Књижевне новине

Godina IX. Nova serija, br. 65

rud

Ima u našoj mlađoj Kritici jedna struja koja bi da na pjedestal najviše vrednosti podigne duhovitost, rečenični obrt, lepotu stila, smatrajući ih pravim izrazom talentovanosti, darovitosti, duha. Jed nom rečju, najlepšim odlikama sva kog pisca i kritičara. A ovakvo shvatanje, nekritički primljeno od onih koji u literaturi više vide predmet za zabavljanje nego jedan ozbiljan posao, malo pomalo, dovelo Je do toga da se mnoge pra=ve vrednosti literature kod nas apriorno odbacuju. Jedna od tih vrednosti je i erudicija. Ovaj pojam koji u svim jezicima sveta znači jednu pohvalu postao je kod nas baeate noire, koju manje ili više otvoreno proganjaju kao nešto sumnjivo, opasno i čak nedostojno pravog pisca.

Ne želim da uđem u uzroke koji su doveli do toga da mlađi ljudi „preziru“ erudiciju, jer je, to njihova sopstvena stvar kao i pitanje kako da svoje oskudno znanje upoctpune, Ja bih želeo da samo ukažem na neke posledice takvog stanja, jer mislim da je to »roblem naše savremene literature 3d opštije važnosti. i

Danas je već davnoprošlo vreme kada su pojedine kritičke meode pretstavljale jedino naučno :retiranje književnosti. Biogra{fska, socjiološka, psihoanalitička, stilistič xa metoda itđ., pretstavljaju pak Janas samo pojedine aspekte iz kojih treba sukcesivno posmatrati jedno delo ili jednog pisca da bi se došlo do jednog integralnog shyatanja koje može da nas zadovo:ji. Stoga kritičar me može da bade samo dobar stilistički anali'* Sociolog, biograf ili psihoi6g, nego sve to, istovremeno. Dapas se od kritičara traži više ne*> Jo ikada i protiv tog zahteva ništa ne vredi buniti se.

S druge strane, opšte je poznata stvar da je današnja literatura literatura erudicije. Čak i poezija. Može li se govoriti o poeziji Rilkea bez poznavanja misticizma od Majster Ekarta i Angelusa Silezijusa đo Novalisa i ruskih „staraca“ ili o poeziji Tomasa S. Eliota, ako se ne poznaju „Heraklit, srednjovekovni misticizam (posebno Dante) i savremena filozofija vremena? A da ne govorimo O po» trebi širokog poznavanja klasika filozofije, mistike, Kkabale, starog zaveta itd, kad se radi o proznim piscima~filozofima kao što su Kafka, Fokner, Sartr ili Kami, Stoga savremeni kritičar mora da bude više nego ikada ranije erudita vrlo širokog opsega, sigurnog poznavanja mitologije, sociologije, filozo[ije, umetnosti, istorije, Bez eru= dicije on ne može ni da priđe čitanju /jednog dela, jer će ga vrlo malo razumeti, a kako će onda moći da ga objasni čitaocima, kako će prosuditi kolika je njegova vrednost? Njegova senzibilnost To že samo da mu služi kao prva orijentacija. i

Erudicija je, dakle, Jedna neophodna potreba današnjeg kritičara, I ona će sve više biti potrebna, jer i naši pisci očevidno u svojim delima zahvataju sve više mnoga

„CU

ICI

'Yađi o onome

znanja iz svih oblasti, Uzmimo samo, naprimer, dela nekih naših naj većih pisaca kao što su M. Krleža, I. Sekulić, M/ Ristić ili V, Desnica. Ne nastaju li dela naših pisaca danas kao manje ili više dalek odjek znanja o atomskoj energiji, o kibernetici, o soc;ologiji sa-, znanja? Stoga kritičar mora da bude bar na visini znanja koja pokazuju savremeni pisci, ako ne i da ih prevazilazi da bi mogao da ih objektivno i pouzdano ecenjuje. I ne leži li razlog za to što nemamo i možda dugo još nećemo imati jednu autoritativnu „ocenu stvaranja naših erudita-pisaca u tome što naši Kritičari: “uglavnom stoje daleko ispod njih svojim zna njem? Cinjenica je koja nam ne služi mnogo na čast da se poslednji kritičari impresionisti nalaze u jugoslovenskoj literaturi.

Ali dok je erudicija jedna potreba, precioznost je nepotrebno šepurenje znanjem koje je, najčešće, stećeno slučajno a ne sistematskim radom. Karakteristično je za moralnu ocenu kritičara erudicije da kod njih nije teško zapaziti pojavu precioznosti. Jedan od takvih kritičara ne koleba se da u jednom svom tekstu bez naročite potrebe govori o Ajnštajnovoj konstanti h, mada je oćigledno da on misli na Plankovu konstantu, h iz njegove definicije E=hv. Nema sumnje da se u kritici erudicije ustvari umnogome krije mržnja prema onome što se nema, Očevidno ie da se u ovakvom. slučaju što je jos Fransis Bekon. zapazio u svom eseju „O pri vidnoj mudrosti“: „Neki preziru i omalovažavaju kao beznačajno i ni štavno sve ono Što je izvan njihovog domašaja, i želeli bi da njihovo neznalaštvo izgleđa razboritost“. Naravno, erudđicija nije sama sebi cilj. Ona, kao vatra i voda, vredi samo ukoliko dobro služi, Kritičar mora da poznaje mnoga dela iz literatura svih naroda i teoriju literature ne da bi se razbacivao svojim znanjem, nego da bi se osposobio da upoređuje, odmerava i na osnovu toga rasuđuje, Znanje je siguram oslonac duhu, koji mu omogućava da se vine u nove sfe= re, u nova osvajanja, Čak i osred« nji duh može da se uzdigne viso= ko ako uspe da sakupi mnogo zna nja koja će ispraviti nedostatke njegovog duha, Fransis Bekon u jednom drugom eseju pod naslovom „O učenju iz knjiga“ kaže vrlo tačno: „Nema zapreke niti smetnje duhu koja se ne bi dala otkloniti podesnim rađom, kao što se bolesti tela mogu otkloniti podesnim vežbama“, Dakle, ne samo da se erudicija ne protivstavlja duhu, nego mu u neku ruku služi kao potstrek, ispravka i podrška koja ga dopunjava, pravilno usmerava i čini smelim.

Kad se pak radi o erudiciji u e> seju, onđa je njeno prisustvo još potrebnije. Esejist bez eruđicije je kao ptica u bezvazdušnom prostoru: lišen je svakog poleta, jer bez nje ne može da postavi realan pro blem, ne može da ga sagleda u svoj njegovoj širini i ne može da

Mazko Čelebonović: Ptica na progoru

| i ) | | ci i autori dopuštaju sebi takvu slobodu izražava| E qW NS O & “%.

mu da zadovoljavajuće rešenje. Bilo je MKritičara “u manje složenim književnim epohama koji i nisu bi. li velike erudite, ali nikada nije bilo esejista koji istovremeno nisu bili i ljudi zaviđnog stupnja i velike širine znanja od Montenja do T. S. Eliota i Monisa Blanšoa,

Stoga je pokušaj đa se duh po-

smatra kao vrednost nezavisna od

erudicije ili erudicija kao vrednost nezavisna od duha promašen i dovodi do sasvim nepreporučljive jed Nastavak na 5 strani

Đ AK E. TT N O S "E

PREDRATNI ZAPIS

Dobrović reče: to je tinta gusta —“ e To mračno more oko Gališnika.

I stađe mrk da Hvar i more slika,

— Bliot. Jugo. Pijesak. Zemlja pusta.

Uto se munja pucnjem bića začu Nad ostrvima paklenim u VisU. U trku vali pohrliše k Visu,

Mrik galebova posta nalik plaču.

I bijeli toranj stade da se ljulja U lučkoj bar uzmučena ulja Pun muhtnih mrlja i prljavih pjega.

I veo praha prekri obraz Hvara, Sređ grmljavine, pun bakrena žara, Petar je sliko suri obris brijega.

BEOGRAD, 4 APRIL 1958.

Ja ı duh

Dragan M. JEREMIĆ

Gustav KRKLEC

Spisateljska sloboda ili vulgarnost?

Na području umetnosti zakonomerna je pojava talasanje principa, nastojanja i temperamenata, strujanje raznih pravaca i individualnosti, koji jedan drugoga gcne i jedan u drugoga zadiru. Vladajući pravac svake epohe jeste vrtlog koji bezosećajnom ravnodušnošću svake prirodne pojave na isti način nosi uokrug blistave kristalne kapi i vetrom naneseni smet. Štaviše, dešava se da se u okviru jednog ovakvog sliva, unutar velike matice izdvoje slabije struje koje, doduše, ne mogu da izbace iz toka samu maticu, ali mogu da {falsifikuju boju talasa i njihovu temperaturu.

Tako je, naprimer, iz uskovitlane opojnosti herojskog doba realizam u ono vreme izbio jedan Sitan i nečist gejzir: naturalizam, čije neočekivano i osobeno trajanje zadaje sada brige estetici naših dana i dobronamernoj dramaturgiji.

U poslednje vreme pozorišna kritika nekih velikih građova na Zapadu (i ne samo'na Zapadu!) obratila je pažnju na neobičnu pojavu da jezik pozornice — postaje sve 'slobodnnji. 'Režiseci, glum-

nja u tekstu i u gestovima koja se još pre nekoliko godina nije mogla ni zamisliti. Doktori estetike dali su već i me toj novoj bolesti: okrstili su je dramskim nconaturalizmom, što zvuči skoro isto onako impozantno naučno kao kad pravi lekari u belim mantilima napišu na . dijagnostički karton bolesnika od raka: carcinoma verticuli. Nažalost,. naziv, zasad pomaže ovde isto tako malo

kao i tamo. Situacija je momentano ta da se na pozornici, što se tiče oči, pa čak i'gestova, mo- .

žemo sresti sa takvim telesnim. intimitetima koji su nekada pretstavijali stroge tajne pojedinca ili najviše dvoje 3NaIDi {

U teatrima evropskog: glasa — ponegde zaslugom autora a ponegde i samog prevodioca i režisera, izvođačima se stovljaju u,usta, takve grube izreke da Ććovek prosto ne poveruje svojim SsOopstvenim. ušima: Za „Svejka“, tu. Hašekovu neverovatno zabavnu i duboku sati svako zna da je prepun neulepšavanih izraza, ali ne može biti

ni razgovora o tome može li izdržati akustika

qgledališta ove izreke iz domena probave i koje Šire:

oko. sebe ozon latrina. Jedno je Knjiga a& drugo, opet, pozornica. Ako. se mogu ·'u prevodu i u režiji „potkresati“ Šekspir ili Volter, koji takode

- rastužuju

obiluju sočnim izrazima, Hašek ili, recimo,

nje“. Ako je, naime, vanredni Breht psovke majke Kuraž odabrao iz rečnika jedne ovejane kantinerke — takav Breht je u ređu kako sa gledišta umetnosti tako i sa gledišta autentičnosti, Nasuprot tome nije u redu ako prevodilac, režiser, pa čak i glumac prelaze preko rastojanja koje zjapi između Knjige 3 pozornice. I, što je još važnije, ako ne vode računa o tome da se na raznim jezicima vrednost pojedinih reči razlikuje ne samo u pogledu smisla nego i u pogledu akustike. Ono Što, recimo, na francuskom, nemačkom. i italijanskom jeziku može da se primi bez ikakvog zgranjavanja, to isto može na engleskom jeziku da bude nećdđkusno, štaviše da vređa pristojnost. I obrnuto.

Isti taj nemar — ili poslovni trik — krije se i iza nepristojnih delova tekstova zapadnih filmova. Da o. nepristojnim slikama i ne govorimo — t& na njih smo već i suviše navikli.

Postavlja se pitanje: Je li ovo zlo-sa umetnič-

Naročito stoga što se svi ti koji tako bez ustezanja nazivaju diskretne organe njihovim „pravim imenom“, svi tl pozorišni svoditelji brane — napadom. Tačnije rečeno: počinju da prelaze u protivnapad, žigošući revolt pojeđinaca kao pritvornost, farizejstvo i malograđanštinu i pozivajući se na spisateljsku i umetničku slobodu i revoluciju protiv sentimentalizma, kiča i licemernog pnrikrivanja stvari. Kao protivtežu njihovoj mutnoj rečitosti treba .raščiskbiti osnovne pojmove, ostaloga to da ono što je vulgarno — vulgarno je, ono Sto je obsceno — obsceno je: nečista sredstva koja nikakav. cilj. ne može da opravda. Inače, svaka. estetika koja. se naziva, savremenom. i naprednom Već"se odavno uzdigla' iznad, umetničkog makijavelizma takve vrste. ; | Pobomici upotrebe uličnog rečnika i koreo- | grafi telesne ljubavi redo se pozivaju još na jedan |

| i koq i književnog gledišta veliko? Jeste, veliko je. | |

antikvitet:” na ~ klasičnu ·revolacionarnu parolu „Epater le bourgois“ treba zgranuti građanina. Samo što se od vremena „ćpator“-a okretna pozorica mnogo okrenula. Danas ne samo građanin nego i radnik i seljak idu dalje od zgranjavanja: se i počinju da razmišljaju o tolikim | kompaktnim „istinama". Jožef Debrecaeni | O po ae ea a ana ajianadje

Bert Breht takođe mogu da podnesu izvesno „retušira~

| vrcick

| Između

DR O ST :Bg BN A „M PE ATINI"

Cena 30 din

Pesnik

prirodi

Miodrag Pavlović: »Oktave«, izdanje »Nolit«, Beograd

Nežtoliko reči, zapravo jedon stih nc svoj način obeležava i određuje korakter »Oktava«, ireće, nocj= novije zbirke pesama Miodraga Povlovića; taj slih oglasi: »Sprema se Žželva rečenice neizrecivog smisla«, Nalazimo ga odmah nc Po četku, negde u irećoj-četvrtoj pe smi po redu, i on ncm:' sasvim pokelebava i razbija nadu da će se nešto u ionu i strukturi sadržajci tih prvih stihova kasnije promeniti, poboljšati,

Želva rečenica mejižrećivog Smiglci... Najviše objašnjenja, | prirodno, troži izraz »neizrecivog smislq«, A= li nije teško izreći smisao fogc »neizrecivog smisla« Iako bi se isprva moglo pomisliti da je reč a jednoj višoj, nadncravnoj pesničkoj složenosti i zagoneinostli, o dubini, o nedokučivosti, tokom čitemja, nažalost, ispostavlja se da je posredi mulnoća, zemućivcnje, preobraćc= nje jasnih, određenih tema u klup ko neodređenih, nedorečenih, is= konstruisomih stihova i pesama, Zc što je to toko, — mi ovde, 5a OvoG mesia ne bismo mogli da odgovorimo, Možemo samo da pretpostai vlj&mo: pesnik se možda pribojqvao da će geometrijski sistem nje govih rimovmanih oktava i sonetci zazvučaii isuviše pozncio, isuvi~

” Še josno, — »prazno kao ćup od

srebra«e. ] onda je pribegao jednom nimalo /zahvalnom i pohvalnom poslu: da sivari same po sebi ra zumljive, dovoljne, iskazane zaodene izmišljenim, bizarnim ru= hom metafora, u romovima čudnih, mutnih, naprslih, nedovoljno osmišljenih slika. »Žetva rečenica nes izrecivog smisla« stoga ne privla= či na avcnturtr oikrivonja suštine, pesnikove fiajne, već odbija, i donosi izveston umor i zasićenosi, i jednu oartiicijelnost (u odnosu. prema sadržoju i prema oblikw)| koja je, vezma uz ime ovog pos

„snika, iznenađujuće i neobična,

Dve preihodne zbirke stihova Miodraga Pavlovića — »87 pescs moco« i »Stub sećoanja« — svedo« čile su o jakom, bujnom, sugestivs nom pesniku gradskih vriloge i meteža, meonske pustoši, bučnih irotooru i sivih predorađa; sade je pred nomca elegičor koji i ovog pula, mada nešto memje, mirnije, oseća jezu i kob modernog vreme= na kad »odasvud zvone zubi«, ali koji je svoje predele 1 vizije me spokojsiva i nemira preneo, uklos Dio u seoske, šumske i ploninskei pejzaže. Možda je tomo prcvi. Žis voit? Možda je temo nasušnc Hišis na i zaborav, i spas od divljeg ha osa civilizacije? Ko bi znao. Bika bi najbolje kad bi svako moga som u to da se uveri... Pesnik se,

' međuiim, olvoreno ne izješnjavc,

U prirodi je, usred lišća, trovct i e blaka, mirisnog, raspevomog ve tra i bistrog sunca, ali i dclje oi staje gradski čovek, On doživljes va, onako kako to on ume, seoske rodosti i bahemolije +—- u pesrei

·»Koncert mw polju; registruje , »de~

kor ploninae, izletnički »doručak na ftravis saoseća sa poastirom: w gradu koji se odvojio i otuđio od svoga prvobitnog zoavičaja, Tu je on, laj posliry, s mnogim drugimc, slisnut »u okvir brige, u zgajednis čku vilicu što se zove grodae, i Sći svim je neizvesno da li će mu pos V stadu i zelenom, bezbrk: žnom, širokom vidiku nešto pomo= ći: jer se menjaju, preobražavciji} i stogodišnji, drovni pejzaži +—., »kroz pupeceljak se noezire budućect naselje hladna perspekliva«. Kud god kroči, čovek je u kevezu: bila da ga je sam sebi pripravio, \biloc da ga već čeka pripremljen od drugih. I-njije onda suvišno tedđ se pesnik upita: »Na novoj iso ravni: kakvu sudbinu ličnost imaw da bi u drugoi pesmi odgovorio? »čovek.i zver, budući izlaz hem 'je isti. Nije veselo, zeisia, ali nipos šio ne mora da bude neistinjte,. Mastavak na 3 strani

Miloš 1. Bami