Књижевне новине
b ___POžORirE ia * PARABOLA O REVOLUCIJI
Premijera „Optimističke tragedije“ u Beogradskom dramskom pozorištu
U čast proslave četrdesetogodišnjice Oktobarske revolucije Beogradsko dramsko pozorište izvelo je dramu Vsevolođa Višnjevskog „Op
timistička tragedija”. U osnovi „Optimističke tragedije”, napisane 1952 godine, zasnovana je melo-
dramska i patetična situacija: mlada žena, boljševički komesar, dolazi u određ baltičkih matroza, anarhista i postepeno uspeva da pokori divlju grupu i da je povede pobedonosnim putevima Revolucije. Uprkos takvom zapletu Višnjevskovo delo nije do kraja obojeno patetikom i čoveka tu ne skriva prašuma faktografskih podataka i parola. Višnjevski ne upada u osnovnu grešku većine sovjetskih dramatičara da drži sociološke lekcije i đa u prvi plan eksplicitno izvlači odđređenu političku iđeju. Svojim junacima daje on reljef humanosti i oni zaista žive sopstvenim životom na sceni čak i onda kađ oličavaju iđeje strane autoru. Osim toga Višnjevski zna đa ostvari dramski sukob i poseđuje tananu 5pOosobnost da klimaks pripremi naoko beznačajnim akcijama. Pa ipak se Višnjevski u „Optimističkoj tragediji” ođužio i patetičnom shvatanju Revolucije i osnovna akcija, sentimentalna i melođramska, lako može da preovlađa nađ brojnim kvalitetima đela. Do toga bi nesumnjivo đošlo da je reditelj Predrag Dinulović realizovao đelo kao psihološku đramu. Zbivanja bi nam u tom slučaju izgleđala neprirodna i neprestano bi se pitali kojim je čarobnim sredstvom mlada Petrograđanka uspela da savlada i preobrati bes baltičkih anarhista...
Kad pretstava počne nađemo se u nekoj vrsti sna, u košmaru prepunom zlih osobina čovekovih. Već posle nekoliko scenskih slika dospemo na dno čovekove životinjske prirode, u zagušljivu tamu i ustajali mrak. Čitav ređiteljev postupak usmeren je na stvaranje takvog utiska: u prvom redu gluma bliska grotesknom tretmanu, likovi svedeni na crtu bezobzirne silovitosti i egoizma, boje, osvetljenje, maske i tempo razvoja događaja. Uskoro nam postane jasno da se pređ nama pretvara u prah i pepeo hiljađugođišnji poređak stvari. Utisak je toliko mračan da po prirodnom psihološkom zakonu počnemo da čeznemo za svetlijim nijansama i đa ih naslućujemo. Onđa, isprva sporo pa sve u luđem ritmu, iz bezobličnog haosa stanu se izdvajati ličnosti, nosioci pojeđinih nolitičkih ideja: žena-komesar, vođa anarhista, ravnodušan samozadovoljan krvnik, neka riđa nakaza utelovljenje ljudske bede. No ta žena usređ rulje anarhista gotovo i nije realno biće: pre je vatreni znak na čelu prokaženih, simbol novog, ako hoćete čak trag svetlosti i čistote. Njena snaga i nije toliko u prostom delanju koliko u monućnosti da svojim prisustvom izmami trag čovečnosti zapreten u osnovi svakog ljudskog bića.
To je očigledno koncepcija koja beži od svakog realističkog lokalizovanja ljudi i događaja za precizno određeno vreme i epohu, i odmah se nameće pitanje šta je reditelji time želeo da postigne. Pre svega da baci zanesen pogled unatrag, da u viziji sagleđa početak a u njemu da otkrije ono bitno što goni čove"anstvo kroz krv, blato i kolebanja ka cilju skrivenom u dimu i 'zmeđu zvezda. U Dinulovićevoj režiji „Optimistička tragedija” nije bila konvencionalna drama s dobrim i rđavim „junacima i izmerenom «“sihologijom. Ona se pretvorila u marabolu o Revbluciji, u parabolu o šoveku koji je bitan u njoj, u proslavljanje tragičnog njegovog US-
JNN NJNNNJ
Svako jutro pijem rakiju, a svake noći uzimam pilule. DŽONATAN SVIFT, 24 novembar 1710.
Koko lako i pameino upravo sadc pišem! Zaista sam zadovoljon samim sobom; reči mi dolaze skakućući kao jagnjad nc Molfatskom Brdu; i ja uobličavam svoje rečenice glatko i neprimetno kao vešti kolar koji u» obličava vrhove drveta na siru gu, Ima mošte! Ima poređenja! Ukraiko, ja sam sada genije. —
ZO J I I
DŽEMS „BOSVEL, 9 februar 1763. Pitom se kako je, dovragd,
neko mogao da stvori jedom iakav svet radi čega su, ncprimer, bili određeni kicoši — 1 kraljevi — i članovi koledža i žene »igvesnih godina« — 1 mnogi ljudi ma kojih godina a noročito ja. — LORD BAJRON, 18 februar 1814,
AAA JAAJKAA AAA AAAAAAAAAAAAANAAAAAJAAAJ NVO VMVN NNV _VVAVAVAVAAAVNOAAN
O dnevni: « .L
pravljanja put neba. Tako se jedino i može objasniti postojanje toliko različitih stilova u ovoj pretstavi. U njoj je, naprimer, poređ realističke karakterizacije bio zastupljen i ritam masa donesen ekspresionističkim sredstvima, pored patetićnog estradnog dđeklamovanja utančana psihologija. Dinulović je na tai način stvarao dramsku „poemu jarko obojenu, promenljivog ritma i senzibiliteta i uspešno evocirao bezbrojne asocijacije na Sovjetsku revoluciju. Nažalost, u trečem činu kao da mu ·je ponestalo đaha i uskoro su preovlađali grubi realistički tonovi poznati iz trađicionalnog ruskog pozorišta.
Između mnogo odličnih glumaca igtakli su se Slobodan Perović, Bosiljka Boci, Antonije Pejić i Sima
Poslednja zajednička izložba likovnih umetnika Vojvodine, održana od 15 do 25 decembra 1957 godine u Novom Sadu, organizovana je pod dvostruko nepovoljnim u= slovima. Nedostatak i najneophod= nijeg izložbenog prostora s jedne strane i nesuglasice između pojedinih njenih članova sa druge strane, ostavilo je utisak nesređenosti i skučenosti, što je, neminovno, čitavoj izložbi davalo neželjeni ton provincijalizma. Istina, organizatorima se mora priznati đa su pokazali maksimum umešnosti i spretnosti da koliko-toliko prikladno postave ovu izložbu, kojima su za tu priliku stajali na raspolaganju jedino stepenište i holovi između tri sprata novopodignute zgrade Uprave Kanala Dunav — Tisa — Dunav. TI njihov trud, moramo priznati, nije bio uzaluđan, jer pored svih nedostataka izložba vojvođanskih savremenih umetnika nije se u sadašnjim prilikama mogla bolje aranžirati. .
Već više godina, tačnije rečeno od samog doslobođenja, osnovni problem likovnog života u Novom Sađu bio je i ostao — nedostatak izložbenog prostora. Sa prelaskom Galerije Matice srpske u novu zgra du, savremeni umetnici Vojvodine izgubili su i onu jedinu mogućnost đa bar svoje redovne, skupne godišnje izložbe održavaju u prostorijama stare Matičine zgrađe, jer Novi Sad — da li treba potsetiti đa je nekada ovaj grad nosio laskavi naziv „Sıpska Atina” — nema ni jednog stalnog izložbenog salona ili galerije (Salon „Tribine mlađih” se ne može ovde ubrojiti) putem ko» jeg bi vojvođanska sekcija ULUS-a bila u mogućnosti da normalno reguliše svoj raznovrstan iako ne uvek i izuzetno zanimljiv umetnički život.
Ovom već hroničnom problemu broj jedan likovnog života Novog Sada, pridružila se, nedavno, ni malo prijatna nesuglasica između pojedinih članova udruženja, koja je jesenju izložbu likovnih umetnika Vojvodine lišila njena dva prominentna člana — skulptora „Jovana Solđatovića i slikara Boška Petro=vića. Teško je za sađa sa sigurnošću tvrditi ko za ovaj nemili sukob snosi najviše krivice, Inače, Soldatović već duže vremena programski radi. On se ne slaže da umet= nici treba da izlažu samo izlaganja radi, kako mnogi to danas čine, na= ročito na zajedničkim priredbama, što neminovno dovodi do prilično
Zaspalo dete doje mi uiisak pulnik«e u nekoj veoma dolekoj zemlji, — RALF VOLDO EMERSON, 16 septembar 1840.
Sledećeg aprila imaću 40 godina; io je užasna činjenica, Međutim, moram da u toku sledećih nekoliko godina pokušam nešto veliko, ako ne želim da potpuno promoažšim. Promoašiću ako ne učinim nešto veliko! —
HENRI DŽEMS, 11 movembar 1882.
Čitala. sam počelke nekih njegovih (Tolstojevih) knjiga i kad god on govori o ljubavi i žena mo počinjem dc osećam odvrđinost i polištenost i želim da spalim sve, sve Što je napisao, Da se nikad ne setim njegove prošlosti!... Kad bih mogla da ga ubijem pa onda stvorim čoveka baš onakvog kao što je on, učinila bih to s radošću. —
KMMEČEVNE MOVINE.
Janićijević, Naročito dobar bio je Slobodan Perović kao anarhist Aleksej. Imponovala je elementarna snaga sa kojom je Perović obradio samomučenje ove ličnosti i složen splet njenih protivrečnih osobina.
Bosiljka Boci umela je da precizno i sa mnogo nijansi odgovori zahtevima režije. Ni preterano realna u postupcima i rešenjima, ni suviše apstraktna Boci je držala sve niti igre u svojim rukama, ostajući čas nenametljiva čas ispunjavajući čitavu pozornicu svojom akcijom. Antonije Pejić kao Promukli ostvario je izvanrednu kreaciju punu praiskonske dubine i smisla,
Vlodimir Stomenković
KOVNA UMETNOST
ILOŽBA VOJVODANSNN
nezanimljive, jednolične sive i konvencionalne produkcije. To ne znači da Solđatović povremeno ipak neće nastupati pred javnošću i na zajedničkim izložbama, ali samo onda kađ bude smatrao da za to postoje objektivni umetnički razlozi.
Što se tiče same izložbe, ona u priličnoj meri ostavlja onaj već poznati utisak konvencionalnog i manje-više tipiziranog likovnog stvaralaštva, kakvo smo toliko puta ranije imali prilike da vidimo na sličnim skupnim manifestacijama. Onaj vrlo evidentan kvalitativan korak, koji se poslednje godine vrlo jasno dao uočiti kod beogradskih umetnika naročito na prolećnoj i jesenjoj izložbi ULUS-a, pa čak i na izložbi Udruženja likovnih umetnika Makeđonije, koja je neđavno Održana u Beograđu, nije se nažalost mogao zapaziti i na poslednjoj izložbi savremenih vojvođanskih umetnika.
Jer. teško da se na izložbi u Novom Sađu mogu sresti rađovi koji svežinom svoje materijalizacije ili originalnošću svoje idejne zamisli
Đorđe Krstić: Na studencu (1883)
IIMETNIRI
zaslužuju našu veću pažnju, sem možda dva-tri izvanredna drvoreza Ankice Oprešnik („Igračica na Ssto1u”, „Sunce u pejzažu”), jednog vrlo ekspresivnog pejzaža Nikole Graovca, „Mrtve prirode” Milana Konjevića, dva venecijanska pređela Dušana Milovanovića i „Oranice” Bogomila Karlavarisa.
Istina, ne može se reći da Milan Kerac, naprimer, đosledno likovno ne sprovodi svoja neposredna, autentična razmišljanja o robustnom životu vojvođanskog seljaka, da je Stevan Maksimović, konačno, došao u svom slikarstvu do jednog vrlo ekspresivnog, sintetičnog izraza, ili da Petrik Pal postaje sve neposređniji i virtuozniji (mada i ilustrativan) crtač, a Aleksandar Lakić sve skladniji, osećajniji i suptilniji kolorist. Poređ toga, Milivoj Nikolajević ima jeđan izvrstan pastel, „Stari zid”, a Ksenija Jlijević jedno koloristički dobro rešeno cveće, Imre Šafranj i dalje eksploatiše svoj svet korova, gde često postiže vrlo zanimljiva likovna ostvarenja.
e _———R
Umetnost Đorđa Krstića
Narodni muzej u Beogradu priredio je u decembru i januaru izložbu radova Đorđa Krstića. Znajući iz naše, istina još nenapisane istorije novije umetnosti, da je Đorđe Krstić jedna od najprominentnijih slikarskih figura srpskog realizma, zbirka Narodnog muzeja, koja ga ovde reprezentuje, učiniće nam se možda siromašna i nepotpuna. Ali, nažalost, mnoga dela iz slikarevog najplodnijeg periođa od 1878 — 1885 izgubljena su. Ipak, na izložbi mogu da se sretnu nekoliko Krstićevih najpoznatijih kompozicija kao što su „Pod jabukom” „Na izvoru” ili „Utopljenica” kao i dva tri njegova remek dela „Glava slepice” j „Alaska vrata”,
Po ostalim eksponatima na izložbi — mahom skica i studija pre> dela, koje je Krstić radio na svojim čestim putovanjima po Srbiji posetilac je u mogućnosti da se vrlo
GROPFPICA TOLSTOJ, 6 decembar 1891. Rasgovori oduzimaju vožnost,
| ozbiljnost, istinu svemu onom
što mislim, — FRBNC KAFKA, 21 jul 1912.
Uprkos svemu, još uvek verujem da su ljudi u osnovi stvarno dobri, — RBNA FRANK, 18 april 1944.
***«
Priznajem Gurije, verujem u njih, čuo sam kobno udaranje niihovih krili, — TEODOR DRAJ ZER
Ovo je vreme, kao i sva vremena, veoma dobro — ako sdamo znamo šta da učinimo s njim, — RALF VOLDO EMERSON. U stvarnoj mračnoj noći duše uvek je iri čaga ujutru. — PF, SKOT FICDŽERALD.
Jedine razlika između brazde
/
dobro upozna sa načinom rada, umetničkim shvatanjem i koncepcijom ovog, u pravom smislu reči, Kurbea našeg realizma, umetnika koji je u mnogo čemu pretstavljao izuzetnu slikarsku figuru u srpskom slikarstvu druge polovine 19 stoleća. Vojislsav Đurić tačno primećuje: „Nasuprot 18 veku, kada su se u srpskom slikarstvu vodile bitke između starih vizantiskih stilskih tra
dicija i novih shvatanja sa kojima ·
su slikari došli u đodir posle prelaska u krajeve severno od Save i Dunava, veku u kome je načinjen čitav niz „zanimljivih umetničkih kompromisa, 19 vek je herojsko vreme stizanja Evrope i njenih umetničkih shvatanja. Taj vek sivorio je nekoliko, za naše prilike, velikih umetničkih ličnosti, između kojih se naročito ističu slikari Konstantin Danil, Đura Jakšić i Đorđe Krstić",
Rade Predić
ZMICG& veče A proaca
ši groba su njihove dimenzije. ELEN GLAZGOV.
Svet je lepo mesto i za njega se vredi boriti, — ERNEST HEMINGVEJ. S proznom književnošću je kao
i s religijom; ona ireba da pri-
kazuje jedon drugi svet, a ipak sveti za koji se osećomo vezd=nim, — HERMAN MEIVIL.
Život je strani jezik; svi ga ljudi pogrešno izgovaraju, KRISTOFER MORI.
Ljubav se mora učiti i opet i opet učiti; nema joj kraja, Mršnji ne ireba nikakvo poučavanje, već samo čeka da bude IOTRBU — KETRIN ANA PORTER. Radije bih seo na bundevu i imao je svu za sebe, nego da budem stešnjen na baršunastom jastuku, — HENRI DEJVID TORO. 1
AAA NANA NNV VV ~
O —
(Nastavak sa 1 sire) tonjima on se pribličuje i Plaionu ili Peripatetičkoj školi, e ugleda se i na propovedničku metodu Kiničke škole.
Kao bog, i duša, koja je njegov izliv, jeste moterijulne prirode, U tome se rimski sloičor slaže sa starim stoičarima, ali mu psihološki moterijclizom ne smeta da, kao Filolaj i Platon, telo smaira kao »leret i kaznu duši, Duša je »sveta i večna«, a telo je samo njena »temnica« i »okov« (Ad Helviam XI 7). U telu je poreklo svega zla. i život ljudski sastoji se u borbi s njime (Ep, 96,5: vivere militare est), Telo je za dušu semo gosiin= ski sicm, koji s vremenom i u pra= vi Čas beba ostaviti (Ep. 65,21; 120,14), Kao što je borevak u mc šerinoj utrobi somo pripremcr zar život posle smrti, sazrevcmje za novo rođenje i druci oblik postojicnjc (Ep. 102,23-24). Pored svega toga, ne freba felo zcememorivati, oli ako ga i treba negovati, ne ireba mu robovati: »Ne ireba živeti kao da živimo radi tela, nego kao da mne možemo Živeti bez njega (Ep. 14,12). »Niko nije slobodem ko ie= lu služi« (92,93).
I Geneko pridoje vređnost spolješnjim dobrima i smatra da se vrlina i život premcr vrlini mogu posiići samo »koliko dopušia slabost ljudska« (De benel. T 1,8). Osim četfiriju „stožemih vrlina, od kojih mu je najlepšr pravednost (Ep. 113,31), Seneka ističe i ove vrline: umerenost, uzdržliiivost, štedljivost, strpljivost, postoiemost, ukus (eleganiia), ponos, „blagost (clementici), savesi (conscienticr) i druge. U helensko-rimskoj filosoliji Seneke je prvi etičar koji odaje pravdu savesti koo živoj moći, kao postojomom čuvaru i meumjlnom sudiji, kome smo odgovorni za svaku svoju misao, reč i delo, kao poslednjoj instmciji našeg mišljenja i delomje (De ira {II 36). Vrlinu on snabdeva odlikoma konkretnih stvori! Od vrednosti on ističe proslavljenost ili čuvenost (clcri= ias), koju razlikuje od obične sleve (gloria), koja se osniva na sudu gomile (Ep, 102,13), Vrednoatmct on dodaje i bogalsivo, koje, doduše, može urodith: zlom, ali ne kao causa elfiiciens nego samo kao causa praecedens, ij. ono šio ne stvara zlo, nego samo polstiče nc nj (Ep. 87,29-34).,
Glavno pitemje na koje Seneka leži da odgovori kao eličar jeste pitmje kako čovek može postići blažen život. Na to pitemje on odgovarca da će bloženim životom živeli ondc kad shvati bectom esse vitem neon quae segundum voluptatem esi, sed secundum nciurom; cum viriulem unicum bonum ho=
minis cdcamaverji, furpitudinem Bolum malum fugerit, reliqua omnic, divitiqs, honores, bonum
valetudinem, vires, imperia scierit esse mediom partem, nec bonis adnumerendom nec molis »da se blažen život ne sasioji u nasla demc, nego u životu prema prirodi, kad vrlinu zavoli kao jedino dobro čovekovo, kad se sačuva od sra= mote kao jedinog zla, kad se ivrdo uveri da sve osialo: bogatstvo, po= ložaje, dobro zdravlje, snagu i vlast ne trebo računoti ni u dobrc ni u zla, nego se nalaze u sredini između iogam dvoga«< (Ep. 94,8). Kao svi stoičari, i Seneka, dokle, smatra dc se blažen život sastoji u skladu sa svojom prirođom, »a to čovek može posiizali smo onda ako je zdrava duha i ako je neprestono zdrav, zatim, ako je snažem i odlučan, i osim toga: moralno čist i sirpljiv, ako se prilagođuje prilikoma, stara se za svoje felo i njegove polrebe, ali bez hbojožljivosti; cko vodi brigu o ostalim siyarima koje pripadaju dobru žic volu, ne diveći se svakoj stvori, i ciko se koristi dorovima sreće, a ne robuje im, Vidiš, eko i ne dodojem, da je io prećene dušeynim spokojsivom i slobodom, jer je uklonjeno sve Šio nas podrožuje ili zastraŠuje. Jer meslo čulnih uživonjea i svega što je nisko, propadljivo i kobno, pojavljuje se velika radosti, nepokolebljive i uvek jedncka, spokojstvo i sklad u duši i veličina udružena sa blagošću« (De vita b. III 3-4). A velika radost je skupocen melial: »Laki metali na= laze se na površini: nqidragoceniji
"su oni kojima se Žžila krije u du-
bini, pa što dublie kopaš. sve obilnije ih nalaziš« (Ep, XXIII 5). Jedna od najlepših tema u Senekinoj socijalnoj etici jeste ideja čovešiva, Čuvene su njegove reči: »homo sacra res homini« = »čovek je svetinja čoveku« (Ep. 95,53), On ih, u istoj poslcmici, ovcko izlaže »Sve što vidiš, što obuhvata božemski i ljudski svet, jeste jedinstvo: mi smo členovi većeg tela, Prirode ncs je sivoril kgo srodpike, jer
Covek je čoveku svetinja
nas je proizvela iz istoga gradiva i za isle svrhe. Ona nam je usa” dila usqjemnu ljubav i naproavila od nas druževna bića. Ona je uve» la pravdu i pošlenje, Po njenu zakonu gore je Bteiu nanositi nego li je irpeti, Po njenu noređenju treba ncče ruke da budu spremne da dadu pomoć onima kojima je potrebna. Treber u srcu i na ustima da nosimo ovoj glih:
»Čovek scm, ništa ljudsko sirq= nim ne smoaframz:.
Iz togcr sleduje da je najviša među vrlinomc lubcv prema avi» mo: »Za drucgon Treba živeli cko hoćeš da živiš sa se (Ep. 48,2). U spisu O dobroečinsivu ove misli stervljuju se nc Miru osnovu, Kao bog što dopušta da sunce sije i nevaljalcima i dobrima, iako i čo» vek ireba premc bližnjime da se ponoša ljubazno i blagonaklono ne očekujući za lo nagradu, i ne vroććajući zlo zlim, nego do teži do ga postojenom dobrotom savlada, To znciči »život prema prirodi. Jer čovek je sivoren za zejednicu. Od nje ni rob nije izuzet: »,Servi sunt". Immo hormines. „,Servi sunt. Imme contuberncles. „Servi sunt. Immoe humiles cmici. „Servi sunt. Immo conservi, si cogitaveris icmiumdem in utrosque licere Tortunqe« = »,To su robovi. Ne, ljudi su. „Te su res bovi. Ne, fo su ukućemi. „To sw vobovi. Ne, io su prijatelji niegq stoleža, „To su robovi, Ne, to su noci sarobovi ciko uzmeš na um da sudbina imc jedncko prevo kako prema robu iako i prema qospo= daru« (Ep. 47,1 ss). Kad je Seneke bio svemoćom ministar i Neron pri» redio narodu svečcmu icru u drve= nom okruglom gledclištuo, sagrađe= nom uz Mortovo polje, niko nije bio ubijen (Suei, Nero 12).
Ovq opšta ljubav ne ograničava se samo na čloanove jedne države nego nc celu ekumenu: »Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadc= ju meni, a moje kao da pripadaju svima, Ja ću živeti u uverenju da som rođen za druge, i zato ću mqaj= ci prirodi biti zahvalcnm, jer kako bi se onc mogla bolje za me siarati? Mene, jednoga, poklonila ie svima, a meni, jednom, sve« (De vita b, XX 3). Ako je i bio suviše Rimlja= nin i kao aktivan držovnik suviše blizak sivarnosti da: bi,se obmonji= vao da je stoička svetska država islovetna s rimskom imperiiom. opet kosmopolitsko osećonje nije Seneki bilo strmo: »Znaću da je moja otadžbina svet i da su njeni Yuko= vodioci bogovi 1 da ovi iznad me= ne i oko mene stoie kao sudiie mojih reči i dela. I čim jednom ili priroda zatraži moj život ili aa moja odlukc prede. olići ćn er sve dočemsivom dcr som voleo dobru sa vest i blagorodne težnje i da ničiju slobodu nisam sobom ogrcmničio, s naimonje svoju« (De vita b. XX 4),
I Seneka se bavio personfikrci> jom mudrosti. Kad gra stoičkog mudraca, on ga diže gotovo iznad boge, Njegov mudrac »liči na sun> ce koje niiednac strela me doeHže# (De cons. sap. 4,2), »Duša mudrn= ca liči na svet iznad mesecne 'mr je niemu vreme uvek vedro (Ee 59.16). U crtemju toga uzora aloikke vrline Seneka njegove oštre crte ublažavc ime što ga ponekad mri> kozuje kao čovekc koii i ne zemlij boravi: »Muvdrac ne prezire sebe, ma kolikG bio manlen od mrireda; ali će mu ipock biti milo oko i vi= soka rasta. TI kod je slaba tele i kad izgubi jedno oko, on će se dobro osećati, ali će radiie želeti da ima telesnu snagu, i io teko da zna da u njemu ima još nešto inače. Loše zdravlje podnosiće, oli će opet Šeleti dobro. I mada je ponešio za suštinu stvari od neznaina znečaija, fe se može ukloniti bez uništenia glevnoca dobra. ipak ono wvrido» nosi nešio za rados} koia ie troina i rađa se iz vrline. Bogatstvo izcarziva u mudracu raspoloženie i ra» veseljuie ga koo brodara mnovolicm vetor, kao lep dem i sunčemo me= sto u zimsko doba i na sludenis (De vita b. XXI 2-3). Istina Sene» ka smalre da je odlike mudraca eupatija, ij. nekakov sklad u nie» govoj duši koji čini da on živi mimo i bez oclekola, bez steaha, srdžbe i slrasli, eli dopušta da e semo mudrac sposobm za oravu ljubov i da samo on može biti ora vi prijateli. ! pored iih sasvim liud» skih osobina, on je veomq redak i u velikim vremenskim remtoiemjimo nolazi se somo po jedem: »možda se kao plicr Teniks rađa semo u svakih pet stotina goding«, a srednje i ono Što odeaovora potreboma velike gomile sudbina rođa često, celi ono Što je izuzetno obeležewa keo tokyo nieqovom retkošću« (Ep.
42,1), Miloš N, Đurić