitavog sveta, ono na čemu počiva senka prošlosti i što podrhtava pod iajnom sadašnjosti koja navaljuje, time što je doživljava, pesmu, seizmografsku tvorevinu, potajno delo onoga koji je rob svih živih stvari i igračka svakog daška: time što u takvoj najintimnijoj ivorevini vremena doživijava sreću što oseća da je njegovo ja jednako njemu samom i da sigurno lebdi u survavanju postojanja, nestaje mu pojam vremena i budućnost mu kao i prošlošt prelazi u jedinu sadašnjost.
Nastavak sa 6 strane
istakao Zdenjek Šćepanek. Ono što je on postigao u IV činu jedino se može nazvati istinskim doživljajem večeri. U času smrti okrutnog i surovomg čoveka Šćepanek je otkrio nešto neposredno i ljudsko, predosećanje koje nas nije varalo. Naročito je impresionirala neka posebna dramska napetost koja je zračila sa Šćepanekova lica. Druge večeri češko pozorište iZzvelo je jeđne Molijerovo delo. „Don Žuana“ kao da nije pisao isti dramski genije koji je ranije često znao da ostvari fantastično stapanje dramske forme i svrhe. Ali bez obzira na brojne i do danas dovoljno opisane dramaturške neđoštatke, „Don Žuan“ je značaj“ no delo koje otkriva naročit i nov vid Molijerove genijalnosti. Molijer je u njemu naslikao ateistu koga konvencionalan moral guši, hrabru đušu koju smelosti vode u propast. Prema jednom shvatanju „Don Žuan“ sa „Tartifom“ spada u grupu komada u kojima se Molijer okreće „od posmatranja galerije tipova da bi- proučio odnos ljudske prirode prema fenomenu zla, Nešto od tog shvatanja moglo se maslutiti u Koncepciji čehoslo-
vačkog ređitelja Pleskota. U pret-
stavi „Don Žuana“ preovlađivalo je nešto faustovsko, raspoloženje neprekidnog nezadovoljstva i traganja za neđostižnim. 1 nacin formu lisanja ovog nezadovoljstva bic je gotovo sličan onom u prvom delu „Pausta“: upoznavajući ovozema!jska zađovoljstva Don Žuan Je tragao za trenutkom savršene radosti, ali se uskoro osetio preyar?n. U timi trenucima se približuje hekoj višoj mudrosti koja mu šapće, koliko su nedovoljne (uobičajene) kategorije kao nitkovluk, adyiker je, laž i mnoge đruge koje U!lBž u oblast društvenom života. _ Teško je ne poiznati pravo TO ovakvo tumačenje HD Hana“? oro 56 moguće Kao i sva OStLa!Č. POGGbno 38 podvući „nešto drugo. Uz Sva dubinska strujanja u O ierovoni delu, one dje Ppte. PVea : komedija na trenutke protkana CB tiromi. U pretstavi češkog NEO 1 pozorišta to se nije. OSES: : efstava je i po formi bila Bin a Geteovom delu: ličila je na U mozaik dramatičnih tremutaka, pe holoških istraživanja i farsne a cije (koja je zamenila GetPnVe lifskč epizode). U Pre AA ni. momenti neopravć“ .
bal
vd
kovati delovi realizovani kao drama od onih u kojima je dominirao Tarsni postupak. Kod Molijera nema tog suprotstavlianja izm»đu komedije i one suštinske ozbi!incsti koja zrači iz nje. Komična akcija kod Molijera postepeno i fino se pretapa u alegoričan cinizam, ironiju i grotesku „i na taj način scenski se realizuje taj neraskidiv sklad.
Pretstavu su karakterisali još neki momenti. Publika je potsećana da se nalazi u teatru: protagonisti bi se izlazeći na scenu ptvo klanjali publici i tek onda uključivali u zbivanje. Najnužniji dekor smenjivan je na otvorenoj pozornici i u oba slučaja rešemja su potsećala ma postupak u komeđiji del arte,
S druge strane reditelj se izgleda povremeno inspirisao Majerholdovim qoduševljenjem za činjenicu što je Molijer spustio dramsku al: ciju na samu ivicu scene i pomešao je sa životom publike. Tako je u Svim scenama sa Priviđenjem
narušen princip o četvrtom zidu i deo akćije odigravao se u gledalištu: blaga svetlost zarila se na galerijama a glas Komandantov dopirao je sa poslednje galerije.
Otmar Krejča kao Don Žuan pokoravao se do kraja zahtevima režije. Naslućivalo se neko potmulo kretanje u njemu, ali su znaci ko= ji su dopirali napolje bili sasvim oskudni. Don Žuanova ličnost imala je i obeležja romantičarsko-heroj ske prirode kao da je glumac imao pred očima Rostanov postupak u njegovom zadnjem, „nezavršenom komadu „Don Žuanova poslednja noć“,
Između mnogo dobrih „glumaca, smislom za meru, naročito se istakao Bohuš Zahorski kao Zganarel.
Gostovanje „praškog „Narodnog pozorišta otkrijbo nam je jedan zanimljiv teatar. Kolikogod smo prve večeri pomislili da se radi o pozorištu sterilnog izraza, toliko smo drugog dana uživali u smelo razigranoj mašti istinskih stvaralaca.
Vladimir Stamenković
MUZIKA”
Dute
Bcena iz baleta »Mavarska pavana«
Nastavak sa 1 strane
Uz drugo postavljeno pitanje, druga napomena, Kada. su, 1495 go dine, u Tortoni (nedaleko ođ Venecije) priređene aristokratske, re= nesansne igre, kojima istorija pridaje značaj rođenja baletske varijantne večne, narodne umetnosti plesanja, zacelo da je dosegnut baš onaj visoki stupanj plesne umetnosti na: kojem ona biva i postaje apstraktna, u najboljem smislu te reči; osnovne pozicije i osnovni pokreti (otac modernog umetničkog plesa, Rudolf Laban, rekao bi: „švung“, uzleti, uzmasi) formirali su se otada pa za čitava četiri i po veka — kao čiste kretnje, kao anulacija smisla ljudskog tela u akciji tog istog, rakeino stremećeg, izduženog, vertikalno postavljenog živog masiva, Svi bolovi sveta, sve njegove rađosti, sve»nađe i strepnje, likovanja i zebnje — trebalo je da stanu, da se usade u to, radi duhovne ljudskosti telesno obezljuđeno biće. Izrađena je i izgrađena rafinovana i veoma kompleksna „gramatika“ atitiđa i muvmana, i ona je vladala služila sporazumevanju i — najzad — zamorila. Tobož „sirove“ i „grube“ mogunosti tela u stavu i pokretu bile su zadugo prepuštene plebsu. Sa Labanom, sa Meri Vigman, sa Haraldom Krojcbergom, sa Kurtom Josom, sa Doris Hemfiri, Martom Grem i tolikim drugima, u tek pro tekloj prvoj polovini našeg veka, te dugo zapostavljane „sirovine“ plesnog jezika prodrle su u umetničku igru našeg doba i ona je, zato, nesumnjivo, postala — ekspresivnija. Hoze Limon to odlično zna i umeo je tu društveno-istorisku okolnost razvitka savremenog plesanja. iskoristiti. No ono što bi mu se, na planu te intuitivno lucidne inventivnosti koreografa i plesača, moglo
zameriti, to je, mislim, baš čimjenica da je pred samim vratnicama
m -
u izvođenju ansambia Hoze Limona
plesne apstrakcije (dijalektički kraj nje konzekvence plesne ekspresiv= nosti) načinio stop. Samo u nekim, ređim detaljima deset plesnih kom pozicija, koje su u dva programa delatnosti njegove tehnički izvrsne trupe pred nama prikazane, on je tu granicu prešao, i ja bih bio tako slobođan de kažem, da je upra= vo m tim detaljima — najdalje otišao, majviše se uzdigao, Rađi se tu o razlici analognoj onoj između programske i apsolutne muzike, i pošto sam ja lično totalno zadovoljan priznajem ovog maesira da mu je Bahova muzika najmilija, mogu samo da zažalim što njegova izvanredno fino stilizovane ples= ne kompozicije nisu u većoj meri plesno specifizirale onu totalno ljudsku i maksimalno ekspresivnu čistotu koju vazda donosi visoko apstraktna Bahova muzika. *
Što se tiče trećeg napred postavljenog pitanja, odgovorio bih đa, sa uključivanjem gimnastičke akrobatike, induskog i afričkog folklora, labanovske slobode stava i bokreta u mođerni ples, ovoj umetnosti ne preostaje drugih putevay do puta inventivne kombinatorike plesno gramatikalnih izražaj nih sredstava, a Hoze Limon je tu istorisko-sudbinsku vokaciju modernog plesa nepogrešnim refleksom rođenog, velikog, istinskog umetnika razumeo i realizovao.
Rađo bih se konkretno osvrmuo ma svih deset plesnih kompozicija dvaju beogradskih programa Limonove umetničke prezentacije, no,
NA S MES
LIKOVNA UMETNOST
plesnih HOZE LIMONA
u neđostatku prostora za to, Hsta=ı ći ću najslabije i najsnažnije kreacije ove prvorazredne trupe. „Du boki ritam“ je preduga koreograf: ska formacija, sa svoja tri kompoziciona odeljka (muškim, žen-= skim i zajedničkim), uprkos ne= hotično humorsknom finalu prepuštanja jedva raspaljenih žena od strane muškaraca — njihovom jalovom samovanju. Igra „Skerco“ (sa dobošem) unekoliko je troma, jer nije ni skarlatievski lepršava, ni betovemski demonijačka Wkercoznost. Duo-igra „Satir“ pre je pa“ rodija na Debisievo „Popodne jeđnog fauna“, no mođerno, Pplesnč otelotvorenje večne Erosove igre bez svrhe i „greha“. Varijacija i zaključak iz „Nove igre“ ne ostvaruju „nespokojnu dinamiku našeg doba“, nego su flagrantno bliske sovjetskim monumentalnim konćep cijama i čitavoj estetici masovnog kolektivističkog tra-la-la welanu sportskog duha bez plemenitog antičkog agona u njemu, u
Na suprotnom polu umetničkih ostvarenja nalazi se filozofski kom pleksna plesna epopeja „Sve ima svoje vreme“, sa lukom svugđašnje i vazdašnje kružne grupne igre po četka kraja, pod kojim prolaze tis vične epizode ljubav., nemira, mladalačkih kriza i čitavog „večnog“ košmara ljudskog udesa. Tu je 1 ona rafinovano ispshihologizirana „dostojevština“ „Cara Jovana“, na temu drame Judžina O'Nila, strahotna plesna balađa o labilnosti i varljivosti moći tiraninove; tu SU, kraj „večne“ teme o muci dobrog i naivnog Otela, kraj fine, barokne tematike Vivaldievog _ „Končerto grosso, đ-mol“, i oba vrhunca ovog plesnog gostovanja: priča o ve kovnom robovanju meksičkih domorodaca pod krstom i mačem (pod krstom koji je krvavi mač, pod mačem «koji je prepodobni krst) Rkortesovske Španije i vanredno prođubljena, univerzalizovana, panhumanizirana i blistavo humanistički interpretirana_ legenđa o izdaji Judinoj. U toj plesnoj dra mi, sa pantomimskim elementima reminiscencirania drevne bibliske Tegenđe, „istorija“ Juđe je istorija ijedne ranjene, uvređene, neprime=ćene individualističke odanosti i osveta te ođanosti za pretrpljenu ranu depersonaliziranja te odanosti, jedna osavremenjena tranaeđija sofoklovskog problema odnosa pojedinca prema zajednici, jedna opet dostojevskovski potresna revizija vekovne moralne osude međunarodnog Vuka Brankovića, i ja zaista ne moau zamisliti da se pariska pozorišna drama Mamnsla Panjola može uporediti sa psihol6ško-analitičkom dđubinom Hoze Li-, monovog koreografskoa i plesač-
kog rešenja tog „otvorenog“, sveljudskog problema. Ceo jedan narođ (meksički) i ceo jedan zablaćeni, crkveno-službeno okaljani ljudski slom (Judina „izdaja“) vibriraju na terazijama nepotrebnog odmeravanja artističkog zenita Hoze Limonove odlične, „majstorske plesačke trupe. Pavle Steleonović
VOM ECU
Treća samostalna izložba Marija Maskarelija
U irenutku kada je naša prva posleraina umelnička generacija počela da probija i da se alirmiše izložba slika na staklu, »Šarene oči
veira«, prva somostalna izložba Moric Moskarelid, 1953 godine,
značila je novinu i kvolitet koji
se pomte... Njegova II izložba 1956 pokazala
je bežoenje od dotadoašnjih ekspre=
sionislički bogalim koloritom i čulnom formom izraženih snoviđenja u svet slrogosti linije i hladnih inielektualnih iraženja. Bio je io eksperimenat koji polstiče roadoznolost gledaoca, ali ne uzbuđuje,
»Na svome mesecu= — ciklus ulja IT. Maskorelijeve izložbe, prei= stavlja pokušcaij sinteze koja bi obu= hvatila i pomirila traženja ispoljena u dve preihodne izložbe. Ona neosporno donosi na interesemtan i originclem ndčin razvoj dosada-
| šnjih Moaskorelijevih likovnih pre~
okupacija — ali ne uvek i njegov pun kvolitet.
Sukob emolivnog i intelektual= nog prileženja likovnom problemu,
oko česi m. sowremenoj umeinosii,
uznemirio je i Maskorelijeve vigije
i postao na njegovim platnima su
kob spontemog i nemernog, Tamo
qde ovaj sukob nije prevaziđen ciklus je izgubio od svoje homogenosti, tqko da izložene slike obro>
zuju po prirodi imaginacije i Bvom
likovnom rešenju, ustvari, dve gru-
pacije. Slike koje se pretežno ve= zuju za Moskarelijevu II, izložbu, hladne, smišljene i suviše irežene,
sve kada šu formalno i vrlo usps~
Je, sadržajno Bu izgubile, jer je &d
„njih nestao dah ljudskog i doživ~
ljenog, bez koga one ne prelaze
okvire inieresantnih eksperimendld,
Ove su slike pune vitalnosti
formi, dragocenih odnosa u kolorilu, Bsponicme u doživljoju i čiste u koncepciji, Ako Po njima saGle»
damo Madskarelijeve slikofske res
zuliate, one će pored svoje objek« livne umetničke vrednosti, pokcze~
li i perspektivnost njegovog novoga ciklusa,
Dr Katarina Ambrogić Nastavak na 8 Btrani