Књижевне новине
dd IZ STARIH DANA
PUŠKINOVI PRECI
KO JE RAGUZINSKI U PUŠKINOVOM : ARAPINU"?
O Puškinovom interesovanju žza Južne Slovene svedoče najviše njegove Pesni Slavjan, u kojima pored prevođa iz Merimeove knjigo „Ilirskih pesama” (La Guzla) ima i prepeva neposredno iz Vukove zbirke, a neke su pesme i Puškinova podražavanja naših narodnih pesama ili ins spiracije iz lektire o nama. | i Poznati su i drugi slučajevi Puškinovih odnosa ili susreta sa Južnim Slovenima, U njegovoj zaostavštini sačuvani su pokušaji prepevanja „Hasanaginice", Na rukopisu „Bajke o ribaru i ribici” stoji pesnikovom rukom zabeleženo đa je to „18-ta srp“ ska pesma” što možda znači da je Puškin za nju našaq motiv u nas i da se nosio mišlju da ovu bajku sa prepevom „Hasanaginice” unese u ciklus „Pesni zapadnih Slavjan", poređ već ranije spevanih šesnaest pesama, U Puškinovoj knjižici našao se ceo jeđan raf knjiga koje se tiču Srba, njihova života | njihove poezije. Ali Puškin se nije susretao 8 nama samd u knjigama, nego je dolazio u dodir i sa na– šim ljudima. Njegov prijatelj Liprandi kazuje kako je Puškin baveći se u Besarabiji i pohodeći trgovca Slavića, Srbina rođom, naišao na njegovu mlađu rođaku koja mu je recitovala „nekakvu slovensku pesmu... na ilirskom narečju”.
Osobito je zanimljivo đa je Ovo Puškinovo interesovanje za nas po svoj prilici bilo osnovano na njegovom saznanju da je i njegov pređak „Crnac” Hanlbal bio u vezi 8 jednim Srbinom koji je uticao na njegovu sudbinu.
U neđovršenom romanu „Arapin Petra Velikoga", u kome Puškin priča o svom pretku Abrahamu Petroviću Hanibalu, spominje se dva puta prezime Raguzinski: prvi put u drugoj glavi, među ličnostima bliskim caru koje behu došle da ćaru „podnesu izveštaje i đa prime naređenja”, i drugi put u glavi petoj, među eventualnim mlađoženjama Nataše Rževski, opet među najvećom ruskom gospodom, đođuše i prvi i drugi put kao poslednji u spisku.
Najnovija ruska izdanja Puškinovih dela tumače đa je ovđe reč o Srbinu Savi Vladislaviću. To tvrde, između ostaloga, i oba poslednja izdanja SOvjetske akademije nauka,i veliko, u šest tomova, i malo u deset. I doista, Puškin je mislio na ovoga velikog ruskog državnika i na njegove neposredne potomke. Sava Vlađislavić, iz Foče, trgovac u Garigrađu, bio je jedan od najznačajnijih ministara Petra Velikog i Katarine 1.
Onog etiopskog đečaka, po imenu Ibrahima, koji će biti pređak Puškinov, Sava je zapazio na trgu roblja u Carigrađu i videći ga bistra, namenio ga za poklon Petru Velikom, koji je voleo neobične događaje, interesantne ličnosti i iznenađenja. Poslednje gođine, kađ je dečak naučio ruski i potvrdio svoje sposobnosti, car je naređio đa ga krste i tako ja mlađi Etiopljanin od Ibrahima postao Abraham, 8 zatim Avram, dok mu je prezime sam Petar Veliki izmislio, nazvavši ga po starom kartaginskom vojskovođi tHan:balom. Pošto je proveo neko vreme kao catev paž,Hanibal je poslat u Francusku vojnu akademiju, i zatim bio neko vreme u francuskoj vojsci i učestvovao tu ratu sa Španijom. Kad se gođine 1716 vratio u Rusiju, Petar Veliki ga je primio U rusku vojsku, u kojoj je prema zasluzi napredovao. Hanibal se, uz pomoć samoga cara, oženio zatim đevojkom iz visokog ruskog plemstva, jer Petar Veliki nije imao rasnih pređrasuđa. Kađ se jeđah od njemovih đostojanstvenika usuđio đa qa potseti da je Hanibahl rob i „crnac“, Petar Veliki je primetio đa je to đarovit i sposoban čovek kakvi su potrebni Rusiji. „Može lako biti, rekao je car, da njeaovi sinovi budu bolji i korisniji nego tvoji!“ Ova slučaina reč Petra Velikoa pokazala se kao proročanstvo, jer je ovaj crni dečak koga je Srbin Sava Vlađislavić kupio, kao roba u Ćariqrađu, nepostedni pređak nnivećea ruskoq pesnika Aleksandra Serđe“ jeviča Puškia. (V. moj ogleđ „Jugoslovenske inicijative u ruskoj prošlosti”, Književnost i jezik IV, 3057, 151—139.) i |
Kako prilikom prvoga pomena, Puškin njega naziva „mlađim Raguzinskim" i kaže đa je „hekađašnji drug Hanibalov” ja sam najpre mislio đa ovaj Puškinov Raquzinski neće biti Sava Vladislavić nego njenov sin, ali kad sam viđeo šta kažu komentator? Sovjetske akađemije, ja sam poverovao đa će ona ovo bolje znati nego mi, utoliko pre što njen ko-
zapadnih“
| Pp A ih |
Ww Moskvi je održano veče posvećeno 325 godišnjici
Spinoze. Veče je organizovalo Svesavoezno društvo za
OJ | M O
SEĆANJE NA SPINOZU.
rođenja slavnog holandskog filozofa kulturne veze 5a inostranstvom i Filo=
%0ofski institut Akademije nauka SSSR. meferat pod naslovom »Spinozina filozofija« podneo
je profesor M. Dinik
*
FRANCUSKE KNIIŽEVNE NAGRADE
Početkom decembra u Parivu su đođeljene književne nagrađe za 1957 godinu. Dobitnici glavnih nagrađa su Rože vajan, Mišel Bitor i Kristljan Megre.
slavič-Raguzinski, ruski diplomat. Ustvari bio je znatno stariji od Hanibala; upravo, on je dovezao Hanibala Petru iz Carigrađa”. (Tom VI, s. 746.)
Poklonivši se pred autoritetom ređaktora prof. B. V. Tomaševskog i komentatora B. S. Mejlaha, ja sam uneo u svoje drugo ćirilsko izdanje („Kulture”) Puškinovih pripovedaka ovu primedbu na str. 20: „Sava Vladislavić, u mlađosti trgovac u Dubrovniku, rođom iz Hercegovine, docnije savetnik Petra Velikoga i njegovih naslednika, naročito u oblasti spoljne politike, zbog svojih zasluga postao grof Raguzinski, Bio je prvi ruski ambasađor u Kini“,
Uneo sam u prvi mah ovakvu primedbu, ali poznajući već u znatnoj meri život i rad Vladislavića, ubrzo sam počeo misliti da smo pogrešili i Sovjetska akađemija, i ja, i Mile Klopčić u komentaru neđavno izišloga slovenskoga prevoda Puškinovih dela (Povesti, 5356).
Ovaj mlađi Raguzinski koga spominje Puškin, po Šmom skromnom mišljenju ustvari je sin Savin, Luka Savič grof Vladislavič, rođen god. 1698, ruski grof zajedno s ocem od god. 1725, koji je umro g. 1757, te je đakle vršnjak Hanibalov.
Dođuše u ukazu carice Katarine I od 24 februaara 1725 kojim se Savi đaje grofovska titula ne pominje se ovaj Savin sin, nego samo Sava i njegovi sinovci, ali valja imati na umu logiku u stilizaciji ukaza koji kaže da se ova titula pored Save i nje- · govog sinovca priznaje „i njihovim potomzima oba pola,“ te se time podrazumeva i Savin sin Luka.
Zanimljivo je đa se u istom ukazu daje pravo Savi đa ime Raguzinski kao pogrešno zameni pra vim svojim prezimenom Vlađislavić. Prema tome dakle ne bi trebalo u istoriskim i drugim spisima upotrebljavati ime grof Raguzinski nego samo grof Vladislavić, pošto je Raguzinski samo običan nađimak. Kao Počanin Sava nije hteo đa se naziva Dubrovčaninom. Inače, neka je ovđe pomenuto đa je Jovan Dučić u Sjedinjenim Američkim Državama objavio kao desetu knjigu svojih „Sabranih dela” veliki spis pod naslovom „Jeđan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog ! Katarine 1 — Grot Sava Vladislavić“. Delo je izišlo u Pitsburgu g. 1042 i štampano je u štampa riji „Ametikanskog Srbobrana” u prilično raskošnom izdanju na 568 strana i s većim brojem zasebno otisnutih slika. Žaliti je što niti je dovoljno naučno ni đovoijho pesničko i što je pisano na brzu ruku, a to nas čuđi kad se promisli da mu je pisac
Ovogođišnja Gonkurova na grada dođeljena je Rože Vajanu, piscu koji je i ranijih gođina bio među kanđiđatima za dobijanje jeđne od velikih francuskih Književnih nagra-
da, Nagrađeni roman »Zhakoneć ima za okvir italijanski jug, mali Iučki građ, u kome lju» đi provođe dane u nerađu i dosadi. Poređ Don Čezara, me snog bogataša, njegove nekađašnje ljubavnice i njene tri kćeri, đata je slika varoši u kojoj ljudi najveći deo đama provođe u #ikrčmi 274 bavljajući se igrom koju su sami nazvali »zakon«. Pobeđnik ove igre ima pravo đa govori ili ne govori, đa postavlja pitanja i odgovara Uumesto upitanog, đa hvali, Vređa, kuđi i kleveta, dok pobeđeni mora sve to da trpi i ćuti. Kafanska igra ima i iz“ vesno simbolično značenje. Njoj je poslužio kao uzor stvarni život u kome jači nameću zakon slabijima. Renođoovom nagrađom nagrađen je roman Mišela Bitora »Promena«. U ovom TO“ manu prikazana je neuspela pobuna jednog čoveka protiv stvarnosti koja ga okružuje, protiv osrednjosti, monotonije i đosađe, kojoj on nije znao đa suprotstavi ništa drugo osim jeđne romantične iluzije. “Glavna ličnost romana je sre-
dovečan čovek,, glava porodi- .
će, koji pokušava da pobegne . od života i. na kraju kapitulira, -
Premiju »PFemina« dobio je Književnik Kristijan Megre 74. roman sa ftemom iz Drugog svetskog rata »Raskrsnica u
| samljenostia Protagonisti ro
mana, jedna Seoska đevojka iz Wwkrajine i jeđan crnac Bofer, sreću se, galjubljuju i postaju srećni. Ali ta sreća, koju su prviput osetili, bila Je suviše kratka, Posle nekoliko đana rat ih razdvaja, n njihovo dete rađa se mrtvo. . *
Ivo Andrić
na nemačkom
»Prokleta avlija« Iva Andrića objavljena je wu nemačkom prevođu pod maslovom „»Der verđammte Hofa wu prevođu Miloa Đora {Milo Dor) i Rajnharta Feđermana „(Reinhard Feđermann), u izđanju Zurkamp-Verlaga u Frankfurtu.
„Literatura“ 7 — 8
wvo još Jednog (posle nedav nog Dela«) časopiša ispunjenog od korica do korica vređnim i aktuelnim tekstovima. Zabrinjavajuće je, međutim, Napomena vedđakcije na drugoj strani u kojoj 8e govori O »odbijenoj dotaciji«; uskraćuje se dotacija jednom ozbiljnom časopisu, a daje novac za
tolike besciljne listove i raz“
norazne glasnike!
Na uvodnom mestu OVOE dvobroja nalazi 8eć „Intimna Wronika naših dana, dnevnik Marka Rištića, — stvar veoma značajna: kao iđeja ređakcije časopisa, a pogotovo kao realizacija M. Ristića. Možemo 5cC ne slagati sa izvesnim tvrđe njima i preterivanjima (recimo o drami O. Bihalji-Merina), ša izvesnom markoristićevskom narcisoiđnošću, ali moramo priznati da je Dnevnik komponovan i napisan 5a britkom smelošću, istinskim šarmom, „duhovitošću i lirizmom — retkim kod nas, CČudi nas, međutim, zlobno-pakostan stav prema Fransoaz SaBan i prilično proizvoljna i jednostrana razmatranja o kri zi omlađine »koja živi u svetu atlantske civilizacije. — Ia ovo se, indirektno, nađovezuje MRištićev dijalog »o moral» noj i misaonoj krizl« naše omlađine, objavljen neđavno u »Mladostie, u kome je problem naslućen, ali je pređočen kabinetski apstraktno, nelistinito, MRAČNO, Ba pozicija zaka gnelog, senilnog pšeuđoarištokratizma. I kađ se u onom plediranju za iđeale, istinu i moral kaže za Eriha Koša autora najsmelije i najverodostojnije knjige (Veliki Mak«) o našem poslerathnhom životu — đa je »đekađente, onda to hije ništa drugo nego samo jeđan banalan simptom zađrtog »mođernističkog« grupašenja. »Literatura« zatim donosi uz budljivo reminiscentnu, Kristalno-bistru i poetičnu pripovetku Iva Andrića »Inženjerova briča o panorami sveta, i resku, nekonvencionalnu pro zu Juša Kozaka i Vlađana Desnice. Pažnju još privlače stihovi Đure Šnajdera, Marina Zurla i D. Kalajdžića, kao i članci Ervina Šinka, G. 'Tamarina i Olinka Delorka.
*
„Filmska kultura“ 3
Tw „dosađašnja tri broja
»sPFilmska Wultura« — »jugoslavenski čašopis za filmska pi-
IZLOG ČASOPISA
pisao je, tim povođom, prikaz u časopisu »Welt und Weort«, sv. 11 og. On pretpostavlja da je većini Nemaca ime iva Andrića dosad bilo nepoznato, ali ističe đa posle čitanja ove pripovetke neće zaboraviti njegovo Ime, jer ona đo· kazuje đa je Anđrić velik pesnmik. »Njegova je proza jasna i čista, a ipak meobična. u mjoj se, bez ikakva eksperimentisanja, pripoveđa, a ipak je sve đo u pojeđinosti, upravo muzički prokomponovano i s največim umetničkim smislom ođmereno. "Tako Wwešto zaista vređi pisati — a i čitišti? Dok đjrugi ulažu „tako mnogo grčevitog irađa, ovijie se opšteljuđsko iscrpljuje đo đna, a uz to, i to je najlepše i majbolje, psihologija bo-
ftanja« okupio Je znatan broj saradnika i doneo nis ganis mljivih i korisnih priloga. U ovom broju časopisa treba najpre istaći polemiku i kritiku filmova o Mire MBoglić, Đorđa Vučinića, Dušana Btojanovića i Žike Bogdanovića, živ i đuhovit napis Bojana Adamiča »Kako pišem filmsku muziku«, jnformativno»kritički dopis o venecijanskom film skom feštivalu i članak, Vla-
đimira Tadeja »Detalj, u Bce= ' nografiji«. Ako Pisma ređak- · (elji moraju da buđu onako nedotupavna kao što su ona o ,
filmovima »Čovek iz MKolorađa« i »Tri pare u fontani« on-
da bolje đa ih uopšte nema...
Ostali časobisi ..
Twsled neđostatka prostora
prinuđeni smo da neke časo- . pise oVog puta prikažemo za- . jedno, u grupi. U novembar
skom broju »RKNJIŽEVNOS'P«
đonosi kao najznačajnije ptilo- .
ge: lirsku prozu Čedomira
Minđerovića »Terasa« i članke Dušana Milačića (o Stendalo~ ji vom »Lisjenu „“venu«), Jova: na Hristića (»Mit, ep i roman}, ı
kao i napise Vladimira Petris
ća i Bore Ćosića o pozorištu 1 ' filmu. U novembarskom broju · splitskih »MOGUĆNOSTI« naj ·
vredniji prilog: su pesme ĐuS
zepe Ungaretija u prevođu Os ·
linka Delorka, kao i pesme Bertolđa Brehta i članak o.
njemu od Ine Jun-kzođda. Res ,
đitelj beograđskog Narođnog , pozorišta Braslav Borozan [65] nače VrIO čest saradnik OVOZ. časopisa) objavio je zanimlji“ . vu analitičku studiju adezik #{
psihofizičko osećanje Krležis ~
nih likova« U sedmom broju zagrebački »KRUGOVI« dđonose na uvodnom mestu »komo, nu jednočinku« Slobođana Nos
vaka »Književno Vveče«, osard pesama Đure Šnajđera od ko jih je najimpresivnija »Stus đentsko stanovanje«, zanimljiv esej „mBranislava Zeljkovića »Malo i mnogo u kritici“, “" kome, međutim, ima i ovaks. vili nemuštih, smušenih rečenica: »Ne bi se moglo dogoditi. da se svakodnevno čitanje.
djela preobrati u načelni pos 4
stupak čitave jedne književnosti (?), kao u Mihajloviće= voj knjizi »Ođ istcg ČitaOgcad.e Starmale beleške »Iz'· drugih“ časopisa« potsećaju na »sfile Žž provincijalnih đačkih listova)
ipak, ali bez primetne tendencije i pri tom ne iščezava” juči, preobražava u grozu, „a“ robnost, tajanstvo, zagonet“ nost, propast i usrećenje. Sto šta je zbijeno kao srpska junačka balađa, a onđa oDet ljapko i Ielujavo kao dah lirskih mnarođnih pesama, ali uvek se ističe visoka umet-
nička senzibilnost koia ume ·
đa se prikrije i nikad sc ne · nameče. . .« *
IZLOŽBA KNJIGE U JAPANU
Na „Međunarodnoj izložbi Wnjige koja će se održati u ' glavnom gradu Japana 9d Yi đo 19 januara 1958 gođine pređ
viđen je i znatan prostor &0ji ·
će biti, posvećen časoplsimn i
(M. L. BJ).
mentar u izdanju Akademije iz god. 1949 kojim se obično služim, daje sleđeće tumačenje povodom Puškinova izraza „Mladi Raguzihski“
Nastavak sa 1 strane
Oivarcju se vrata susedne sobe i na njima e pojavljuje starčić u domaćem kaputu. Niti se obradovao niti začudio, a nije se moglo primetiti ni da mu je nepravo što smo došli, Nekako službeno, iako mi se čini. Poznaje našeg pratioca, B njim ima neke poslovne veze, i to doprinosi da se led kravi dosić« brze
Razgover počinje odmah. Naš pratilac saopštava da će sa penzijom biti ubrzo sve u redu. Slikar, koji je, čuli smo pre toga, zapao u finansiske teškoće, ipak se brani: nije irebalo uznemiravati našu vlaqdu bog toga; on je, veli, to samo oncko usput spomehuo jednom prilikom. A, vidimo, milo mu je što se u zemlji brinu o njemu.
'Storac se boči sa raznim nepri likoraa, ne semo finonsiskim, Tuži se da qa teraju iz stomce. Kuću je kupio nekakav građanin koji ima svoje plemove: hoće da je preuredi za svoje potrebe. Treba da seli, i to uskoro. »A ja mu utedno plačem kiriju. Imemo i ugovor. Predao sam stvor advokatu, cali ne/ zncm doc li će Što vredeti. — «Vredeće, čika-
:ž
: „S. L. Vlađi-
inače veliki pesnik.
Božidor Kovcčević
Nemački Književnik Jozef Mil berger (Josef Mih!berger) na-
staje sastavni đeo Života. Sve je opipljiva realnost, koja. se
periođičnim listovima iz TB" vnih zemalja sveta. ?
»
_______________________________________Č___Č-OZČCČI-__—--—-—--—--—-—-——c—m> ——
U POSETI KOD PAJE JOVANOVICA
Pajo, —- teši ga naš pratilac — he može on Vas isteraić. + »Ne mnom, -— 8s& nevericom prihvata slarac — ali kuda bih sada? Nije lako naći stan u Beču«,
Dok sedi, izgleda vrlo kočopercm starčić., Samo mu se donja vilica klima, hoće da ispcddne, i zato govori stegnuto, naročito »r«, Kao da hoće nešto da pregrize kada izgovata ij Glas, I gluv je, pa je teško s njim razgovarati. Nedavno su mu dali aparat za slušemje, ali ga oh ne upotrebljava. »Ne mogu« — Veli stercc, — »Ništa ne vredi, Kad stavim ocpatat, onde mi sve grmi, pd ništa ne čujem•«. No sluh ga ne brine toliko kao vid. Oči mu slabe, ne zna šte bi to moglo biti. Izgleda da mu bečki lekori nisu mogli mnogo pomoći. »Znao sam nekad jedn-q dobrog lekara u Jugoslaviji, Posnavali smo se, Ako budem išao u Judosleviju, potražiću ga. A mislim ne leto u Dubrovnik.
Ovo sa vidom glovnc mu je brida sada. Jer skoro nikuđa ne izlazi pa mu je čitenje velika razonoda. K sada mora mcnje da čita, To njegovo »moenje«, vidimo, sveđeno
je na Sasvim malu meru, jer ni.
pisma već više ne čita BVG, Eto, veli, boš tu je jedno, 60 nekog Srbina iz Amerike, nekog C. Popo= vića. Nije ga ni olvorio, itko je stiglo još pre šest-sedam dano, »Ustvari i ne interesuje me, jer zncmi šia piše. Dosadon je. Žali se, sigumo, što mu ne odgovaram nd njegova pismcr i pravi Be da je za brinut za moje zdravlje. Eto, možete otvoriti i čilcti«. Drug zaista otvara pismo i čita na glas, I sve je
vaista onako kako je starac predo~
sećao. Slikor ne čuje šta se čita, pa mu čitač pojedine rečenice čiia glosnije i roazgoveino: »Pita, da li se Što ljulte, kad mu ne odgovarate«. — »Ta ne ljutim se, šta ću se ljutiti, ja njega i ne poznajem. Scmo je dosadon. Ništa u tome bismu nema važno. I šta da mu odgovorim? Da smo dobro i zdravo, i da io isto želimo i njemu i njegovoj porodici? Nema smisla. A ja znom i zošto mi on piše. On sakublja pisma poznatih ljudi i pravi kolekcije. A ima sina koga sigurno sve to ne interesuje i koji će sva id pisma posle očeve smrii TĆSPprodeti«. I onda priča o nekom hnjujorškom bogatašu koji je celog ži~
vota kupovao slike i napravio lepu Galeriju, a. njegov sin sve lo rGs= krčmio posle" njegove smrti. »Nemaju sadašnje generacije smisla za umetnost, Sada je vek moešina« zoključuje umetnik, ne bež izvesne gorčine.
Da li je bio kadgod u Novom Sadu? Naravno: »Kod je krunisan patrijorh, onda sam bio Ćirićev
·'gost• — ij, tadašnjeg vladike.
Pokušavamo da ga obavestimo o promenama, Uređenje Tvrđave. Muzej, Kao dea ga nismo mnogo obra= dovali, »Znate, s lim muzejima prave cirkus. Sakupe nekoliko otpadaka od raznih lonaca i to proglase muzejima. Pravi muzej se teško diže, Bilo bi dobro kad bi se mogao načiniti jedan čestit muzeje.
Malo smo iznenađeni, ali ne da mo se, A Gcolerija Matice srpske! Napravili smo goleriju, toga ranije nije bilo. »Da«, —L kaže Jovanović kao da odgovara na svoje 80pstveno pitemje — »nema smisla olvarocti galerije. Nemćemo mi velikih slikara, Treba napraviti galeriju kopija. To bi bila goalerijal Svelske moajstore u njoj izložili, ne=
ka se n& njima vaspitaju sadćšnje generacije. Prave se savremene galerije. Što se u njima može izložii? Savremene „umetnosti nem“ć, vreme umetnosti je prošlo, sada je vreme tehnike. Vi biste mogli nabaviti Čermcaka, na primer, ·To je veliki umetnik. On je na licu me sta pravio svoje slike. Zagrebačka galerija ima njegovu sliku •»Crnoaorač na umoru«, To je Širosmajer nabavio. Vi biste mogli nabaviti kopije njegovih slika, »Crnogorac na umoru• spada među najlepše slike na Bvetu. Malo ih je toakvih«. ~— »A freske?• — upada kolega. »To Sšu značajne sivari. Ima ih odličnih« TI onda se ređaju uspomene o mcomastirima koje je nekada posetio, Razgovor 5e na momente prekida, Teško je razgovorati s Gluvim čovekom. Mi možemo da wovorimo samo kratke rečenice, i to vrlo glasno, Naš prčtilac primećuje flaster na storčevoj Gdlevi, uštaje i gleda. -— »Nemojte Gledati« — primećuje Poje — »to nije lepo za gledomje. Udorio sam qlavu. Sad već prolazi«, Uručuje mu se poziv na prijem kod combasadora. To je u čast go“ stiju na Joagićevoj proslavi. .
»Neću doći. Šta ću ja temo? ]G ne čujem, i biće dosadno i meni njima•. — »Tomo će biti i Belić. — »Neka. Neću doći, — »A zar ne biste želeli da malo porazgovarat? s Belićem? Sigumo se 5 njim Ve? davno iste videlile — »Nile bOtrebno. Bio sam s njim pre dvadeset godina«, bo
Paja Jovemović, kao valjda svi starci, živi od uspomena, On je svoje uspomene i nerpisao i poslao ih jednoj inslituciji u Jucoslavij.. Samo, on ne želi da se one štompaju pod njegovim imenom. »Ne bih hteo da mi se ljudi smeiu«.
Proti i Letopis Matice srpske. Do bija ga kao počasni član Matice, samo mu dolazi nekako zaobilaznim putem, preko Beograda. Obe-.
ćavom da ćemo mu ga slati di-
rektno, na bečku adresu, »Da na- .
pišemo Ivonović ili Jovonović?« »Ivemović. Tako me “ovde Već znajuć. VS lako stotac od devedeset i Šest godina, bez sluha i skoro i vido, Paja Jovenmović je još uvek odavao čoveka bistre i prilično sveže pameti, Živom Milisavac
KNJIŽEVNE NOMINE