Књижевне новине

Y 6 Re IZNN Mona | NOS FON KA re PON VN: ON AP AT OB: IJAN

iddkt mesec dana an automat na koga sam nagazio ne bi li mi saopštio koliko SSR fizički težak, sledećom .peSOO1COR ana O a I JM LP JV art NE

„VAGAJ SRB ČESTO .

I PO TOME ŽIVE. ... NE ČINIŠ LI TAKO. SAMOG SEBE KRIVI“,

Pesmica je bila ugravirana na držećoj tablici postavljenoj ·očiSledno još pre rata. I merač težine na uglu moje ulice ·ma na svojoj vagi sličnu lozmku kojom apeluje na ljuđe đa se brinu o se bi uz pomoć njegove sprave:

)

„Život. je, mio. makoje, vere

Bio.“

Merenje samo 2 Din,

Prijatno je razgovarati „sa pred metima | hapisima ma njima. Bež+ opasni su i pošteni, ma šta čovek 5 njima mislio, i uvek odđišu mne kim posebnim konđenzovanim hu manizmom. Čovek koji izgovori reč pa iščezne proizvodi jedno lapodno stanje u ljudima koji sć po sle sreču sa onim Što je pustio u Wvet, Jer, n Je od sebe ostavio samo zak, uklonio je svoju lič« mošt, intonacije i polutonove živoga glasa koji zbunjuju, šarm živoga poyledđa koji zavodi,

Tako sam u Somboru u kafani Weijatno razgovarao sa anonimnim Šovekom iz direkcije koji je po ziđovima izlepio tekstove: „NE OBRAĆAJ SE POSLUZI NEPOTREBNIM PITANJIMA! NE ZADRŽAVAJ KASIRKU IZLIŠNIM RAZGOVORIMA! VLADAJ SE ULJUDNO! Iza osomih tekstova očigledno se skri vao bedni čovećuljak koga pojava gostiju ispunjava stravom i neprijeatnošću, Sa osmehom sam mu dozvolio da me nadvisi tim pseuđoKulturnim saopštenjima. Da se pojavio da mi usmeno kaže da budem kulturan u njegovoj kaani, verovatno bih zaželeo da ga uđarim. „Ovako sam blagonaklono razmišljao o tome kakva gnjida mora da je čovek koji apriori sma tra da kod njega dolaze samo nekulturni ljudi i gnjavatori. I tako iza nečije fingirane superiornosti i bezobrazluka . otkriješ: malog uplakara koji đuboko prezire se-

ć«, susret sa njim svakako ne-otvara apetit. Dobro je što se. pobeo na zid, Da nije bilo tog sredstva, tih reči, on bi verovatno ho dao po sali i prikrivao se ljuba“mošću: turao bi prste ljudima u supu 'đa #iđi da li je dovoljno topla,

NAS

obratio. mi, se. Dogovorihi

}

tnim automatima ali me zabavlja ovo opširnije razmišljanje

o lim sredstvima međuljudske ko- : munikadije' koje obezličavaju i o-. mati' ubrzo

lakšavaju taj odnos. Narod, prirodno tome pruža otpor naviknut na

smo. se da pišem o.

\ 4

· oduzmu bezličnost, stanđardizovani

odnos i hladnoću predmeta, Beogradski mentalitet neposrednost i čovečnost

zahteva i i autodobijaju ljudske ka rakteristike: postanu ćudljivi i jogunasti, omlitave. Juče sam kod

neposrednu ljudsku toplinu i em- \pozorišta ubacio deset dinara za

pirisko iskustvo, Mislim sada na

-dnu svađu u prodavnici “cipela i kojoj sam prisustvovao, Prodavac, SRPSKO AUTOMATSKO DRUŠTVO

'kome su iskočile vratne žile, sav crven od besa i očajanja, drao se na dobroćudnog seljaka:

— Barabo, ti misliš. da ja. ovđe prodajem jaja! n

Prodavac nije imao cipele za no žurđu seljakovu, ovaj je tražio jeđ nu određenu vrstu, pa kad mu je prođavac rekao da ima samo broj 57, ovaj je mirno, seljački nepoverljiv u građske. stanđarđe i: brojeve, rekao: da ja to probam.

Ovih dana, „ kako su se pojavili crveni PTT-automati za prodaju maraka i dopisnica, grupe članova Socijalističkogj saveza okupljene oko njih, kao da ništa drugo ne rađe nego se trude đa automatima

lopisnicu, okrenuo ručku | — nita, Bio je to tek treći dan da-

nonoćne službe crvenog imperso-

nalnog sanđuka, Oko mene je stajalo dvađesetak ljudi, žena i dece, železničara, oficira, nosača, Cigana, staraca. Jedan čovek okretao je ručku na suprotnu stranu i govorio kako će možda ovako uspeti... Docnije je naišao. čovek u kariranom kačketu, probio se, izvadio banku i prošao kao i ja, Covek je ponovo okretao ručku na suprotnu stranu. Ljuđi, žene i železničari razgovarali su sa automatom kao sa sugrađaninom, nazivali su ga mamiparom i ipak kupovali nepotrebne marke smejući se samima sebi. Automat za njih nije ni jednoga trenutka bio koristan predmet, nego za“

ika o mentćalićeću

bavljač i klovn. Ulični smejač, osoba koja pravi nered, vara i igra se po našoj želji i po svojoj (to se vidi .po, irenucima kad niti daje marku niti vraća pare), Pipkali su ga, drmusali, divili mu se.

Očekivao sam da će se automat svakog trenutka naljutiti i početi da peva umesto Što prodaje marke, Ako reši đa ne buđe trafikant možđa maloj devojčici koja hoće pismo sa markom izbaci malo ruske salate, ili /joj vrati sedam puta po deset dinara — za bioskop, zašto đa se automat ne ponasa kao đobri ujak?

Može mu se.

Pisani tekstovi, stanđardi i aUtoma*i treba da nam pomognu đa u ovom nervoznom svetu doživimo manje trenja koja nastaju ne potrebnim ličnim đodirima, To je uđobno ali na to se treba navići.

Dok se ne naviknemo, imamo svoje dosetke, svoje. klikere, svoj

otpor, Umemo u tome đa budemo

lepi, o . .. Dušan Makavejev

_- | Osećanje koje isbituie dušu

Oruđe pred kojim se prepoznaje i pred kojim se u svoj svojoj pokretnosti pronalazi veličanstveni rečnik humanosti, u svome određenju traži vlasnika i u ovom našem vremenu, Ako je crta čovekovog postupka prisutna za bilo kakva psihološka raščlanjenja, mi smo na neki način ne samo očevici već i potsticajni regulatori, đa taj postupak, da tu nijansu čovekove svesti stalno i bez ustezanja ispoljavamo. Slažem se sasvim đa smo mi dužni da i negativne pojave stavljamo pođ ruku metera i slovoslayača čini mi se da to bez ustručavanja čmnimo — ali pored tih strana moramo đa beležimo i nešto što je do bro, nešto što je sastavni deo nas, nešto što nas pođiže i ljudski ospo kojava., Ne zalažem se za to da

'mi moramo na sav glas trubiti ili

prekomerno prizivati svaki naš postignuti uspeh, mi smo — može se

lako uv'đeti — dosta umereni pri.

mogu uskratiti nekome kad se poziva na obeležja i vrednost ovog našeg vremena (bože sačuvaj!), samo zašto da budem stidljiv „ako kroz jedan vid opravđanog rezonovanja potsetim i naglasim da ima dosta primera da je naš čovek.ovlađao pumim integritetom socijalističke svesti. Da bih tu svoju tvrdnju mogao potkrepit, poslužio mi je neđavno i slučaj dećaka Krunića, koji je Balkan-ekspres spasio strašne željezničke katastrofe. Takoreći — nepunoletan dečak, iz »deljenja ove naše mlađe generacije, koja se podiže i koja se očvršćava, našao se na otvorenoj pruzi pređ gromađima stena, pred časom i u trenutku kada treba da naiđe voz prepun putnika, u trenutku kađ se dilema kao svojstvo čovekovog stanja — otstranjuje; ali „kliker“

akcentovanju takvih slučajeva, ali „ „..., — mislim — mi ne treba da se

stiđimo ili pak lUustručavamo kad naša primetna etička načela u ovoj ili onoj okolnosti obelodanjujemo, kad im dajemo odgovarajući oblik literarnog negovanja. Za osećanje svoga stava — n sada a ni ranije — nisam nikad lepio niti želim lepiti bilo kakvu političku etiku, ne želim se Kkinđuriti pravom da to

e —__oan nai)

KRIO Može li knjiga biti jevtinija? To pitanje se svakodnevno ču-

je, ljubitelja Knjige upućuju na adresu izdavača, a izdavači ga:postavljaju sami, sebi. Dovoljno ·'je samo zassati pred bilo kojim knjižarskim izlogom i zaželeti makar koju od mnošiva knjiga, pa da ono bude u sebi po ko zna koji put ponovo postavljeno. A da se ne. govori o onom mnogobrojnom blagu koje leži po magazinima naših izdavačkih kuća. I koje tu, u većini slučajeva, ostaje, čekajući dan kađa će, najverovatnije .,.do· brim delom otići u neku tvornicu za prerađivanje papira.

Jeđan od načina da knjiga dođe kome .je namenjena je pretplata. Naši izdavači sve češće i sve. više koriste taj način, Ali, rekao bih, da ima još i drugih „mogućnosti, Jer pretplata ima i svojih , loših ' strana, Kupac kod nas još uvek nije naviknut na takvu formu poslovanja, ne može on nekako da

. [

i kupci

o tome misli svakog meseca, a da u većini slučajeva, ipak, mora čekati na dobijanje knjiga i po nekoliko meseci posle obećanog ro ka, jer štampanje Knjige danas ne zavisi samo od izdavača već često, skoro više, od štamparija. A ponekad i aljkavost administracije doprinosi tome da knjiga ne stigne na vreme onom koji je na nju pretplaćen, Poređ toga ima i nesavesnih pretplatnika koji u tre nutku primanja knjige · zaborave na svoje dužnosti prema izđavaču, te tada dolazi do onih dopisivanja i opomena koje katkad dobijaju svoj ebilog pred suđom, . Zašto onda izdavači ne bi od svog tiraža izvestan broj „knjiga izđali u običnom jednostavnom povezu, jer ipak je najvažnije da knjiga dođe do čitaoca, a za one bibliofile i ljubitelje lepih ·izđanja dati eventualno luksuzniju upremu ?

Nenad Tomić ·

koji radi u glavi pučuje mnjega olLkvorenom prugom ususret čeličnoj „grdosiji i on u pravo vreme, u sretan čas, obaveštava ćuvara pruge o opasnosti koja preti željeznićkoj kompoziciji, nabijenoj kao nar, Dečak Krunić nje u tome trenutku mislio na Direkciju željeznica ni na DOZ, na nagrađe koje može da proizvede taj slučaj, — on je pokazao jednu tajnu lepote i kuraži što se odjednom i istovremeno u svesti rode i što pokazuju uzvišeno osećanje ljubavi prema čoveku. Ne insistiram na slučaju Krunića kao na momentu gde bi ma kakva računica imala prava glasa (to je sasvim jasno da nije!) već kao na slučaj, već kao na potsetu da je to nastavak jedne žive spone, jednog živog aktera, aktera koji kavakteriše vrstu našeg rasnog pre-

Marko Čelebonović: Papagaji

stave i pokušava odmah da nam stavi do znanja i potvrđujuću ozarenost

Trnje naježeno

Van mirisnog

I poslednju ta

U vrtu stražari

Plamen mlađog sunca.

Tanasije MLADENOVIĆ | Dve besme iz ciklusa • • • • we: „Biljni pejzaži . .

RUŽA

Biser sumca glađak rubin u svitanju zore Kađ maj sabija svoj U lišće stabljiku zbokorene glav?» vrhove odbrane Na ivici jednog drugog Tuđeg jednog sveta

dara vetra van VBnJGO ćuva branljivoga rasta

h iza lati koje bojom reknutu yes jnu u sunčanoj rosi

Vatru veđre zemlje Diše ali dašak osećanje jeste

Pahom sve opija maglu čudnu stvara I sim miris jednu osmišljenost znači

bodljikav žar

dodira rosnog

' BURJAN

Raste strašno cveće i jalovo cveta, Postrojeno, tmurno, povijena stasa.

Jedno gorko

sunce visi uvrh leta,

Jedno krepko jutro odlazi bez glasa.

1 sočb i mrezga. Grožđe puno tame

Cedđi svoju crmu i neplodnu”“ tečnost, I tako prolazi život usred čame, 1 tako umire jedna biljna večnost...

davanja „dubokom čovekoljublju. Liferant originalne ı neslućeno visoke svesti nije li možda onaj kontmuitet koji se snažno i skladno nadovezuje na besprekorni heroizam naših mlađića što su na neprijateljske bunkere prsimice odlazili, bez straha a sa punim pravom ljudskog ponosa i čistote. Nisam sklon tirađama, nisam „sklon da držim slovo o rodoljublju (te nam svečanost” uistinu ne trebaju!), nisam sklon da, prekomermno i odveć tajanst,veno pozajmljujem imemovanja iz nomenklature našeg društvenog uspona. Ako bi tako bilo, to bi bilo oveštalo i vulgarno (takvu osobinu prepuštam onima, koji ne znaju đa se zađive Kruniću i njemu sličnima), ali me muči pomisao, al) me neka lična neposlušnost nagoni da ja ovog dečka iz Srbije, ovog đečka koji je sažetu snagu uzeo od najlepše pesme, protumačim kao jedno živo i nenaknadivo obraćanje vremenu. Ne proračunato i sa željom da se na-

“plati đažbina za. taj njegov neme'rem) podvig, već đa se ovo vreme,

u kome smo mi kao ljudi od akcije uklopljeni, u kome smo mi na ovaj ili onaj način arhitekti, — podari sa što izraženijim „ritmom #čovećjeg manifestovanja. Da, taj mali Kru-

· nić, taj dečko od strpljenja i od vi~

dovitosti odrasla čoveka, ta mala grudva mesa, sa očima koje moraju da su misaone i lepe, taj mladić sigume ljuđske dubine i snage savetovao je sebi da u traženju lepote istraje. Jedan prisuini vizionar, da kažem. Sa izuzetnom sposobnošću za pribranost pri čuvanju. humanih linija što su okrenute svetu i njegovim potrebnim oblicima, sa odlično svršenim tečajem ljudske poetike (izvinite mi za izraz!), u trenutku kad je svirepi uđes trebao da nastupi — posedovao je čudovišnu vrstu invencije da bi pobedio zlo. Odisej je to, Odisej koji se bori sa talasima smrti i čija je brza intervencija odluke oborila nepravednu zabiuđu da ljudi budu pretvoreni u zemlju i nemost. Ovaj slučaj ima melodiju, ali ne setnu i ljudski neprivlačnu, već melodiju gde se u malom vremenskom okviru vrlo temeljno proučava narav i zasluženi smisao čovečje lepote. Mislim đa dovoljno znam da sačuvam meru, Kritičarsku odlučnost i iskrenost, ali ja pri tom moram ipak — konstatovati da ocenjivači podviga neće niukom slučaju pogrešiti ako odaju Kruniću i veća priznanja. Kruniću je dostajala čulnost i tačna predviđenost onoga što mora sprečiti, pa se u koštac sa izgubljenom nadom morao bo= riti, To je bio strašni rat sa sobom. Nervi su bili u pokretu, kao

Nođenični kamen, kao nešto gde. se dah gubi : nanovo obnavlja, gde pronicljivost sa svojim dijamant.

skim vrednostima stavlja čoveka pred težak, surovo težak sopstveni ispit. Ispit odluke koji je izlečio | mnoge porodične tuge i novolje, ispit gde osećanje ispituje dušu i gde niveliše svoje bezgranične lju bavi za čoveka. nE Ne ustručavam se, da opremijen primerom otvorenosti, a i sa pris metnom naklonošću za ljudske vis bracije, bez prava ma posedovanja bilo kakvog pleonazma (verujem da to nije mana), kažem „da je ov | moje oduševljenje prema Kruniću | ujedno potvrđa i prema svojini | društvene svest:, koja je kod nas dobijala i dobija svoju draževnu socijalističku kategoriju i koja kao takva mora da pruža i nama, istis na starijima — dovoljnu količinu iskustva, udela za uzbuđenje, povodne mogućnosti za duboko otkrivanje životnog krvotoka. Istina, nis sam nikađa svirao na kKlavirima trenutnih i prolaznih nagvaždanja, nisam se podavao momentima iz čijih su vilica zubi vulgarnosti Širčali, ali ja moram kao pesnik, bezi preterano burnih diskusija „za pro-| cvat retorike, da uočim da smo Sva kim danom sve više mnamenjoni. ovom našem čoveku, njegovim željama, patnjama, potrebama, Ja sam izabrao Krunića kao očevidan mctiv da je tema dana ili trenutka sastavni deo naših literarnih preokups- | cija. Ne znamo zašto bi morao ovaj | slučaj da spava u uskom grudnjaku. novinskih beleški, kad on traži da. se nađe i u umetničkoj reči književnog stvaraoca. Ljudima može biti smešno i banalno što pridajem toliki značaj trenutku, ali ako su trenuci osnova trajnijim lirskim obeležjima, oni imaju prava na život. Znam, osetljiv je ovo problem, pa će neko ko nije upućen u iskrenost polemike i objašnjenja, re- . ći: Dosta sa. tim serviranjem, smo to poodavno preboleli! Takvom posedovaocu mišljenja uzimam;mi= šljenje i želim đa ne tražimo.-krpice zlobe kad razgovaramo o temi trenutka, već da uvidimo đa „je | svaka naizgled prolazna tema u ne« ku ruku potrebna i trajna, ako je. iskazana sa umetničkim sredstvis ma. Zašto da nabrajam Mrvavu bajku, Stojanku majku-Knešpoljku, Jamu, Adamila, a baš su tia fina pesnička ostvarenja „rođena pod flasterom određenog dana i iđeje. Ja sam pri uverenju đa se'ta tema trenutka može i sada negova“

ti, ali sa zahvatom njenih dubins skih svojstava, svetlosti, rafind mana. M _ Ako bi neko u Kruniću pronašad Svečanost jedne žive poetske lepo“ te f smisla, tema trenutka ne bi od patine vremena stradala.

Žarko Đutović

i jedno skromno obećanja ·

Počinjući ovu hroniku, koja će samo jednim svojim delom biti posvećena stvarima literarmim a koja će i kraj svih deformacija svoga pisca ponekad želeti da se osvrine i na pitanja manje uzvišena, okrenuta jednostavnom životu ulice, toj neproverenoj i rđavo. sklopljenoj oznaci uobiča-

. jene trivijalnosti, čini.mi se da samo obnavljam - nekoliko ranijih svojih i tuđih pokušaja da se iziđe iz određenog broja predrasuda, Jedna firentinska mačka koja spava, na suncu, jedna izvrsna

zorišna pretstava, nekoliko sasvim . nemoralnih događaja koji se odigravaju u jednoj severnoafričkoj zemlji ili dva-tri smešno hategnuta, patetično iskrivljena uđadbena oglasa u „Večernjim novostima“, dolaze tako u istu liniju nepobitnih

sdjani deldvi, čije zaboravljene mrve treba jed-

iskustava i Čudesne razlomljenosti, života Čiji ra- | | · prelazi okvire jedne relativno dobro odigrane: pret-

nim naporom volje ili nekim starinarskim smislom dovesti do čistih odnosa i jednostavne ravnopravnosti. Bivajući tako u poslu definitivnih provera vrednosti i odricanja od neprikosnovenih mišljenja, koju neprikosnovenost želim da zadržim jedino u pravu na odabiranje stvari o kojima će biti reć, moguće je da će še jedan komićni crtež svojom neodoljivom vidovitošću i sigurnim totalitetom staviti ispred nekoliko umnih kKnjiga bez vrednosti a da će nekakav izvorni tekst pisan nesigurnom rukom kakvog molioca, protivstaviti značenju čitavog jednog .pesnika, , , Otiđimo, dakle, ovih đana u pozorište i odmah ćemo doživeti neRoliko jedinstvenih otkrovenja. Ono što smo prošle neđelje uveče imali da doživimo u dvorani Beogradskog dramskog pozorišta

vanje jednog tridesetogodišnjaka na svet koji ga

ji | : • • i i | j nekoliko jedinstvenih pitanja. Osbornova drama eo Ta S <l | )e V } |1 & i ne čini nikakav puč na liniji engleske pozorišne : trađicije, ona pretstavlja samo najtačnije reagoi : y d | ]

okružava i stvari u tom svetu koje mu se ne čine podnošljivim.

Pa ipak, ovaj tekst ne izlazi iz domena điskusije s čitavim jednim pozorišnim pokretom, čijim avangardističkim stremljenjima, poklanja izvesnu sasvim 'novu, priđodajuću osobinu. Pozorište slič« nih iđeja i približnih -opredeljenja evo kako je jednim pokretom izgubio nekoliko svojih napregnutosti. Jer, šta drugo rade ti usplahireni ljudi i te ćudljive žene, pri jednoličnoj tuposti svojih ne deljnih radnji sveđenih na čitanje novina ili peglanje košulja i gde se odlaženje u bioskop ili na čašiću nekog pića čini tek unekoliko izvesnim

bođenjem čiji okviri su odveć poznati da bi bili upotrebljeni, šta radi taj statični, ukočeni, besni, nemoćni svet ako ne očekuje nekog svog boga, Godoa, izbavitelja, neku svoju beskrajno udaljenu

cipelama koje ga žuljaju

·'obrte, a

čistog i slobodnog postojanja? Ova iđej i ja, međutim, oslobođena svake 'metafizike, sprovođena je začuđujućom konkretnošću, u prostorima jednog jevtinog najamnog stana koji nije morao da poprimi– Ž vire čitave civilizacije đa bi se „izvesna opšta ideja s punom efikasnošću ipak sprovela do kraja. Ako neko lice iz ove drame govori o svojim 1 y i tište kao i sav život, na isti način na koji Beketov Estragon proklinje PRA obuću, to ne mora đa bude sasvim slučajno još jedan od mostova između ovih samo naoko različitih pojava. Osborn, međutim, koji se Mi u jednom trenutku nije odrekao simbolike svojim spoljnim opravđanjima izgubio je mogućnost da mu izvesno preterano pronicljivo ili mrzovoljno lice pronađe crtu morbidnosti, koje se nikad neće rešiti dva tragična Beketova junaka. Pri svem ton, Osborn nije izgubio smisao za ironiju, za najtragičnija humorna osvetljavanja 1 bolne duhovite

Bora Čosić

KNJIŽEVNE NOVINE